Kirija/2
(Deca obučena da Bog sačuva, iskrpljena po turu i kolenima, u odelu prekrojenom i ishabanom, sruče se u sobu.)
OTAC: Kažite, deco, dragička!
DECA: Dragička!
OTAC: Putujemo, idemo na put!
DECA: Živeo!
OTAC: Je l’ volite da putujete?
DECA: Volimo!
OTAC: Tako. E to je lepo od vas. A gde bi ti, kićo (Najmlađem), voleo da putuješ, na primer?
MLAĐI: Ja u Zemun.
OTAC: Ti nemaš velikih pretenzija i to je lepo od tebe! (Starijem): A ti?
STARIJI: Ja u Vranju.
OTAC: Vrlo dobro, to je i onako uz put kad se pođe u Zemun. (Mlađoj) A ti, gde bi ti volela da putuješ?
MLAĐA: Ja, tata, u Italiju. Tako bih volela da putujem u Italiju.
OTAC: Sasvim. Italija je lepa zemlja, treba tamo da putujemo.
MLAĐA: Pa zar ćete me voditi?
OTAC: Razume se. ’Ajde, spremaj se!
MLAĐA (Skače veselo.): Jaoj, ala je to divno, putovaću u Italiju.
OTAC (Starijoj): A ti?
STARIJA: Ja bih tako volela u Švajcarsku.
OTAC: U Švajcarsku?
MLAĐA: Ona, znate, ima zimski kaput po zato voli da ide u Švajcarsku, a ja nemam pa zato volim da idem u Italiju.
OTAC: Ići ćemo i u Švajcarsku, i u Italiju, i u Zemun, i u Vranju. ’Ajde, ’ajde spremite se, pakujte se!
DECA: Živeo! (Hoće da pođu.)
OTAC: Stojte! Povedite i majku, nek’ se i ona spakuje.
MAJKA: Ama ostavi ti mene. Eto ti deca, pa ih zalaguj.
OTAC: Povedite majku kad vam kažem, inače nećemo putovati.
DECA (Opkole majku i guraju je u drugu sobu.): ’Ajde, bolan, nemoj da pokvariš, ’ajde, ’ajde, ’ajde!…
OTAC (Sam, šeta krupnim koracima.): Odista, bila bi to divna stvar kad bi se čovek mogao tako poslužiti uobraženjem. Odem, na primer, kućevlasniku i kažem mu: Dobar dan, gazda! Došao sam da vas zamolim da uobrazite da sam vam platio kiriju.
MALI (na vratima): Tata, mogu li ja da povedem Hektora?
OTAC: Povedi, brate, dabome da ga povedeš.
MALI (Povuče se.)
OTAC (Nastavlja razmišljanje.): Ili, odem, recimo, gospodinu ministru…
MLAĐA (na vratima): Tatice, je l’ mogu da ponesem i moju lutku?
OTAC: Ama ponesi, razume se, i lutku, i obruč, i sve ponesi, sve!
MLAĐA (Povuče se.)
OTAC (Nastavlja razmišljanje.): Odem, recimo, gospodinu ministru i kažem mu…
MAJKA (na vratima): Kaži mi, čoveče, još jedanput, je l’ ozbiljno da pakujem?
OTAC: Razume se, najozbiljnije pakuj.
MAJKA: Šta?
OTAC: Sve, sve što imamo u kući, sve!
MAJKA: I tvoj zimski kaput?
OTAC: On je, istina, sav iscepan, ali daćemo ga u Italiji da se okrpi.
MAJKA (Krsti se.)
OTAC: Nemoj se krstiti, molim te, nego pakuj se! Videćeš samo kako se može i bez para putovati.
MAJKA (Krsteći se povlači se.)
OTAC (Nastavlja razmišljanje.): Odem, recimo, gospodinu ministru i kažem mu: Dobar dan, gospodine ministre. Došao sam da vas zamolim da uobrazite da ja imam pune godine službe. I on lepo uobrazi. Bilo bi to odista divno! (Spolja se čuje užasna dreka i larma.) Aha, evo ih, idu putnici! (Nailaze žena i deca obučena za put, noseći sve što su stigla. Starija, koja putuje u Švajcarsku, obukla zimski kaput i šubaru, noseći harmoniku pod miškom; mlađa, koja putuje u Italiju, letnje odelo, slamni šešir i nosi lutku od krpa napravljenu. Mlađi vodi za uzicu neku džukelu i ima trumbetu u ruci, stariji poneo kavez sa pticom.) Vrlo dobro! Vrlo dobro! Izgledate kao izistinski putnici koji putuju u Italiju i Švajcarsku. Deder da zauzmemo mesta, jer, kao što vidite, velika je navala, a dug je put, pa treba da zauzmemo što pre mesta. (To govoreći namešta kraj otvorena prozora stolice po redu, kao što su otprilike sedišta u vagonima.) Tako… tako… ’Ajde, sad sedajte, zauzimajte mesta!
MAJKA: Ama idi, čoveče božji, ne teraj bar sa mnom komendiju.
DECA: Pa zar nećemo odistinski da putujemo?
OTAC: Pa nećemo, dabome, kad, eto, neće mama.
DECA: ’Ajde, bolan, mama!
OTAC: Ne kvari deci volju. Sedi, sedi molim te!
MAJKA (Krsteći se seda.)
OTAC (deci): Ovde ti, a ti ovde. Tako. Ti sedi ovde, a ti onde. Smestite stvari. Taj kofer metni ovde da ne smeta, a tu kutiju makni ovamo… Tako. Evo ja ću ovde kraj mame.
MLAĐI: Pa je l’ to mi kobajagi?
OTAC: Kobajagi, dabome.
