Историја српскога народа (С. Станојевић) 3
| ←< 2. глава | ИСТОРИЈА СРПСКОГА НАРОДА Писац: Станоје Станојевић |
4. глава >→ |
ПРВЕ СРПСКЕ ДРЖАВЕ.
Јужни Словени нису имали никакве веће војне организације; они нису имали велике добро организоване војске, са којима би могли бити велике битке, полазити на освајања и обарати државе. За све време њихова продирања на Балкан нема помена ни о једној великој битци, у којој би узела учешћа каква већа словенска војска, као што је то било код народа, који су били војно организовани, код Гота, Хуна, Лангобарда, Авара, Бугара и др. Стога није сачувано ни једно име ког знатнијег словенског војсковође, као што је то случај код племена и народа, који су били војно организовани.
Веће су војске образовала словенска племена само при нападима на поједине византиске градове; у таквим приликама чешће се удруживало више племена за заједнички нападај. Иначе је свако племе кретало само своје људе, кад је и како је било потребно. У појединим племенима образоване су од времена на време чете, које су, од почетка VI века, прелазиле на Балкан и тамо пљачкале. Разбијени тако у мале племенске војне јединице, које су се чешће биле и крвиле и међу собом, Словени се готово никада нису могли успешно одупрети већој непријатељској војсци, него су увек или под-легали или се повлачили. Тако је било кад су Авари 578 год. напали на њих, тако и кад су Византинци, крајем VI века, предузели против њих енергичну акцију. Само тако се може разумети и њихово вековно робовање Аварима, који су били бројно свакако много слабији од покорених Словена.
Ни они Словени, који су били под Аварима и становали у јужним крајевима данашње Угарске, ни слободни Словени на доњем Дунаву, нису дакле имали никакве веће војне организације. Они су били подељени на племена, а поједина племена била су засебно организована: имала су своју војску, своје племенске старешине и т. д. Та су племена живела свако својим засебним животом; везе су међу њима биле живе, али је до веће заједнице ретко долазило, свакако чешће при заједничкој опасности, него за заједничку акцију.
Када су после 602 год., пошто је северна византиска граница остала отворена и непоседнута, прво Словени са доњег Дунава, а затим аварски Словени, почели продирати и насељавати се на Балканском Полуострву, онда је и то насељавање, и слободних и аварских Словена, извршено по племенима. Исто су тако и доцније миграције и сеобе на самом Балканском Полуострву вршене у главном по племенима, било да су се оне дешавале спонтано или насилно. И Бугари су, када су основали на Балкану своју државу, а исто тако и поједини византиски владаоци, кретали и пресељавали већином поједина словенска племена у целини. Број и величина словенских племена на Балканском Полуострву нису познати; зна се само да је на земљишту што су га Бугари, кад су дошли на Балкан, заузели, и где су основали своју државу, дакле између Дунава и Балкана, Искра и Црнога Мора, било свега осам словенских племена. Иначе су позната само имена појединих племена; за већину се од њих зна и где су од прилике становала.
Словени су дакле населили Балканско Полуострво као популација, по племенима, која су имала своју племенску организацију. Када су велике етничке промене на Балканском Полуострву, током VIII века, у главном завршене, било је готово цело Балканско Полуострво насељено разним словенским племенима. У тој маси племена издвојила су се већ врло рано особито два племена, која су се, по свој прилици, од почетка истакла својим физичким и интелектуалним особинама, можда и својом организацијом и географским положајем, и почела окупљати око себе околна, наравно у сваком погледу врло сродна, племена. Једно од тих племена били су Хрвати, негде у северо-западним крајевима Балканског Полуострва; друго племе су били Срби, насељени негде између Ибра и Лима. Треће средиште, око кога су се окупљала у државну заједницу словенска племена, основали су Бугари.
Тако се, можда већ у VII, а свакако у VIII веку, почело вршити окупљање словенских племена око та три етничка и политичка средишта, око Бугара, Срба и Хрвата. Процес концентрације вршио се код племена, које су Бугари покорили или покушали да обухвате у своју државу, у државо-правном правцу брже него код Срба и Хрвата. Зато је опет етнички процес нивелисања сродних елемената ишао код Срба и Хр-вата лакше и природније, него код Бугара, где претапање разних елемената у једну, и етничку и државну, целину, није могло бити изведено без отпора, криза и трзавица.
Централно српско племе и остала, етнички готово идентична, племена, која су доцније примила за своје национално име назив тога племена, дошла су на Балкан са масом и у маси осталих словенских племена из данашње Угарске, где су живела под Аварима. Та су се племена ослободила од Авара можда још пре прелаза на Балкан, а можда тек у новој својој отаџбини, или по свој прилици баш том сеобом. Када су та племена дошла на Балканско Полуострво, она су се населила у његовим западним и северо-западним крајевима, заузела су дакле земље, које су припадале Византији. Истина, Византија у то доба, разривеиа и ослабљена дугим и тешким ратовима и разним унутрашњим кризама и борбама, није фактички др-жала те земље, и Срби су их населили без одобрења из Византије и против њене воље. Али су они, кад су те земље заузели, свакако врло добро знали, да оне припадају Византији.
Још од времена старе велике римске империје варвари су знали само за две државе: за римску и персиску. Само су то биле законите државе, које су своју власт оснивале на праву. Према том схватању на земљишту, које је ма кад било под влашћу римскога народа, није била ни једна власт законита, ако није била добивена или призната од представника римске државе. Варвари су, истина, знали и за друге државе, виђали су они како Хуни и Авари и Бугари побеђују Византију; али је свест о византиском легитимитету била јача од пролазног и тренутног стања ствари. На западу, где је римска власт раније пропала, почела се та свест, бар о фактичном легитимитету, раније и брже колебати, него на истоку, где је још увек била Византија наследник и представник римског легитимитета и где је право римске државе још увек по гдекад, ма и привремено и локално, васпостављано.
Када су Словени населили Балканско Полуострво, они су свакако знали да су ушли у туђу и страну државу, којој су по праву припадале земље, што су их они заузели. Формално, они право Византије нису ни спорили. Византија међутим није у тај мах ни тражила да јој се то право и фактички призна, јер је она у прво доба словенског и српског живота на Балкану била тако заморена и истрошена дугим и напорним ратовима на другој страни и заузета унутрашњим кризама, да никако није имала времена и моћи да своје право оствари.
Ипак је било времена, кад је Византија покушавала да бар нека словенска племена, она чију је непокорност осећало становништво ближе престоници, особито племена око Струме и Вардара, примора да своје односе према Византији утврде и реалнијим везама, него што је формално признавање њеног легитимитета. Она је у томе по некад, бар донекле и привремено, и успевала. Нема сумње да је Византија рад у томе правцу развила и код осталих словенских племена. Што су та племена била даље од државног средишта, у крајевима у ово доба мање важним за државу и у пределима теже приступачним, у колико је дакле мање било изгледа, да ће држава своје право, ако јој се оспори, моћи насилним мерама остварити, — у толико се византиска влада више задовољавала мањим и формалним концесијама од стране нових дошљака.
