Kaluđer i hajduk/XXI
| ◄ XX | XXI | ► |
XXI
Prošlo je već više godina od događaja koje smo pripovedali u dosadašnjim odeljcima.
Nema više nikoga od junaka o kojima smo tamo govorili. I Sibinjanin Janko, i Jovan Kapistranski, i despot Đurađ, ljudi koji su u ono vreme bolje nego iko znali kako se treba boriti s Turcima, otišli su Bogu na istinu, sva trojica u toku nekoliko meseci, jedan za drugim, kao da ih je sudbina pouklanjala ispred sultana Mehmeda, zar za kaznu što se nisu umeli složiti protiv Turaka.
Ni Srbije više ne beše kao države. U Smederevu ne seđaše srpski despot nego turski namesnik.
Nema više srpskih sudova ni ćefalija, ni drugih starešina. Po gradovima su turski muselimi, kadije i dizdari. Dok se taj obrt svršio, silna je krv prolivena, silan je svet odveden u ropstvo, mnoge su štete počinjene, mnoge tekovine za prava Boga paljevini predate. Silan je svet ispropadao od čemera, od bolesti, od bezbrojnih nevolja svake vrste.
Koji su imali zemlje ili imanja tražili su kako da se izmire s novim stanjem stvari, te da što bolje sačuvaju svoje interese. U teškoj borbi među interesima i uverenjima, mnogi su se, za ljubav interesa, i vere odricali. Nova najezda koja je pratila osvajača nosila je novu veru, nov jezik, nov red stvari, novo odelo, nove običaje. Ako je i dalje ostao dole prost narod, onaj koji će i opet robovati, na vrhu se društvenog i državnog uređenja menjalo sve od početka do kraja.
Prostom narodu još je bilo najlakše. Pređe je njegovu gospodaru bilo ime vlastelin, a sad muje postalo ime spahija ili čitluk-sahibija. Rabota je u glavnome ostala ista. Ali su i prostom narodu teška bila samovoljna nasilja nove gospode na veru, na običaje i na svakidašnji život. Nije sad više ni u kakvom mestu najglavnije bila crkva — nego džamija. Tuđi ljudi, ta nova gospoda, načiniše se gospodari zemlji i narodu. Njihovi su interesi bili na vrhu; njima se svak morao pokloniti. Vlasti su svuda branile njih i njihove interese. Ti su tuđi ljudi imali drugojačije navike, drugojačije odelo, drugojačiji jezik. Ali to svekoliko sad izbi svuda na vrh; po tome se valjalo svakome upravljati. Narod brzo spazi ne samo da mu je došao nov gospodar, nego da mu i samu sve navike valja okretati drugojačije. Po gradovima i po većim trgovima ili selima počeše se dizati neverničke džamije i uz njih minareta. S njih su mujezini svojom pesmom i živim glasom pozivali verne na molitvu. Novi su se gospodari mrštili pri pogledu krsta; zvuk zvona im je bio nepovoljan. Kaluđer i pop nisu više bili svuda rado dočekivani predstavnici vere. Novim gospodarima su oni izgledali kao agenti potištene, pobeđene vere. Što bi gore, strpa se dole; na vrh se, mesto njega, izdiže nešto novo i tuđe. U brzo se vide da se popu i kaluđeru valja i sklanjati ispred Turaka, osobito ako bi ih više bilo.
I po gradovima i po selima zavlada neki drugi red. Razmileše se u skoro svuda ljudi nove vlasti da zemlju i imanja popišu, kako bi se tamo gore, u središtu vlasti, načinio raspored. U ono vreme vojnike nije država na današnji način izdržavala, nego su vojnici raspoređivani na izdržavanje po selima. Tako se ono što se dotle vršilo vlastelinu, počelo od turskog osvojenja unapredak vršiti spahiji. Nije, dakle, u glavnome bilo nikakve promene, ali opet turski spahija nije bio ono što je bio srpski vlastelin. Valjalo je i da se seljak navikne na spahiju i spahija na seljaka. Sukobi su lako iskakali, ali se nisu lako lečili. Sud je bio turski, i na svakom tom sudu spahija je imao pravo. Svuda je onako moralo biti kako hoće Turčin i turski vojnik. Sud je svagda smatrao za svoju dužnost da potpomogne Turčina i turskog vojnika. Nov jezik se takođe morao učiti. Tako se u tihe slovenske župe i sela po srpskim zemljama poče uvlačiti reč po reč, donde nepoznata iz jezika sa dalekih stepa azijatskih.
