Isusovo detinjstvo

Isusovo detinjstvo
Pisac: Jakob Lorber
Izvornik »Die Jugend Jesu« pod naslovom »Isusovo detinjstvo – Jevanđelje Jakovljevo o Isusovom detinjstvu od vremena kada je Josip Mariju uzeo sebi« (svega 18 glava od 300) preveo Ilija P. Petrović


Jakov, sin Josipov, sve je to zabeležio, ali je vremenom bilo toliko izobličeno da nije bilo dozvoljeno da kao verodostojno uđe u Pismo. Ja ću ti, pak, dati pravo Jevanđelje Jakovljevo, ali samo počev od gore spomenutoga vremena jer je Jakov bio preuzeo i Marijinu biografiju od rođenja kao i Josipovu. Tako počni prvo poglavlje:


1

1 Josip je pak bio upošljen izgradnjom kuće u kraju između Nazareta i Jerusalima.

2 To je zdanje gradio radi konaka ugledan Jerusalimljanin jer Nazarećani na putu za Jerusalim nisu imali konačište.

3 Marija, koja je u hramu vaspitavana, sazrela je, pa ju je trebalo po Mojsijevom zakonu dati van njega.

4 Behu vesnici izaslati po svoj Judeji kako bi razglasili da oci dođu, te da, ako bi se koji od njih našao dostojan, primi devojčicu u svoj dom.

5 Kada ova vest dospe i do Josipovih ušiju, spusti svoju sekiru, pa požuri u Jerusalim u hram na mesto okupljanja i savetovanja.

6 Nakon tri dana ponovo se sastaše prijavljenici na predodređenome mestu, pa svaki molitelje za Mariju – po odredbi – pruži svešteniku svežu grančicu ljiljana, a sveštenik zatim sa grančicama ode u sam hram da se tamo moli.

7 Završivši molitvu iziđe sa grančicama, pa vrati svakome svoju.

8 Sve grančice ubrzo poprimiše mrlje, samo zadnja, Josipu uručena, osta sveža, bez mana.

9 Uznegodovaše pak nekolicina proglasivši proveru pristrasnom i prema tome nevažećom zahtevajući nekakvu drugu kojom ne bi mogli da se vrše nikakvi ispadi.

10 Sveštenik, zbog toga pomalo uznemiren, pošalje po Mariju i davši joj u ruke golubicu, zamoli je da stane u sredinu među prijavljenike da odande pusti golubicu da odleti.

11 I reče još pre puštanja golubice: “Gle, krivotumači znakova Jehovinih! Ova golubica je nevina i čista životinja i ne sluša naš dogovor,

12 već jedino živi u volji Gospodnjoj i razume jedino svemoćni jezik Božji.

13 Podignite vaše grančice uvis. Na čiju grančicu golubica sleti kada je devočica pusti i na čiju se glavu spusti, taj neka uzme Mariju.”

14 Ovim behu svi zadovoljni govoreći: “Jest, to neka bude pouzdan znak.”

15 U tom Marija po sveštenikovoj naredbi pusti golubicu, a životinja odletevši do Josipa slete na njegovu grančicu a odande odmah i na njegovu glavu.

16 Na to sveštenik reče: “Tako bi Gospodnja volja. Tebi, čestiti zanatlijo, pripao je nesumnjiv žreb da primiš devicu Gospodnju. Zato je uzmi sada, u ime Gospodnje, za daljni nadzor u svoj čestiti dom. Amin.”

17 Čuvši to pak Josip, reče svešteniku: “Pomazani slugo Gospodnji po zakonu Mojsijevom, vernome sluzi Gospoda Boga nad Vojskama, ja sam već starac i imam kod kuće odrasle sinove i već dugo sam udovac, oh, ima da postanem ruglo pred sinovima Izrailjevim ako primim devojčicu u svoj dom.

18 Zato promeni još jednom izbor i dozvoli da se nađem van da ne budem među prijavljenicima.”

19 No sveštenik podiže ruku govoreći: “Josipe! Boj se Gospoda Boga! Zar ne znaš šta je učinio Datanu, Korehu i Avironu?

20 Gle, zemlja se otvori progutavši ih, protivnike Božje. Zar misliš da se tebi to ne bi dogodilo?

21 Ja ti kažem: Video si nesumnjiv znak Gospodnji, budi dakle poslušan Gospodu, koji je svemoćan i pravedan i koji svagda strogo kažnjava otpadnike, koji se protive Njegovoj volji.

22 Ne budeš li tako postupio, onda neka jako strepi tvoj dom da Gospod tvome domu ne bi učinio kako je učinio Datanu, Korehu i Avironu.”

23 Tada se Josip vrlo uplaši te s velikim strahom reče svešteniku: “Onda se moli za mene ne bi li mi Gospod ponovo bio milostiv i milosrdan, pa mi daj devicu Gospodnju po Njegovoj volji.”

24 Tada sveštenik uđe da se moli za Josipa pred Svetinjom nad Svetinjama – i Gospod reče svešteniku koji se molio:

25 “Ne žalosti Mi čoveka kojega Sam izabrao, jer pravednijega nema da hodi u Izraelu i na svoj zemlji i pred Mojim večitim prestoljem na svim nebesima.

26 Vrati se, pa daj devicu, koju Sam Ja Sam vaspitavao, najvećem pravedniku među ljudima.”

27 Na to sveštenik, udarajući se o prsa, progovori: “O Gospode, svemoćni Bože Avrahama, Isaka i Jakova, budi meni, grešniku pred Tobom milosrdan, jer sada sam spoznao da hoćeš potražiti Svoj narod.”

28 Zatim sveštenik ustade, iziđe, te dade, blagosiljajući u imenu Gospodnjem, devojčicu uplašenome Josipu,

29 pa reče: “Josipe, pravedan si pred Gospodom, zato te je izabrao među mnogima hiljadama. Zbog toga pođi sada u miru. Amin.”

30 I Josip uze Mariju govoreći: “Neka bude svagda sveta i jedina volja moga Boga, moga Gospoda. Šta Ti daješ, o Gospode, svagda jeste sâmo dobro i zato hoću rado i voljno uzeti Tvoj dar iz Tvoje ruke. Ali blagoslovi je za mene i mene za nju da bi joj bio dostojan pred Tobom sada i uvek. Tvoja volja da bude. Amin.”

31 I rekavši to pred Gospodom bi ojačan u srcu, pa ode sa Marijom iz hrama odvevši je u kraj Nazarećanski, a tamo u svoju siromašnu kuću.

32 Međutim, Josipa je čekao posao, zbog toga ovoga puta u svome domu nije oklevao te reče Mariji:

33 “Marija, gle, uzeo sam te k sebi po Božjoj volji iz hrama Gospodnjeg, moga Boga. Ali sada ne mogu ostati s tobom čuvajući te, nego ostavivši te moram otići na gradilište, na mesto koje sam ti pokazao na putovanju.

34 Ali gle, zbog toga nećeš ostati sama u kući jer imam blisku rođaku, koja ima kuću bez zemlje. Ona je pobožna i pravedna, ona će biti uz tebe, a biće uz tebe i moj najmlađi sin i milost Božja, i Božji blagoslov neće te napuštati.

35 A kada se uskoro vratim sa svojim sinovima biću ti vodič na putevima Gospodnjim. A Gospod Bog će sada bdeti nad tobom i mojim domom. Amin.”


2

1 U to vreme bi potreban još jedan zastor u hramu da bi prekrivao oštećenja, jer stari je tu i tamo već bio jako trošan.

2 Zato sveštenici držahu savetovanje govoreći: “Da sašijemo zastor u hramu Gospodnjemu koji bi prekrivao oštećenja.

3 Jer bi Gospod mogao doći danas ili sutra kao što je napisano. Kako li bismo stajali pred Njim kada nađe da smo hram toliko zapustili?”

4 Prvosveštenik pak reče: “Ne sudite tako slepo, kao da Gospod, Kojega je svetinja u hramu, ne zna kakvo je stanje sa hramom.

5 Ipak mi pozovite sedam čistih devica iz plemena Davidova da održimo žreb radi raspodele posla.”

6 Zatim otidoše sluge da traže device iz plemena Davidova, i s mukom nađoše jedva šest i javiše prvosvešteniku.

7 Prvosveštenik se pak seti da je Marija, koja je tek pre nekoliko nedelja predata Josipu na nadzor, takođe iz plemena Davidova, pa odmah obavesti sluge.

8 I otišavši sluge javiše Josipu, pa on ode te dovede Mariju ponovo u hram vođen slugama hrama.

9 Skupile se pak device u predvorju, dođe prvosveštenik i odvede ih u hram Gospodnji.

10 Skupljeni u hramu Gospodnjem, progovori prvosveštenik govoreći:

11 Slušajte, device iz plemena Davidova, koji je po volji Gospodnjoj odredio da tanani posao na zastoru, koji razdvaja Svetinju nad svetinjama od hrama, svagda treba da izrađuju device iz njegovog plemena,

12 i da se po njegovoj oporuci raznoliki posao raspodeli žrebom te da svaka devica izradi svoj posao na najbolji mogući način po svojoj mogućnosti.