DECA (razočarano): Aaaaaa!…
OTAC: Kobajagi, ali će izgledati sasvim kao i odistinski, videćete vi samo. E, deder, uobrazite sad svi da je voz krenuo. Sviraj ti u tu trumbetu.
MLAĐI (Svira.)
OTAC: E, ’ajd’ sad za mnom, pomažite, vičite kao ja:
Trupa-trup
Trupa-trup
Trupa-trupa-trup…
(Deca pristaju, te počnu u horu pevati, lupati nogama i drugim predmetima tako da unekoliko podražavaju železnicu.) Stoj! Sviraj! (Ustane. Mlađi zasvira.) Zemun pet minuta. E, pogledajte, deco, tamo. Ono što vidite, to je grad Zemun. Zemun leži na Dunavu i gleda u Beograd. Zemun je grad čije se stanovništvo pre svetskog rata bavilo pregledom pasoša, a posle svetskoga rata, to je varoš u kojoj stanuju oni činovnici koji ne mogu da nađu kvartir u Beogradu. Sviraj! Polazi! (Seda. Mlađi svira.)
HOR: Trupa-trup Trupa-trup Trupa-trupa-trup…
OTAC (Ustaje.): Stoj! Sviraj! (Mlađi svira.) Vranje, pet minuta. To što vidite sad, to je Vranje. Ta je varoš ranije bila na samoj granici državnoj, a sad se povukla više u unutrašnjost. Vranje je čuvena po tome što je tu Koštana Ciganka pronašla Boru Stankovića književnika. (Seda.) Polazi! Sviraj! (Mlađi svira.)
HOR: Trupa-trup Trupa-trup Trupa-trupa-trup…
OTAC (Ustaje.): Stoj! Sviraj! (Mlađi svira.) E, deco, ovo je Italija. Gledajte, deco, gledajte i uživajte. To što vidite, to je Italija, zemlja puna znamenitosti i lepota. Ono tamo, vidite li, ono je čuveno jezero Lago Mađore, koje je znamenito po tome što je papa Bonifacije četrdeset drugi, prilikom jedne fudbalske utakmice, preplivao to jezero na labudu. A ono tamo, što se iskrivilo kao gospodin Sima sudija, to je čuvena kula u Pizi, koja je znamenita po tome što je kriva. A ono tamo, sasvim daleko, ono je znamenita
planina Kvirinal, na vrhu koje je Romeo prvi put izjavio ljubav Juliji. Stanovništvo Italije je mnogobrojno i najviše se bavi sviranjem u mandolinu i žderanjem makarona. Klima je u Italiji promenljiva, a ta promenljivost zavisi od barometra. Ipak je najvećim delom topla klima, tako da se ne nose zimski kaputi i nepotrebna su drva za ogrev, usled čega činovnici u Italiji imaju mnogo manji dodatak na skupoću. Italija je vrlo plodna zemlja i u njoj rađaju najviše zejtin, vino, pomorandže i atentatori. Eto, to vam je sve što treba da znate iz geografije Italije… Jeste li, dakle, videli Italiju?
DECA: Jesmo!
OTAC: Voz polazi. Sviraj! (Sedne.)
HOR: Trupa-trup Trupa-trup Trupa-trupa-trup…
OTAC (Ustane.): Stoj! Sviraj! (Mlađi svira.) E, deco, ovo što vidite, to je Švajcarska, koja se inače u geografiji zove i Monblan. Gledajte te lepote i divite se i uživajte. Planina Monblan, večito pokrivena snegom, čuvena je jedino po tome što se na nju svake godine penju besposleni ljudi. Prestonica Švajcarske je Bern, koji je čuven po tome što u njegovoj zoološkoj bašti ima i medveda, a drugi grad, Ženeva, čuvena je zbog mnogih jezera koja nikad ne plave okolinu, pa stoga u Švajcarskoj i ne postoji ministarstvo voda kao kod nas. U Švajcarskoj je leti zima a zimi leto, i zato nju rado posećuju grudobolnici i vojnički dezerteri sviju zemalja. Kod Švajcaraca je vera i narodnost privatno zanimanje, a stanovništvo se najviše bavi jodlovanjem i bušenjem rupa u siru koji se, zbog tih rupa, zove švajcarski sir. Sem švajcarskog sira, stanovništvo se u Švajcarskoj bavi još i proizvodnjom snega i glečera. Eto, to vam je sve što treba da znate o geografiji Švajcarske. A sad, pošto smo obišli i Zemun i Vranju i Italiju i Švajcarsku, ’ajd’mo dalje! Sviraj! (Mlađi svira.)
HOR: Trupa-trup Trupa-trup Trupa-trupa-trup…
OTAC (Ustane.): Stoj! Sviraj!
STARIJI: A gde smo sad, tata?
OTAC: Ovo je granica!
STARIJI: A šta ima tu da se vidi?
OTAC: Na granici stanuju finansi i tu se vrši pregled stvari.
MLAĐI: A kako se to radi?
OTAC: Tako. Uđe jedan činovnik i žandarm, pa onda onaj činovnik pita: jesu li to vaši koferi? (Spolja se čuje kucanje.)
MAJKA (Do sada je sedela pogružena, čudeći se postupcima svoga muža i smejući im se pogdekad. Kad čuje kucanje, ona skoči s mesta i ode na suprotnu stranu, ženirajući se da je ko zateče u bivšem položaju.): Ko to sad može biti?
STARIJA: Pa to su valjda finansi za pregled stvari.
DVOJE MLAĐIH (radosno): Neka uđu, neka uđu!
OTAC: Ulazi!
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Branislav Nušić, umro 1938, pre 86 godina.
|