Tako se malo po malo zemlja menjala sve više kako su jedan po jedan izumirali oni koji su još pamtili staro stanje za hrišćanske vlasti. To stanje je ostajalo sve dalje na strani, ulazilo je sve više u poeziju. Već su sa svim retki bili oni koji su to vreme pamtili i na njih se ukazivalo prstom. Crkve su se po gradovima sve više sklanjale u prisenak, tako da nije mnogo prošlo a da je spomen staroga života i starih predanja najradije prianjao oko starijih manastira. I onda su sastanci oko njih imali sa svim drugo značenje u srcima narodnim nego što je bilo ono za hrišćanskoga vremena. Svak osećaše da je tu sveta ostava starih vremena, i svak se napajaše njenim tajanstvenim uspomenama.
U groblju kod manastira Sv. Nikole u Beloj Crkvi stoje dve grobne humke, pokrivene kamenim pločama s natpisima. Oko krstova je cveće, zasađeno na grobovima. U jednoj su humci majka i ćerka — gospođa Kruna i Milja, a u drugoj brat i sestra — Dragoš i Stamenija. Grobovi su jedan do drugoga.
Po katkad, kad bi se veče najčarovitije smirivalo, kad bi se još u daljini samo rumeneo sunčev zahod, mogaše se videti jedno oslabelo, izmučeno stvorenje, gde, poštapajući se, jedva prelazi grobne brežuljke i onim se grobnim humkama žuri. Sada bi mu se brada talasala u sumračku, oči bi mu bile pune suza. Samo mu je lice bilo mirno kao u svetitelja.
To beše iguman Kalistrat, nekadašnji Kojadin Gvozdenović. Duboka starost ga beše živa pribila k zemlji. Čekao je poziv nebeski sa spokojstvom čoveka koji je sve svoje dužnosti na ovoj zemlji savesno i s revnošću ispunio. Uživao je milost Božju i opšte poštovanje živoga svetitelja.
On dođe do grobova, blagoslovi ih i spusti se na klupicu, koja je pored njih bila podignuta.
— Tu su — šaptao bi on u tiho veče — tu mi je još jedino poznato mesto na ovom svetu. Videh propast naroda svog po popuštenju Božjem za velike grehe njegove; videh krvave dane ljute osvete nad svojim rodnim domom; okušah smerno trpljenje i pobožno uzdanje; sahranih oca Kalistrata; sahranih Dragoša. Nema više nikoga iz onih srećnih dana mladosti i miline. Sve je pomrlo — ja sam još, po Božjoj milosti, jedini ostao od ondašnjega naraštaja. I sve sam prežalio i pregoreo. I onu božanstvenu devojku, koja mi je srce ispunjala miljem. I nju sam prežalio. Evo je ovde u ovoj humci s njenim junačkim bratom. Evo i moje drage majke i premile seje. Bože milostivi, je li kucnuo i moj čas? Neka bude volja tvoja!
I osedeli kaluđer kleče između grobova, i usrdno se moljaše Bogu.
— Kad ja još legnem tu, reče starac, sve će se svršiti. Neće biti pomena od nas malih i slabih. Ali će ostati srpsko ime, ostaće sveta vera naša, ostaće živ narod, dokle traje sunca i meseca. Bori se, narode moj, drži se, ne kloni; dok se držiš, niko te savladati ne može!
I starac se čisto i sam prenu, i življim koracima otide u manastir.
To je bio u ono vreme poslednji ostanak od svoga naraštaja. A naraštaji prolaze kao lišće, samo bez zimskoga prekida. Onda kad jedan iščezava s pozornice, drugi ga je davno zamenio. Zavet prošlosti i volja sudbine u budućnosti vrši se dalje bez pretrzanja. Onda kad je Kalistrata nestalo, njegov su posao već radili drugi; kolo je išlo naokolo. Ništa ne znači što je taj rad bolji ili gori, mršaviji ili obilatiji; glavno je da potočić narodnoga života i narodne misije neprestano struji i nikad ne zasušuje!
KRAJ
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Stojan Novaković, umro 1915, pre 109 godina.
|