Овца и Јупитер

Овца и Јупитер
Писац: Езоп, преводилац: Доситеј Обрадовић

Басну је написао Езоп а Доситеј ју је превео и написао наравоученије.

Овчица дође к цару Јупитеру и почне му се тужити да јој многе обиде на земљи бивају, молећи га да учини, ако се како може, да то унапредак престане. „Овцо моја,” — рече јој Јупитер — „То иначе престати не може разве да ти какво нибуд средство дам с којим ћеш ти твоје злочинце од себе одбијати. На пример, да ти дам уста и очи једовите, и како задахнеш или погледаш на кога, да га отрујеш.” — „Ух! Не говори то, Јупитеру! Уста и очи једовите! Ко би то рад имати? Зар 'оћеш да сам гора од змије?” „Кад ти се не допада, да ти дам зле зубе и нокте као у лава.” „И то је зло, нећу. Дај ми што друго.” — „А 'оћеш ли дакле величину бика и страшне рогове, да те се свак боји?” — „Нећу ни то, ја не желим да ме се ко страши.” — „Јошт једно остаје, пак ако и ово не будеш хотела, а ти мораш страдати како си и досад: хитрост и лукавство лисичје.” — „Нећу ни то,” — рече овца — „ни то ми није мило. Волим страдати, кад се без зла не могу зла избавити.”

Онда благослови цар Јупитер овцу, заповеди да унапредак овце имаду пастира, који да се може њима хранити и одевати, но да их чува и да се за њих стара.

Наравоученије

„Ништа није свеће ни чистије од овце”; — веле наши Далматинци — „и њејзине брабоњке исцеди човек из млека, пак једе млеко, нити му се гади. Сама доброта благих и добрих људи довољна би била за доказати бесмертије душе и будуштеје награжденије. Има много на свету тако благонаравних и добре душе и срца људи, да често за своју исту доброту страдају: дакле премудри Творац, којега се премудрост у свем створењу богато показује, хоће несумњено таковим праведно и својему величеству и благости пристојно награжденије учинити.

„Радујтесја — вели нам небесни Учитељ — ивеселите сја, јако мзда ваша многа на небесјех. ”

Друго примјечаније које се настојећем наравоученију приличествује (које смо вишекрат напомињали, но нек се опет спомене) ово је: колико су дужни небесном Промислу благодарни бити народи који се у благоурежденим царствам находе и живу, гди силан и неправедан мучи се и гризе у злом и пакосном срцу своме, а не може нити сме слабијега обидити! Ко год није ходио по варварским и злоуправљајемим земљама и није видио љута страданија која род человечески за скудост добра поретка и добрих закона подноси и трпи, никада не може себи вообразити каково је благополучије на земљи да човек може себи рећи: Поштен сам и праведан, не бојим се никога. Безбедство и мир начална су и највећа у општеству добра, а в прочем: како себи ко простре, онако ће и лежати; како сеје, тако ће и жети. Али ено невоље: гди човек добро посеје, и бог да те лепо роди, а кад пожње и оврши, пре него саспе у житницу, дође други и однесе, а он остане с женом и децом те гладује. Ко не жели да се мучитељство, неправда и свако зло истреби између људи, он нити зна за бога, нити кад о њему мисли; и ако га речма спомиње, чини као папагал.

Чловек је на земљи за благополучије своје онде гди је свакому дужност његова опредељена и позната и гди је свак верно и радо исполњава, а гди тога нејма, ту је несрећнији него звериња која у горам живи. Природно свак жели и иште своје благополучије, к којему се овим путем долази: гди се зли под страшном уздом и љутим бичем, а добри с мудрим совјетом и с чистом науком воде, настављају и управљају.

Извори

Антологија српске књижевности [1]

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Езоп, умро -560, пре 2584 године.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Доситеј Обрадовић, умро 1811, пре 213 година.