Istorija srpskoga naroda (S. Stanojević) 2

←< 1. glava

ISTORIJA SRPSKOGA NARODA Pisac: Stanoje Stanojević

3. glava >→

II
KOLONIZACIJA SLOVENA NA BALKANSKOM POLUOSTRVU.

U Atilinoj hunskoj državi svakako je bilo i Slovena. Ali su slovenska plemena u to doba još stanovala dosta daleko od granica ondašnjih kulturnih država. Kad se hunska država, posle Atiline smrti (453 god.), raspala, nastalo je u zemljama, kojima je Atila vladao, pomeranje naroda i plemena. U vreme toga komešanja posle raspada hunske države, izlaze Sloveni prvi put na istorisku pozornicu.

Kada su Gepidi i Istočni Goti ustali na Hune i suzbili ih iz današnje Ugarske, pa osnovali tamo svoje države, počela su se razna slovenska plemena, u krajevima između Erdeljskih Planina i Crnog Mora, spuštati prema donjem Dunavu. Ali su u te krajeve, i u ovo doba i docnije, rado silazili i prodirali i razni drugi narodi, koji su stanovali u ruskim stepama na obalama Crnog Mora. U prvo vreme, dok Sloveni nisu bili u gustim masama naselili sve krajeve na sever od donjeg Dunava, prodirali su Huni, Bugari i razni drugi varvari kroz te, retko ili sasvim nenaseljene krajeve, prelazili su Dunav i pljačkali po Balkanskom Poluostrvu. Dok je Teoderih sa svojim Gotima čuvao vizantisku granicu na donjem Dunavu, sprečavao je on prelaze varvara. Ali kada je Teodorih otišao u Italiju (u jesen 488 god.), ostala je granica na toj strani nezaštićena; na tu neposednutu granicu nagrnuli su sada varvari sa svih strana. Od odlaska Gota u Italiju pominju se stalno napadaji raznih varvarskih plemena na donjem Dunavu. Vizantiske vojske, koje su slate protiv njih, ili koje su se nalazile u tim provincijama, gotovo su redovno podlegale brojnoj nadmoćnosti varvara. Vizantiski izvori pominju među varvarima, koji su krajem V i početkom VI veka prelazili donji Dunav i pljačkali po Balkanskom Poluostrvu, izrično Hune i Bugare. Ali je među tim varvarima bilo i nekih, za koje Vizantinci dotle nisu znali i koje su stoga u početku nazivali raznim imenima. To su bili Sloveni.

Vizantija je početkom VI veka bila u vrlo teškom položaju. Ona je istina, kada je počela živiti samostalnim državnim životom, imala plodne zemlje, u kojima se još uvek osećao uticaj stare kulture, zemlje sa prirodnim granicama i zgodnim komunikacijama, ona je nasledila od rimske imperije dobru organizaciju, ona je imala u svojim provincijama neiscrpan rezervoar nekulturnih i polukulturnih plemena i naroda, svežih i neistrošenih, koji su, upotrebljeni za kulturni ili za fizički rad, mogli odlično poslužiti državi i državnim interesima. Ali je Vizantija nasledila od rimske imperije i sva zla, koja su upropastila onaj nekada snažni organizam.

Vojske je bilo vrlo malo, da brani onako velike prostorije od stalnih napadaja neprijateljskih, a i ta je vojska bila rđavo organizovana i nepouzdana. Činovnički kadar bio je vrlo rđav, protekcija je vladala svuda, ceo glomazni državni aparat funkcionisao je tromo i dosta nepouzdano, a masa naroda živela je u velikoj bedi i nemaštini. Uz to su još narod i državu razdirale verske raspre, koje su vođene oko dogmi raznih sekta, i borba oko prevlasti crkve i države.

Zbog opšteg propadanja i nesigurnosti, zbog stalnih napadaja varvarskih i zbog opadanja stanovništva, bili su zastali svi poslovi. Trgovina, koja je nekada živo strujala kroz sve rimske provincije i spajala Englesku i Mesopotamiju, bila je propala sasvim. Život je postao skučeniji, svaki se brinuo samo za ono što ga se neposredno ticalo i što se u njegovoj najbližoj okolini dešavalo; veze među raznim, po nekad i susednim, krajevima bile su često gotovo sasvim prekinute.

I Balkansko Poluostrvo, kao i sve druge pokrajine nekadanje rimske države, nalazilo se u bednom stanju. Kultura je gotovo sasvim propadala, blagostanja je nestalo, mnogi krajevi, nekada racionalno obrađivani, ležali su pusti, država se samo starala da što više eksploatiše svoje podanike. Oni su davali državi ove što su mogli, a ona ih ipak često nije mogla zaštititi od neprijateljske pljačke; oni su gotovo redovno bili primorani da se sami brane od neprijatelja. Trgovina i promet su zastali sasvim; u varošima su mnoge kuće bile napuštene, mnoga su sela sasvim opustela, rudnici su prestali da rade, a drumovi, kojima je nekada tekao život, prolazila trgovina i kretale se vojske, bili su zapušteni i zaboravljeni.

Take su bile prilike u Vizantiji i na Balkanskom Poluostrvu, kada su prve slovenske čete, krajem V i početkom VI veka, počele prelaziti donji Dunav i pljačkati po Balkanu. Za vlade cara Justinijaia I (527–565 god.) ti su napadaji učestali. Zanet starom slavom i veličinom rimskom, Justinijan je želeo da obnovi staru rimsku imperiju. On je hteo osvojiti sve zemlje, kojima je nekada vladao rimski narod i pokoriti sve narode, koji su te zemlje zauzeli. Justinijan i ljudi u njegovoj okolini, koji su većinom njegove ideje i rad odobravali i pomagali, nisu shvatili da su se vremena izmenila od onoga doba, kada su rimski građani vladali svima zemljama oko Sredizemnoga Mora. Sada su u mnogim zemljama rimske imperije bili presudni drugi faktori, a Vizantija, koja je možda imala istoriskoga prava na pokrajine nekadanjeg rimskog carstva, nije imala fizičke snage da to svoje pravo ostvari. Ali Justinijan nije to uviđao i vodio je duge i krvave ratove, koji su stali velikih žrtava, da pokori što više pokrajina stare rimske države. Ti ratovi su suviše zauzeli i iscrpli fizičku i materijalnu snagu državnu. Decenijama je sva vojska bila zauzeta na bojištima u Africi (532-4 god.) i u Italiji (535–554 god.). savlađujući tamo Vandale i hrabre i darovite Istočne Gote. Balkansko Poluostrvo je gotovo stalno ostajalo bez vojske, ili je imalo tako malo posada, da su se one povlačile ispred varvarskih četa, ili su podlegale nadmoćnoj sili varvara.

