U mene je bio spretan sandučić od dreva,
No od dreva kedarskoga što vonju izjeva;
Verige su zlatne bile, il’ podobne zlatu,
Ključenica i preruči, sve čest svome mlatu;
Rogljeve je sve kitilo izrjadno kamenje, 5
Po stranami uvajani obraza znamenje.
Jednim slovom, ko u čem se svete mošti hrane,
No svetinje druge ovde bijahu sobrane,
Što sam pjevo o ljubovi, o zanatu Dida,
Tu je išlo što je tajno, da mu nije vida. 10
Jastučić je gore ležo od golubnja perja,
I na njemu Did sjedio posredi iverja:
Iverija sirječ svoji već satreni str’jela,
Koliko je u kovčešcu ispjevani djela.
Ne znam otkud, pronre Molva (za nju nejma čavla!), 15
Ne izleti a već izda nebogoga Pavla.
Djevojke se dogovore (a šta nisu kadre!
Ovakove svetotatce negdi zovu ladre!) -
Dogovore da ukradu pak da hitro vrate,
Ako bi što pokvarile, da storično plate. 20
Dođu, uzmu, da otvore - no kako bez ključa?
Zgrabe od stra’ c’jel sa sobom, pobjegnu bez luča.
Kad obiju, sve se preznu od djetinje str’jele,
Brže-bolje, da čitaju pjesne si pod’jele -
Uznadu sve i osvetu odma mi zaključe: 25
Da sandučić već ne vrate i duboko muče.
No nek’ znadu, ako sada većma neg’ pre ljube,
Da ja umem i jošt većma naoštriti zube,
I da neće truda biti dotle mojej grudi,
Dok se koja žrtvovati za pl’jen ne usudi. 30
