KAKO MI JE...
I
Od nekoga doba izgleda mi kao
Da će se moje zamutiti oko;
Duša i žele i sve što sam znao
Gubi se, pašće u mračno, duboko.
Miran sam: ni trun srdžbe ili čega
Što pravi smešnim nemoćne i jadne;
Smrt, večno živa, budućnost je svega —
Sveg što rođenjem u kolevku padne.
Nekad, dok mladost, prolazna i bludna,
Vođena strašću koja razum pleni,
Gotovo uvek i za porok budna —
Nekad, dok mladost življaše u meni,
Smejah se često, podrugljivo vazda,
Prirodi, Bogu, i govorah smelo:
Da onaj koji obličja nam sazda
Učini sramno, kukavičko delo.
I pričah sebi da ću jednom moći,
Sa mišlju koju veličina daje,
Zderati zastor s neprovidnih noći,
Videti prostor i večnost kakva je,
I da ću otud trag bezumlju znati;
I gde je prošlost sa bezbrojno žrtvi,
Čije je vreme, ko je Bogu mati,
Našto je život i kud idu mrtvi.
I tada kao sa vulkana lava,
Sipaću misli što naš razum prže —
Trešće se večnost i pučina plava,
I svi atomi koji svetlost drže.
II
O tome kuda skoro imam ići,
I kakav meni grob podneblje krije,
Da li će duh mi iz tela se dići,
I gde će biti kada mene nije, —
O tome evo ja ne mislim sada.
Osećam samo preživelo doba,
Kako se kreće i u suton pada,
U neki sumrak, u predgrađe groba,
Gde ničeg nema, pa ni želja mojih,
Bolova, snova; nit' tu vidim sebe;
Pred tom zastirkom ispred dana svojih
Osećam groblje i sećam se tebe.
Ozbiljan lik ti sad preda me stupa
Ozaren mišlju i životnom snagom;
U tvome oku i duša se kupa,
Ženska i čedna sa nežnošću blagom.
U tebi gledam biće zemlje ove,
Umno i krepko, za budućnost snažno,
I svoju ljubav i minule snove,
I sve istine — sve što nije lažno.
Sad mi se čini da ja vidim sreću
I da je imah i u bolu svome:
Svi mi se dani sada u nju spleću,
Ona se javlja, al' i propast s njome.
O, kad bi znala koliko si divna
Onome koga smrt strašna ne boli,
Čija je ljubav vedra i naivna,
Koji tek misli da te dugo voli.
Osećam samo preživelo doba
Kako se kreće i u suton pada,
U neki sumrak, u predgrađe groba,
Gde nema misli, ni snova, ni jada.
III
Kad gledam tako preživelo doba
Kako se kreće i u suton pada,
U neki suton i predgrađe groba,
Gde nema misli, ni snova, ni jada —
Ja vidim kako sve besane noći,
Vukuć ideje, preda mnom se jave:
Ja vidim sebe u raskošnoj moći
Gde skupljam zrake i obzore plave,
I njih odevam, i silinom duha
Iz svog srca, razuma i grudi
Život im dajem. I tada, bez straha,
U svet ih vodim i spuštam kod ljudi.
Ljubavi moja, sliko snage moje,
Živećeš sa mnom; sa radošću mnogom
Ukrasi sebe i sve dane svoje;
Al' vama, dela nepočeta, “Zbogom!”
Ja imam reči: vi ste moja čeda
Pospala, hladna, u povoju smrti —
Ali ne ove što u mene gleda,
Čiji će dodir svetlost za me strti.
Smrt vaša teška moj je bio život,
K'o ruka kakva bolesna i meka,
On pada na vas i sprema vaš ćivot
Gde je i moja budućnost daleka.
Osećam samo preživelo doba,
Kako se kreće i u suton pada,
U neki sumrak, u predgrađe groba,
Gde nema misli, ni snova, ni jada.
1904.
