Кобна тајна/24

ЧИН IV

Трећа појава

ТРЕЋА ПОЈАВА

Излази Јелица, па стаје уплашена. Муцијо.

ЈЕЛИЦА:
Ти Муцијо! Не чух
Кад си ушо... Да ли штогод желиш?
МУЦИЈО:
Желио сам да с' измириш с небом;
То си видим, учинила, па сам
Задовољан. Сад је све у реду.
ЈЕЛИЦА:
То изричеш некако!
МУЦИЈО:
Тијелом
Згр’јешила си, па је само т’јелом
Право да и платиш, а бесмртну
Твоју душу желим да избавиш;
То вјеруј ми од свег срца желим.
ЈЕЛИЦА:
Авај мени! ваљда н’јеси амо
Са намјером дошо да м’ убијеш.
МУЦИЈО:
Ја? никако. Пробо сам множину
На крвавим бојиштима људи,
Гледо сам их сасвим хладнокрвно
Око себе тисућама мртвих,
Ал не могу на то р’јешити се
Да из жила твојих крв пролијем,
Ил ма како да рукама овим
Луч живота угасим у теби...
А умр’јети мораш ипак... мораш.
ЈЕЛИЦА:
Ох! Не могу да те појмим; ил би
Другима ме дао да немило
Убију ме пред очима твојим?
МУЦИЈО:
Ни то, ни то; зар другима? кад бих
Опазио кога да је само
Дрску руку на те подигнуо,
Смрвио бих у јарости својој
Безбожника тога;... бих, смрвио;
Ма да видим да си недостојна,
Да си црна ко најцрњи демон.
Видиш, твоје сматрао сам т’јело
Ко ствар неку ваздушну и свету,
Ну кад н’јеси умјела да сама
Ту светињу чуваш, него другом
Човјеку си допустила да ти
У њу дирне и окаља ти је,
Ја ћу, видиш, сад смрвити тебе.
ЈЕЛИЦА:
Кунем ти се, ово јадно т’јело
Чисто ми је, јест, Муцијо, чисто
Као што је и сама ми душа.
МУЦИЈО:
Слушаућ те сад анђели лица
Крилма својим застиру од стида,
А уздишу од големе туге
Што безбожном проиграваш лажи
Нав’јек душу. Побрини се ову
Бар да спасеш, јер Бога ми мога,
Већ си т’јело проиграла. Брже
Лаж пореци, признај да си гр’јешна.
ЈЕЛИЦА:
Гр’јех алцо је љубити свог мужа,
И жалити што засл’јепљен грдну
Неправду нам чини,
Онда дојста ја сам гр’јешна много.
МУЦИЈО:
Отврнула у злочину жено,
За сву в’јечност пропани кад хоћеш.
Не жалим те више.
Ти се тужиш на неправду моју?
Чуле сте је, о небеске силе,
Сад и мене чујте:
Ви најбоље знате кол'ко љубљах
Ову жену; ја је љубљах чуством
Ком не бјеше ни краја, ни мјере;
Њој вјеровах ко истини вјечној
На свијету овом оличеној,
Обожање које само вама
Припаст’ мора, ја обраћали на њу
(Јамачно ме за то и казнисте)
А... а она?... она титраше се
Са чуствима мојим најсветијим,
Сматрајућ ме ко ништавца каква
Она првом човјеку се даде
Који пјесмом ласкавом је знао
Зазујат јој на ушима, она
У срамоту дубоко ме тако
Затрпала да поруге предмет
Већ постадох и слугама мојим,
Па и опет њој сам неправедан!
ЈЕЛИЦА:
Заклињем те стишај се, и чуј ме.
Све то што си рекао о мени
Да ј’ истина, па и полак само
И најмање штогод да ј’ истина,
Ти, тужећи тако и казнећ ме,
Правичан би као и Бог био;
Али ево худом коби нашом
Магла се је обсјена најцрњих
Око тебе свила, те не можеш
Увидјети да неправду грозну
Немилосно на ме излијеваш...
Шутати ћу, шутаћу,... тол страшно
Немој само да зубима шкрипиш.
МУЦИЈО:
Могли би се и духови лажи
Научити од тебе притворству.
ЈЕЛИЦА:
Полудјећу... Милостиви Боже,
Само разум, одржи ми разум.
Ах Муцијо, човјече мој добри,
Веледншни човјече, не буди
Тако грозан мучилац сам себи,
А и мени; ја искрена с тобом
Ув’јек бијах, ја и незнам тужна
И не схваћам што је то притворство.
Невина сам, Муц'јо, невина сам.
МУЦИЈО:
Ко лаж, ко блуд, ко хула на Бога.
До сад си ме дражила на јарост,
А гнушањем сад ме испуњаваш;
Гнусна си ми, гнусна, гнусна, гнусна.
ЈЕЛИЦА:
Смрт, смрт желим; задај ми је одмах.
МУЦИЈО:
Од Содоме и Гоморе гадне
Бог је земљу огњем очистио;
А од нове наказе ти сада
Очисти је ножем ил отровом.
Ето једно, ево друго. Бирај.
ЈЕЛИЦА:
Нож ил отров, све ми једно, само
Да што прије свршим.
МУЦИЈО:
Бирај дакле.
ЈЕЛИЦА:
Бићу прије готова са ножем.
Ево ти га, окренућу главу,
Па прободи.
МУЦИЈО:
Гр'јешила си сама,
Па се сама и казнити мораш.
ЈЕЛИЦА:
Дај... Грозно ми блиста... Ипак... Авај!
Да срамотна на вијеке утмрем?
Мајко моја, и у самом гробу
Ти се тужна бојаше срамоте.
МУЦИЈО:
Кад с’ од ножа грозиш, узми отров;
Тај, јамчим ти, као гром убија....
Шта! ни отров?... Раскоши у крило
Весело се бацаше, а натраг
Испред смрти малодушно ступаш?...
Четврт сата остављам те саму,
Да прибереш снагу, па с’ одлучиш...
Четврт сата... Чула си. Да буде
Све свршено кад се натраг врнем.
ЈЕЛИЦА:
Милост, милост!
МУЦИЈО:
Та ј’ у Бога само;
Ти си свако осјећање људско
Већ у мени угушила...
ЈЕЛИЦА:
Стани,
Све ћу да ти кажем... Ах! шта рекох?
Све не могу. Авај несретница!
Ни сопствене невиности тајну
Ја не могу да откријем сама!
МУЦИЈО:
Худобо, далеко.
ЈЕЛИЦА:
Хоћу, ево
Да т’ испричам... све све...
МУЦИЈО:
Већ је касно.
ЈЕЛИЦА:
Ја сам сестра, љубавница н’јесам.
МУЦИЈО:
Блудница си...
ЈЕЛИЦА:
Духовника зовни...
МУЦИЈО:
Гром у њега! (бјежи.)
ЈЕЛИЦА (погледув на небо пада на тле):
Мрем... душу ми прими!

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Матија Бан, умро 1903, пре 121 година.