U to su se doba Sloveni već u velikim masama bili spustili na donji Dunav i odatle sve više uznemirivali vizantiske pokrajine. Uz njih i kroz njih su prolazili još uvek i Huni i Bugari, prelazeći takođe na Balkan u pljačku. Justinijan je u početku svoje vlade komandu pograničnih trupa na donjem Dunavu predao svom rođaku Germanu, koji je odatle uspešno suzbijao varvare. Kad je on uskoro smenjen, dođe na njegovo mesto neki Hilvud, koji je takođe sa velikim uspehom suzbijao Slovene, a često čak prelazio i na levu obalu Dunava, pa ih i tamo tukao. Ali pri jednom takvom prelazu Hilvud pogine (529 god.), a kad, posle kratkog vremena, sva vizantiska vojska bude poslana u rat protiv Vandala, a zatim protiv Gota, počnu, prvo Bugari, a zatim Sloveni, sve češće i sve u većim masama prodirati na Balkan.

Po nekad su ti napadaji, kako izgleda, stajali u vezi sa ratovima, što su ih Persijanci, Goti i Franci vodili protiv Vizantije. Bilo je, istina, slučajeva, kad su Vizantinci razbijali Slovene i suzbijali ih sa Balkana, i momenata, kada je njihova snaga bila paralisana međusobnim borbama. U jedan mah je Justinijan pregovarao sa Slovenima i nudio im sedišta na vizantiskoj teritoriji, pod uslovom da suzbijaju Bugare sa donjeg Dunava, ali su se ti pregovori razbili. Pobede vizantiske bile su međutim izuzetne, a međusobna borba kod varvara privremena, te su Sloveni i drugi varvari, bez velikog otpora, prodirali u balkanske provincije, koje su bile sasvim opustile zbog neprijateljskih napadaja, i zbog zemljotresa, koji je (518 god.) bio načinio velike štete.

Tako su sredinom VI veka, kada je Vizantija najviše bila zauzeta u Italiji borbom sa Gotima i kada je tamo bila okupljena sva vizantiska vojska, Sloveni gotovo svake godine prelazili Dunav i prodirali, pljačkajući po Trakiji i po Iliriku, čak do Drača i do Carigrada; jednom su Sloveni i prezimili na Balkanskom Poluostrvu. Kako je Balkanu, pa čak i Carigradu, pretila velika opasnost od slovenskih četa, Justinijan je, kako nije imao dosta vojske, koju bi mogao upotrebiti protiv Slovena, podigao na Dunavu, u Trakiji i u Iliriku mnoga utvrđenja, da brane balkanske provincije. I ako ta utvrđenja nisu mogla sprečiti napadaje varvara, osobito zbog toga, što nije bilo dosta posade za njih, ipak je bilo momenata, kad je moglo izgledati, da ona nisu bez koristi. Kada su opet jednom slovenske čete (oko 552 god.) prešle donji Dunav i napale na Ilirik, garnizoni u novim utvrđenjima presekli su im odstupnicu, tako da su se Sloveni morali obratiti Gepidima, koji su još od propasti hunske države vladali Sremom i krajevima na sever i istok od srednjeg Dunava, i moliti ih da ih prevezu u svoju državu, pa da odatle odu kući. Naskoro posle toga (558 god.) napale su i mnogobrojne čete Huna na Balkansko Poluostrvo i opljačkale su mnoge krajeve, čak do Carigrada i Jelade.

U isto doba krenuo se iz Azije u Evropu jedan narod, koji će dugo vremena igrati važnu ulogu u životu balkanskih Slovena. U to doba je jedno varvarsko pleme, koje je bilo u državi Avara, stupilo u pregovore sa Vizantijom, odmetnulo se od svojih gospodara, nazvalo se njihovim imenom, pa pošlo na zapad. Ti lažni Avari dođu (561 god.) na donji Dunav i zatraže od vizantiske vlade, da im dade staništa na Balkanu. Kad su ih Vizantinci odbili i počeli utvrđivati svoju granicu na Dunavu, oni onda odu na zapad, prodru do franačke države i počnu se na Rajni biti sa Francima.

Langobardi i Gepidi, koji su stanovali u današnjoj Ugarskoj, bili su, od dolaska Langobarda u Panoniju, u stalnoj međusobnoj zavadi. Nekoliko ratova, što su ih do ovoga vremena vodili, nisu rešili njihovu borbu. God. 566 počeli su se i jedni i drugi spremati na odlučan rat. Oba naroda obratila su se prvo Vizantiji za pomoć, ali ih ona odbije i ostane u ratu neutralna. Langobardski kralj onda stupi, preko svoga rođaka, franačkog kralja, u dodir Sa Avarima i ugovori s njima, pod vrlo teškim uslovima, savez protiv Gepida.

Udruženi Langobardi i Avari udare na Gepide, razbiju ih i unište gepidsku državu (567 god.). Po ugovoru Avari dobiju celu zemlju, kojom su vladali Gepidi, a kad naskoro posle toga (u proleće 568 god.) Langobardi odu u Italiju, zauzmu Avari i njihove zemlje između Dunava i Drave. Avari su od toga vremena vladali od prilike celom današnjom Ugarskom. Vizantinci su međutim za vreme gepidsko-langobardskog rata zauzeli Sirmium (Mitrovicu), zbog čega se onda petnaest godina vodila borba između Avara i Vizantije.

Već je po svoj prilici u gepidskoj državi bilo dosta Slovena, osobito u severnim krajevima, jer su se pojedina slovenska plemena, posle propasti hunske države, počela kretati ne samo na jug, nego i na zapad i jugozapad, spuštajući se, preko Karpata, u Potisje i dalje. Kad su Avari zauzeli gepidsku državu (567 god.), počeli su Sloveni uz Avare, sa i za Avarima sve više prodirati na jug, jugozapad i zapad,i širiti se po današnjoj Ugarskoj. U poslednjoj četvrtini VI veka oni su već u gustim masama bili naseljeni u avarskoj državi.

Tako je sada na severnim granicama Balkanskog Poluostrva bilo dve grupe Slovena. Jedna se još krajem V veka spustila na donji Dunav i došla u dodir sa Vizantijom; ti su Sloveni stanovali na levoj obali donjeg Dunava, u današnjoj južnoj Rumuniji i bili su slobodni. Druga grupa Slovena, došla je, po svoj prilici posle propasti gepidske države, do severnih granica Balkanskog Poluostrva; ti su Sloveni bili podložni Avarima.

Posle duže pauze, slobodni Sloveni na donjem Dunavu počnu opet da se kreću. God. 578 pređu oni u velikim masama Dunav i počnu pljačkati po Balkanu. Vizantija je u taj mah bila u ratu s Persijom; na Balkanskom Poluostrvu nije bilo skoro nikako vojske, koja bi mogla sprečiti prodiranje Slovena, te oni prodru čak u Jeladu. Car Tiberije (578–582 god.) obrati se u nevolji Avarima i zatraži njihovu pomoć protiv Slovena. Avari se rado odazovu njegovoj molbi, jer slobodni Sloveni nisu nikako hteli da priznadu avarsku vrhovnu vlast, niti da im plaćaju danak. Avarsku konjicu, koja im je stavljena na raspoloženje, Vizantinci prevedu desnom oba-lom Save i Dunava do današnje Rumunije, gde ih opet prevezu na levu obalu. Sloveni se ispred Avara povuku, a kad je avarska vojska počela pustošiti njihova polja, oni se pokore, priznadu avarsku vrhovnu vlast i pristanu da plaćaju danak. Međutim, čim se avarska vojska povukla, Sloveni opet raskinu ugovor i prestanu ispunjavati njegove uslove.