Према географском положају што га је заузело централно српско племе и околна, њему сродна племена, која су сва заједно временом образовала српски народ, може се претпоставити да је веза, која је између њих и Византије постојала у то доба, највише значила формално признање византиске врховне власти. Иначе су њима самоуправно и даље владали њихови племенски главари.
Међутим су се за време од једнога и по века, од кад су се српска племена стално населила на Балканском Полуострву, па док нису поједина од њих почела улазити у веће комбинације у међународним односима, десиле велике промене у њихову животу. То је било доба прилагођавања новим приликама и новом терену. И ако су се Срби, кад су се доселили на Балкан, бавили и сточарством и земљорадњом, ипак је требало у новој отаџбини много што шта прилагодити новом земљишту и новим приликама, а по негде је требало ући у сасвим нов живот и почети други рад на новом терену. Многа су се племена, која су била навикла на живот у равници, морала сада навикавати на брдске крајеве, а племена, која су стала у приморју, одала су се поморском животу, сасвим новом за њих и по напорима и по разноликости и по добити. А свима се доласком у нову отаџбину отварали нови видици и ширио хоризонат на све стране.
Бурни догађаји и ратови за време велике сеобе народа и пропасти римске империје, оставили су дубока трага и у свима покрајинама Балканског Полуострва. Ту су грађански ратови и ратовања Гота, Хуна, Авара, Словена и других варвара, про-редили и потаманили старо становништво, оставили читаве крајеве запуштене, пусте и необрађене и порушили готово све оно, што су били дигли и саградили Јелини и Римљани. Ипак су Срби, кад су се населили у својој новој постојбини на Балкану, нашли ту још доста остатака старе културе. Те културе није нестало сасвим и без икаквих трагова. Још су као материјални остатци те културе стајале некада густо насељене, сада опустеле, вароши и села, стајали су градови са дебелим зидовима и јаким тврђавама, мостови и путеви, утврђења и постаје. Било је ту још увек остатака старог илирског становништва и полуподивљалих потомака некада културних римских грађана. Сузбијани од нових дошљака, они су се повукли у планине, одали се сточарству и населили, у гушћим и ређим колонијама, све планинске венце од Истре па до Црнога Мора и до Јеладе. То становништво, Власи и Цинцари, били су важан елеменат у животу српскога народа. Њих је у великом броју било у свима српским државама и они су вршили јак утицај на Србе у сваком погледу, у развитку њихове материјалне културе, језика и т. д.
Кад су српска племена дошла на Балканско Полуострво, требало је да прође доста времена, док су се привикла новом терену, новим приликама и новом животу. У новој отаџбини својој они су задржали своју стару племенску и жупску организацију, и ако је по свој прилици и у том правцу морало у новој постојбини бити по гдешто измењено. Кад и како су решени односи њихови према староседеоцима, није познато. Било је крајева, где је тај однос регулисан брзо и повољно по обе стране; али свакако он није свуда на исти начин и у исто време решен. У опште је то прво доба живота српских племена на Балканском Полуострву врло нејасно. Може се само са доста разлога и вероватноће претпоставити, да је први век и по живота српских племена на Балкану прошао у главном у борби и прилагођавању. Свакако су у то доба до Срба стизали гласови о крупнијим догађајима, који су се дешавали у њиховој близини, а и ван Балканског Полуострва. Они су знали шта се догађа у Бугарској и код Авара, борба њихових саплеменика против превласти аварске била им је без сумње позната; допирали су до њих гласови и са бојишта сараценско-византиских, а већ догађаје на Балкану непосредно су осећали.
За то време Византија се трудила да своје односе према новим дошљацима на Балкану уреди и да их приволи ма и на формално признање њене врховне власти. Византија је у том погледу по некад и успевала, особито после већих политичких и војних успеха. Тако су свакако и српски кнезови 680 год., кад је Византија склопила са Сараценима повољан мир на тридесет година, похитали да јој преко својих посланика изјаве покорност. Такви су се случајеви понављали по свој прилици већином и после ратних похода, што су их поједини византиски владаоци предузимали против Словена, који су се били населили на Струми и Вардару. Али је то признавање византиске врховне власти било увек само формално и привремено, а живот, државни и национални, особито код племена, која су даље становала, текао је својим природним током, без јаког и непосредног политичког утицаја из Византије. Јак је утицај међутим вршила на српска племена византиска и духовна и материјална култура, а свакако и култура свих оних фактора, који су долазили у додир са српским племенима. У томе правцу се почињао вршити, постепено и полагано али стално, преображај, који ће до пуне снаге доспети неколико векова доцније.
У то доба се почео вршити, бар код неких српских племена, и један политички и етнички процес, који је био од великих последица за будућност српскога народа. У то доба почело је оно племе, које је носило српско име и које се било настанило негде између Ибра и Лима, окупљати око себе околна, врло сродна племена, која су у то доба још имала своја засебна племенска имена. На који начин и у каквим приликама се то претапање и стапање централног српског племена са околним племенима вршило, није познато. Са доста вероватноће може се претпоставити, да је српско племе, с једне стране, због згодног географског положаја, а с друге, својим физичким и интелектуалним способностима, доста брзо после доласка у нову постојбину почело окупљати око себе околна племена у свима правцима и подчињавати их, и политички и културно, свом утицају, ма да је без сумње кадикад и само подлегало јачем утицају појединих племена у по гдеком правцу. Тај процес претапања и подчињавања околних племена почео се вршити можда још у VII, свакако у VIII веку. Али је он у то доба, па често и доцније још увек показивао непоуздане резултате и захватао је често нека племена само привремено.
Борба између етничког имена, које је почињало врло рано да овлађује и да апсорбује околна племенска имена, и старих провинцијалних назива, вођена је више векова са промењивим резултатима. Па и кад је српско име, после дуге и упорне борбе, победило, остало је још дуго времена доста снажно сећање на оно доба, када су разни племенски и покрајински називи били живи и борили се о превласт. Тешко је рећи, који су фактори пресудно утицали у тој борби, али се може утврдити, да је у њој било разних мена, плима и осека, и разних утицаја, и у самим племенима и са стране. Борба српскога имена са другим разним племенским и покрајинским именима и називима, решена је у главном крајем VIII и почетком IX века у корист српскога имена. У то су доба нека племена примила српско име и стопила се са централним српским племеном у етничку, а привремено и у политичку, целину, која је у осталом можда највише помогла и етничком стапању.