13 Pogledajte, pred vama je trošni zastor, a ovde na zlatnome stolu već leže raznovrsne neobrađene tvari spremne za izradu.

14 Vidite da je takav rad nužan. Zato mi sada žrebajte kako bi se pokazalo koja će od vas presti zlatnu vrvcu, koja amiantnu i pamučnu,

15 koja svilenu, pa boje zumbula, te skerlet i pravi grimiz?”

16 I device stidljivo žrebahu dokle se prvosveštenik molio nad njima. Završivši žreb po predodređenome redu, pokaza se kako treba raspodeliti rad.

17 I pripade devici Mariji, kćeri Ane i Joakima, žrebom, skerlet i pravi grimiz.

18 A devica, zahvalivši Bogu na takvom priznanju milostivom i dodelivanju pohvalnoga rada na Njegovu slavu, uze rad i uputi se u pratnji Josipovoj ponovo kući.

19 Došavši kući latila se Marija radosno posla. A Josip, preporučivši joj da bude vredna, blagoslovi je i ode na svoje gradilište.

20 A to se sve dogodilo u isto vreme kada je Zaharija, kadivši u hramu, onemeo, i to zbog svojega maloga neverovanja. Zato na njegovo mesto bi izabran zamenik pod kojim je održan žreb.

21 A Marija je bila u rodu, kako sa Zaharijom, tako i sa njegovim zamenikom, pa zato bi dvostruko vredna eda bi što pre, po svoj prilici prva, završila svoj posao.

22 Ali nipošto se nije toliko trudila radi neke počasti, već samo zato da bi po svojoj zamisli Gospodu Bogu pričinila veliku radost i da što pre i što bolje završi svoj posao.

23 Najpre je na red došao skerlet, koji se mora presti velikom pažnjom da vrvca tu ili tamo ne bi bila deblja ili tanja.

24 Velikim je umećem Marija prela skerletnu vrvcu, tako da se svako koji bi došao u Josipov dom iznad svega čudio izuzetnom spretnošću Marijinom.

25 U kratkom vremenu od tri dana završi Marija sa skerletom, pa se odmah latila grimiza. Budući da ga je trebalo često ovlažiti, morala je sve vreme uzimati krčag i ići po vodu.


3

1 A jednoga petka, izjutra, Marija ponovo uzevši krčag otide da ga napuni vodom, i čuj, neki glas joj se obrati:

2 “Zdravo, milošću Gospodnjom bogata. Gospod je s tobom, blagoslovena među ženama.”

3 Ali Marija se vrlo uplaši takvog glasa pošto ne znađaše otkud dolazi, pa se okrenu na desno, na levo, ali nikoga ne uzmože otkriti koji bi govorio s njom.

4 Zato joj bi još strašnije, pa žurno uze pun krčag i pobegne u kuću.

5 Došla drhteći, spusti krčag na stranu, pa uzevši grimiz u ruke, sede na svoju naslonjaču marljivo nastavljajući da prede grimiz.

6 Ali jedva se ponovo snašla u svome radu, gle, već stoji vesnik Gospodnji pred marljivom devicom i govori joj:

7 “Ne boj se, Marija, jer si našla beskrajnu i veliku milost pred Gospodnjim licem. Gle, zatrudnećeš rečju Božjom.”

8 Čula to Marija, poče razmišljati o tim rečima, ali, ne mogavši shvatiti njihov smisao, reče anđelu:

9 “Kako li će se to dogoditi kada još nisam udata za nekog čoveka i nisam još upoznala čoveka koji bi me uzeo da onda, kao i druge žene, zatrudnim i rodim?”

10 A anđeo reče Mariji: “Slušaj, izabrana device Gospodnja. Nema tako da se dogodi, već moć Gospodnja će te zaseniti.

11 Zato će se Sveto, što se od tebe rodi, zvati Sin Svevišnjega.

12 A ti ćeš Njemu, kada se iz tebe rodi, dati ime Isus jer će izbaviti svoj narod od sveg greha i suda i večne smrti.”

13 A Marija pade pred anđelom govoreći: “Gle, ja sam služavka Gospodnja, zato da mi bude po Njegovoj volji i po tvojim rečima.” – Na to anđeo nestade, a Marija se opet latila svoga posla.


4

1 Kako anđeo nesta, stade Marija slaviti i hvaliti Gospoda Boga govoreći u svome srcu:

2 Oh, šta li sam pred Tobom, o Gospode, da mi hoćeš učiniti takvu milost?

3 Trebam zatrudneti ne spoznavši čoveka, jer šta li ja znam šta je razlika između mene i čoveka.

4 Zar znam šta li je u istinu biti trudna? Oh Gospode! Gle, dakako da ne znam.

5 Zar znam šta li je kada se kaže: ‘Gle, žena rađa’? – O Gospode, pogledaj me milostivo, pa ja sam samo četrnaestogodišnja devojčica i samo sam o tome čula, a ipak ne znam ništa.

6 Ah, jadna ja! Kako li će mi samo biti kada budem trudna ne znajući kakvo je to stanje?

7 Šta li će na to reći otac Josip kada mu kažem ili primetivši da sam trudna?

8 Nešto strašno, valjda, neće biti ta trudnoća, pogotovo kada neku sluškinju, kao negda Saru, Sam Gospod za to izabere?

9 A ionako sam često čula i videla u hramu da se žene mnogo raduju kada zatrudne.

10 Dakle, trudnoća mora da je nešta vrlo dobra i iznad svega blažena i sigurno ću se i ja radovati kada mi Bog dâ da budem trudna.

11 Ali kada li će se to dogoditi i kako? Ili se već dogodilo? Da li sam već trudna ili ću to tek biti?

12 O Gospode, večni Sveče Izrailjev, daj mi, Svojoj ubogoj devici, znak da znam kada se desi da bih te slavila i hvalila.”

13 Tim rečima Mariju zaseni svetao zrak i mio glas joj reče:

14 “Marija, ne brini uzalud, začela si i Gospod je s tobom. – Lati se posla završivši ga, jer se ubuduće za hram više neće raditi takav te vrste.

15 U tom Marija pade ničice moleći se Bogu i slaveći i hvaleći Njega na tolikoj milost. – Prinela Gospodu slavu, ustade i uze ponovo svoj rad u ruke.


5

1 Za nekoliko dana Marija završi i sa grimizom, sredi ga, pa uze skerlet i metnu ga uz grimiz.

2 Zatim zahvali Gospodu na milosti što joj dopusti da rad valjano završi, pa uvi predivo u čist lan i pođe za Jerusalim.

3 Do gradilišta gde je Josip radio išla je sama, ali odande ju Josip ponovo otprati do Jerusalima, a tamo u hram.

4 Došla, predade rad prvosvešteniku.

5 Prvosveštenik dobro proverivši skrelet pa grimiz nađe rad najodličnijim, te pozdravljajući Mariju pohvali je sledećim rečima:

6 “Marija, takva umešnost ne stanuje prirodno u tebi, već je Gospod delovao tvojom rukom.

7 Velikom te je zato učinio Gospod. Gospod Bog će te blagosloviti među svim ženama vascele zemlje budući da si bila prva koja je Gospodu u hram predala svoj rad.”

8 A Marija, sva ponizna i radosna u svome srcu, reče prvosveštenku:

9 “Dostojni slugo Gospodnji u Njegovoj svetinji. Ne hvali me suviše i ne podiži me nad drugima, jer ovaj rad, dakako, nije moja zasluga, već jedino Gospodnja, koji je vodio moju ruku.

10 Zato neka je jedino Njemu sva slava, čast i hvala i sva moja ljubav i molitva bez prestanka.”

11 I prvosveštenik reče: “Amin, Marija, nevina device Gospodnja, pravo si zborila pred Gospodom. – Otidi sada u miru, Gospod neka je s tobom.”

12 U tom se Marija podiže i sa Josipom ode do gradilišta, gde se okrepi hlebom, mlekom i vodom.

13 Stanovala pak na pola dana od gradilišta preko blage gore tetka Marijina po imenu Jelisaveta. Nju hoće da poseti pa zamoli Josipa za dozvolu.

14 Josip joj to dozvoli, pa joj dade u tu svrhu najstarijega sina za vodiča, koji ju je morao otpratiti do mesta odakle je mogla videti kuću Jelisavetinu.


6

1 Došla kod Jelisavete, to jest kod njene kuće, pokuca stidljivo o vrata po običaju jevrejskom.

2 Čuvši Jelisaveta stidljivo kucanje, pomisli u sebi: “Ko li kuca tako neobično tiho?