Kad su se vratili sa ovog pohoda na Slovene, Avari napadnu na Sirmium, dokazujući da ovaj grad po pravu pripada njima, kao naslednicima Gepida, a ne Vizantiji, koja ga je na prevari uzela. Kako je Vizantija bila zauzeta ratom sa Persijom, te nije mogla poslati pomoć Sirmiumu, primoraju oni, posle duge opsade, grad na predaju (582 god.). Posle dve godine Avari opet zarate na Vizantiju, osvoje Beograd i prodru, za tri meseca, do Crnog Mora. Zaključeni mir nije dugo trajao. Avari pošlju na Vizantiju Slovene, koji prodru pljačkajući do blizu Carigrada. Kad je Vizantincima pošlo za rukom da suzbiju Slovene, onda Avari pođu i sami na Vizantiju i, zajedno sa Slovenima, napadnu na Solun. Posle dužeg ratovanja, sa promenjivom srećom, Avari budu naposletku pobeđeni i rat završen.

Kada je car Mavrićije (582–602 god.) završio persiski rat (591 god.), koji je, sa malim prekidima, trajao dvadeset godina i koji je za to vreme paralisao gotovo svu snagu državnu za rad na odbrani Balkanskog Poluostrva, pregao je on da Suzbije Avare i Slovene sa Balkanskog Poluostrva i da obezbedi mir pokrajinama vizantiskim do Save i Dunava. Plan Mavrićijev bio je dobro smišljen i zasnovan na širokoj osnovi. On je uvideo da državi s te strane preti vrlo velika opasnost i da je na Balkanu, pre nego igde, potrebno obezbediti državne granice i sačuvati od pljačke i osvajanja zemlje, tako važne za imperiju u svakom pogledu. Stoga je Mavrićije, čim je završio rat sa Persijom, preveo celu vizantisku vojsku u Evropu i počeo se energično spremati na rat protiv Avara i Slovena. U isti mah su mu i Franci ponudili savez protiv Avara.

Kad su Avari saznali da se Mavrićije sprema na njih, udare na Vizantiju (592 god.). Za prelaz preko Save pra vili su im Sloveni mostove. Iduće godine prodru Avari, suzbijajući slabiju vizantisku vojsku, čak do Crnoga Mora, ali se, na glas da su Vizantinci Dunavom došli u njihove zemlje, vrate. Vizantiska vojska onda pođe na Slovene na donjem Dunavu, koji su u to doba neprestano napadali na Balkansko Poluostrvo, pređe Dunav i počne ih goniti i pljačkati. Međutim su pojedine slovenske čete i u to doba, kad su Vizantinci ratovali na levoj obali dunavskoj, prelazile Dunav i pljačkale po Balkanu. Kad su Avari doznali za prelaz vizantiske vojske na levu obalu Dunava, protestovali su protiv toga, dokazujući, da su Sloveni na donjem Dunavu njihovi podanici; zadovoljili su se tek, kad su im Vizantinci dali sve zarobljene Slovene. Sve ono što je do sada preduzeto protiv Slovena bilo je međutim ipak sasvim nedovoljno da zaštiti Balkan: Sloveni su i dalje pljačkali balkanske provincije. Ponovni prelaz vizantiske vojske na levu obalu Dunava (596 god.) svršio je potpunim neuspehom, osobito zbog nesposobnosti vrhovnog komandanta Petra. Tek kad je 598 god. imenovan za komandanta vizantiske vojske Prisk, poveli su Vizantinci uspešnu borbu i protiv Sloveia i protiv Avara, koji su zbog prelaza vizantiske vojske na levu obalu donjeg Dunava zaratili na Vizantiju.

Za vreme mira, koji je posle ovoga godinu i po dana vladao na Balkanu, napadali su Avari sa Slovenima na Franke, na Istru i na Italiju. U to doba slovenski se živalj počeo jače pomicati i kretati i prema zapadu,

Kada su, posle toga, Avari opet napali na Vizantiju i razbili vizantisku vojsku, pođu na Carigrad, ali se zbog kuge, koja je stala besniti, povuku i pristanu na mir. Odmah posle toga preduzmu Vizantinci ofanzivu i napadnu na Avare. Vojvoda Prisk pređe na njihovo zemljište i potuče ih do noge preko od Kostoca, razbije ih posle toga još jednom na Tisi i pređe preko Tise (600 god.). Već davno nije vizantiska vojska ovako duboko prodrla u neprijateljsku zemlju.

Dobivši povoljan mir i obezbedivši se od strane Avara, Mavrićije opremi 602 god. veliku ekspediciju protiv slobodnih Slovena na donjem Dunavu. Ali Mavrićiju nije bilo suđeno da izvede svoj plan. Kad je vizantiski komandant Petar prešao sa vizantiskom vojskom na levu obalu Dunava, dobije od Mavrićija naredbu, da sa celom vojskom prezimi u neprijateljskoj zemlji. Već pre je jednom Mavrićije to naredio, pa je vojska ustala protiv te zapovesti, i ona je morala biti opozvana. I sada su se vojnici uzbunili, govoreći, kako se to ne može izvesti, jer je Slovena mnogo, a životnih namirnica tamo nema. Mavrićije nikako nije hteo opozvati svoju naredbu, te se vojska, koja je i inače bila nezadovoljna Mavrićijem zbog njegove preterane štedljivosti i zbog mnogih i napornih ratova, pobuni. Jedan frontaš, Foka, stane na čelo pobunjenoj vojsci, prodre pomoću demokratske stranke, u Carigrad i zavlada prestolom (23 novembra 602 god.).

Dolaskom Fokinim na presto počinje nova epoha u istoriji Balkanskog Poluostrva i u istoriji Južnih Slovena.

Car Mavrićije je poslednjih deset godina svoje vlade imao samo jednu nameru i jedan cilj: da obezbedi mir Balkanskom Poluostrvu i da spreči napadaje Avara i Slovena na balkanske provincije. On je na tom planu radio energično i istrajno, i za njegove vlade držali su vizantiski garnizoni još sva utvrđena mesta duž Save i Dunava i na Jadranskom i na Crnom Moru; Vizantija je još imala u svojim rukama celo Balkansko Poluostrvo. Kada je Mavrićije izgubio presto (602 god.), onda su se prilike sasvim izmenile. Mavrićije je bio oboren zbog svoje balkanske politike; novi režim morao je udariti drugim pravcem. Kako je u taj mah Persija, pod izgovorom da sveti smrt cara Mavrićija, zaratila na Vizantiju, bude sa Balkanskog Poluostrva sva vizantiska vojska povučena i poslana na persisko bojište u Aziju. Balkansko Poluostrvo ostalo je nezaštićeno i prema Avarima, na zapadnoj, i prema slobodnim Slovenima, na istočnoj polovini severne granice.