На тај начин је уз бугарско државно средиште, које је у осталом у то доба тек почело бивати и етничко, образовано и српско, а на исти начин, у северо-западним крајевима Балканског Полуострва, и хрватско државно средиште. Сва та три државна средишта радила су одмах од почетка, и свесно и инстинктивно, на томе, да окупе око себе, да вежу и подчине себи што више од оних околних племена, која још нису била ни политички ни етнички покорена. А почетком IX века било је свуда, око већ проширеног српског племена, још доста племена, која су етнички још увек била самостална. Тако цео југ Балканског Полуострва, насељен Словенима са доњега Дунава, још није био ушао, ни у политички ни у етнички, састав ни бугарске ни српске државе. Исто су се тако и племена у Подунављу и Посавини и нека племена у приморју, још увек држала или свога заједничког словенског имена или својих племенских и покрајинских имена.
Али се у то доба, било из страха од опасности, која се сада јавила са више страна, било стога, што је свест о заједници, и етничкој и политичкој, почела овлађивати, опажа јача тежња за груписањем у веће заједнице, особито око јачих средишта. Те веће етничке јединице морале су сада свакако привући пажњу оних држава, које су биле заинтересоване на Балкану. Тако су у то доба и Франци, који су тежили да се утврде на Балкану, и Бугари, који су ишли за тим, да прошире своју власт на све стране, и Византинци, који су хтели обновити своје господство на целом Балканском Полуострву, морали рачунати и са Србима, а исто тако и са оним сродним племенима, која у то доба, ни политички ни етнички, још нису била ушла у састав српскога народа.
После пропасти лангобардске државе (774 год.) и после освојења Фријаула (776 год.), морало је доћи до сукоба између Франака и Византије, јер је франачка држава под владом Карла Великога, била у највећем напону, те се није могла задовољити дотадањим освајањима. До конфликта је морало доћи, јер су се интереси франачке државе и Византије укрштали, а Византија је увек врло жилаво бранила не само своје земље, него и своја права. Ма да је и византиски и франачки двор готово стално желео да се конфликт избегне, и ма да се дипломатским путем радило да се уклони или бар одложи сукоб, ипак су државни интереси били јачи него мирољубиве жеље византиских и франачких државника.
Одмах у почетку тога сукоба видело се јасно да је франачка сувоземна војска далеко надмоћна византиској, али да је Византија много јача на мору. Стога су, одмах од почетка па за све време сукоба и борбе франачко-византиске, Франци готово стално успешно продирали и у Италији и на Балкану, док су се увек, кадгод је Византија била у стању или доспе-вала да опреми против њих своју флоту, морали повлачити.
После освојења Истре (788 год.) и особито после пропасти аварске државе (796 год.), било је још више повода за сукобе са Византијом, него до тада. Али су освајањем аварске државе Франци дошли на истоку у додир и са Бугарима, који такође нису били вољни да допусте ширење франачке моћи у крајевима, које су рачунали у сферу својих интереса. Тако су Франци, продирући из Истре, са Алпа и низ Дунав на исток, морали бити спремни на борбу и са Византијом и са Бугарима. А борба се у главном водила о земље, које је, већ у то доба или у будућности, заузео српски народ. Франци су у осталом за цело време ове борбе на Балкану били срећни, што су и два њихова непријатеља, Византија и Бугари, у то доба стално ратовали међу собом, те се нису могли сложити против њих, и што је стварање и српске и хрватске државе било тек у зачетку, те и с те стране нису наишли на озбиљан отпор.
Првих година IX века Франци су врло енергично и вешто радили на томе, да обезбеде своју власт у западним крајевима бивше аварске државе и да се утврде у Млецима. Млеци су били врло важна стратегиска тачка, особито као пристаниште за флоту. Али они у ово доба већ почињу добивати важност и као трговачки и политички центар. Задобив за себе Млечиће, Франци су успели да ови, у име Франака и за рачун њихов, добију Далмацију (805 год.). Наравно да је тај успех био привремен, јер је византиска флота ускоро без великих напора поново освојила византиске земље на јадранском приморју. Али ни Карло Велики није био вољан да олако напушта једном освојене земље. Спремајући се у то доба за рат против Бугара, византиски цар Нићифор, да се обезбеди од стране Франака, био је вољан учинити велике уступке Карлу. Када је Византиска војска од Бугара уништена и Нићифор погинуо (26 јула 811 год.), био је нови византиски цар, неспособни Михаило I (811–813 год.), задовољан што је Карло Велики пристао да обнови и потврди франачко-византиски мир, по коме је Византија добила од Франака Млетке и далматинске приморске градове, Истру и Далмацију. Само је један, формалан али велики, уступак морао том приликом учинити Михаило Карлу: морао га је признати за цара (у лето 812 год.).
Крајем друге десетине IX века осетило се јако кретање и врење међу словенским племенима у Подунављу и Посављу. Бугари су почели, по свој прилици после успешних ратова са Византијом, ширити своју власт и на запад и покорили су Тимочане и Браничевце, свакако до Колубаре. Банат су били заузели још раније, по свој прилици за време аварско-франачких ратова. Франци су међутим имали у својој власти многа словенска племена до Тисе и до Колубаре. И Франци су и Бугари врло рђаво поступали са покореним Словенима. Стога су, скоро у исти мах, устали Браничевци и Тимочани на Бугаре (818 год.), а посавски Словени, под својим кнезом Људевитом, на Франке (819 год.). Слаби бројно, а уверени да им под Францима не може бити горе него под Бугарима, Тимочани и Браничевци су се прво хтели обратити на моћне франачке суседе, са предлогом да им се подложе и молбом да их они ослободе бугарског јарма. Али је у исто доба и Људевит био устао на Франке, чију су помоћ Браничевци и Тимочани тражили, а устао је из истих разлога, са којих су се и они бунили против Бугара.
Људевит је боље оценио ситуацију него племенске старешине Тимочана и Браничеваца. Он је видео да променом господара Словени неће ништа добити и да је власт и Бугара и Франака подједнако рђава и опасна за словенска племена. Стога је он начинио план за акцију на широј основи. Када је већ дигао устанак на Франке и почео успешно ратовати с њима, Људевит је не само окупио око себе незадовољна племена под Францима, него је и убедио Тимочане и Браничевце, да ће им господство франачко бити исто тако тешко, ако не и теже, него бугарско.
За време енергичне борбе са Францима (818–822 год) Људевит је успео да створи доста велики савез словенских племена, у првом реду оних, која још нису била пришла ни српском ни хрватском политичком и етничком средишту, и да први пут покуша организовати на широј основи народну државу на словенском југу. Али је за остварење таквога плана било још рано, и Људевит је, после скоро четири године одважне борбе, у којој је често имао и успеха, морао подлећи енергичним комбинованим нападајима Франака (822 год.).
