Kneginja od Tribala (drama u tri čina)/10
X
KNEGINjA, GOSPAVA
KNEGINjA (Prilazi kamenoj balustradi naslanja se na nju i duboko se zanese, bludeći pogledom u daljinu).
GOSPAVA (Ona je dotle bila po strani no i sama pod utiskom Tolovih kazivanja. Prilavi sada kneginji i nežno je prihvata).
KNEGINjA (Bono): Bojim se, razumela sam priču Tolovu.
GOSPAVA (I sama neoslobođena slutnje, teši je bez odlučnosti.): Iz gomile mu reči ja smisao ne nazreh.
KNEGINjA (Sa strepnjom tiho ponavlja reči Tolove): ...Oba ne mogu živeti, oba ne smeju umreti, jedan od dvojice... Bojim se: razumela sam priču Tolovu.
GOSPAVA: Te šta ti kazuje?
KNEGINjA: Vraća me u dane mladosti; u one dane kada pred mojim nogama ležahu mača dva... jedan od njih beše mač pred kojim dršće Kroja sad!
GOSPAVA (Prekorno): Zar pred mačem Mozovim?
KNEGINjA (Idući za svojim mislima): U dane te, mladačke moje snove opčinjavala je slava Krojina. O slavi su se toj čarobne bajke kazivale i pesme o njoj su zanosno pevale. Kroja, Kroja slavom venčana, slavom večita; Kroja neoboriva, neosvojiva, nepobediva. Slavi toj, pesmom opevanoj, suncu tom, raskošnom svetlošću, duša me vukla; vukla me iz snova nikla čežnja, kao što leptirka vuče sebi plam. U tome gnezdu ponosnom, htela sam da budem kroj orla orlica, da se na suncu slave te i ja ogrejem, da se ogrnem plaštom čarobnim, da delim i ja slavu grada tog u danima pobede...
GOSPAVA: I postigla si želju....
KNEGINjA: Al’ da je postignem, da stignem do nje, prošla sam putem na kome je ležalo srce jedno. Ja sam ga zgazila.
GOSPAVA: Do slave neravan je put, a ti si htela na prestolu slave da budeš kraljica.
KNEGINjA: Ona možda kraljica što besom poneta uze da šiba more.
GOSPAVA (Umirući je): Gospođo!
KNEGINjA: A more, čije se čelo mršti i dršće mu grud, te riče gnevom i bele baca pene, nije li Mozov gnev, od kojega će zadrhtati tvrde zidine Krojine i zaljuljati se kule i bedemi?
GOSPAVA: Knežev udes zao i mračne priče Tolove dušu su ti pokolebale. Pa onda noć... Noć lako slutnje neguje pod crnim krilom svojim, i one su uvek veće; uveličane senke koje u noći prate čoveka. Ne podaj se, gospođo, slutnjama koje nosi noć; sutra kad svane dan...
KNEGINjA: A ako Mozov sutra svane dan?... I razbesnelo more svojim valima počupa cveće slave niklo na bedemima Krojinim? I jedan samo dan, il’ možda samo jedan čas zbriše i raznese, kao vetar puhor, čitave vekove prošlosti? A zatim dođe vreme, kao porok bezočno, kao plamen nesito, nemilosrdno k’o smrt i počne sa ovoga grada kamen po kamen odronjavati i bacati ga u ponor, u zaborav!... I kamenje to, iz koga je nazidana slava Krojina, pretrpa sobom i sva imena prošlosti — i ime meni drago, gospodara mog!... I gde se danas, povrh ponosnih nepobednih bedema Krojinih, vije pesma o slavi njezinoj, na razvalinama se njenim možda zacari tamna priča o neznanoj kraljici iz daljina i tamnina... Ah, Gospava, slutnja je možda najteži osećaj!
GOSPAVA: Ne podaj mu se, knjeginjo, priberi se! Evo i starešina, oni će te možda ohrabriti.
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Branislav Nušić, umro 1938, pre 86 godina.
|