I dok je Vizantija vodila naporne ratove, prvo, kratko vreme, sa Persijancima, pa posle, vekovima, sa Saracenima, dok su za vreme te irojske borbe propali i poslednji ostatci stare kulture, dok je Vizantija sva bila zauzeta tom borbom, u kojoj se rešavala njena sudbina, — dotle su na nezaštićene i neposednute severne balkanske granice sve češće i sve u većim masama napadali Sloveni i, ne naišavši ni na kakav ozbiljan otpor, stalno ostajali u tim zemljama, koje su do tada samo pljačkali.

Tako se od početka VII veka vršila kolonizacija Slovena na Balkanskom Poluostrvu. I dok su pod jadnim režimom Fokinim (602–610 god.) padali zbog opozicije najbolji ljudi, dok je anarhija sve više zahvatala celo društvo i sve slojeve u Vizantiji, dotle su Persijanci osvajali u Aziji i prodrli do Carigrada, a Avari i Sloveni su pljačkali Balkansko Poluostrvo, osobito Dalmaciju.

Kad je car Iraklije (610–641 god.), zbacio Foku i zauzeo presto, pošle su stvari za Vizantiju na bolje. Car Iraklije je vratio ugled i avtoritet vlasti i dobro organizovao vojsku. Ali je na Balkanskom Poluostrvu bilo nemoguće u taj mah išta preduzeti, jer su Persijanci prvih godina Iraklijeve vlade osvojili Siriju, Palestinu i Misir, pa je trebalo na tu stranu obratiti svu pažnju i tamo spasavati državu. Stoga se Iraklije počeo energično spremati za rat s Persijom. Za Balkan, osim pregovora sa Avarima, nije tada ništa mogao uraditi.

Stoga su sada slobodni Sloveni sa donjega Dunava mogli sve lakše prelaziti, pljačkati i osvajati na Balkanu. Gradovi vizantiski, u kojima nije bilo više vojske, nego su ih branili sami građani ili, u najboljem slučaju, gradska milicija, padali su jedan za drugim Slovenima u ruke. U zapadnim krajevima su u isti mah Avari sa Slovenima napadali, pljačkali i osvajali.

Onda su osvojeni Beograd i Kostolac, Niš, Sofija i Anhijal, onda su pali primorski dalmatinski gradovi. Vizantisko stanovništvo, ostavljeno samo sebi, branilo se kako i koliko je moglo. Posle bezuspešne borbe ono se povlačilo u planine i u teže pristupačna mesta, ili je izbegavalo na jug u utvrđene gradove, osobito u Solun, na koji su u ovo doba više puta napadali i slobodni i avarski Sloveni i Avari. Polja i ravnice ostajale su puste i tu pustoš počeli su u ovo doba postepeno naseljavati, u istočnim krajevima slobodni Sloveni, a avarski Sloveni, verovatno u društvu sa Avarima, u zapadnim krajevima Balkanskog Poluostrva.

Persijanci, međutim, videći kako se car Iraklije energično sprema na rat protiv njih, ugovore sa Avarima zajednički napad na Carigrad. U leto 626 god. dođe velika persiska vojska na azisku obalu spram Carigrada, a Avari, po svoj prilici u savezu sa slobodnim Slovenima sa donjega Dunava, pokušaju kombinovan napad s mora i sa suva na Carigrad, ali i jedni i drugi budu sa velikim gubitcima odbijeni.

Posledice ovog neuspelog napadaja na Carigrad bile su vrlo velike. Već je i pre u avarskoj državi izbijalo na površinu nezadovoljstvo pokorenih naroda, jer su Avari užasno okrutno i nečovečno postupali sa njima, osobito sa Slovenima. Sloveni su morali težati zemlju i raditi sve najteže poslove; njih i žene njihove prezali su u kola, bili i mučili ih, a u bitkama ih istavljali na najopasnija mesta. Stoga je ogorčenje kod Slovena bilo veliko, a težnja za oslobođenjem bila je vrlo živa. Kad se, pri napadaju na Carigrad, pokazalo, da su Avari slabiji nego što se moglo misliti, i kad je u avarskoj državi ovladalo rastrojstvo, koje se javilo kao posledica slabljenja centralne vlasti usled feudalnog sistema, — Sloveni u severno-zapadnim krajevima avarske države (u današnjoj Českoj i Moravskoj) dignu ustanak na Avare, oslobode se i osnuju, pod Samom, nezavisnu državu, koja je uskoro proširila svoju vlast još na neka slovenska plemena i uspešno ratovala sa Francima i Langobardima.

Napori Iraklijevi bili su, međutim, krunisani uspehom: u bitci kod Ninive (12 decembra 627 god.) on je satro persisku vojsku. Odmah za tim on je savladao i poslednje otpore Persijanaca i uništio gotovo sasvim persisku državu. Obezbeđen potpuno na toj strani za dugi niz godina, Iraklije je sada mogao prihvatiti program Mavrićijev i ostvariti njegov plan. Sada je bio zgodan trenutak da Vizantija uništi Slovene na Balkanu i da obezbedi balkanske provincije od napadaja avarskih i slovenskih. Ali Vizantija nije u ovaj mah ništa preduzela protiv Avara i Slovena, ne zato što je i ona u persiskom ratu istrošena i zamorena, nego stoga, što je na mesto oborenog neprijatelja došao drugi, svežiji, jači, žilaviji i opasniji.

U arapskim pustinjama osnovao je u to doba (622 god.) Muhamed novu veru i počeo je spajati u čvrstu organizaciju saracenska (arapska) plemena, koja su do toga doba živela u stalnoj međusobnoj borbi i koja stoga nikada nisu igrala važniju ulogu u istoriji. Muhamed je zadahnuo ta rastrojena plemena silnim verskim fanatizmom i počeo izvoditi, a njegovi naslednici su dovršili, izvrsnu državnu organizaciju. Na taj način bila je izvedena koncentracija svih saracenskih plemena, te su Saraceni, od jednom i iznenada, mogli da obrazuju silne vojske, koje su na lakim konjima naletale na okolne države i kao bujica plavile zemlje i narode. Uskoro je Persija, slomijena već poslednjim ratom sa Vizantijom, podlegla Saraceiima, a još za života Iraklijeva osvojili su oni vizantiske pokrajine Siriju i Mesopotamiju, Misir i Palestinu.