Али није само франачка војска осујетила остварење Људевитог плана, него су њему успех онемогућили још више кнезови неких околних словенских племена, која су била под Францима. Они нису схватили планове Људевитове и нису могли појмити, да је она идеја, на чијем је остварењу он радио, једино спасоносна и за њих. Они су, било стога што су били уверени да се не може у тој борби успети, било из антагонизма према Људевиту, водили опортунистичку политику према Францима и помогли им у борби против њега. Тако су Словени сами највише учинили да пропадне Људевитов покушај.
Кад је савладан Људевитов устанак, заузела је франачка војска његове земље, а Тимочани и Браничевци су опет потпали под Бугаре. У таквој подели је међутим била клица за распре између Бугара и Франака. Бугари су тежили да своје границе промакну што више на запад, а Франци су сматрали да је и овако подељеним земљиштем окрњено њихово право, по коме Тимочани и Браничевци, и стога што су већ били одустали од Бугара и тражили помоћ франачку, а и као савезници Људевитови, треба да потпадну под франачку државу.
Трвења, којих је већ и пре било, морала су сада довести до отвореног сукоба. Браничевци, изложени освети Бугара, затражили су франачку помоћ и интервенцију (824 год.) Овога је пута дипломатским преговорима сукоб још за неко време био истина одложен, али је 827 год. дошло до рата, који је трајао две године и у коме су Бугари у два похода на својој флотили продрли уз Драву доста далеко у франачке земље и опљачкали многе крајеве. Ипак су, и после тога рата, многа питања у тим странама остала нерешена и нису, по свој прилици, формално решавана ни сада, а још мање доцније, када је франачка држава, заузета и растрзана унутрашњим кризама и немирима, морала напустити своју агресивну политику и своје аспирације на Балканском Полуострву.
Срби су међутим за време бугарско-франачких ратова и док је Византија била ангажована борбом против Сарацена, који су у то доба освојили Крит и почели нападати на Сицилију и јужну Италију (825–7 год.), употребили прилику да збаце и формалну подчињеност Византији. У то доба борбе бугарско-франачке и сараценско-византиске постала је прва српска држава.
Већ доста давно су представници ондашње културе, хришћански мисионари, прво они из Рима, па онда из Византије, долазили у српске земље, да тамо проповедају нову веру. Државна власт је помагала њихов рад и они су имали успеха, наравно не само код оних, који су пристајали за њима из уверења, него и код оних, који су радо прихватили све што је ново и код оних, који су имали рачуна да раде оно, што им се наређује или су то чинили из страха. Али је, као увек и свуда, поред тих присталица нове вере, била маса популације, која је грчевито држала веру предака и фанатички бранила старе традиције, и која је сматрала да је хришћанство, уза све друго, и символ ропства и подчињености.
Кад су у српске земље, у трећој десетини IX века, почели стизати гласови о поразима византиским, а знало се да су и друга два фактора, који су могли непосредно утицати на прилике код Срба, Бугари и Франци, заузети међусобном борбом, конзервативна странка и противници нове вере добили су превласт. У водопађи Таре, Лима, Пиве и Ибра, а можда и на већем простору, протерани су онда хришћански мисионари. Тиме је уклоњено све што је било представник хришћанства и византиске власти у српским земљама, нестало је и онога што је фактички и онога што је формално значило зависност од Византије. Тај покрет обузео је и даље словенска племена у Поморју. Код њих је слобода и независност од Византије добила израза у јачем гусарењу, које су они вршили у целом Јадранском Мору са много истрајности, вештине и енергије и које их је често доводило у сукоб са Млетачком Републиком.
Тако је, у другој десетини IX века, од самоуправних области устанком против Византије основана под Властимиром прва слободна српска држава. Византија, заузета у то доба сва тешком борбом са Сараценима, није имала ни снаге ни времена да спречи прокламовање српске државне независности, или да је, кад је већ била прокламована, уништи.
Али образовање српске државе није ишло у рачун ни Бугарима. Они су сада били сигурни и од Франака, који су били заузети кризама у својој држави и због тога онеспособљени у овај мах за већу акцију и за агресивну политику на Балкану, и од Византије, која је била заузета ратом против Сарацена. Стога су Бугари, било што су у новој српској држави гледали такмаца код околних словенских племена, која још нису била, ни политички ни етнички, ушла у састав бугарске државе, а за које је српска држава, због етничке сродности,могла бити врло велика привлачна снага, — било из природног нагона за освајањем, напали на нову српску државу. Опасност је за Србе била велика, јер је требало одбијати нападаје добро организоване и добро извежбане бугарске војске. Али су шуме и планине штитиле оне храбре брђане, који су тада први пут бранили своју слободу, и после борбе, која је трајала три године, непријатељ је био сузбијен. За време тог српско-бугарског рата покушали су поново и посавски Словени да се ослободе франачке власти (838 год.), али су брзо савладани. Нови бугарски владалац, Борис, ударио је поново на Србију, али је био опет одбијен.
Тако је нова српска држава показала, одмах у почетку свога живота, много жилавости и способности за борбу. Одбивши и по други пут непријатељски нападај, она је стекла и угледа и самопоуздања.
Сарацени су, међутим, овладали свима морима у области византиске империје, почели улазити и у Јадранско Море и пљачкати градове у приморју. Тако су 841 год. опљачкали Будву, Рисан и Котор. Ти нападаји Сарацена на јадранско приморје трајали су неколико деценија; млетачка флота је више пута бивала од њих побеђена, а Словени у приморју употребили су ту прилику, кад је безвлашће тамо отимало маха, да гусаре на све стране.
Када су Бугари одбијени од српских граница, Срби су свакако помишљали на то, да од српске државе образују центар, који ће окупити у једну заједницу околна племена, да се на тај начин створи снажна организација, која ће, пошто тренутно од Франака и Византије није било никакве опасности, предузети енергичну акцију против Бугара. У том правцу је почео успешно радити већ жупан Властимир, али се његови планови нису могли остварити, јер је прва српска држава била врло краткога века.
У половини IX века почињу Бугари да јачају и да напредују у свима правцима; они полазе агресивно и на Франке и на Византију, особито у Македонију, и на Србе. У то доба врши се код њих велики преображај: словенски елеменат добива све више утицаја и превагу у држави, странка која је заузета за примање културе, у првом реду хришћанства, добива све више присталица; Бугарска, јака својом војском и оснажена политички, ступа примањем хришћанства (864 год.) у ред европских држава и о њу се отимају Рим и Цариград.
Кад је, наскоро затим, дошао на византиски престо енергични цар Василије I (867–886 год.), настао је обрт у византиској политици. Место попуштања и дефанзиве почео је Василије водити агресивну политику и прешао је одмах у офанзиву, у првом реду против Сарацена, који су стално гусарили по целом Средиземном Мору и нападали византиско приморје и на Балкану и у јужној Италији. У савезу са царем Лудвиком II (843–876 год.) водио је Василије, уз учешће српских и хрватских племена из приморја, са Сараценима у јужној Италији упорну борбу, а после тога је у ратовима, који су вођени са промењивом срећом, уништио сараценске гусаре готово у целом Средиземном Мору (880 год.).