3 Biće da je to dete moga suseda, jer moj muž, koji je još nem u hramu čekajući izbavlenje, ne može biti.

4 A moj je posao važan. Zar da ga ostavim zbog nepristojnoga čega susedovog?

5 Ne, to neću učiniti, jer ovaj posao je za hram i važniji je od nepristojnosti deteta, koje ponovo nema druga posla, nego da me po običaju ismeva i zadirkuje.

6 Zato ću lepo nastaviti posao i pustiti dete da kuca do mile volje.”

7 Marija, pak, ponovo pokuca, a detence u Jelisavetinoj utrobi poče poskakivati od radosti, i gle, majka čuje sa mesta gde u njoj poskakuje detence glasić, koji joj govori:

8 “Majko, žuri, požuri, jer to je mati moga i tvoga Gospoda, moga i tvoga Boga, koja kuca na vratima posećujući te mirom.”

9 Čuvši to Jelisaveta, odbaci sve iz ruku i požuri i otvori Mariji vrata.

10 Davši joj po običaju svoj blagoslov, primi je raširenih ruku govoreći:

11 “O, Marija, blagoslovena među ženama. Blagoslovena si među svim ženama i blagosloven je plod tvoga tela.

12 O Marija, čista devico Gospodnja! Otkud mi tolika milost da me posećuje mati moga Gospoda Boga?”

13 A Marija, ništa ne razumevši o svim tim tajnama, reče Jelisaveti:

14 “Ah, draga tetko, pa ja sam samo došla u radu posetu. Šta to govoriš o meni što ne razumem? – Zar sam uistinu već trudna kada me nazivaš majkom?”

15 Jelisaveta pak odgovori Mariji: “Gle, kada si pokucala o vrata po drugi put, poskoči od radosti detence, koje nosim pod svojim srcem, i javi mi sve to i pozdravi te u meni predusretljivo.”

16 Tada Marija pogleda prema nebu i seti se šta joj je rekao arhanđel Gabriel. Zatim, premda od svega još ništa ne shvatajući, reče:

17 “O veliki Bože Avrahamov, Isakov i Jakovljev, šta si to od mene učinio? Šta sam da će me blagosiljati sva plemena zemaljska?”

18 Zatim Jelisaveta reče: “O Marija, izabranice Božja, uđi u kuću i okrepi se, pa da porazgovaramo zajednički slaveći i hvaleći Boga svom našom snagom.

19 I Marija uđe sa Jelisavetom u kuću, pa jede i pije te se okrepi i bude sva vesela.

20 A Jelisaveta poče Mariju ispitivati o svemu šta je saznala kao hranjenica Božja za vreme boravka u hramu i kako joj se sve to učinilo?

21 A Marija reče: “Mila, od Boga takođe veoma blagoslovena tetko. – Velim da su te stvari mnogo nada nama i mi žene ne postupamo mudro ako razgovaramo o stvarima nad kojima je Gospod postavio sinove Aharonove.

22 Zato mislim da mi žene Božanske stvari trebamo da prepustimo Bogu i onima koje je nad njima postavio i ne treba da mudrujemo o tome.

23 Ako Boga ljubimo iznad svega i držimo Njegove zapovesti, onda živimo potpuno u skladu sa svojim staležom. Šta je iznad toga, pripada muževima koje Gospod pozove i izabere.

24 Velim, draga rođako, da je to pravo. Zato mi otpusti hramsko pripovedanje jer tako hram neće biti ni bolji ni lošiji. A kada Gospod bude hteo, već će ga pokarati i preustrojiti u pravo vreme.”

25 A Jelisaveta, spoznavši u tim rečima plemenitu poniznost i skromnost Marijinu, reče joj:

26 “Jeste, milošću ispunjena device Gospodnja. Takvim uverenjem sigurno da moraš naći najveću milost pred Bogom.

27 Kako ti govoriš, jedino govori najčistija nevinost. Ko tako živi, živi svakako pravedno pred Bogom i svim svetom.”

28 Marija pak reče: “Pravedan život nije naš, već Gospodnji i jeste milost.

29 Ko misli da sam sobom živi pravedno, taj pred Gospodom živi sigurno najmanje pravedno. A koji stalno pred Bogom priznaje svoju krivnju, taj, zaista, živi pravedno pred Bogom.

30 A ja ne znam kako živim, moj život je sama milost Gospodnja i zato ne mogu ništa drugo činiti osim da Ga svagda ljubim, slavim i hvalim svom svojom snagom. Ako je tvoj život kao i moj, učini isto tako i Gospodu će biti ugodnije nego da odveć pripovedamo prilike u hramu.”

31 A Jelisaveta spozna vrlo dobro da iz Marije diše božanski Duh, zato prekide svoja pitanja hramovska i predade se, slaveći i hvaleći Boga, u Njegovu volju.

32 Tako je Marija provela još puna tri meseca kod Jelisavete pomažući joj kao sluškinja oko svih poslova kućevnih.

33 U međuvremenu i naš Josip završi svoju zgradu pa se nalazio sa svojim sinovima kod kuće starajući se o svome malome, naravno, samo iznajmljenome zemljištu.

34 Jedne pak večeri reče najstarijemu sinu: “Joele, idi i spremi mi za sutra ujutru tovarče, jer moram otići da dovedem Mariju.

35 Devojčica je sada već oko tri meseca van moga doma, a ja ne znam šta se sa njom zbiva.

36 Jeste da se nalazi kod žene sada nemoga prvosveštenika, ali se ipak ne može znati da li je i ta kuća slobodna od svih iskušenja onoga koji je zaveo Evu.

37 Zato ću sutra otputovati i ponovo sebi dovesti devojčicu, jer neću da me vremenom sinovi Izrailjevi ružno ogovaraju i Gospod me pokara zbog moje nebrige za devojčicu.”

38 I Joel ode i uradi po rečima Josipovim. Ali Joel jedva da je obavio posao, evo već stoji Marija pred predvorjem kućevnim pozdravljajući Josipa i moleći ga da je ponovo primi u njegov dom.

39 Josip, sav začuđen iznenadnom pojavom Marijinom, upita je: “Zar si to ti, nevernice moga doma?”

40 I Marija odgovori: “Jesam, ali ne nevernica tvome domu jer već odavno i rado bih se vratila, ali se nisam usudila da sama idem preko šumovite planine, a nisi ni poslao vesnika po mene, pa sam zato morala toliko dugo izostati.

41 Ali sada su tri Levita posetila ženu Zaharijevu. Pošto su se vraćali za Jerusalim, poveli me i doveli do granice tvoga zemljišta, blagoslovili me i tvoj dom, te otputovali dalje svojim putem, a ja požurih ovamo tebi, dragi moj oče Josipe.”

42 Premda je Josip Mariju pomalo hteo izgrdeti zbog njenog dugog izostanka, ipak to nije mogao prevaliti preko srca, jer, prvo, Marijin glas je previše dirnuo njegovo plemenito srce, a drugo, sam je sebe video krivcem što tako dugo nije pozvao Mariju po vesniku.

43 Zato pusti Mariju da mu priđe kako bi je blagoslovio, a devojčica skoči do Josipa, pa ga stade milovati kao što nevina dečica vole činiti svojim roditeljima i drugim dobročiniteljima.

44 Josipa to duboko dirnu, pa bivajući pun višnje radosti progovori: “Gle, ja sam ubog čovek u poodmaklim godinama, ali tvoja detinja ljubav čini da zaboravim svoje siromaštvo i svoju starost. Gospod mi te je dao na moju veliku radost i zato hoću radosno da idem i radim da bih tebi, moje detence, doneo dobro parče hleba.

45 Ovim rečima dođoše starcu suze na oči. A Marija, hitro obrisavši njegove vlažne obraze, zahvali Bogu što joj je dao tako dobroga staratelja.

46 U tom se Josipu učini kako čuje psalme pred kućom.


7

1 A Josip, ispunjen velikim slutnjama, reče Mariji: “Čedo Gospodnje, mnogo je radosti u tebi mome domu. Moja je duša ispunjena velikim slutnjama.

2 Ali isto tako znam da Gospod one koje ljubi svagda bolno iskušava. Zato ćemo svagda da ga molimo da bude svima nama svagda milostiv i milosrdan.

3 Čak je moguće da Gospod kroz tebe i mene hoće obnoviti stari, već krhki kovčeg zaveta.

4 Ako je takvo što na potezu, onda teško nama, ima da odradimo težak posao. A sada dosta o tome.

5 Što god treba da se dogodi, ima i da se dogodi da nećemo moći da sprečimo. A kada dođe vreme, onda će nas zahvatiti svemoćnom rukom, pa ćemo drhtati pred voljom Onoga koji je zemlji postavio temelje.”

