И ја ћу...

И ја ћу... Писац: Драгутин Илић

И ја ћу једном, можда врло скоро,
Махнути овај колебљиви свет,
И тебе, сето, непрелазна горо,
Прећи ће тада моје душе лет
Сићи ћу доле међу неме сени,
Па хоће л’ тада бити лакше мени?

Хоћу ли онда, у вечитом миру,
Спокојства наћи, коме стремим ја,
Кад стане душа по плавом свемиру
Лебдети лака, хоћу ли? — Ко зна!
Вечита поља крије густа тама
И све је тако непознато нама!

Ах, једно само желео бих тада
Кад мине жиће, када смрти мач
Разбије пехар горчине и јада,
Над мојим гробом кад зајеца плач,
Пре него л’ зачнем под земљом да трунем,
Да целом свету ја у очи пљунем.

Јест, целом свету, који ми је вазда
За моју љубав повраћао злим,
Ком срце давах а његова мазда
Подло и гадно титрала се њим.
Да најпре пљунем у лице.......
И гадној злоби и „верном” другару.

И свкаом оном, око гроба мога,
За мојим бићем који жале сад,
А чија ме је прогањала злоба,
Газила срце, разбијала над;
Камењем који удараху мене,
А сад ми дижу споменика стене.

Ту милост само да ми Смрт подари,
Њихову подлост да жигошем ја,
И нискост гнусну и живот коварни,
На памук крвцу што сисати зна;
А онда... онда и у Паклу место
Мени ће бити срећа и блаженство.

Извор

1896. Зора, лист за забаву, поуку и књижевност. Година прва. стр. 237-238.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Драгутин Илић, умро 1926, пре 98 година.