Koze i Jupiter

←Ovca i Jupiter

Koze i Jupiter Pisac: Ezop, prevodilac: Dositej Obradović

Divja jabuka i ružica→

Basnu je napisao Ezop a Dositej ju je preveo i napisao naravoučenije.

Koze se soglase, dođu sve skupa, i učine molbu Jupiteru da im dade rogove. Sovjetuje ih Jupiter da se prođu toga zaktevanja, kazujući im da se s rogovi jošt nešto mora dati što njima neće biti po volji. Ništa to ne služi, koze hoće rogove s čim bili da bili. „'Ajde, — izrekne Jupiter — „nek vam narastu rozi”. No užas' napadne na koze kad vide na sebi s rogovi zajedno i brade. Stane ih dreka, tresu glavom, skaču: „Jaoj i pomagaj, što će nama brade!” viču. No sve zaludu, moradu i do današnji dan brade nositi, il' im se hoće il' neće.

Naravoučenije

„Ala, moj čoveče," — veli gdikoja žena mužu svome — „da su mi onake haljine, ništa već ne bi' želila!” No u tomu se ljuto vara. Želja izlišnjega podobna je otrovu zmije, zovome žednice, koja kad ujede čoveka ili životinju, takova ljuta i neugasima žeđ napadne na njih da puknu pijući, niti žeđi ugasiti mogu.

Alfons, mudri aragonski kralj, ne mogući ni na koji način vozbraniti ženami svoga vremena da ne nose na haljinam zlato, učini takov zakon da se to dozvoljava samo onim ženama nositi koje su poznate za nepoštene, i tako ti se taj običaj namah preseče. Koliko umnožava ko izlišnje želje i potrebe svoje, toliko većma ustoričava zlo na glavu svoju. Koliko bi velmoža blaženom božestvu za dobrotu svoju upodobiti se lasno mogli da hoćedu samo da umere raskošne i nepotrebne troškove! Oni bi tisjaštekratno srećniji bili, ime bi im se blagoslivljalo na zemlji, i pošli bi s radosnom i čistom sovjestiju s ovoga sveta.

Je li pravo da se hiljadu nezlobivih familija udručavaju samo za moći bolje trpati u sto besposlenih i neblagodarnih trbuha? No tako hoće običaj i moda! Velika gospoda moraju velikoljepno živiti, a ovo se ne može bez prosipanja, a otkud bi se prosipalo kad se ne bi podanim cedio i izmoždavao mozak iz kostiju? Višnji bože! Kad ćedu te jedanput i velika gospoda poznati? Pravdo! Čelovečestvo! Dobrodjetelji! Kad ćedu vas već jednom i velmože čuvstvovati? Kad ćedu smatrati na nagu i gladnu dečicu trudoljubivoga i neumorenoga zemljedelca s ovim blagorodnim čuvstvovanijem: ovih je telo kao i moje, u njima krov teče kako i u meni, imadu dušu slovesnu podobnu mojej i čuvstvuju, čuvstvuju i zlo i dobro koje im se čini. Blagorodni! Može li iko blagorodan biti bez blagorodnih i čelovečestvu dostojnih čuvstvovanija? Vospitanije dakle blagorodnim! No vospitanije načalno i nužnjejše u čelovekoljubiju, miloserdiju i pravdi, ako žele da su pred zdravim razumom i pred bogom to što se nariču, da budu cvet i ukrašenije roda svoga, i da služe za primer česnosti i dobrodjetelji svemu opštestvu.

Izvori

• Antologija srpske književnosti [1]

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Ezop, umro -560, pre 2584 godine.

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Dositej Obradović, umro 1811, pre 213 godina.