Снага и авторитет Василијев били су истина ослабљени борбом Рима и Цариграда о првенство у хришћанској цркви, али су словенска племена на Балкану, још одмах од почетка владе Василијеве, осећала да империјом влада чврста рука, која неће трпети самосталност мањих држава у својој близини и на својој територији. Василије је заиста успео да примора на признање императорске власти и поморска племена, и друге кнежеве словенске и српске даље од мора. Међу кнежинама, које су морале признати византиску врховну власт, биле су и оне, које су сачињавале некадању Властимирову државу. Прва је српска држава после смрти Властимирове, због међусобне борбе његових синова, сасвим ослабила. Та је борба истина већ почетком владе Василијеве била завршена у корист најстаријег сина Властимирова, Мутимира, али се он, ослабљен грађанским ратом, морао подложити Византији. Василије је међутим оставио Србима потпуну самоуправу; само је у религиозном погледу тражио, да се допусти рад на ширењу хришћанства.
У томе правцу је онда у српским земљама заиста и урађено врло много; онда је код српских племена изведена организација хришћанске цркве и утврђено је хришћанство. Рад у томе правцу био је још појачан крајем IX века, када су ученици Ћирила и Методија, протерани из Моравске, дошли на Балкан и у Македонији основали културна средишта, из којих се хришћанство и просвета ширила у српске земље. Најслабији је био византиски утицај код поморских племена, која су се само привремено, под притиском силе, покоравала. Чим би непосредног притиска нестало, та су племена одбацивала хришћанство и даље гусарила по мору.
За владе Василија I цело је Балканско Полуострво, осим Бугарске, формално или фактички признавало византиску врховну власт. Једино је у верском погледу имала Византија моћног такмаца у папској курији, која је и у ово доба са много енергије и са доста успеха потискивала византиски утицај на Балканском Полуострву. Али се и од стране Византије радило с планом, да се тај рад папске курије омете и осујети.
После смрти цара Василија I (29 августа 886 год.) и доласком на престо у Бугарској цара Симеона (893 год.), измениле су се много прилике на Балканском Полуострву. Византија је почела слабити и опадати, а Бугарска се под даровитим царем Симеоном (893–927 год.) оснажила толико, да је освојила већину земаља на Балканском Полуострву и постала најснажнија држава на истоку. У таком положају Бугарска је, као што је природно, морала тежити да покори и Србе, да би с те стране била сигурна, кад ратује са Византијом. Али је, с друге стране, исто тако и Византија ишла за тим, да задобије за себе Србе и да их у своју корист употреби против Бугара.
У то доба умро је Мутимир (око 891 год), и у српском су народу опет настале династичке борбе, које су помагали и Хрвати и Бугари, истичући, шаљући и помажући војском своје кандидате против владалаца, који нису хтели да воде њихову политику. У главном су Бугари имали највећи утицај у српским земљама готово за све време владе Симеонове. Стога је у то доба било доста мањих српских кнежева, који су своје интересе везивали са интересима бугарске државе, а сви претенденти на српски престо били су увек готови да пристану на бугарске услове, само да дођу до власти.
Тако су Бугари више пута једно за другим доводили своје кандидате на српски престо. Али је пријатељство њихово било осигурано само под непосредним оружаним притиском. Чим би се дала могућност и указала прилика, бугарски кандидати остављали би Бугаре и прилазили Византији, уверени, да је бугарска превласт сметња њиховој народној и државној слободи. Нови српски владалац, доведен после тога од Бугара, слушао би такође наредбе из Преслава само док је бугарска војска била у стању да утиче на ток српске политике. Чим би Бугари били забављени на другој страни, наступила би опет промена у спољној политици: Срби би опет прилазили Византији.
И то се тако стереотипно понављало неколико пута, док цар Симеон, при крају своје владе, није увидео, да међу српским претендентима нема ни једнога, у кога би се могао поуздати и коме би могао веровати. Он је дошао до уверења, да ће од Срба само онда бити сигуран, кад уништи потпуно и српску државу и српски народ. Кад је од Бугара одустао и кнез Захарија, кога је такође Симеон довео на престо, и који је свакако такође био пристао да води бугарску политику, пошаље Симеон у Србију са бугарском војском претендента Часлава, а нареди, те бугарске војводе ухвате на превари највиђеније српске жупане и побију их, затим опустоше целу земљу, па је оставе без управе (924 год.).
Српски народ био је у тешкој кризи. Земља је била опљачкана у грађанским ратовима и због нападаја Бугара и Мађара; највиђенији представници народа и државе били су побијени и заробљени, силан се свет разбегао по околним крајевима; српски народ био је готово сатрвен. Само је још у приморју било самосталнога живота у држави Михаила Вишевића. Преко сатрвене Србије Симеон се тада сукобио са Хрватима, али је несрећно ратовао с њима.
Смрћу Симеоновом (27 маја 927 год.) изменила се, међутим, потпуно политичка ситуација на Балканском Полуострву. Бугарска, чију је снагу држала и представљала, и сада као и увек, само снажна личност владаочева, није после смрти Симеонове добила за владаоца човека, који би могао заменити Бориса и Симеона и наставити њихов рад; она је тада почела, због унутрашњих криза, нагло опадати. Византија је, међутим, под мудром управом Романа Лакапена, који је неко време (919–944 год.) био савладар цару Константину VII Порфирогениту, систематски помагала слабљење Бугарске на сваки начин и у свима правцима. По византиском плану и раду у томе правцу, требало је пре свега оснажити највеће словенско племе на Балкану и природног такмаца бугарског, Србе. Стога је Византија врло радо помогла једног од српских претендената, Часлава, када је побегао из Бугарске па дошао у Србију и тамо почео окупљати око себе виђеније људе и сазивати бегунце (око 931 год.).
Ситуација је, истина, била измењена, али је још увек била мутна; још се није јасно видело, да ли је слабост Бугарске само привремена. Стога је Часлав, кад се решио да иде у Србију, тражио од Византије помоћ, обећавајући признање византиске врховне власти. Византиски су државници сматрали да ће стварањем српске државе добити пријатељску државу, чији ће интереси бити везани за Византију, и која ће се држати Византије, догод јој прети опасност, било од Бугара било од Хрвата.
Идентични интереси упутили су у овај мах Србе и Византију једно на друго. Часлав је ту, по Србе повољну, ситуацију врло добро употребио и обилно искористио. Чим је утврдио своју власт и учврстио средиште старе Властимирове државе, почео је окупљати око тог средишта остала српска племена и државице. И ако је тај рад свакако наилазио на отпор, ипак је средиште српскога племена, у борби за слободу и независност, коју је оно са великим напором и са великим, жртвама преко пола столећа водило, ојачало толико, даје постало привлачна снага за сва околна племена. У том је средишту сада било доста моћи, да она племена, која нису била вољна да своје интересе подреде општим интересима, силом натера да то учине.