Opasnost od Saracena i nesrećna borba s njima sprečila je Vizantiju da preduzme ma kakvu ozbiljniju akciju na Bal-kanskom Poluostrvu. Dok je Vizantija u idućim decenijama sva bila zauzeta borbom protiv Saracena, koji su sve dalje prodirali i sve više osvajali, dotle su Sloveni poplavili celo Balkansko Poluostrvo, počeli gusariti po Jadranskom Moru i prelaziti u pljačku i na talijansku obalu. U jedan mah je car Konstantin III (641–668 god.), utvrdiv mir sa Avarima, udario na Slovene između Strume i Vardara, savladao ih, i, da bi onemogućio njihova pljačkanja, preselio ih u Malu Aziju u Vitiniju, gde je od njih obrazovao zaseban vojni odred, koji je bio pod komandom domaćih knezova. Međutim preseljenim Slovenima bilo ih je i koji su pripadali srpskom plemenu; od toga se vremena pominje kao episkopsko sedište u krajevima, u kojima su naseljeni ti pokoreni Sloveni, grad Gordoservon. To je najstariji pomen srpskoga imena sa Balkanskog Poluostrva.

Avari i avarski Sloveni su istina još uvek napadali na okolne zemlje i uzimali učešća u borbama susednih plemena i država, ali je već bilo dosta znakova, po kojima se videlo, da avarska država jako slabi i da rastrojstvo uzima sve više maha. To se jasno pokazalo i onda, kada su potomci zarobljenih Vizantinaca, koji su bili naseljeni u Sremu, ustali na Avare i pošli na jug, da traže svoju i svojih predaka otadžbinu (oko 670 god.). Avari su pokušali da njihovo iseljavanje nasilno spreče, ali u tome nisu uspeli. Ova četa potomaka vizantiskih zarobljenika (u njoj je možda bilo i Slovena) suzbila je avarske napadaje, izašla je iz avarske države i otišla čak do blizu Soluna, gde se posle nekog vremena razišla.

Još su jednom u to doba mogli doći u ozbiljnu opasnost od Vizantije i Avari i Sloveni na Balkanu. Kad je naime car Konstantin IV Pogonat (668–685 god.) zaključio vrlo po-voljan mir sa Saracenima na trideset godina, mogao je svu državnu snagu upotrebiti protiv Avara i Slovena. Oni su osetili kolika je sada opasnost nastala po njih, pa su pohitali da pošalju poslanstva u Carigrad i da izjave svoju pokornost imperiji. Car je Konstantin, radostan što će moći dati državi mir, kakav ona već vrlo dugo nije uživala, pristao na ponuđene uslove Avara i slovenskih knezova. Možda on nije pristao da ostavi na miru Avare i balkanske Slovene stoga, ili bar ne samo stoga, što je bio miroljubiv, nego što je verovatno znao da akcija protiv njih ne bi mogla imati trajne koristi.

Jer prilike su se, i u Vizantiji i na Balkanskom Poluostrvu, mnogo promenile od onoga vremena, kad je car Mavrićije hteo suzbiti Avare i Slovene sa Balkanskog Poluostrva. Sada je bila u svima pokrajinama na Balkanu slovenska populacija, a ta populacija nije bila voljna da bez otpora žrtvuje svoju slobodu. Onda je trebalo samo spasavati vizantiske provincije na Balkanu, sada ih je trebalo ponovo osvajati. A za taku akciju Vizantija u taj mah nije imala dosta snage.

To se u ostalom najbolje pokazalo baš u to doba (680 god.), kad su Bugari prodrli na Balkan. Oni su zauzeli zemlje između Dunava i Balkana i između Iskra i Crnoga Mora i osnovali svoju državu, pokoriv tu osam slovenskih plemena. Vizantija međutim ne samo da nije mogla sprečiti prodiranje i naseljavanje Bugara, nego je morala čak priznati novu bugarsku državu.

Osnivanjem bugarske države ulazi nov elemenat u istoriju Južnih Slovena. Bugari su pokorili jedan deo onih Slovena, koji su sa donjeg Dunava naselili Balkansko Poluostrvo i, stopivši se sa pokorenim Slovenima, stvorili su nov narod i obrazovali državu, koja je uvek igrala vrlo važnu ulogu u istoriji Balkanskog Poluostrva i u istoriji srpskog naroda. Nasuprot balkanskim Slovenima, vojnički organizovani i dobro disciplinisani, Bugari su bili uvek vrlo važan politički faktor i obrazovali su u više mahova jake vojničke države, koje su, ma da su bile kratkog veka, imale jak uticaj na srpski narod.

Oko 688 god. udari car Justinijan P na makedonske Slovene, pokori ih i opet mnoge preseli u Malu Aziju. Ali su ti Sloveni, u prvom sukobu što ga je Justinijan imao sa Saracenima, izneverili Vizantince i prešli na stranu njihovih protivnika. Naskoro posle toga (695 god.) nastupilo je u Vizantiji doba anarhije i rastrojstva. U tom periodu od preko dvadeset godina (695–716 god.) neprestano su menjani, proterivani i ubijani vladaoci. Zbog tih stalnih unutrašnjih nemira i buna paralisana je bila gotovo svaka državna akcija. Nema sumnje da su Sloveni na Balkanskom Poluostrvu upotrebili to doba slabosti i bezvlašća, da se što bolje utvrde i da dalje prodiru.

U veliku je opasnost došla Vizantija 716 god., kada su Saraceni sa silnom flotom napali na Carigrad. Videći kakva opasnost preti državi i kako je ona zbog anarhije dovedena do ruba propasti, vizantiski oficiri iz malo-aziskog đeneralštaba, koji su očvrsli u stalnoj borbi protiv Saracena i koji su svojim mišicama godinama branili državu, istakli su svoga kandidata na vizantiski presto. Njihov kandidat, Lav III (716–740 god.), jedan od najvećih vladalaca u istoriji, spasao je neobičnom snagom i energijom i velikim naporima u ovaj mah imperiju od propasti. Posle opsade, koja je trajala ravno godinu dana, Saraceni su, sa velikim gubitcima, odbijeni od Carigrada.

Ali je sada trebalo smišljeno, energično i istrajno raditi, da se poprave štete i da se uklone posledice teških bojeva, duge opsade i dugotrajnih građanskih ratova. Car Lav je radio energično i s planom da popravi zlo stanje, u kome se nalazila država. Rad njegov imao je povoljnih rezultata, i on je ostavio svome sinu u nasleđe dobro organizovanu državu, odlično izvežbanu i disciplinisanu vojsku i sređene finansije. Ali su crkvene i vojne reforme cara Lava dovele do velike borbe, koja je trajala preko sto godina i koja je vođena sa velikim ogorčenjem i silnom žestinom.