6 A Marija, ništa od svega ne razumevši, tešila je zabrinuto izgledajućeg Josipa rečima:

7 “Dragi oče Josipe, ne budi tužan zbog volje Gospodnje jer znamo da svojoj deci svagda hoće samo najbolje. Ako je Gospod s nama, kao što je bio sa Avrahamom, Isakom i Jakovom i kao što je svagda bio sa onima koji Ga ljube, kakvo zlo nas može snaći?”

8 A Josip, zadovoljan utehom, zahvali Gospodu u srcu svom svojom snagom što mu je u Mariji dao takvoga anđela utešitelja, pa reče:

9 “Deco, već je kasno, zato hajde da hvalospevom započnemo večerati pa odemo na počinak.”

10 Tako i bi, pa Marija požurivši donese hleb da Josip razdeli. Svi se pak začudiše što je hleb ovoga puta toliko ukusan.

11 Josip reče: “Slava Gospodu, ono što On blagoslovi, to je uvek najukusnije.”

12 A Marija primeti Josipu milo i mudro: “Gle, dragi oče, zato ni ne treba da se plašiš Gospodnjih iskušenja. Pa to su Njegovi najukusniji blagoslovi.”

13 A Josip reče. “Jest, jest, čista kćeri Gospodnja, imaš pravo. Hoću svim strpljenjem da nosim što god mi Gospod natovari. Preteško Mu breme i pretvrd Mu jaram valjda neće biti, jer On je Otac pun dobrote i smilovanja – čak i u svojoj revnosti. Zato neka svagda bude samo Njegova jedina volja.”

14 Nato blagočestiva porodica ode na počinak. A sledećih je dana radila kod kuće.

15 Međutim, Marija je iz dana u dan bivala punija. Primetivši to vrlo dobro, pokušavala je sakriti svoju trudnoću koliko god je mogla od očiju Josipovih i njegovih sinova.

16 Ali posle dva meseca više joj nije vredelo sve njeno prikrivanje, pa je Josip počeo sumnjičiti potajno se savetujući sa jednim svojim prijateljem iz Nazareta o Marijinom čudnovatom stanju.


8

1 A Josipov je prijatelj bio stručnjak, lekar koji je poznavao lekovito bilje, te bi se često nalazio na pomoći primaljama pri teškim porođajima.

2 Onda lekar s Josipom kriomice pogleda Mariju, pa osmotrivši reče Josipu:

3 “Čuj me, brate u Avrahamu, Isaku i Jakovu, tvoj je dom snašla velika nesreća, jer gle, devojčica je u poodmakloj trudnoći.

4 Ali sam si kriv, jer evo, već je šesti mesec od kada si bio otsutan na svome gradilištu. Reci, ko li je mogao pripaziti na devojčicu?”

5 A Josip odgovori: “Slušaj, Marija je sve vreme, jedva tri nedelje, neprekidno bila kod kuće i to samo na početku došavši u moj dom. A onda je tri meseci bila kod svoje tetke.

6 Ali su i sada prošla već dva meseca otkako se nalazi pod mojim stalnim nadzorom i nikada nisam video da bi neko javno ili tajno dolazio kod nje.

7 Za moga otsustva ionako je bila u najboljim rukama. Moj sin koji ju je otpratio do Jelisavete dao mi je pre puta časnu zakletvu da celim putem, osim u slučaju opasnosti, neće dirnuti ni njenu haljinu.

8 Tako znam, velikim pouzdanjem, da je Marija, što se tiče moga doma, potpuno nevina. A da li je takav slučaj i sa Zaharijevim domom, to je svakako drugo pitanje?

9 Šta ako joj se to dogodilo u hramu od nekog njegovog sluge? Pred tim neka me Gospod sačuva ako bih to mislio jer takvo što bi Gospod već odavno razotkrio svagdašnjom prvosveštenikovom mudrošću.

10 A ja sada znam što ću učiniti ne bi li istina izišla na videlo dana. – Ti, prijatelju, si sada mirno slobodan, a ja ću svoj dom podvrći žestokoj proveri.”

11 Josipov prijatelj nije odužio, pa ode iz Josipove kuće. A Josip se obrati Mariji govoreći:

12 “Dete! Kako li ću sada da podignem čelo prema svome Bogu? Šta da kažem o tebi?

13 Zar te nisam kao nevinu devicu primio iz hrama i zar te nisam verno čuvao svojom dnevnom molitvom i vernima koji su u domu mome?

14 Zato te zaklinjem da mi kažeš ko je taj koji se usudio da me prevari i toliko se sramno ogreši o mene, sina Davidova, i o tebe, koja si iznikla iz istoga doma!

15 Ko te je, devicu Gospodnju, zaveo i oskrnavio? Ko je bio u stanju da tvoju nevinu svest toliko zamuti – i od tebe načini drugu Evu?

16 Jer tako se na meni uživo ponavlja stara povest Adamova, jer tebe je, naočigled, isto kao i Evu, zabludela zmija.

17 Zato odgovori mi moje pitanje! Idi sad i priberi se, jer tebi neće uspeti da me zavaraš!” – U tom se Josip plačući od čemera i tuge baci licem na vreću punu pepela.

18 A Marija sva drhteći od straha stade plakati i jecati, te ne mogaše govoriti od golemoga straha i tuge.

19 Zatim Josip ustade sa vreće i progovori nešto umerenijim glasom:

20 “Marija, čedo Božje, koje je On Sam stavio pod Svoju zaštitu, zašto si mi to učinila? – Zašto si svoju dušu toliko ponizila i zaboravila svoga Boga?

21 Kako li si samo mogla takvo učiniti, ti koja si bila vaspitavana u Svetinji nad svetinjama i primala hranu iz ruke anđela i uvek imala te sjajne sluge Božje za drugove? De, govori, i ne ćuti preda mnom.”

22 A Marija, ohrabrivši se, reče: “Oče Josipe, pravedni i strogi, kažem ti, tako mi Boga, ja sam čista i nevina i do ovoga časa ne poznajem čoveka.”

23 A Josip upita: “Pa odakle je onda ovo, što nosiš pod svojim srcem?”

24 A Marija odgovori: “Gle, ja sam još dete i ne razumem zagonetke Božje. Ali saslušaj me pa ću ti sve reći što me je snašlo. – A to je sve živa istina kao što je živa istina da ima pravednog Boga nad nama.”


9

1 I Marija ispriča Josipu sve što ju je snašlo dok je radila na grimizu, pa zaključi svoju besedu uveravanjem:

2 “Oče, zato ti kažem još jednom: Tako mi Gospoda Boga neba i zemlje, ja sam nevina i ne poznajem čoveka, a isto tako ne poznajem tajnu Božju koju nosim pod svojim srcem na svoju veliku patnju.”

3 Na to Josip, jako prepadnut, zaneme pred Marijom, jer reči Marijine prodreše duboko u njegovu zabrinutu dušu, gde drhteći nađe potvrđenim njegove najskrivenije slutnje.

4 Zatim stade razmišljati što da čini, te reče u svome srcu:

5 “Ako pred svetom, ovakav kakav jeste, sakrijem njen neporecivi greh jer ga više ne nalazim takvim, optužiće me za bludnika prema zakonu Gospodnjem pa neću izbeći sigurnoj kazni.

6 Ako ju pak, protivu moga dubokoga uverenja, otkrijem kao bludnicu pred sinovima Izrailjevim, a budući da je ono što nosi pod njenim srcem, njenim nedvosmislenim rečima, od jednoga anđela,

7 onda će me Gospod Bog naći kao izručioca nevine krvi sudu smrtnome.

8 Šta dakle da činim s njom? – Da li da je krišom napustim, to jest sklonim i sakrijem u planinu blizu granice Grka ili, pak, da iščekujem dan Gospodnji da mi na njemu Gospod objavi šta da činim?

9 Ali šta ako sutra ili prekosutra dođe neko iz Jerusalima te spazi Mariju?

Jest, ipak će biti bolje da je krišom udaljim starajući se o njoj potajno, a da niko osim moje dece o tome ne sazna.

10 Njenu će nevinost Gospod vremenom svakako razotkriti i onda je sve spašeno i dobiveno. Tako neka bude u imenu Gospodnjem.”

11 Zatim Josip Mariju krišom obavesti o tome i ona se pokori predajući se Josipovoj dobroj volji pa ode na počinak pošto je već bila kasna noć.

12 A Josip, razmišljajući o koječemu, zadrema, i gle, anđeo Gospodnji javi mu se u snu govoreći:

13 “Josipe, ne strahuj radi Marije, nevine device Gospodnje. Ono što nosi pod srcem postalo je od Svetoga Duha Božjeg. Ti ćeš Njemu, kada se rodi, dati ime Isus.”

14 U tom se Josip probudi slaveći Gospoda Boga što mu je toliko milostiv.

15 A pošto je već bilo jutro, dođe Marija spremna na naumljeni put namagnuvši da je već vreme?

16 A Josip obuhvativši Mariju privine je o svoja prsa govoreći: “Marija, nevina, ti ostaješ kod mene, jer danas mi je Gospod dao moćno svedočanstvo o tebi. Ono što će se iz tebe roditi zvaće se Isus.”

