Kobna tajna/24

ČIN IV

Treća pojava

TREĆA POJAVA

Izlazi Jelica, pa staje uplašena. Mucijo.

JELICA:
Ti Mucijo! Ne čuh
Kad si ušo... Da li štogod želiš?
MUCIJO:
Želio sam da s' izmiriš s nebom;
To si vidim, učinila, pa sam
Zadovoljan. Sad je sve u redu.
JELICA:
To izričeš nekako!
MUCIJO:
Tijelom
Zgr’ješila si, pa je samo t’jelom
Pravo da i platiš, a besmrtnu
Tvoju dušu želim da izbaviš;
To vjeruj mi od sveg srca želim.
JELICA:
Avaj meni! valjda n’jesi amo
Sa namjerom došo da m’ ubiješ.
MUCIJO:
Ja? nikako. Probo sam množinu
Na krvavim bojištima ljudi,
Gledo sam ih sasvim hladnokrvno
Oko sebe tisućama mrtvih,
Al ne mogu na to r’ješiti se
Da iz žila tvojih krv prolijem,
Il ma kako da rukama ovim
Luč života ugasim u tebi...
A umr’jeti moraš ipak... moraš.
JELICA:
Oh! Ne mogu da te pojmim; il bi
Drugima me dao da nemilo
Ubiju me pred očima tvojim?
MUCIJO:
Ni to, ni to; zar drugima? kad bih
Opazio koga da je samo
Drsku ruku na te podignuo,
Smrvio bih u jarosti svojoj
Bezbožnika toga;... bih, smrvio;
Ma da vidim da si nedostojna,
Da si crna ko najcrnji demon.
Vidiš, tvoje smatrao sam t’jelo
Ko stvar neku vazdušnu i svetu,
Nu kad n’jesi umjela da sama
Tu svetinju čuvaš, nego drugom
Čovjeku si dopustila da ti
U nju dirne i okalja ti je,
Ja ću, vidiš, sad smrviti tebe.
JELICA:
Kunem ti se, ovo jadno t’jelo
Čisto mi je, jest, Mucijo, čisto
Kao što je i sama mi duša.
MUCIJO:
Slušauć te sad anđeli lica
Krilma svojim zastiru od stida,
A uzdišu od goleme tuge
Što bezbožnom proigravaš laži
Nav’jek dušu. Pobrini se ovu
Bar da spaseš, jer Boga mi moga,
Već si t’jelo proigrala. Brže
Laž poreci, priznaj da si gr’ješna.
JELICA:
Gr’jeh alco je ljubiti svog muža,
I žaliti što zasl’jepljen grdnu
Nepravdu nam čini,
Onda dojsta ja sam gr’ješna mnogo.
MUCIJO:
Otvrnula u zločinu ženo,
Za svu v’ječnost propani kad hoćeš.
Ne žalim te više.
Ti se tužiš na nepravdu moju?
Čule ste je, o nebeske sile,
Sad i mene čujte:
Vi najbolje znate kol'ko ljubljah
Ovu ženu; ja je ljubljah čustvom
Kom ne bješe ni kraja, ni mjere;
Njoj vjerovah ko istini vječnoj
Na svijetu ovom oličenoj,
Obožanje koje samo vama
Pripast’ mora, ja obraćali na nju
(Jamačno me za to i kazniste)
A... a ona?... ona titraše se
Sa čustvima mojim najsvetijim,
Smatrajuć me ko ništavca kakva
Ona prvom čovjeku se dade
Koji pjesmom laskavom je znao
Zazujat joj na ušima, ona
U sramotu duboko me tako
Zatrpala da poruge predmet
Već postadoh i slugama mojim,
Pa i opet njoj sam nepravedan!
JELICA:
Zaklinjem te stišaj se, i čuj me.
Sve to što si rekao o meni
Da j’ istina, pa i polak samo
I najmanje štogod da j’ istina,
Ti, tužeći tako i kazneć me,
Pravičan bi kao i Bog bio;
Ali evo hudom kobi našom
Magla se je obsjena najcrnjih
Oko tebe svila, te ne možeš
Uvidjeti da nepravdu groznu
Nemilosno na me izlijevaš...
Šutati ću, šutaću,... tol strašno
Nemoj samo da zubima škripiš.
MUCIJO:
Mogli bi se i duhovi laži
Naučiti od tebe pritvorstvu.
JELICA:
Poludjeću... Milostivi Bože,
Samo razum, održi mi razum.
Ah Mucijo, čovječe moj dobri,
Velednšni čovječe, ne budi
Tako grozan mučilac sam sebi,
A i meni; ja iskrena s tobom
Uv’jek bijah, ja i neznam tužna
I ne shvaćam što je to pritvorstvo.
Nevina sam, Muc'jo, nevina sam.
MUCIJO:
Ko laž, ko blud, ko hula na Boga.
Do sad si me dražila na jarost,
A gnušanjem sad me ispunjavaš;
Gnusna si mi, gnusna, gnusna, gnusna.
JELICA:
Smrt, smrt želim; zadaj mi je odmah.
MUCIJO:
Od Sodome i Gomore gadne
Bog je zemlju ognjem očistio;
A od nove nakaze ti sada
Očisti je nožem il otrovom.
Eto jedno, evo drugo. Biraj.
JELICA:
Nož il otrov, sve mi jedno, samo
Da što prije svršim.
MUCIJO:
Biraj dakle.
JELICA:
Biću prije gotova sa nožem.
Evo ti ga, okrenuću glavu,
Pa probodi.
MUCIJO:
Gr'ješila si sama,
Pa se sama i kazniti moraš.
JELICA:
Daj... Grozno mi blista... Ipak... Avaj!
Da sramotna na vijeke utmrem?
Majko moja, i u samom grobu
Ti se tužna bojaše sramote.
MUCIJO:
Kad s’ od noža groziš, uzmi otrov;
Taj, jamčim ti, kao grom ubija....
Šta! ni otrov?... Raskoši u krilo
Veselo se bacaše, a natrag
Ispred smrti malodušno stupaš?...
Četvrt sata ostavljam te samu,
Da pribereš snagu, pa s’ odlučiš...
Četvrt sata... Čula si. Da bude
Sve svršeno kad se natrag vrnem.
JELICA:
Milost, milost!
MUCIJO:
Ta j’ u Boga samo;
Ti si svako osjećanje ljudsko
Već u meni ugušila...
JELICA:
Stani,
Sve ću da ti kažem... Ah! šta rekoh?
Sve ne mogu. Avaj nesretnica!
Ni sopstvene nevinosti tajnu
Ja ne mogu da otkrijem sama!
MUCIJO:
Hudobo, daleko.
JELICA:
Hoću, evo
Da t’ ispričam... sve sve...
MUCIJO:
Već je kasno.
JELICA:
Ja sam sestra, ljubavnica n’jesam.
MUCIJO:
Bludnica si...
JELICA:
Duhovnika zovni...
MUCIJO:
Grom u njega! (bježi.)
JELICA (pogleduv na nebo pada na tle):
Mrem... dušu mi primi!

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Matija Ban, umro 1903, pre 121 godina.