◄   Пета појава Šesta pojava Седма појава   ►

ŠESTA POJAVA

Aksentije; malo za tim Jelica i Dinko.

AKSENTIJE:
Nema nikog ... Leonora ode ...
Mjesto j’ ovo sasvim zaklonjeno;...
Ovdje, ovdje dakle. Djeco moja
Pristupite brže. Imam s vama
Razgovora, kom se ne nadate.
JELICA
S nama, oče? slušaćemo rado,
AKSENTIJE:
Vječna slava na nebesma Bogu
Kad doživjeh ovaj čas! za mene
On je svečan, jer dvadeset punih
Godina ga čekah; ali za vas,
Djeco moja, još je svečaniji,
Jer čustvima do sad nepoznatim
Svježe će vam otvoriti srce,
Drugim tokom okrenut vam misli,
Nov u vama odpočeti život.
DINKO:
Moj ujače, čudno li sad zboriš,
JELICA:
Mene čisto neka jeza hvata.
AKSENTIJE:
Ti u meni sad ujaka gubiš,
Al dobivaš u naknadu sestru.
DINKO:
Sestru! tim mi još čudniji padaš.
JELICA:
Šta to slušam! da li sam pri sebi?
AKSENTIJE:
Do koji čas biće vam sve jasno.
Prije dvajest godina, u ovaj
Isti danak i trenutak, stojah
Do postelje jedne mlade, l’jepe,
I plemena gospodskoga žene,
Koja tiho ispuštaše dušu.
Zvala se je Deša.
JELICA:
Oče, oče!
To je bilo moje majke ime,
Moje slatke majke; sad se sjećam,
U dan ovaj umrla je dojsta.
AKSENTIJE:
Umirući uprla je čežnjom
U me suzne oči zamoliv me
Da posljednju ispov’jest joj čujem.
Dobra njena duša nikakovih
Neimaše gr’jehova, već jednu
Tužnu tajnu.
JELICA:
Tajnu?
DINKO:
Zbori, oče.
AKSENTIJE:
Prije svega zakleti vas moram
Da tu tajnu njenoga života
Sobom ćete u grob odnijeti,
Jer posljednja to joj bješe volja.
JELICA:
Na to s’ kunem mrtvim kostma njenim.
DINKO:
A ja crkvom gdjeno počivaju.
AKSENTIJE:
Sve je u tom pismu. Čitaj, Dinko.
DINKO:
„Još devojkom ljubila sam momka,
„Pučanskoga, istina, porekla,
„Al dostojna da ga svaka ljubi
„I najvećma uzvišena žena.
„Čim to dozna otac moj, nehajuć
„Ni za molbe ni za suze moje,
„Udade me za plemića jednog.
„Ni dobrota ni mladost mog muža
„Ne mogoše u meni ugušit
„Prvu ljubav. Živjela sam b’jedno.
„Al užasna oko mene pustoš
„Tek nastade onda kad žalosnik
„Obziruć se na nezgode moje,
„A tražeći i sam u daljini
„Zaboravnost, u Sičilju ode
„Da s’ nastani poslom. Kroz tri ljeta
„Umriješe moji roditelji,
„A muža mi olujina morska
„U prevozu pod Šipanom proždre.
„Udovica ostah s jednom kćeri,
„S mojom malom Jelicom.
JELICA:
Oh majko!
Majko moja.
DINKO:
„Čim ta v’jest do njega
„U Sičilji dopre, mahom natrag
„On pohita. Tad slobodni, srećni,
„Odlučismo da skopčamo brakom
„Sudbe naše, pa se iz otačbe
„Uklonimo ispred preziranja
„I mrzosti našeg vlasteostva.
„Al vjenčanje javno obavljeno
„Za vremena moga žalovanja
„Ukoru bi pravednom podleglo;
„Pa zbog toga i poslova hitnih
„Koji njega natrag pozivahu
„Stari moj duhovnik
„Tojno svrši obred taj u kući.
„Drug mi odmah za Sičilju krene;
„Ja da kašnje sljedujem mu ostah.
„Za jedinim tim radosti zrakom
„Koji tužni obasja mi život
„Noć nastade mračna, strahovita.
„Istog dana kad on nogom stade
„Na tu pustu talijansku zemlju
„U noćnoj ga tami smrtno zgodi
„Nož hudoga osvetnika. Ovaj
„Pravu žrtvu na koju ciljaše
„U mom mužu previdio bješe.
JELICA:
Vaj nesreće!
Dinko:
„Čuvši to na mjestu
„Moj duhovnik od udara pade,
„Ne mogavši svjedočbu mi bračnu
„Da pismeno il bar glasno izda.
„Ta nesreća tim strašnija bješe
„Što mi krajnom grožaše sramotom,
„Jer osjećah da sam opet mati;
„Mati čista pred Bogom, al koja
„Ne imaše čime da dokaže
