КАКО МИ ЈЕ...
I
Од некога доба изгледа ми као
Да ће се моје замутити око;
Душа и желе и све што сам знао
Губи се, пашће у мрачно, дубоко.
Миран сам: ни трун срџбе или чега
Што прави смешним немоћне и јадне;
Смрт, вечно жива, будућност је свега —
Свег што рођењем у колевку падне.
Некад, док младост, пролазна и блудна,
Вођена страшћу која разум плени,
Готово увек и за порок будна —
Некад, док младост живљаше у мени,
Смејах се често, подругљиво вазда,
Природи, Богу, и говорах смело:
Да онај који обличја нам сазда
Учини срамно, кукавичко дело.
И причах себи да ћу једном моћи,
Са мишљу коју величина даје,
Здерати застор с непровидних ноћи,
Видети простор и вечност каква је,
И да ћу отуд траг безумљу знати;
И где је прошлост са безбројно жртви,
Чије је време, ко је Богу мати,
Нашто је живот и куд иду мртви.
И тада као са вулкана лава,
Сипаћу мисли што наш разум прже —
Трешће се вечност и пучина плава,
И сви атоми који светлост држе.
II
О томе куда скоро имам ићи,
И какав мени гроб поднебље крије,
Да ли ће дух ми из тела се дићи,
И где ће бити када мене није, —
О томе ево ја не мислим сада.
Осећам само преживело доба,
Како се креће и у сутон пада,
У неки сумрак, у предграђе гроба,
Где ничег нема, па ни жеља мојих,
Болова, снова; нит' ту видим себе;
Пред том застирком испред дана својих
Осећам гробље и сећам се тебе.
Озбиљан лик ти сад преда ме ступа
Озарен мишљу и животном снагом;
У твоме оку и душа се купа,
Женска и чедна са нежношћу благом.
У теби гледам биће земље ове,
Умно и крепко, за будућност снажно,
И своју љубав и минуле снове,
И све истине — све што није лажно.
Сад ми се чини да ја видим срећу
И да је имах и у болу своме:
Сви ми се дани сада у њу сплећу,
Она се јавља, ал' и пропаст с њоме.
О, кад би знала колико си дивна
Ономе кога смрт страшна не боли,
Чија је љубав ведра и наивна,
Који тек мисли да те дуго воли.
Осећам само преживело доба
Како се креће и у сутон пада,
У неки сумрак, у предграђе гроба,
Где нема мисли, ни снова, ни јада.
III
Кад гледам тако преживело доба
Како се креће и у сутон пада,
У неки сутон и предграђе гроба,
Где нема мисли, ни снова, ни јада —
Ја видим како све бесане ноћи,
Вукућ идеје, преда мном се јаве:
Ја видим себе у раскошној моћи
Где скупљам зраке и обзоре плаве,
И њих одевам, и силином духа
Из свог срца, разума и груди
Живот им дајем. И тада, без страха,
У свет их водим и спуштам код људи.
Љубави моја, слико снаге моје,
Живећеш са мном; са радошћу многом
Украси себе и све дане своје;
Ал' вама, дела непочета, “Збогом!”
Ја имам речи: ви сте моја чеда
Поспала, хладна, у повоју смрти —
Али не ове што у мене гледа,
Чији ће додир светлост за ме стрти.
Смрт ваша тешка мој је био живот,
К'о рука каква болесна и мека,
Он пада на вас и спрема ваш ћивот
Где је и моја будућност далека.
Осећам само преживело доба,
Како се креће и у сутон пада,
У неки сумрак, у предграђе гроба,
Где нема мисли, ни снова, ни јада.
1904.
