◄   XX XXI   ►



XXI

          Прошло је већ више година од догађаја које смо приповедали у досадашњим одељцима.
          Нема више никога од јунака о којима смо тамо говорили. И Сибињанин Јанко, и Јован Капистрански, и деспот Ђурађ, људи који су у оно време боље него ико знали како се треба борити с Турцима, отишли су Богу на истину, сва тројица у току неколико месеци, један за другим, као да их је судбина поуклањала испред султана Мехмеда, зар за казну што се нису умели сложити против Турака.
          Ни Србије више не беше као државе. У Смедереву не сеђаше српски деспот него турски намесник.
          Нема више српских судова ни ћефалија, ни других старешина. По градовима су турски муселими, кадије и диздари. Док се тај обрт свршио, силна је крв проливена, силан је свет одведен у ропство, многе су штете почињене, многе тековине за права Бога паљевини предате. Силан је свет испропадао од чемера, од болести, од безбројних невоља сваке врсте.
          Који су имали земље или имања тражили су како да се измире с новим стањем ствари, те да што боље сачувају своје интересе. У тешкој борби међу интересима и уверењима, многи су се, за љубав интереса, и вере одрицали. Нова најезда која је пратила освајача носила је нову веру, нов језик, нов ред ствари, ново одело, нове обичаје. Ако је и даље остао доле прост народ, онај који ће и опет робовати, на врху се друштвеног и државног уређења мењало све од почетка до краја.
          Простом народу још је било најлакше. Пређе је његову господару било име властелин, а сад мује постало име спахија или читлук-сахибија. Работа је у главноме остала иста. Али су и простом народу тешка била самовољна насиља нове господе на веру, на обичаје и на свакидашњи живот. Није сад више ни у каквом месту најглавније била црква — него џамија. Туђи људи, та нова господа, начинише се господари земљи и народу. Њихови су интереси били на врху; њима се свак морао поклонити. Власти су свуда браниле њих и њихове интересе. Ти су туђи људи имали другојачије навике, другојачије одело, другојачији језик. Али то свеколико сад изби свуда на врх; по томе се ваљало свакоме управљати. Народ брзо спази не само да му је дошао нов господар, него да му и саму све навике ваља окретати другојачије. По градовима и по већим трговима или селима почеше се дизати неверничке џамије и уз њих минарета. С њих су мујезини својом песмом и живим гласом позивали верне на молитву. Нови су се господари мрштили при погледу крста; звук звона им је био неповољан. Калуђер и поп нису више били свуда радо дочекивани представници вере. Новим господарима су они изгледали као агенти потиштене, побеђене вере. Што би горе, стрпа се доле; на врх се, место њега, издиже нешто ново и туђе. У брзо се виде да се попу и калуђеру ваља и склањати испред Турака, особито ако би их више било.
          И по градовима и по селима завлада неки други ред. Размилеше се у скоро свуда људи нове власти да земљу и имања попишу, како би се тамо горе, у средишту власти, начинио распоред. У оно време војнике није држава на данашњи начин издржавала, него су војници распоређивани на издржавање по селима. Тако се оно што се дотле вршило властелину, почело од турског освојења унапредак вршити спахији. Није, дакле, у главноме било никакве промене, али опет турски спахија није био оно што је био српски властелин. Ваљало је и да се сељак навикне на спахију и спахија на сељака. Сукоби су лако искакали, али се нису лако лечили. Суд је био турски, и на сваком том суду спахија је имао право. Свуда је онако морало бити како хоће Турчин и турски војник. Суд је свагда сматрао за своју дужност да потпомогне Турчина и турског војника. Нов језик се такође морао учити. Тако се у тихе словенске жупе и села по српским земљама поче увлачити реч по реч, донде непозната из језика са далеких степа азијатских.
          Тако се мало по мало земља мењала све више како су један по један изумирали они који су још памтили старо стање за хришћанске власти. То стање је остајало све даље на страни, улазило је све више у поезију. Већ су са свим ретки били они који су то време памтили и на њих се указивало прстом. Цркве су се по градовима све више склањале у присенак, тако да није много прошло а да је спомен старога живота и старих предања најрадије приањао око старијих манастира. И онда су састанци око њих имали са свим друго значење у срцима народним него што је било оно за хришћанскога времена. Свак осећаше да је ту света остава старих времена, и свак се напајаше њеним тајанственим успоменама.


          У гробљу код манастира Св. Николе у Белој Цркви стоје две гробне хумке, покривене каменим плочама с натписима. Око крстова је цвеће, засађено на гробовима. У једној су хумци мајка и ћерка — госпођа Круна и Миља, а у другој брат и сестра — Драгош и Стаменија. Гробови су један до другога.
          По каткад, кад би се вече најчаровитије смиривало, кад би се још у даљини само руменео сунчев заход, могаше се видети једно ослабело, измучено створење, где, поштапајући се, једва прелази гробне брежуљке и оним се гробним хумкама жури. Сада би му се брада таласала у сумрачку, очи би му биле пуне суза. Само му је лице било мирно као у светитеља.
          То беше игуман Калистрат, некадашњи Којадин Гвозденовић. Дубока старост га беше жива прибила к земљи. Чекао је позив небески са спокојством човека који је све своје дужности на овој земљи савесно и с ревношћу испунио. Уживао је милост Божју и опште поштовање живога светитеља.
          Он дође до гробова, благослови их и спусти се на клупицу, која је поред њих била подигнута.
          — Ту су — шаптао би он у тихо вече — ту ми је још једино познато место на овом свету. Видех пропаст народа свог по попуштењу Божјем за велике грехе његове; видех крваве дане љуте освете над својим родним домом; окушах смерно трпљење и побожно уздање; сахраних оца Калистрата; сахраних Драгоша. Нема више никога из оних срећних дана младости и милине. Све је помрло — ја сам још, по Божјој милости, једини остао од ондашњега нараштаја. И све сам прежалио и прегорео. И ону божанствену девојку, која ми је срце испуњала миљем. И њу сам прежалио. Ево је овде у овој хумци с њеним јуначким братом. Ево и моје драге мајке и премиле сеје. Боже милостиви, је ли куцнуо и мој час? Нека буде воља твоја!
          И оседели калуђер клече између гробова, и усрдно се мољаше Богу.
          — Кад ја још легнем ту, рече старац, све ће се свршити. Неће бити помена од нас малих и слабих. Али ће остати српско име, остаће света вера наша, остаће жив народ, докле траје сунца и месеца. Бори се, народе мој, држи се, не клони; док се држиш, нико те савладати не може!
          И старац се чисто и сам прену, и живљим корацима отиде у манастир.
          То је био у оно време последњи останак од свога нараштаја. А нараштаји пролазе као лишће, само без зимскога прекида. Онда кад један ишчезава с позорнице, други га је давно заменио. Завет прошлости и воља судбине у будућности врши се даље без претрзања. Онда кад је Калистрата нестало, његов су посао већ радили други; коло је ишло наоколо. Ништа не значи што је тај рад бољи или гори, мршавији или обилатији; главно је да поточић народнога живота и народне мисије непрестано струји и никад не засушује!

КРАЈ


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Стојан Новаковић, умро 1915, пре 109 година.