17 U tom Marija vide da je Gospod govorio sa Josipom jer ču isto ime, koje joj je ranije dao anđeo, pošto to Josipu, ipak, nije bila spomenula.

18 Zatim je Josip devojčicu pažljivo čuvao nedozvolivši da joj išta nedostaje što bi joj u tom stanju bilo potrebno.


10

1 Bejaše pak dve sedmice po ovom događaju držano veliko savetovanje u Jerusalimu, o tome – pošto se pročulo od nekih Rimljana koji stanovahu u Jerusalimu – da će car popisati sav jevrejski narod.

2 Ta vest izazva veliko zaprepaštenje među Jevrejima jer im je bilo zabranjeno brojati ljudi.

3 Zato prvosveštenik sazva u tu svrhu velik sabor, na koji su morali doći sve starešine i neimari kakav je bio i Josip.

4 Ali Josip na kratko otputova u planinu radi građevinskog drveta pa izostade nekoliko dana.

5 U to vreme dođe kod Josipa vesnik iz Jerusalima da mu preda poziv za veliki sabor, pa pošto nije zatekao Josipa, dade njegovom najstarijem sinu nalog da ga on o tome, čim Josip dođe kući, bez ikakvog odlaganja najhitrije obavesti.

6 Josip se pak već idućeg dana, izjutra, vrati kući i sin Jozija ga odmah obavesti o onome što je došlo iz Jerusalima.

7 A Josip reče: “Sada sam se već punih pet dana pendrao po planini, pa sam se odviše umorio i moje noge me više neće nositi ako ih nekoliko dana ne odmorim. Zato sam ovoga puta prinuđen da ne sledim Jerusalimovom pozivu.

8 Uostalom, sav taj veliki zbor nije vredan šupljeg oraha, jer moćni rimski car, koji svoj skiptar sada vitla već i nad skitskim zemljama, neće se obazirati na naše savetovanje i radiće ono što on hoće, zato ja lepo ostajem kod kuće.”

9 Dođe pak nakon tri dana neki Anija iz Jerusalima, koji bejaše velik književnik, te reče Josipu:

10 “Josipe, neimaru i književniče iz plemena Davidova, moram te pitati zašto nisi došao na sabor?”

11 A Josip se obrati Aniji govoreći: “Gle, bejah pet dana u planini te ne znađah da sam pozvan.

12 A kada se vratih kući pa od svoga sina saznah vest, bejah suviše umoran i slab da bi mi bilo moguće da se odmah dam na noge za Jerusalim. Uostalom, ionako sam na prvi pogled uvideo da sav veliki sabor neće vredeti mnogo ili čak ni ništa.”

13 No, dok je još govorio, osvrnu se onaj Anija i na nesreću primeti trudnu devicu.

14 Zato kao sav nem napusti Josipa, pa požuri, što god brže može, u Jerusalim.

15 Stigavši sasvim bez daha, požuri do prvosveštenika i reče mu:

16 “Saslušaj me i ne pitaj zašto sin Davidov nije došao na sabor jer sam u njegovom domu otkrio nečuvene grozote.

17 Jer gle, Josip, kome je Bog – a i ti – dao znak poverivši mu devicu, ogrešio se neiskazivo duboko i grubo prema Bogu i tebi.”

18 A prvosveštenik, sav zaprepašćen Ananijevom vešću, upita kratko: “Zašto, kako? Reci mi punu istinu inače si još danas mrtav.”

19 Anija reče: “Gle, devicu Mariju, koju je po svedočanstvu Božjemu primio na čuvanje iz hrama Gospodnjeg, svojski je obeščastio, jer njena već poodmakla trudnoća jeste živo svedočanstvo o tome.”

20 A prvosveštenik reče: “Ne, Josip to nipošto nije učinio. – Zar može i Bog da da lažno svedočanstvo?”

21 Anija pak reče: “Onda pošalji svoje najpouzdanije sluge, pa ćeš se uveriti da je devica zbilja u poodmakloj trudnoći. Ako nije, onda ću ovde biti kamenovan.”


11

1 A prvosveštenik razmišljaše određeno vreme govoreći ovako u sebi: “Šta da radim? Anija je pun ljubomore od izbora device, a nikada ne treba slušati savet ljubomornog.

2 A ako sa Marijom ipak stoji tako, a ja ravnodušno postupim, šta će onda reći sinovi Izrailjevi i kakav ću račun morati podneti?

3 Zato ću ipak krišom poslati sluge do Josipa, koji – ako se ružna stvar potvrdi – ima odmah da dovedu devicu zajedno s Josipom.”

4 Smišljeno, odlučeno. Prvosveštenik pozvavši krišom pouzdane sluge, obavesti ih o onome što se navodno dogodilo u Josipovom domu, pa ih odmah posla do Josipa s odredbom kako ima da postupe ako stvar nađu potvrđenom.

5 I sluge, požurivši do Josipa, nađoše onako kako im je prvosveštenik opisao.

6 Najstariji među njima reče Josipu: “Gle, poslati smo iz hrama da bismo se uverili kako stoji sa devicom, pošto su o njoj dospele ružne glasine do prvosveštenikovih ušiju.

7 A mi nađosmo tužnu predpostavku nažalost potvrđenom. Zato nemoj da pribegnemo sili, već pođi s nama sa Marijom u hram, gde ćeš iz prvosveštenikovih usta saznati pravednu presudu.”

8 I Josip sa Marijom odmah bez prigovora ode sa slugama pred hramski sud.

9 Kada prispeše pred prvosveštenika, začuđeni prvosveštenk upita Mariju ozbiljnim glasom govoreći:

10 “Marija, zašto si nam to učinila i kako si mogla toliko da omalovažiš svoju dušu?

11 Zaboravila si Gospoda, svoga Boga, ti, koja si bila vaspitavana u Svetinji nad svetinjama i svaki dan primala hranu iz ruke anđela,

12 i uvek slušala njegove hvalospeve, i razveselila se, i igrala, i plesala pred licem Božjim. Govori, zašto si nam to učinila?”

13 A Marija zaplaka gorko te jecajući i plačući reče: “Tako mi Gospoda Boga Izrailjevog, ja sam nevina i još nisam spoznala čoveka. Upitaj Josipa, koga je Bog izabrao.”

14 I prvosveštenik se obrati Josipu pitajući ga: “Josipe, zaklinjem te imenom večitog i živog Boga. Reci mi, uistinu, kako se to dogodilo? Da li si ti ovo učinio?”

15 A Josip reče: “Kažem ti u ime svega što je tebi i meni sveto. Tako mi moga Boga, ja sam nevin pred ovom devicom kao i pred tobom i pred Bogom.”

16 A prvosveštenik uzvrati: “Ne svedoči lažno, već govori istinu pred Bogom. – A ja ti kažem: prikrao si svoju svadbu ne obavestivši hram i ne prignuvši glavu pod ruku večno Moćnog da bi blagoslovio tvoje seme. – Zato govori istinu.”

17 Josip pak zanemi na te reči prvosveštenikove i ne uzmognu, ni reč, da progovori, jer previše nepravedno ga prvosveštenik optuži.

18 Pa pošto je Josip, mučeći, stajao pred prvosveštenikom, nesposoban da govori, ponovo otvori prvosveštenik usta te reče:

19 “Vrati nam devicu kao što si je primio iz hrama Gospodnjega dok je bila nevina kao izlazeće sunce najvedrijeg jutra.”

20 U suzama, gušivši se, stajaše Josip pred svima, te nakon velikog uzdisaja reče:

21 “Gospode Bože Avrahamov, Isakov i Jakovljev, koje sam zlo ja, ubogi starac, pred Tobom počinio kada me tako jako tučeš?

22 Uzmi me sa ovoga sveta, jer je suviše teško podneti ovakvo ruglo pred Tobom i svim svetom kao svagdašnji pravednik.

23 Moga oca Davida strogo si pokarao zato što se ogrešio o Uriji.

24 A ja se još nikada nisam ogrešio o nekoga čoveka ili posegnuo za nečiju stvar ili životinju i svagda sam ispunio zakon sve do najmanje crtice. O Gospode, zašto me tučeš?

25 Oh, pokaži mi greh pred Tobom i ja ću rado podneti kaznu ognjenu. – A ako sam pred tobom zgrešio, onda da je proklet dan i čas kada sam se rodio!”

26 A prvosveštenik, ogorčen Josipovim rečima, velikim uzbuđenjem u svojoj duši reče:

27 “Tako dakle, pošto pred Bogom braniš svoju očitu krivicu, hoću da oboje pijete prokletu vodu Božju, te će se otkriti vaši gresi pred očima vašim i sveg naroda.”