Тако је Часлав помоћу Византије успео, да сузбије све сепаратистичке тежње појединих српских династа, држава и племена и да оснује велику државу, која је допирала од Саве и Јадранскога Мора па све до близу Мораве. Први пут се онда чуло и знало у свету за српски народ и за снажну српску државу. Али је значај Часлављев поглавито у томе, што је његова држава била прва, која је окупила у једну државну заједницу готово сва српска племена и готово све српске земље. За владе Часлављеве почела се први пут вршити нивелација у српским племенима; онда су енергично сузбијане сепаратистичке тежње и хетерогени елементи и натеривани сви да раде онако и у оном правцу, како је то већ више од једног столећа радило централно српско племе, које је због таког рада и окупило у једну државу под својим именом околна сродна племена. Покушаја и рада у томе правцу било је истина свакако и пре, али је успех до тада увек био привремен и сумњив. И за владе Часлављеве није тај процес потпуно завршен; сепаратистичке тежње, и државне и племенске, биле су још дуго живе и избијале су у извесним тренутцима, због јаких реминисценција на племенску самосталност, на површину. Али је ипак Часлављева држава највише урадила, да српско име овлада скоро код свих српских племена, да се процес стапања убрза и да свест о народној држави ухвати јака корена.
Од тога времена је тежња за самосталном државом и свест о њој увек снажна у свима српским областима, а српско је име, и онда када су, доцније, северо-западне српске области образовале засебну државу, чије је средиште постала Босна, остало доминантно као национално име у свима српским покрајинама, и ако је, специјално у том новом државном средишту, имало да издржи јаку борбу са обласним и државним именом.
За владе Часлављеве његова држава и народ у њој пре-патили су много због нападаја Мађара, који су, утврдив се, крајем IX века, у равницама око Дунава и Тисе, полазили на својим лаким коњима у пљачку на све стране, па и на југ у српске земље, у државу Часлављеву, особито у Босну. Да спречи те нападаје, Часлав пође на њих, сузбије их и продре у Срем, али ту, по традицији, у боју са њима погине (око 960 год.).
И ако је за владе Часлављеве урађено врло много за етничку нивелацију код српских племена, ипак је доба његове владавине било и сувише кратко да потпуно уништи посебне тежње и аспирације појединих области и племена и појединих династа. И чим је нестало оног човека, који је био представник централне власти и који је ту власт чврсто држао, одмах су се поједине покрајине почеле делити и цепати од српске централне области. На северу се одвојила Босна, где су се почели стварати услови за образовање самосталне државе; у приморју су такође неке старе жупе почеле живети самосталним животом.
Смрћу Часлављевом настају нове прилике у српским земљама. После Часлава није у српском народу било човека, који би га могао заменити. Такав човек био је тада тим потребнији, јер су прилике бивале све компликованије, а положај Србије све тежи. Византија се сада почела опорављати и снажити, визаитиске војске, вођене одличним официрима, побеђивале су на све стране, византиска дипломација је такође, помогнута ратним победама, имала много успеха. Већ за владе Нићифора Фоке (963–969 год.) освајала је Византија на истоку и сузбијала Сарацене из старих евојих провинција.
На Балканском Полуострву није у овај мах Византија, заузета на другој страни, могла ништа предузети, ма да је Србија била растројена, а Бугарска сасвим ослабљена. Место Византије продро је међутим у Бугарску њен савезник, руски велики кнез Свјатослав и покорио је Бугаре, али не за Визаитију, него за себе. Како је Свјатослав хтео за себе задржати покорене земље, цар Јован Цимиск зарати на њега, победи га, претера преко Дунава и освоји целу Бугарску (971 год.). После овог великог успеха, раскомадана Часлављева Србија, која Византији више није била потребна, била је мала сметња победоносној византиској војсци. Смрћу Часлављевом нестало је било у држави авторитета, који је могао држати у заједници све оне хетерогене елементе, који су сачињавали ондашњу Србију, и који је сузбијао све сепаратистичке тежње и разне, обласне, племенске и династичке, интересе подређивао општим интересима.
За кратко време остала је стара централна српска област сасвим усамљена. Али је она, и ако ослабљена и усамљена, још увек сматрана за представника српске државе. Стога је цар Цимиск, кад је покорио Бугарску, послао једно одељење војске на Рашку, да је покори и да на тај начин уништи и српску државу. Остављена сама себи, не само од области које су до скора с њом биле у заједници, него и иначе без игде икаквога свесног или несвесног помагача и савезника, Рашка је требала да издржи борбу са целом византиском империјом, која је у то доба била толико снажна, да би изашла на крај и са много јачим непријатељем. О резултату борбе није могло бити сумње; она је била кратка и неједнака: Рашка је брзо покорена.
Цар Цимиск је, како изгледа, сматрао, да је падом Рашке, која је била представник српскога народа, уништена српска држава. Али није тако било. Кад је уништена слобода у Рашкој, избегла су многа српска властела и српске династе из Рашке у приморје, у оне области, које су се, после Часлављеве смрти, издвојиле биле у засебне државице и које су, и до тога времена а и после тога, водиле међу собом борбу и такмичиле се о првенство. Поморје постаје сада за српски народ оно, што је од почетка IX до краја X века било Полимље. Ту је од сада најинтензивнији и политички и културни живот; у приморју је тежиште српског живота, приморске области су представник српскога народа.
Међутим су покушаји за формирање српске државе у приморју и тежња за ослобођењем били прекинути и задржани за више од пола столећа образовањем нове словенске државе. Главну масу становништва у тој држави састављала су она словенска племена, која су током VII века са доњег Дунава дошла на Балканско Полуострво и која су етнички остала независна од државних и народних средишта, која су до тада била образована. Та су племена била доста дуго под Бугарском и то у доба њезине највеће моћи. Заједнички живот и утицај, што га је бугарска државна управа на њих вршила, није био ни тако дуг ни тако снажан, да их претопи у бугарски народ, — то је било тим теже извести, што процес стварања бугарског народа, стапањем бугарских и словенских елемената у једну целину, није у то доба још био завршен ни у самој Бугарској, — али је он оставио код њих дубока трага. Особито су, како изгледа, свест о слободи и држави и способност за организацију остали као драгоцена тековина из онога времена, када је Македонија била саставни део бугарске државе. Свест о држави и државној независности била је тамо још појачана емиграцијом из Бугарске, и после руског и после византиског освојења, а исто тако и колонијама бугарским, и војним и властеоским. На тај начин било је у Македонији већ доста спремљено земљиште за борбу за независност.