Ukazima od 726 i 730 god. car Lav je zabranio poštovanje i obožavanje ikona. Time je započela u Vizantiji borba oko ikona, koja je završena tek sredinom IX veka. Ma kako da je bilo veliko poštovanje prema čoveku, koji je odbio navalu Saracena i spasao državu, ipak je opozicija u ovom pitanju bila vrlo velika. Osobito je jaku opoziciju pravila papska kurija i narod na ostrvima i u staroj Jeladi. U Jeladi je narod, podstaknut kaluđerima, ustao na oružje i proglasio novoga cara, ali je Lav taj otpor lako savladao. Međutim, papska je kurija zauzela prema Lavovim reformama tako neprijateljsko držanje, da je Lav bio primoran da preduzme represivne mere, da bi njen otpor savladao. On je, osim ostaloga, oduzeo od papske vlasti ceo Ilirik, dakle veliki deo zapadne polovine Balkanskog Poluostrva i podložio ga je carigradskoj patrijaršiji (732 god.). Papska kurija je smatrala da je Balkansko Poluostrvo nasilno od nje oteto, i zato se kroz ceo srednji vek onako žilavo borila, da vrati otete zemlje svojoj vlasti.

Naslednik Lavov, energični car Konstantin V Kopronim (740–775 god.), radio je vrlo sistematski na tome, da grupiše i jače veže oko državnog središta krajeve, koji geografski i kulturno čine celinu i koji su ekonomno upućeni jedni na druge. Da bi to izveo, Konstantin je vodio mnoge i naporne ratove protiv Bugara, da slomi bugarsku silu i da uništi bugarsku državu. Naporedo s tim Konstantin je sistematski radio, osobito pomoću vojske, na jačanju jelinizma. I ako on svoje planove nije izveo, jer Bugare, ma da ih je često tukao, nije mogao savladati, a u državi je, zbog njegova držanja protiv ikona i protiv kaluđera, osobito posle sabora od 754 god._; stanje bilo vrlo rovito, — ipak je doba vlade Konstantinove bilo doba snage i slave.

I za njegove su vlade Sloveni napredovali, osobito u Jeladi. Oni su prodirali većinom u one krajeve, u kojima se u ovo doba stanovništvo proredilo, osobito kad je car Konstantin mnoge starosedeoce iz tih krajeva dao preseliti u Carigrad, gde je kuga bila desetkovala stanovništvo.

U to doba počeli su veliki pokreti i kod avarskih Slovena. Samova država je istina posle njegove smrti, u drugoj polovini VII veka, propala, ali je ostala živa tradicija o slobodi i državnoj samostalnosti. Slabost i rastrojstvo, koje je sve više uzimalo maha u avarskoj državi, upotrebila su razna slovenska plemena u svoju korist. Tako je u VIII veku obrazovano, osobito u zapadnim krajevima avarske države u Panoniji, nekoliko slovenskih plemenskih državica. Kada su, sredinom VIII veka, Avari napali panonske Slovene, zatraže oni pomoć od Bavaraca, priznadu njihovu vrhovnu vlast i dobiju za vladaoce nekoliko svojih dinasta, koji su vaspitani u Bavarskoj i koji su bili primili hrišćanstvo.

Ti hrišćanski vladaoci pomagali su i širili hrišćanstvo među panonskim Slovenima. Ali je taj rad naišao na otpor kod konzervativnih elemenata. Posle 776 god. vođeno je među panonskim Slovenima nekoliko građanskih ratova, u kojima su naizmence obe stranke pobeđivale.

Međutim su se na zapadu desile velike i važne promene, Vizantija je, zauzeta sasvim velikim i teškim ratovima sa Saracenima, morala napustiti program Mavrićijev, po kome je trebalo braniti i držati celo Balkansko Poluostrvo; na plan Justinijanov, po kome Vizantija treba da osvoji sve zemlje, koje su nekada sačinjavale rimsku imperiju, nije više niko mogao ni pomišljati. Tako su vizantiski posedi u Italiji ostajali vrlo često i dugo bez odbrane. A kako su Langobardi stalno napredovali i osvajali, bilo je talijansko stanovništvo primorano da se organizuje, da obrazuje svoje milicije i da se samo brani od neprijatelja. Italija se u to doba, postepeno ali stalno, udaljava od Vizantije, a sve više spaja sa novim državama na zapadu, za koje je bila vezana i trgovačkim i kulturnim interesima. Prirodan saveznik Talijana, osobito papske kurije, i protiv Langobarda i protiv Vizantije, ako bi ona pokušala da svoje pravo ponovo ostvari, bila je franačka država, koja je u ovo doba neobično ojačala i počela voditi ekspanzivnu politiku. Na poziv i molbu papinu došao je franački kralj Karlo u Italiju i uništio je langobardsku državu (774 god.),

Osvojenjem langobardske države došla je Vizantija u dosta veliku opasnost. Ona je sada graničila sa državom, koja je bila u najvećem naponu i sa kojom je, zbog njezine ekspanzivne politike i osvajačkih težnji, morala doći u sukob. Vizantija je bila jača od Franaka samo svojom flotom i svojim legitimitetom. Do sukoba je došlo pre nego što se moglo i misliti. God. 776 osvojili su Franci Frijaul i time došli u neposredan dodir sa vizantiskom Istrom. U Istri je od uvek bilo nezadovoljnih elemenata, koje su Franci upotrebili, te stvorili tamo stranku, koja je htela da izazove ^!prevrat, pa da u Istru dovede Franke. Badava je carica Irina, koja je za svoga maloletnog sina upravljala u Vizantiji, radila na tome, da taj sukob spreči i da rodbinskim vezama veže franački i vizantiski vladalački dvor. Posle bezuspešnih pokušaja da se sukob izbegne, došlo je 788 god. do rata, u kome su Vizantinci bili potučeni. Tom prilikom zauzeli su Franci Istru, te su tako došli u neposredan dodir sa Slovenima na Balkanskom Poluostrvu.

I ako su Sloveni u to doba već stalno stanovali na Balkanu i počeli se prilagođavati novim prilikama, miriti se i pogađati sa starosedeocima i općiti u vizantiskim gradovima, i ako su neki od njih više ili manje priznavali vizantisku vlast, — ipak su pojedina plemena, još uvek četovala po Balkanu i napadala na vizantiske gradove ili gusarila po moru. Stoga je Irina poslala na strumičke Slovene vojsku, koja ih je, posle jakog otpora, savladala. Naskoro posle toga prodrla je vizantiska votska u Grčku, i pokorila je i tamošnje Slovene. Oni su, međutim, posle, u borbama o presto, koje su za vreme Irinine vlade često izbijale na površinu, igrali dosta vidnu ulogu, pomažući protivnike Irinine.

Naskoro posle toga desio se jedan događaj, koji je bio od vrlo velikog značaja za istoriju balkanskih Slovena. Već davno avarska država nije bila snažna kao nekada, niti su Avari, kao nekada zadavali strah celoj Evropi. Avarska država bila je sasvim oslabljena ustancima pokorenih naroda i građanskim ratovima, koji su izazivani osobito slabljenjem centralne vlasti u državi, osnovanoj na feudnom sistemu. Rastrojstvo je uzelo maha, i Avari su se jedva nosili sa plemenima i narodima, koji su na teritoriji njihove države osnovali, ili težili da osnuju, svoje nezavisne države.

