У мене је био спретан сандучић од древа,
Но од древа кедарскога што воњу изјева;
Вериге су златне биле, ил’ подобне злату,
Кљученица и преручи, све чест своме млату;
Рогљеве је све китило изрјадно камење, 5
По странами увајани образа знамење.
Једним словом, ко у чем се свете мошти хране,
Но светиње друге овде бијаху собране,
Што сам пјево о љубови, о занату Дида,
Ту је ишло што је тајно, да му није вида. 10
Јастучић је горе лежо од голубња перја,
И на њему Дид сједио посреди иверја:
Иверија сирјеч своји већ сатрени стр’јела,
Колико је у ковчешцу испјевани дјела.
Не знам откуд, пронре Молва (за њу нејма чавла!), 15
Не излети а већ изда небогога Павла.
Дјевојке се договоре (а шта нису кадре!
Овакове светотатце негди зову ладре!) -
Договоре да украду пак да хитро врате,
Ако би што поквариле, да сторично плате. 20
Дођу, узму, да отворе - но како без кључа?
Зграбе од стра’ ц’јел са собом, побјегну без луча.
Кад обију, све се презну од дјетиње стр’јеле,
Брже-боље, да читају пјесне си под’јеле -
Узнаду све и освету одма ми закључе: 25
Да сандучић већ не врате и дубоко муче.
Но нек’ знаду, ако сада већма нег’ пре љубе,
Да ја умем и јошт већма наоштрити зубе,
И да неће труда бити дотле мојеј груди,
Док се која жртвовати за пл’јен не усуди. 30
