I ja ću...

I ja ću... Pisac: Dragutin Ilić

I ja ću jednom, možda vrlo skoro,
Mahnuti ovaj kolebljivi svet,
I tebe, seto, neprelazna goro,
Preći će tada moje duše let
Sići ću dole među neme seni,
Pa hoće l’ tada biti lakše meni?

Hoću li onda, u večitom miru,
Spokojstva naći, kome stremim ja,
Kad stane duša po plavom svemiru
Lebdeti laka, hoću li? — Ko zna!
Večita polja krije gusta tama
I sve je tako nepoznato nama!

Ah, jedno samo želeo bih tada
Kad mine žiće, kada smrti mač
Razbije pehar gorčine i jada,
Nad mojim grobom kad zajeca plač,
Pre nego l’ začnem pod zemljom da trunem,
Da celom svetu ja u oči pljunem.

Jest, celom svetu, koji mi je vazda
Za moju ljubav povraćao zlim,
Kom srce davah a njegova mazda
Podlo i gadno titrala se njim.
Da najpre pljunem u lice.......
I gadnoj zlobi i „vernom” drugaru.

I svkaom onom, oko groba moga,
Za mojim bićem koji žale sad,
A čija me je proganjala zloba,
Gazila srce, razbijala nad;
Kamenjem koji udarahu mene,
A sad mi dižu spomenika stene.

Tu milost samo da mi Smrt podari,
Njihovu podlost da žigošem ja,
I niskost gnusnu i život kovarni,
Na pamuk krvcu što sisati zna;
A onda... onda i u Paklu mesto
Meni će biti sreća i blaženstvo.

Izvor

1896. Zora, list za zabavu, pouku i književnost. Godina prva. str. 237-238.

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Dragutin Ilić, umro 1926, pre 98 godina.