Kad su Franci osvojili langobardsku državu, pa zatim i Frijaul, a posle i Istru, graničili su sa Avarima i na gornjem Dunavu i oko gornjeg toka Save i Drave. Među njima je moralo doći do sukoba, jer su Avari išli u pljačku u franačke provincije i pomagali avarske ustanike. Posle manjih sukoba, došlo je 791 god. do rata. Karlo je pošao sa velikom vojskom niz Dunav, a u Panoniju je prodro iz Italije Karlov sin Pipin. Avari su bili na oba bojna polja razbijeni. Ali time rat još nije bio završen; trebalo je jačih udaraca, koji će oboriti avarsku državu.

Karlo je idućih godina bio sprečen da nastavi rat. Kod Avara je međutim nastalo pravo rasulo. Došlo je do revolucije, u kojoj je poginuo vladalac i svi njegovi dvorani; avarski velikaši bili su se iskrvili među sobom, a jedan od njih ponudio je Karlu svoje usluge. Kod takvih prilika nije čudo što su Franci, kad su 795 god. iz Frijaula ponovo napali na Avare, bez velikog otpora prodrli duboko u njihovu državu, osvojili i opljačkali njihovo centralno utvrđenje Hring (u današnjem Banatu), u kome je bilo sakupljeno silno blago, što su ga Avari, od kad su došli u Evropu, bili upljačkali. Iduće godine došlo je između Avara i Franaka do odsudnog rata, koji je rešio sudbinu Avara. Napadnuti i ovom prilikom sa dve strane, a nemoćni, zbog anarhije koja nikako nije prestajala, Avari su bili lako savladani (796 god.).

Propast avarske države načinila je silan utisak na sve narode u Evropi, pa svakako i na balkanske Slovene. Još su se, istina, u toku jedne decenije javljali ustanci Avara protiv franačke vlasti, ali su oni lako i brzo bivali savladani. Posle prvih avarskih ustanaka, Karlo je uredio u Panoniji neku vrstu vojne krajine. Kad je video da se ustanci ipak ponavljaju, on je delove bivše avarske države, za koje je mislio da je potrebno da ih Franci za sebe zadrže, sjedinio sa svojom državom; Panoniju do Drave dao je Bavarskoj, a zemlje između Save i Drave, pa na zapad do Istre, podložio je frijaulskom vojvodi. Po toj podeli Franci su zahvatili i jedan deo srpskih zemalja.

Početkom IX veka bila je, prema tome, iz osnove promenjena politička situacija na Balkanskom Poluostrvu, osobito u velikom delu onih zemalja, koje je naselio srpski narod. O prevlast u srpskim zemljama počinju se u to doba boriti tri moćna faktora: franačka država, koja, u naponu svoje snage, vodi agresivnu politiku i čiji državnici misle da su na Balkanskom Poluostrvu našli zgodan teren za rad u tome pravcu, Bugarska, koja ima dosta snage da osvaja i apsorbuje, osobito kad na čelu države stoje ljudi daroviti i energični, i Vizantija, koja i u ovo doba, kao i docnije, opada i diže se naizmence, napušta najvažnije provincije i onda opet osvaja zemlje i van sfere svojih interesa.

Na početku tog novog doba Sloveni su već stalno nastanjeni na Balkanskom Poluostrvu; prestala su u glavnom seljakanja i potiskivanja pojedinih plemena; migracije se ne vrše više naglo, nasilno i stalno, nego spontano, postepeno i sporo.

Način slovenske kolonizacije na Balkanskom Poluostrvu nije poznat u svima pojedinostima. Zna se samo da je Vizantija do 602 god. držala u svojoj vlasti celo Balkansko Poluostrvo i da su vizantiski garnizoni do te godine još stajali u svima utvrđenim mestima duž Save i Dunava. Ti su garnizoni, koliko su mogli, sprečavali prelaze i napadaje slobodnih Slovena na donjem Dunavu i Avara, koji su, sa podložnim narodima, osobito sa Slovenima, na srednjem Dunavu, na Savi i u severozapadnim krajevima Balkanskog Poluostrva, prelazili u vizantiske provincije i pljačkali po njima. Ali kad je posle smrti cara Mavrićija (602 god.)_; sva vizantiska vojska povučena sa Balkana, pa odvedena u rat protiv Persije, ostala je državna granica na Balkanu, i prema slobodnim Slovenima i prema Avarima, sasvim neposednuta. Od toga su vremena, i slobodni Sloveni sa donjeg Dunava i Avari sa svojim Slovenima iz današnje južne Ugarske, sve češće i sve u većim masama napadali na Balkansko Poluostrvo. Kad je Vizantija savladala Persiju, pojavio se nov neprijatelj, Saraceni, sa kojima se ona morala boriti na život i smrt u celom ovom periodu. Za to vreme počeli su se i slobodni Sloveni i avarski Sloveni, sami ili u društvu sa Avarima, postepeno stalno naseljavati na Balkanskom Poluostrvu, istrebljujući ili potiskujući pred sobom starosedeoce. Samo je ponegde i izuzetno došlo do kompromisa između Slovena i romanskih starosedelaca.

Na taj su način, sredinom VII veka, slobodni Sloveni sa donjeg Dunava zauzeli gustom populacijom celu istočnu polovinu i ceo jug Balkanskog Poluostrva, a avarski Sloveni zapadne i severo-zapadne krajeve. Vizantija, oslabljena velikim i teškim ratovima za obnovljenje rimske imperije u VI veku i zauzeta sva borbom, prvo protiv Persijanaca u VI i VII, pa protiv Saracena u VII i VIII veku, retko je kad i to na kratko vreme, mogla preduzeti što protiv Slovena.

Ali se Sloveni u VII veku još nisu bili stalno nastanili u novoj svojoj otadžbini; još su uvek pojedina plemena menjala svoja sedišta. Te i takve migracije vršile su se kroz ceo VII, a po svoj prilici i kroz ceo VIII vek. One su vršene ili spontano ili pod uticajem Bugara, koji su zauzeli, kad su došli na Balkan, krajeve između Dunava, Balkana, Iskra i Crnoga Mora, pa, i na tom zemljištu i u okolini, vršili ili izazivali migracije, — i pod uticajem Vizantije, koja je izazivala migracije i etničke promene i ratovima i diplomatskim putem i na razne druge načine. Po gdegde je Vizantija pokušavala da utiče na etničke promene i u većem obimu, kao na pr. još krajem VIII veka u Jeladi. Ali su ti pokušaji ostajali bez uspeha. Nova etnička fizionomija Balkanskog Poluostrva bila je već utvrđena: Sloveni su, kao populacija, bili gospodari na Balkanu.