„Zlobnom sv’jetu tu čistotu svoju.“
JELICA:
Oh za Boga! oh za Boga!
DINKO:
Dalje
Ja ne mogu ; ti produži, oče.
AKSENTIJE:
„Tad se sklonih na šipanski ljetnjak
„I tu sestri oca Aksentija
„Svu povjerih moju grdnu b’jedu.
„Ta usrdna žena posta mati
„Pred svijetom pa i bratom samim
„Jednom stvoru komu život dadoh.
„O moj slatki Dinko!
„Morala sam kriti se od svakog
„Da bi mogla dojit te i grlit!
„O ljubavi i nesreće čedo
„Hoćeš l' ikad moći da i smisliš
„Sve potoke vrelih suza, kojim
„Svakog dana kupala te mati?
„Ali ni to ne potraje dugo.
„Ja sam evo
„Stigla kraju sviju patnja mojih.
„Ovo pismo ostavljam vam, djeco
„Da bratinskih slatkili osjećaja
„Ne lišim vas u životu b’jednom.
„Al umiruć zaklinjem vas svime
„Što je sveto na zemlji i nebu
„Da objavom ove moje tajne
„Spomen vaše tol nesrećne majke,
„Ne predate ljudskom preziranju,
„Jer se nikad ne bi vjerovalo
„Da sam Dinka na svijet don’jela
„Po zakonu božijem i ljudskom.
„S ovim pismom poslje dvajest ljeta
„Kad dorasli budete za tajnu,
„Časni će vam otac dostaviti
„Moj samrtni blagosov i želju
„Da sudbina bude s vama blaža
„No što bješe s vašom majkom Dešom
(Svi plaču; braća padaju na koljena)
O blažena dušo, koja sada
Na nas gledaš s nebeskih visina,
Ispunjavam evo tvoj zemaljski
Najposljedni nalog (blagosivlja ih). Kako djeco,
Očuvali svoje majke tajnu,
Tako srećni bili.
JELICA:
Amin oče,
I pred tobom i pred Bogom velim.
DINKO:
A za njome amin ja ponavljam.
Aksentije:
Ustanite sada utješeni,
I do smrti gojte sveto čustvo
Koje danas u srce vam sunuh.
(Ode. Oni se grle.)
JELICA:
Dinko, ti si moj rođeni bratac!
DINKO:
A ti meni draga, slatka seja!
JELICA:
O imena milih, koja zveče
Stoprv danas na usnama našim!
DINKO:
Dolje.
JELICA:
Šta je?
DINKO:
Na putanji onoj
Neko se je u jedan trenutak
Pomolio, i trgnuo natrag.
JELICA:
Nema nikog;... ti si previdio.
DINKO:
Nije možno.
JELICA:
Previdio zajsta:
Mucijo je gorje s Leonorom,
A u bašti dokle ja boravim
Svim slugama zabranjen je pristup.
Prezanje te tvoje prevarilo.
DINKO:
Biće valjda tako.
JELICA:
Vjeruj da je.
O moj Dinko, moj pjesniče vrli,
Sad pojimam tajanstvenu silu
Koja m' uv’jek tebi privlačila.
DINKO:
Sila krvi, draga sestro, koju
Jednako sam i ja osjećao....
Nu sad šta bih tajio od tebe,
I druga me amo vukla sila.
JELICA:
Kakva druga?
DINKO:
Ljubav, Jelo, silna
K Leonori ljubav.
JELICA:
Ha! istina?
A i ona, znaš li? tebe ljubi.
DINKO:
Može l' biti?
JELICA:
Sama mi je jutros
To otkrila.
DINKO:
Jutros? tad je ovo
Dan najljepši u životu mome.
JELICA:
Biće i njoj takav; o ljubavi
Tvojoj sumnja, a sad kada čuje…
DINKO:
Želiš li me spokojna i srećna?
Tad joj ništa o meni ne kazuj.
U radosti ljubav odaje se
Pa bi mogla i nju posve lako
Pred Mucijom odati, a onda
Vrata bi se ponosna vam doma
Zatvorila preda mnom za svagda.
JELICA:
Da ni meni ni njoj već nikako
Ne pristupiš? To ne; pravo imaš.
Šutanje je nužda. Al ovako
Kakav tužan predstoji vam život?
DINKO:
Ne brini se s toga; jedna miso
Zri polako u pameti mojoj.
Pa ti šuti dok je ne ostvarim.
A sad zbogom do večeras. Budi
Pred gospodom obazriva sa mnom.
(Ode)
JELICA:
Moj jedini, moj premili brate!...
Vratiću se u crkvicu da se
Majci mojoj pomolim na grobu.


Javno vlasništvo
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Matija Ban, umro 1903, pre 121 godina.