Стога су и могли синови једног популарног бугарског властелина наћи одзива код становништва, особито код властеле, у Македонији, када су, се решили да дигну устанак. За саму ствар и за државу, која је тим устанком основана, била је срећа, што је од браће, која су дигла устанак, ускоро остао само један, енергични и издржљиви Самуило, који је брзо организовао нову државу и који је увек знао да окупи око себе способне људе. Самуило је, међутим, био срећан, што је баш у време, када је требало извршити организацију нове државе, Византија била спречена грађанским ратовима за сваку озбиљнију акцију. То време растројства у Византији употребио је Самуило да организује нову државу по бугарском обрасцу и да уреди војску, са којом је дуго година освајао и побеђивао.
Када је цар Василије II (976–1025 год.) покушао да продре Марицом до Софије, па да одатле удари на центар Самуилове државе, буде он од Самуила потучен (17 августа 986 год.). Тај неуспех дао је још више маха незадовољним елементима, којих је већ и иначе било врло много у Византији, те су опет настале озбиљне кризе и велике трзавице у самој држави. Осим тога Византија је у то доба ратовала на све стране: са Немачком у Италији, са Русима и са Сараценима. Стога је Самуило десетину година био миран од стране Византије, и за то време не само организовао своју државу и уредио своју војску, него је још стигао и да рашири границе у свима правцима.
Прво је Самуило ударио на Драч и освојио га. Освојењем Драча дошао је он у непосредан додир са зетском српском државом. Зета је, са још неким српским државицама и областима у Поморју, очувала, и после пада Рашке, неку самосталност и почела радити на образовању савеза, у првом реду приморских српских држава, коме би она стајала на челу. Али је тај рад прекинут освајањима Самуиловим. Миран од стране Византије, Самуило је могао повући сву своју војску на зетску границу. Таквој сили зетски владалац Јован Владимир није се могао одупрети; Зета је била покорена. Освајање осталих српских области ишло је још лакше, јер је свуда било овладало растројство. Тако је Самуило убрзо имао у својој власти готово све српске земље (до 989 год.).
Али је Самуило правилно увидео, да би анексијом српских земаља само ослабио своју државу, јер би незадовољни Срби били увек готови да се буне и да помажу сваког његовог непријатеља, Стога се Самуило решио да поступи према Србима као што су и Византинци поступали: да им у разним областима да автономију. Он је био уверен, да ће на тај начин везати за себе династе, које је оставио у власти; а да ће му суревњивост разних владара дати могућности, да их све држи у покорности. Стога он врати Зету Јовану Владимиру, чак му и прошири државу, а исто тако његовом стрицу Драгомиру врати Требиње и Хум.
Обезбедив се с те стране, Самуило почне продирати на југ. Али су се у Византији у то доба прилике биле измениле; престали су грађански ратови и династичке борбе и држава се опорављала и снажила. Цар Василије почео је заводити важне реформе и енергично реорганизовати војску. Циљ његовога живота био је да уништи Самуилову државу. Већ 996 год., кад је Самуило хтео продрети у Јеладу, буде од византиске војске потучен. После три године прешли су Византинци у офанзиву. Они су продирали у исти мах преко Балкана у Подунавље, са намером да одатле уђу у Повардарје, и с југа на Повардарје и у Тесалију. Год. 1002 освојио је Василије Видин, па је одатле пошао на Скопље, где је разбио Самуила и заузео град. Али прилике у Италији и Азији приморале су у овај мах Василија да прекине рат на Балкану. Тако је Самуило добио времена да се спреми на одсудну борбу.
У то доба десили су се и у северо-западним српским крајевима врло важни догађаји. Млетачка је Република, чим се почела и политички и економно снажити, тежила да, и из трговачких и из стратегиских разлога, овлада далматинском обалом. Та је мисао још више морала занимати државнике и трговце млетачке, кад су, од прве половине IX века, Неретљани почели у већим размерима гусарити по Јадранском Мору. Осим тога и сталне размирице између Словена и Романа давале су повода Млецима, да узму у Далмацији активна учешћа.
Али је дуго времена Млетачка Република била слаба за тако крупно предузеће. Ратни походи против Неретљана свршавали су се често поразом млетачким. Византија међутим још није сасвим била изгубила наду, да ће опет завладати целом јадранском обалом, па није била вољна да своја права преноси на другога.
Али су се у X веку прилике промениле. Млетачка Република је непрестано јачала, и економно и војно и политички, а у Византији су трезвени људи све више долазили до уверења, да ће удаљене и истакнуте државне области тешко моћи одржати. Стога је тамо без протеста примљена вест да су Млеци, позвани од романских градова, које су напали Словени, што су им, по наговору из Млетака, отказали плаћање трибута, освојили далматинске градове (1000 год.). И ако су Млеци, при свем том што су имали великих успеха, били још далеко од тога да се тиме утврде на обалама Балканског Полуострва, ипак је овај млетачки поход први озбиљан покушај, да Млетачка Република овлада јадранским приморјем.
Док је Византија одмах за тим била заузета ратом у Азији и Италији (1003–1013 год.), Самуило је употребио прилику, да врати земље и градове, што их је Василије од њега у последњем рату био освојио, и да се што боље спреми за одсудан рат са Византијом. Чим су међутим свршени ти ратови, почне Василије одсудну борбу са Самуилом (у лето 1014 год.). Главна операциона база византиске војске био је Солун, одакле су Византинци продирали на све стране. Самуилова војска, и ако је у један мах имала успеха, претрпи у неколико бојева пораз. У то Самуило умре, скран борбом и неуспесима (15 септембра 1014 год.).
Али смрћу Самуиловом није нестало његове државе; било је у њој још увек много снаге и живота. Храбри Радомир (1014–1015 год.), који је после смрти Самуилове примио државну управу, укопао се у Битољу и бранио се храбро. Али он није имао талента за рат у већем стилу, и византиска је војска брзо заузела Прилеп и Штип. Кад је Василије, у пролеће 1015 год., заузео и Воден, није више могло бити сумње у свршетак борбе.
Отпорну снагу државну слабиле су, осим неуспеха на бојном пољу, и несугласице и борбе у владалачкој породици после смрти Самуилове. Растројство је све више отимало маха. Јован Владислав (1015–1018 год.), синовац Самуилов, убије Радомира и његову жену и ослепи његовог најстаријег сина, па онда, да би се у позадини, где се бојао акције зетскога кнеза Владимира, обезбедио, да и њега на превари убити (22 маја 1015 год.), па заузме Зету.
Међутим су неуспеси у борби скрали код многих отпорну снагу и уништил и наду на успех. Тако је у Самуиловој држави образована доста јака и велика странка, која је доказивала, да треба напустити отпор и да се треба пошто-пото мирити са Византијом. Али је још увек било доста њих, који су хтели да се са Византијом води до краја борба. Та ратоборна странка је за овај мах надјачала и рат је настављен. Владислав је добро организовао отпор, и византиска је војска, и ако је освојила Орид, била сузбијена, кад је одатле пошла на Драч. Сада се Василије вратио свом старом ратном плану, да продре у Подунавље, па онда одатле у Поморавље и Повардарје. Али се Василије није више надао да ће сам моћи извршити тај план; стога је склопио савез са Русима, док је Владислав опет склопио савез са Печенезима. Али ни један од њих није имао користи од својих савезника.