28 Zatim prvosveštenik, uzevši prokletu vodu, dade Josipu piti. Potom ga, po zakonu, posla u određenu planinu koja se nalazila blizu Jerusalima.

29 Istu vodu dade devici, pa je takođe morala otići u planinu.

30 Nakon tri dana, pak, vratiše se oboje nepovređeni, te se sav narod čudio što se na njima nije pokazao nikakav greh.

31 Onda im prvosveštenik, sam iznad svake mere začuđen, reče: “Ako Gospod Bog nije hteo da otkrije vaš greh, onda neću ni ja da vas osudim, već vas oslobađam krivice.

32 Ali pošto je devica bremenita, onda neka ti za kaznu bude žena zato što je bez moga znanja zatrudnela i ubuduće neće dobiti drugoga muža da i postala mlada udovica. Tako da bude! – Sada otidite u miru.”

33 I Josip uze Mariju pa ode s njom u svoju domovinu sav bivajući radostan slaveći i hvaleći svoga Boga. A radost mu bejaše utoliko veća pošto mu je Marija postala zakonita žena.


12

1 Josip sa Marijom, sada mu ženom, provede vedro još dva meseca u svojoj kući radeći za Marijino izdržavanje.

2 Kada prođe vreme i Marijin porođaj se približi, desi se nov udarac, koji Josipa zabrinu mnogo.

3 Naime, rimski car August zapovedi u svim svojim zemljama da svi narodi njegovog carstva treba da se popišu, izbroje te razvrstaju radi poreza i vojne obaveze.

4 Tako ni Nazarećani ne bejahu izuzetak te zapovesti, pa i Josip bi primoran da ode u Betlehem (Vitlejem), grad Davidov, gde je bio postavljen rimski komesarijat za popis.

5 Čuvši dakle zapovest, radi koje je ionako već bio pozvan na skup u Jerusalim, reče sebi:

6 “Bože moj, Gospode moj, to je za mene težak udarac baš u vreme kada se približio Marijin porođaj.

7 Šta sada da činim? Svakako moram upisati svoje sinove jer su, nažalost, dužni oružje rimskome caru, ali šta, u ime Tvoje, o Gospode, da činim s Marijom?

8 Kod kuće je ne mogu ostaviti, jer šta da čini kada joj dođe vreme?

9 Ako je pak povedem, ko mi jamči da je njeno vreme neće snaći na putu te da ne znam šta sa njom činiti pošto je ona više dete nego prava, čvrsta žena?

10 Ako je i dovedem na jedvite jade pred rimske službenike, kako da je tamo upišem?

11 Možda kao svoju ženu? Kada o tome do dana današnjeg osim mene i prvosveštenika niko ništa ne zna?

12 Zaista, toga se skoro stidim pred sinovima Izrailjevim, jer znaju da sam starac preko sedamdeset godina. Šta ima da kažu kada upišem kao svoju zakonitu ženu ovo jedva petnaestogodišnje dete – usto još u stanju poodmakle trudnoće?

13 Ili da je upišem kao svoju kćer? – Znaju pak sinovi Izrailjevi otkuda je Marija i da nipošto nije moja kćer.

14 A ako je upišem kao meni poverenu devicu Gospodnju, šta će mi onda reći oni poneki koji još neće znati da sam se opravdao u hramu kada ugledaju Mariju u poodmakloj trudnoći?

15 Jest, znam, šta ću ponovo činiti – sačekati dan Gospodnji. Na njemu će Gospod, Bog moj, učiniti što će On hteti i to će biti najbolje. Tako da i bude!”


13

1 Istog pak dana dođe Josipu njegov stari i mudri prijatelj i reče mu:

2 “Brate, gle, Gospod Svoj narod vodi kroz svakojake pustinje i pustare. – Koji voljno slede onamo kuda On upravlja, dospevaju do pravog odredišta.

3 Čamili smo u Misiru i plakali u lancima Vavilonskim, a Gospod nas je ipak oslobađao.

4 Sada su Rimljani poslali svoje orlove nad nama – to je volja Gospodnja. Zato da učinimo onako kako On hoće – jer On zna najbolje zašto On tako hoće.”

5 A Josip razume šta mu je prijatelj govorio, pa kada ga prijatelj blagosiljajući napusti, reče svojim sinovima:

6 “Saslušajte me! Gospodnja je volja da svi mi otputujemo za Betlehem. Zato ćemo strpljivo podneti Njegovu volju i učiniti što On hoće.

7 Ti, Joele, osedlaj magarca za Mariju, ali uzmi sedlo sa naslonjačem. A ti, Jozija, ožvali vola i upregni ga u kolica u kome ćemo poneti namirnice.

8 A vas trojica, Samuilo, Šimune i Jakove, stavite u kolica dugotrajne plodove, te hleb, med i sir i uzmite onoliko da budemo opremljeni na četrnaest dana, jer ne znamo kada dolazi red na nas i budemo slobodni, a i ne znamo šta se na putu može dogoditi s Marijom. – Zato takođe stavite u kolica sveža platna i pelene.”

9 A sinovi odu i urede sve kako im je Josip naredio.

10 Uredili sve po volji Josipovoj, vrate se i jave Josipu.

11 A on prekloni kolena sa svim svojim domom i pomoli se predajući sebe i sve svoje u ruke Gospodnje.

12 Završivši molitvu i slavu i hvalu, osluhnu neki glas kao van kuće, koji govoraše:

13 “Josipe, verni sine Davidov, koji je bio čovek po srcu Božjem.

14 Kada je David izišao u boj s Golijatom, bila je s njim ruka anđeoska, koju mu je Bog poslao u pomoć, i gle, otac tvoj bi moćan pobednik.

15 A s tobom je sada Sam Onaj, koji bejaše u večnosti i koji stvaraše Nebo i Zemlju i koji u vreme Nojevo učini da kiše padaju četrdeset dana i noći i udavi sva Mu protivna stvorenja,

16 i koji Avrahamu dade Isaka, i svoj narod izvede iz Misira, i s Mojsijem strahovito besedovaše na Sinaju.

17 Gle, On je sada, uživo, u tvome domu i otićiće s tobom u Betlehem. Zato ne strahuj, jer On neće dozvoliti da ti padne ni vlas sa glave.”

18 Čuvši Josip te reči, obradova se, zahvali Gospodu na milosti, pa naloži da se svi odmah pripreme na put.

19 Onda uze Mariju i spusti je, koliko god mekše i udobnije na teretnu životinju, pa uze uzde u ruke da vodi magaricu.

20 A sinovi se dadoše oko natovarenih kolica, pa pođu po kasu magaričinom.

21 Posle izvesnog vremena predade Josip uzde svome najstarijemu sinu, a on ode na Marijinu stranu budući da je ponekada bivala nemoćna ne mogavši samostalno da se drži u sedlu.


14

1 Tako dođe naše pobožno društvo skoro na šest sati ispred Betlehema, pa se odmori na polju.

2 A Josip pogledavši kako je Marija, nađe da mora da je puna bolova. Zato sav smeten mišljaše u sebi:

3 “Šta to može biti? Marijino lice je puno bolova i oči joj pune suza. Možda je pritiska njeno vreme?”

4 Zato Josip pogleda još jednom tačnije – a gle, nađe je na svoje veliko iznenađenje nasmejanu.

5 Zato je upita: “Marija, kaži mi šta se to s tobom zbiva? Čas vidim tvoje lice puno bola, a čas nasmejano i velikom radošću ozareno.”

6 A Marija odgovori Josipu: “Gle, videh dva naroda preda mnom: Jedan kako plače, pa sam i ja plakala s njim.

7 A drugi hodio nasmejan, pa sam i ja bila radosna i vesela morajući tako i sama s njim da se smejem. – To je sve što je mome licu iziskivalo bola i radosti.”

8 Saznavši to ponovo bejaše smiren znajući da Marija često ima viđenja. Stoga nastavi putovanje na gore prema Betlehemu.

9 Kada pak dođoše blizu Betlehema, reče Marija iznenada Josipu:

10 “Čuj me, Josipe! Ovo što je u meni počinje veoma mnogo da me pritiska, zato dozvoli da zastanemo.”

11 Josip se pak prestravi od ovog iznenadnog uzvika Marijinog videvši da je došlo čega se najviše plašio.

12 Zato odmah zastade. A Marija pak ponovo reče Josipu:

13 “Spusti me s magarice jer ono u meni pritiska me jako i hoće od mene i toj težnji se više ne mogu odupreti.”

14 A Josip reče: “Za ime Boga, vidiš da ovde nigde nema konačišta. Kamo da te odvedem?”

15 A Marija odgovori: “Pogledaj, tamo u bregu je pećina. Biće da do tamo nema ni sto koraka, tamo me odvedi. Napred ne mogu nikako.”

16 I Josip upravi svoje vozilo onamo i pronađe, srećom, u pećini, koja je pastirima služila kao staja, nešto sena i slame, od čega smesta Mariji pripremi oskudan ležaj.