Može se reći da su u glavnom velike etničke promene na Balkanskom Poluostrvu bile završene krajem VIII i početkom IX veka. U to doba padaju i prvi pokušaji za osnivanje prvih slovenskih država na Balkanu i početci grupisanja slovenskih plemenskih i etničkih jedinica.

Važniji izvori.

1. Prokopije (krajem V veka † posle 562 god.), Istorija Vizantije do 554 god.; Pamflet protiv Justinijana i Teodore; O građevinama.

2. Agatije (536 † 582 god.), Istorija Vizantije 552–558 god.

3. Jovan Efeski (u VI veku), Istorija crkve do 582 god.

4. Menander (u VI veku), Istorija Vizantije 558–582 god.

5. Simokata (u VII veku), Istorija Vizantije 582–602 god.

6. Pashalna hronika do 627 god.

7. Franački letopis t. zv. Fredegara, do druge polovine VII veka.

8. Čuda sv. Dimitrija Solunskog.

9. Pavle Đakon (rođen oko 720), Istorija Langobarda do 744 god.

10. Nićifor († 829 god.), Istorija Vizantije 602–769 god.

11. Teofan (sred. VIII veka † oko 817 god.), Hronika 284–813 god.

12. Ajnhard (oko 770 † 840), Život Karla Velikog i verovatno Letopis državni 796–829 god.

13. Porfirogenit (car 912–959 god.), O upravljanju državom; O administrativnom i vojnom uređenju Vizantije.

14. Zakoni, povelje, ugovori, pisma, novac itd.

V. i istoimeni odeljak I glave br. 15.

Važnije zbirke izvora.

1. F. Rački, Documenta historiae Chroaticae periodum antiquam illustrantia. 1877 (Ugovori, povelje, pisma, saborska akta, izvodi iz pisama i t. d. do 1100 god.).

2. F. Kos, Gradivo za zgodovino Slovencev v srednjem veku. I 1902 (Cadržina u glavnom kao u Documenta, do 800 god.).

3. Vizantiski pisci u izdanjima: Pariskom 1648–1711, Mletačkom 1729–1733, Bonskom 1828–1897, Minjovom 1857–1866, delimice u Tajbnerovom i t. d.

Važnija dela.

1. A. Rose, Kaiser Anastasius I. 1882.

2. E. Boguslawski, Einführung in die Geschichte der Slaven. 1904.

3. E. Dümmler, Über die älteste Geschichte der Slaven in Dalmatien. 1856 (Sitzungsberichte Bečke Akademije 20).

4. R. Rösler, Über den Zeitpunkt der slavischen Ansiedlung an der untern Donau. 1873 (Sitzungsberichte Bečke Akademije 73).

5. M. Drinovъ, Zaselenіe Balkanskago Poluostrova Slavяnami. 1873.

6. O. Pniower, Slaven vor 527. 1887 (U K. Müllenhoff, Deutsche Altertumskunde II).

7. V. Jagić, Ein Kapitel aus der Geschichte der Südslavischen Sprachen. 1895 (Archiv für slavische Philologie 17).

8. F. Kos, Iz zgodovine Jugoslovanov v šestem stoletju po Kr. 1898 (Izvestja Muzejskega društva za Kranjsko 8).

9. A. Pogodinъ, Izъ istorіi slavяnskihъ peredviženій. 1901.

10. L. Niederle, Vpády Slovanů na Balkán za vlády Justinianovy. 1905 (Český časopis historický 11).

11. St. Stanojević, Vizantija i Srbi. I Balkansko Poluostrvo do VII veka. 1903.

12. St. Stanojević, Vizantija i Srbi. II Kolonizacija Slovena na Balkanskom Poluostrvu. 1906.

13. K. Nikolajević, Kritička pokušenija u periodu od prvih pet vekova srpske istorije. 1863 i. d. (Letopis 105 i d.).

14. A. Gasquet, L'empire byzantin et la monarchie franque. 1888.

15. Ch. Diehl, Justinien et la civilisation byzantine au VI siècle. 1901.

16. N. Nodilo, Vizantia i germanski zapad do smrti cara Justinijana I. 1900.

17. K. Groh, Geschichte des oströmischen Kaisers Justin II. 1889.

18. R. Spintler, De Phoca imperatore Romanorum. 1905.

19. A. Pernice, L'imperatore Eraclio. 1905.

20. N. Nodilo, Varvarstvo otima mah nad Vizantijom, do smrti cara Heraclija. 1905.

21. A. Müller, Der Islam im Morgen- und Abendlande. I 1885.

22. J. Kaestner, De imperio Constantini III (641–668). 1907.

23. M. Sokolovъ, Iz drevneй istorіi Bolgarъ. 1879.

24. I. Šišmanovъ, Kritičenъ prѣgledъ na voprosa za proizhoda na prabъlgaritѣ otъ ezikovo glediщe. 1900 (Sbornikъ 17–18, I).

25. V. Zlatarski, Studii iz bъlgarskata istoriя. 1903.

26. K. Schenk, Kaiser Leon III. 1880.

27. K. Schenk, Kaiser Leons III Walten im Innern. 1896 (Byzantinische Zeitschrift 5).

28. B. Vasilьevskій, Zakonodatelьstvo ikonoborcevъ. 1878 (Žurnalъ Min. Nar. Prosv. 199, Χ).

29. Κ. Schwartslose, Der Bilderstreit. 1890.

30. L. Brehier, La querelle des images. 1904.

31. J. Pargoire, L’église byzantine de 527 à 842. 1905.

32. A. Lombard, Constantin V, empereur des Romains. 1902.

33. H. Gelzer, Die Genesis der byzantinischen Themenverfassung. 1900.

34. L. Hartmann, Untersuchungen zur Geschichte der byzantinischen Verwaltung in Italien. 1889.

35. M. Strauss, Beziehungen Karl des Grossen zum griechischen Reiche bis zum Sturz der Kaiserin Irene. 1877.

36. Ι. Φορόπουλος, Εἰρήνη ῆ Αϑηναία αὐτοκράτειρα Ρωμαίων. I 1887.

37. Α. Harnack, Das karolingische und das byzantinische Reich in ihren wechselseitigen politischen Beziehungen. 1880.

38. E. Lentz, Das Verhältnis Venedigs zu Byzanz nach dem Fall des Exarchats bis zum Ausgang des neunten Jahrhunderts. I 1891.

39. G. Tiede, Quellenmässige Darstellung der Beziehungen Carls des Grossen zu Ost-Rom. 1892.

40. A. Ostermann, Karl der Grosse und das byzantinische Reich. 1895.

41. J. Pič, Über die Abstammung der Rumänen. 1880.

42. T. Tamm, Über den Ursprung der Rumänen. 1891.

43. C. Jireček, Die Romanen in den Städten Dalmatiens während des Mittelalters, I 1901 (Denkschriften Bečke Akademije 48).

44. L. Niederle, Slovánske starožitnosti. II 1906 i 1910.

Β. i istoimeni odeljak I glave br. 26, 36, 37, 38, 39, 40, 41, 44.