После нових неуспеха добила је у Самуиловој држави напослетку ипак превласт странка, која је хтела мир са Византијом. Мирити се значило је, међутим, у овај мах, покорити се Византији и предати се на милост и немилост Василију. То су знали сви, и зато су неки енергичнији и отреситији људи у држави још увек били за то, да се борба настави. Али је већина била заморена борбом и изгубила је самопоуздање и наду на успех, јер је држава била ослабљена дугим ратом и растројена унутрашњим раздором. Тако су се готово сва властела и градови предали Василију. Представници ратоборне странке повукли су се са својим присталицама у планине, у намери да продуже четнички рат, али је и тај последњи отпор брзо савладан. Тако је Василије покорио целу Самуилову државу (1018 год.). Том приликом су и све српске земље, које су биле под Самуилом, потпале под Византију. И оне српске покрајине, које су, за време борбе између Василија и Самуила, сачувале своја автономна права или су стекле неку врсту независности, нису сада могле ни помишљати на то да се одупру Василију.
Тако су сада све српске земље и готово цело Балканско Полуострво били под Византијом. Али док су земље, које су биле ван старе српске државе, просто спојене са Византијом, добивши само нешто самоуправних слобода, које су временом биле све веће, дотле је, како изгледа, централним српским областима и овога пута остављена обласна автономија у доста широком обиму. Једино је у већини српских земаља црква, која је била под цариградском патријаршијом, подвргнута под оридску архиепископију. Оридској су архиепископији сада дате велике повластице и њој су подложене готово све словенске земље, којима је владао цар Самуило.
Важнији извори.
уреди1. Хамартол (у IX веку), Хроника од Адама до 867 год. Има наставака до 948 год.
2. Генезије (у X веку), Историја Византије 813–886 год.
3. Порфирогенит (цар 912–959 год.), Биографија цара Василија I; О управљању државом; О административном и војном уређењу Византије.
4. Лав Ђакон (рођен око 950 год.), Историја Византије 959–975 год.
5. Теофанови настављачи писали су Историју Византије 813–961 год.
6. Симеон магистер u логотет, Хроника до 948 год., са додатцима до 963 год. У доцнијој преради Лава Граматика до 1013 год. и Теодосија Мелитинског.
7. Скилиц (у XI веку), Историја Византије 811–1057, у једној редакцији до 1079 год.
8. Кедрин (крајем XI или почетком ХП века), Хроника до 1057 год. Преписао Скилица.
9. Псевдо-Симеон, Хроника до 963 год.
10. Презвитер Дукљански (најраније у првој половини XIII века), Компилација разних дела са локалним традицијама о прошлости Јужних Словена до краја XI и о историји Зете до у другу половину XII века.
11. Закони, саборска акта, повеље, уговори, писма, новац и т. д.
В. и истоимени одељак II главе бр. 12, 13.
Важније збирке извора.
уреди1. F. Rački (в. стр. 33).
2. F. Kos (в. стр. 33), II 1906 (801–1000 год.).
3. Византиски писци (в. истоимени одељак II главе).
Важнија дела.
уреди1. F. Rački, Hrvatska prije XII vieka glede na zemljišni obseg i narod. 1881 (Rad 56 и 57).
2. M. Brašnić, Odlomci iz zemljopisa i narodopisa Hrvatske i Slavonije u 9. stolijeću. 1871 (Rad 16).
3. Ст. Станојевић, О Јужним Словенима у VI, VII и VIII веку. 1909 (Глас 80).
4. F. Hirsch, Byzantinische Studien. 1876.
5. A Васильевъ, Византія и Арабы. I 1900, II 1902.
6. Љ. Joвaнoвuћ, Из прошлости Босне и Херцеговине. 1909.
7. G. Manojlović, Jadransko primorje IX stoljeća u svjetlu istočno-rimske (vizantinske) povijesti. I 1902 (Rad 150).
8. J. Marquart, Osteuropäische und ostasiatische Streifzüge. 1903.
9. A. Vogt, Basile I, empereur de Byzance (867–886) et la civilisatione byzantine à la fin du IX siècle. 1908.
10. D. Hergenröther, Photius, Patriarch von Constantinopel. I–III 1867–1869.
11. Ст. Новаковић, Први основи словенске књижевности међу Балканским Словенима. 1893.
12. F. PastrneJc, Dějiny Slovanských Apostolů. 1902.
13. J. Gay, L' Italie Meridionale et l'empire byzantin 867–1071. 1904.
13. C. de Boor, Vita Euthymii. 1888.
15. G. Kuun, Relationum Hungarorum cum Oriente gentibusque orientalis originis historia antiquissima. I–II² 1898.
16. E. Haumant, Quid detrimenti ex invasione Hungarorum Slavi ceperint. 1894.
17. A. Rambaud, L' empire grec au dixième siècle. Constantin Porphyrogénit. 1870.
18. K. Гротъ, Извѣстія Константина Багрянороднаго о сербахъ и хорватахъ и ихъ разселеніи на Балканскомъ полуостровѣ. 1881.
19. М. Дриновъ, Южные Славяне и Византія въ X вѣкѣ. 1875.
20. Ст. Новаковић, Српске области X и XII века, 1880 (Гласнив 48).
21. G. Schlumberger, Un empereur byzantin au dixième siècle. Nicéphore Phocas. 1890.
22. E. Lentz, Der allmähliche Übergang Venedigs von faktischer zu nomineller Abhängigkeit von Byzanz. 1894 (Byzantische Zeitschrift 3).
23. W. Lenel, Die Entstehung der Vorherrschaft Venedigs an der Adria. 1897.
24. O. Kohlschütter, Venedig unter dem Herzog Peter II. Orseolo 991 bis 1009. 1868.
25. G. Schlumberger, L' epopée byzantine à la fin du dixième siècle. Jean Tzimiscès. Les jeunes années de Basile II le tueur de Bulgares (969–989). 1896.
26. G. Schlumberger, L' epopée byzantine à la fin du dixième siècle. Basile II, le tueur de Bulgares. 1900.
27. Б. Прокић, Постанак једне словенске царевине у Маћедонији у X веку. 1908 (Глас 76).
28. C. Neumann, Die Weltstellung des Byzantinischen Reiches vor den Kreuzzügen. 1894.
29. Ст. Новаковић, Охридска архиепископија у почетку XI века. 1908 (Глас 76).
В. и истоимени одељак II главе бр. 13, 14, 21, 23, 28, 29, 30, 31, 33, 37, 38, 40, 44.