15

1 Pripremivši ležaj, dovede Mariju u pećinu, a ona, legnuvši, nađe olakšanje u tom položaju.

2 Budući da je Mariji na ležaju bilo lakše, reče Josip svojim sinovima:

3 “Vas dvojica najstarijih pazite na Mariju i u slučaju prevremene potrebe pružite primerenu pomoć, posebno ti Joele, koji si nešta naučen u toj struci družeći se s mojim prijateljem u Nazaretu.”

4 Ostaloj trojici naredi da zbrinu magarca i vola, te da i kolica negde smeste u poprilično prostranoj pećini.

5 Sredivši to sve valjano, reče Josip Mariji: “A ja ću se sada popeti gore na brdo i u gradu moga oca na brzu ruku potražiti babicu, pa je dovesti tebi, Marija, na pomoć.”

6 Rekavši to iziđe iz pećine napolje, gde je već bila poprilična noć, te su se zvezde dobro mogle razabrati.

7 Kakva je pak čudnovata iskustva imao Josip izišav iz pećine, ponovićemo njegovim sopstvenim rečima, koje je uputio svojim sinovima kada se sa pronađenom babicom vratio i Marija već bila rodila.

8 Josipove reči bejahu sledeće: “Deco, mi stojimo na ivici velikih događanja! – Sada razumem nejasno šta mi je glas u predvečerje našeg odlaska ovamo rekao. Zaista, da nije Gospod – premda nevidljivo – među nama, nikako ne bi mogla da se dese čudesa koja sam sada posmatrao.

9 Saslušajte me! – Izišavši i otišavši, bejaše mi kao da idem a ne idem. Videh izlazeći pun mesec i zvezde, kako na istoku, tako i na zapadu, i gle, svekoliko bi na pozoru. Mesec ne napuštaše rub zemlje, a ni zvezde na noćnom rubu takođe ne htedoše da se spuštaju.

10 Onda videh velik broj ptica sedećih na granama drveća. Sva im lica behu okrenuta ovamo i drhtahu kao za vreme velikih predstojećih zemljotresa, te ih se nije moglo oterati sa svojih mesta ni vikom ni bacanjem kamenja.

11 A ja opet motrio naokolo po zemlji, te ugledah nedaleko od sebe nekoliko radnika sedećih oko posude napunjene hranom. Jedni držahu ruke nepomično u posudi nemoćni da uzmu hranu iz nje.

12 A oni koji već ranije lišiše posudu zalogaja, držahu ga kod ustiju nemoćni otvoriti usta i pojesti zalogaj. Sva pak lica behu upravljena naviše kao da gledaju velika događanja na nebu.

13 Onda videh ovce koje pastiri terahu. No, ovce stajahu nepomično, a podignuta pastirova ruka, koja se digla da tuče mirujuće ovce, osta kao ukočena u vazduhu te nije se dala pomeriti.

14 Opet videh celo stado jarčeva, koji držahu njuške nad vodom, pa ipak ne mogahu piti jer kao da su bili sasvim ukočeni.

15 Isto tako videh i potočić koji imaše snažan pad niz brdo. Ali gle, voda nepomična, nije tekla u dol. – Tako je, dakle, bilo po svoj zemlji, kao da nema života ni pokreta.

16 Ovako stojeći ili idući i ne znajući jel’ stojim il’ idem, gle, uočih konačno život.

17 Žena, naime, silažaše sa brda i pošto dođe pravo pred mene, upita me: “Čoveče, gde ćeš tako kasno?”

18 A ja joj odgovorih: “Tražim babicu, jer u pećini je jedna koja hoće da rodi.”

19 A žena odgovarajući reče: “Da li je Izrailjka?” – A ja odgovorih: “Jeste, gospodarko, ja i ona smo iz Izraela, David nam je otac.”

20 A žena nastavi upitavši: “Ko je ta što hoće tamo u pećini da rodi? Da li je tvoja žena ili rođaka ili sluškinja?”

21 A ja odgovorih: “Tek odskora jedino pred Bogom i prvosveštenikom moja žena, ali još nije bila moja žena kada je zatrudnela, nego mi je samo bila poverena na čuvanje u mome domu od hrama, Božjim svedočanstvom, budući da je ranije bila vaspitavana u Svetinji nad svetinjama.

22 Ali neka te ne čudi njena trudnoća jer ono što je u njoj divno je začeto Svetim Duhom Božjim.” – A žena se tome začudi, pa mi reče: “Čoveče, reci mi istinu!” – A ja joj odgovorih: “Dođi, vidi i uveri se sopstvenim očima.”


16

1 I žena privole da pođe s Josipom do pećine, ali prispevši tamo, sakri se pećina u gust beo oblak kako ne bi mogli da nađu ulaz.

2 Na tu pojavu začudi se primalja iznad svega govoreći Josipu:

3 “Nešto veliko se mojoj duši dogodilo u današnjem danu. Jutros sam imala predivno viđenje, u kojem je sve bilo ovako kako sam to sada u stvarnosti videla, još gledam i još ću videti.

4 Ti si onaj isti čovek koji mi je u viđenju došao u susret. Isto tako sam videla pre toga sav svet mirujući usred svoga posla i videh ovu pećinu kako dođe oblak nada njom i s tobom sam govorila kao što sada govorim.

5 I videh još više čudnovatoga u pećini kada me sustigla moja sestra Saloma, kojoj sam jedinoj jutros poverila moje viđenje.

6 Zato sada kažem i pred tobom kao i pred Bogom, mojim Gospodom: Izraela je snašao velik blagoslov. Spasitelj dođe, odozgo poslat, u vreme naše najveće nevolje.”

7 Po tim babičinim rečima odmah se povuče oblak od pećine i snažno svetlo zasja iz pećine prema babici i Josipu, tako da to oči nisu mogle podneti, pa babica reče: “Dakle, sve je istina šta sam videla u viđenju. – O, čoveče, srečniče, ovde je više no Avraham, Isak, Jakov, Mojsije i Ilija!”

8 Kada izgovori reči, svetlost postajaše snošljivija, tako da se videlo detence kako se upravo prvi put dohvata dojke majčine.

9 A babica sada sa Josipom uđe u pećinu, pregleda detence i majku, pa našavši sve divno razrešeno, reče:

10 “Zaista, zaista, to je Spasitelj koga su opevali svi proroci, koji je slobodan sveza već u utrobi materinoj da bi najavio da će razrešiti sve teške sveze zakona.

11 I kada je još neko video da se tek rođeno detence dohvata dojke majčine?

12 To uistinu svedoči da će ovo dete jednom kao čovek suditi svet po ljubavi, a ne po zakonu.

13 Slušaj, srečni mužu device: Sve je u najvećem redu, zato daj da iziđem iz pećine jer teško mi je na grudima pošto osećam da nisam dovoljno čista da bih podnela presveto prisustvo moga i tvoga Boga i Gospoda.”

14 Josip se potpuno prepade babičinih reči. A ona požuri iz pećine napolje.

15 Izišavši, dakle, iz pećine, nađe van svoju sestru Salomu, koja ju je pratila zbog poznatog viđenja, pa joj reče:

16 Saloma, Saloma, dođi i vidi moje jutrošnje viđenje ispunjenim! – Devica je u svoj punoći istine rodila, šta čovečija mudrost i priroda nikada neće shvatiti.”

17 Ali Saloma reče: “Tako mi Boga, ne mogu verovati da je devica rodila ne ispitavši je pre toga svojom iskusnom rukom.”


17

1 Rekavši to uđe Saloma u pećinu govoreći:

2 Marija, moju dušu ne obuzima baš mala raspra. Zato te molim da se pripremiš da bih te svojom vrlo iskusnom rukom pregledala i odatle videla kako stoji sa tvojim devičanstvom.”

3 Marija se pak preda voljno želji neverne Salome i pripremivši se dozvoli pregled.

4 Dotaknuvši pak Marijino telo svojom ispitujućom rukom, zakuka Saloma strahovitim glasnom zapomažući:

5 “Teško, teško, teško meni zbog moje bezbožnosti i moje goleme nevere, što htedoh iskušati večno živoga Boga!!! Jer gledajte, gledajte ovamo – moja ruka sagoreva u ognju Božanske srdžbe nada mnom jadnom!”

6 I pade po tim rečima pred detence na kolena i reče:

7 “O Bože mojih očeva! Svemoćni Gospodaru svih veličanstava! Opomeni se mene da sam i ja seme Avrahamovo, Isakovo i Jakovljevo!

8 Nemoj da budem na ruglo pred sinovima Izrailjevim, već mi ponovo podari moje zdrave ude!”

9 I gle, odmah stade anđeo Gospodnji pred Salomu i reče joj: “Uslišao je Gospod Bog tvoje zapomaganje. Priđi detencetu i uzmi Ga u naručje i doživećeš velik blagoslov.”

10 Kako Saloma to čula, priđe na kolenima Mariji i zamoli je za detence.

11 A Marija joj voljno da detence govoreći: “Neka ti služi na blagoslov po rečima anđela Gospodnjeg, Gospod neka ti se smiluje.”

12 I Saloma, nalazeći se na kolenima, uze detence u naručje da Ga drži. Držeći detence u naručju reče:

13 “O Bože, svemoćni Gospodaru Izraela, Ti koji caruješ i vladaš još od večnosti. U svoj svojoj punoći istine ovde je Izraelu rođen car nad carevima, koji će biti moćniji od Davida, čoveka po srcu Božjemu. Večno da si slavljen i hvaljen od mene.”

14 Izgovorila te reči Saloma ponovo bude potpuno zdrava, pa u svoj skrušenosti svoga srca vrati detence Mariji, te iziđe opravdana iz pećine.

15 Izašla iz pećine htede iz svega glasa započeti da viče o velikome čudu nad čudima. Tako svojoj sestri poče da priča šta ju je snašlo.

16 Ali se odmah javi glas od gore govoreći: “Saloma, Saloma, nikome ne obznani šta te je čudnovato snašlo, jer tek mora doći vreme kada će Gospod Sam o Sebi svedočiti rečima i delima.”

17 U tom Saloma zaneme, a Josip izišavši iz pećine zamoli obe sestre da se po želji Marije vrate u pećinu kako niko ne bi primetio šta se upravo čudnovato dogodilo u njoj. I obe ponovo uđoše ponizno u pećinu.


18

1 Kada se svi skupiše u pećini, upitaše sinovi Josipovi svoga oca (naime Josipa):

2 “Oče, šta sada da činimo? Sve je valjano zbrinuto. Putovanje je umorilo naše ude, smemo li da odpočinemo?”

3 A Josip reče: “Deco, pa vidite kakva nas je sve beskrajna milost srela odozgo, zato bdite slaveći sa mnom Boga.

4 Videli ste pak šta u pećini snađe Salomu bivajući neverna, zato ni mi ne treba da budemo pospani kada nas Gospod pohodi.

5 Ali priđite Mariji i dotaknite detence. Ko zna da li vaši očni kapci neće odmah ojačati kao da ste nekoliko sati čvrsto spavali?”

6 I sinovi Josipovi priđoše i dotaknuše detence. A detence im se osmehnu pružajući svoje ručice prema njima kao prepoznavši u njima svoju braću.

7 Na šta se mnogo začudiše govoreći: “Zaista, ovo nije prirodno dete! – Jer gde je neko tako što doživeo da tek rođeno detence nekog ovako bogoblaženo pozdravlja.

8 Usto smo sada stvarno povrh toga još i iznenada okrepljeni u svim našim udima kao da nikada nismo otputovali nalazeći se kod kuće nekoga jutra potpuno odmorenim telom.”

9 Nato Josip reče: “Gle, kako je moj savet bio dobar. No, sada primećujem kako jako zahladnjava. Zato dovedite ovamo vola i magarca. Životinje će se oko nas smestiti i svojim dahom i isparavanjem prouzrokovati nešto toplote. A i mi sami ćemo se radi toga smestiti oko Marije.”

10 I sinovi tako učiniše. – Kada dovedoše obe životinje u Marijinu blizinu, smestiše se one nad uzglavljem ležaja Marijinog dišući prilježno nad Marijom i detencetom zagrevajući ga tako poprilično dobro.

11 I primalja reče: “Zaista, neće to biti nešto malo pred Bogom, kome čak i životinje služe kao da imaju uma i razuma.”

12 A Saloma reče: “Ah, sestro! Životinje ovde izgleda vide više no mi. Što se mi jedva usuđujemo da pomislimo, a životinje se već klanjaju Onome koji ih je stvorio.

13 Veruj mi, sestro, tako mi Boga, zaista je ovde pred nama obećani Pomazanik, jer zacelo znamo da se ni pri rođenju čak ni najvećega proroka nisu događala takva čudesa.”

14 A Marija reče Salomi: “Gospod Bog ti je učinio veliku milost kada uočavaš ono pred čim i sama moja duša drhti.

15 Ali ćuti o tome kao što ti je pre naložio anđeo Gospodnji, jer inače bi mogla da nam prigodiš gorku sudbinu.”

16 A Saloma da zavet ćutanja Mariji i babica, po primeru svoje sestre, učini isto tako.

17 U tom se sve smiri u pećini. – A prvog sata pre svanuća, gle, moćni hvalospevi napolju pred pećinom.

18 Tako Josip posla svoga najstarijega sina da vidi šta je to i ko tako moćno peva slavu Božju na polju.

19 I Joel izišavši nađe vaskoliki prostor nebeski ispunjen visoko i nisko bezbrojnim mirijadama svetlećih anđela. Začuđen se povrati u pećinu i prenese svima što vide.

20 A svi se mnogo začudiše rečima Joelovim te izišavši uveriše se da je Joel sve istinito preneo.

21 Videvši pak slavu Gospodnju, uđoše ponovo u pećinu i preneše Mariji takođe ovo svedočanstvo. I Josip reče Mariji:

22 “Čuj, čista device Gospodnja, plod tvoga tela jeste zaista rođeno Svetim Duhom Božjim jer sva nebesa jamče.

23 Samo, šta će sada da bude s nama budući da sav svet neizbežno saznaje šta se ovde zbiva. Jer ne vidimo samo mi kakvo nam svedočanstvo svih nebesa svetli, već i svi drugi ljudi. To sam sada video na mnogim pastirima jer upravljaju lica na gore,

24 i pevaju istim glasom sa moćnim anđeoskim zborovima, koji sada svima vidljivo ispunjavaju sva prostranstva nebeska visoko i nisko sve do zemlje.

25 I njihov je poj isti kao i anđeoski: “Orosite, nebesa, pravednika! Mir ljudima na zemlji koji su dobre volje! – I – Slava Bogu na visini u Onome koji dolazi u imenu Gospodnjem!”

26 Gle, Marija, ovo sada čuje i vidi sav svet. To znači da će doći ovamo progoneći nas, pa ćemo bežati preko brda i dola.

27 Zato velim da se još što pre pokupimo odavde, pa nakon što budem popisan, što će da bude još jutros, da se vratimo za Nazaret, a odande da prebegnemo među Grke, od kojih neke prilično dobro poznajem. – Zar ne misliš tako?”

28 A Marija odgovori Josipu: “Pa vidiš da danas još ne mogu da napustim ležaj. Zato da prepustimo sve Gospodu. On nas je dovde vodio i čuvao, pa će nas i nadalje voditi i verno čuvati.

29 Ako bi hteo da nas razotkrije pred svetom, reci gde da pobegnemo, a da nas njegova nebesa neće naći?

30 Zato da bude Njegova volja. Što On hoće, to će biti pravo. Gle, ovde na mojim grudima miruje Onaj kome to važi.

31 A On ostaje kod nas, pa tako sva veličanstva Božja neće otići od nas da i pobegli gde god hteli.”

32 Jedva izgovorivši ovo, gle, već stoje dva anđela pred pećinom kao vodiči velikog broja pastira pokazujući pastirima da je ovde rođen Onaj na koga se odnose njihovi hvalospevi.

33 A pastiri uđoše u pećinu i preklonivši kolena pred detencetom moliše mu se. I mnogi anđeli dođoše i moliše se detencetu.

34 A Josip sa svojim sinovima sasvim začuđeno pogleda ka Mariji i detencetu govoreći: “O Bože, šta li je sada to? Zar si Ti Sam prihvatio telo u ovome detencetu?

35 Jer kako bi drugačije moglo kada se Njemu mole čak i Tvoji sveti anđeli? A ako si Ti ovde, o Gospode, šta je sada sa hramom i Svetinjom nad svetinjama?”

36 I anđeo priđe Josipu i reče mu: “Nemoj pitati brinući se, jer Gospod izabra Zemlju za pozornicu Svog milosrđa potraživši sada svoj narod, kao što je to najavio ustima Svoje dece, Svojih slugu i proroka.

37 Ono što se sada događa pred Tvojim očima, događa se po volji Onoga koji je Presvet.”

38 U tom anđeo ostavi Josipa i priđe detencetu da Mu se moli, a Ono, raširenih ručica, osmehnu se svima moliteljima.

39 Kada, pak, zasija Sunce, nestadoše anđeli. A pastiri ostaše i upitaše Josipa kako se sve ovo moglo izdogađati?

40 Josip pak reče: “Onako kako čudnovato raste trava na zemlji, isto tako se događalo i ovo čudo. Ko li pak zna kako trava raste? To je najviše što umem da vam razjasnim o ovome čudu. Bog je tako hteo, to je sve što mogu da vam kažem.” ...

Vikipedija
Vikipedija
Vikipedija ima članak u vezi sa ovim tekstom: