Istorija srednjeg veka I 33
| ← | ISTORIJA SREDNjEG VEKA I U redakciji: A. D. Udaljcova, J. A. Kosminskog i O. L. Vajnštajna |
→ |
Suština Renesansa i preduslovi za njegovu pojavu.' Videli smo kako se s razvitkom buržoazije po evropskim gradovima zameće buržoaska kultura, koja počinje najpre bojažljivo, a zatim sve odlučnije da se suprotstavlja feudalnoj kulturi.
U Italiji, gde je ranije no u ostalim zemljama Evrope došlo do procvata gradova, poleta njihovog ekonomskog života i brzog gomilanja bogatstva u rukama buržoazije, gradska kultura postiže naročiti uspon i od XIV v. se javlja kao široki kulturni pokret, koji je dobio naziv; Renesans ili Preporod.
Taj je pokret doveo do prevrata u svim oblastima duhovne kulture, u književnosti, umetnosti, filozofiji, nauci i do znatnih promena u čitavom pogledu na svet.
Delatnici Renesansa, nosioci i tvorci nove buržoaske kulture v novog pogleda na svet, poznati su pod imenom humanisti, po reči humanus — ljudski, pošto su oni svetovnu nauku, nauku koja je orijentisana prema čoveku (studia humana), suprotstavljali feudalnoj skolastičkoj nauci, »božanskoj« nauci — teologiji (studia divina). Otuda pojam humanizma, kojim je okarakterisana struja u oblasti književnosti i nauke iz perioda Renesansa i koji se ne sme mešati s našom današnjom, širom pretstavom o humanizmu.
U istoriji italijanskog Renesansa mogu se utvrditi dve etape: rani Renesans, koji zahvata period od XIV do XV v., period uspona kulture, kada je ona dostigla puni procvat, i pozni Renesans XVI v., kad već počinje opadanje s dostignute visine.
Istorija Renesansa pruža živ primer kako se razvitak viših sfera, sfera nadgradnje, vremenski ne podudara potpuno sa ekonomskim i društvenim razvitkom, ma da ga ovaj potpuno uslovljava. Veći gradovi-republike u Italiji dostigli su još u XIII v. ekonomski razvitak, a uspon nove kulture, kulture Renesansa, počinje od XIV v., dok XIII v. još u osnovi protiče pod zastavom ideja i pogleda na svet feudalnog društva. S druge strane, ma da kraj XV i naročito XVI v. obeležavaju ekonomsko i političko opadanje Italije, ipak njena kultura upravo tada dostiže svoj najveći sjaj, na primer, u stvaralaštvu genija kao što su Leonardo da Vinči, Mikelanđelo i drugi. Tako kultura koja je dostigla visok nivo dobija izvesnu snagu inercije i još neko vreme nastavlja da se razvija, ma da uslovi koji su rodili tu visoku kulturu već počinju da nestaju.
Neophodno je da se najpre objasne opšte crte nove kulture i suština njene suprotnosti kulturi feudalizma.
Racionalizam i princip računa u oblasti buržoaske ekonomike i kulture. Tipičnu feudalnu privredu Srednjeg veka karakterišu otsustvo plana i neracionalnost. Feudalac organizuje svoje gazdinstvo isključivo u potrošačke svrhe. U takvoj se privredi, po pravilu, ne primenjuje princip računa; nezavisno od profitne stope koja postoji u datoj epohi, pojedino feudalno gazdinstvo funkcionisaće samo ako je u stanju da zadovolji potrebe feudalaca. Isto to, razume se, važi i za gazdinstvo esnafskog zanatlije u Srednjem veku.
Naprotiv, veće građansko gazdinstvo u gradu, na primer, gazdinstvo italijanskog trgovca, bankara, industrijalca XIV i XV v., postavljeno je na sasvim druge osnove. Pred njega se ne postavljaju zadaci potrošnje već izvlačenje maksimalnog profita. Pošto se u njemu sve radi u skladu s tim ciljem, možemo reći da se ono vodi racionalno: ono funkcioniše zasnivajući se potpuno na principu računa.
Taj princip postaje karakterističan i za novu kulturu i novi pogled na svet. Tako, na primer, u oblasti nauke naročit značaj dobija matematika. Istaknuti pretstavnici umetnosti Renesansa — Leonardo da Vinči, Leon-Batista Alberti — istovremeno su i naučnici koji se uveliko služe matematičkim proračunima. Naročito je karakterističan drukčiji odnos prema vremenu. U feudalnom društvu vreme se ne ceni i često se nekorisno troši. Nasuprot tome, Leon-Batista Alberti već formuliše tezu: »Ko je gospodar novca i vremena, taj je gospodar svih stvari«. Nije slučajnost što se u XIV v. po gradovima Italije javljaju na tornjevima časovnici sa zvonom, koji, otkucavajući svaki sat, potsećaju da je potrebno računati s vremenom, da je vreme — novac.
Taj novi stav prema vremenu ogleda se, među ostalim, u rokovima podizanja zgrada: ti se rokovi jako skraćuju. Kakvu srednjovekovnu katedralu gradile su više vekova mnoge generacije radnika i arhitekata; zgrade Renesansa dižu se za nekoliko godina, i to po određenom planu, s primenom metoda prethodnog projektovanja i proračuna. Živ primer primene matematičkog računa u arhitekturi pretstavlja podizanje kupole nad katedralom u Firenci. Istaknuti arhitekt Bruneleski mogao je da samo pomoću preciznog proračuna reši zadatak koji je pred njega bio postavljen — da podigne kupolu, koja, bez obzira na svoju težinu i razmere, ne bi poljuljala zidove katedrale.
Princip proračuna dolazi isto tako jasno do izraza i u slikarstvu. Majstori XII i XIII v. nisu imali nikakve pretstave o perspektivi. Razmeri figura i predmeta koji su prikazivani na njihovim slikama nisu određivani stepenom njihove udaljenosti od srednjeg plana već potpuno drugim principima. Kralj ili svetac na takvoj slici uvek su veći od »običnog« čoveka; čovek je uvek veći od kuće itd. To se objašnjava time što se princip jerarhiskog uređenja društva, svojstven feudalnom svetu, prenosi i u oblast umetničkog stvaranja. Naprotiv, u delima umetnika XIV i XV v. već se javlja linearna perspektiva, koja zahteva određeni matematički proračun.
Promene u stavu prema prirodi i svetovna načela nove kulture. Prema tome, proračun slavi pobedu ne samo u oblasti privrede već i u sferi umetnosti.
Vezu između privrede i kulture pokazuje, dalje, i onaj značaj koji se sada pridaje prirodi. Feudalni svet, koji se pokorno potčinjavao stihiji prirode, po pravilu, nije ni cenio ni voleo prirodu. Crkva je učila da je zemlja — »dolina plača i stradanja«, a čovek na zemlji — »prolazni putnik«, »svetiljka postavljena na vetar«. Čovečje telo, ma da zvanično nije proglašavano, kao kod katara, »đavolskom posudom«, ipak je smatrano za nešto grešno, nešto što ni u kome slučaju ne zaslužuje pažnju, Na sve pojave koje se dešavaju u prirodi (oluje, poplave, suše itd.) i u ljudskom telu (bolest, smrt) gledalo se kao na rezultat božjeg mešanja, izraz njegove volje, kaznu za grehe.
Italijanski građanin XIV i XV v., vodeći racionalno svoje gazdinstvo, teži da i prirodu racionalno shvati. Princip računa ne dozvoljava mešanje neke sile spolja, koja remeti sve karte; trgovac i industrijalac su zainteresovani da saznaju prirodu i čoveka, da iz tog saznanja izvuku koristi, da omoguće predviđanje. Shvatanje prirode postaje, na taj način, potpuno svetovno; ono se oslobađa ranije primese »božanskog«, religiskog. U oblasti vidljivog sveta nema više mesta za boga i na njega počinje da se gleda kao na sistem pojava i stvari koje se međusobno nalaze u određenoj uzročnoj povezanosti. Kasnije, u XVI i XVII v. pobeda svetovnog pogleda na svet dovodi u nauci do nastanka sistema Galileja, Đordana Bruna, gde se bogu ostavlja ili drugostepeno ili nikakvo mesto. Tako se pripremaju uspesi prirodnih nauka koji bi bili nemogući bez oslobođenja čoveka od uticaja religije koja pritiskuje i otupljuje um.
Interes za čovečje telo u nauci i umetnosti. Već u XV i XVI v. može se naročito zapaziti interes za proučavanje čovečjeg tela, njegove strukture. To se pre svega ogleda u rađanju anatomije kao nauke, ali ujedno i u velikom uticaju koji ona vrši na slikarstvo i vajarstvo. Realističko prikazivanje čovečjeg tela, često nagog, postaje jedno od obeležja nove umetnosti.
Početkom XV v. Mazačo, a krajem veka Sandro Botičeli s genijalnom vernošću pretstavljaju nago čovečje telo. Docnije su poznavaoci čovečjeg tela bili Leonardo da Vinči i Mikelanđelo, koji su u svom stvaralaštvu postigli vanredne rezultate zahvaljujući brižljivom proučavanju anatomije. Naporedo s čovečjim telom i u tesnoj vezi s njim nova se svetlost baca u umetnosti Renesansa i na prirodu koja okružava čoveka. Crkvenom slikarstvu feudalnog društva priroda je sasvim nepoznata. Likovi »svetaca«» daju se obično na zlatnoj podlozi. Veliki umetnik XIII v. Đoto pokušava, doduše, da na svojim slikama pretstavi u pozadini prirodu, ali njegova brda liče na kamičke, a njegovo drveće, polja i livade slabo odgovaraju stvarnosti. U XIV i XV v. već se rađa umetnost realističkog pejsaža, koja stoji u vezi s razvitkom linearne a zatim i prostorne perspektive.
Interes za čovečje doživljaje. Razvitak individualizma. Zajedno s tim menja se i odnos prema čovekovoj ličnosti s njenim osećanjima i doživljajima. U centru pažnje umetnika, vajara i pesnika nalazi se čovek i njegov duševni život. U likovnoj umetnosti to dolazi do izraza pre svega u razvitku portretnog slikarstva, gotovo nepoznatog feudalnoj umetnosti. Postizavanje portretne sličnosti postaje i zadatak skulpture. Veliki majstor XV v. Donatelo stvara prvi spomenik na konju — statuu kondotijera Gatamelate, tj. prvi vajarski spomenik individualnom »heroju«. U isto vreme se stvara i u delima Leonarda da Vinči dostiže veliko savršenstvo majstorstvo psihološkog portreta, tj. sposobnost da se crtama i izrazom pretstavljenog lica pokaže njegov unutrašnji duševni život, kako je to, na primer, učinjeno u čuvenoj Mona Lizi (Đokondi).
Podjednako jasno i, možda, još ranije nego u likovnoj umetnosti susreće se nov odnos prema prirodi i čoveku u umetničkoj književnosti. »,Već kod prvih humanista — Petrarke i Bokača — čovek i njegovo uzajamno delovanje s prirodom pretstavljaju centralni moment stvaralaštva. Petrarka se naročito penje na brdo da bi uživao u vidiku koji se tamo otvara — a to je sasvim neobično za čoveka feudalnog pogleda na svet. Ličnost samog pesnika, njegovi duševni doživljaji postaju glavna sadržina književnih dela.
Odnos humanista prema feudalnom društvu i njegovoj organizaciji. Najzad, ova već izložena prekretnica odrazila se i u novom sistemu vaspitanja koji su obradili humanisti-pedagozi, od kojih je najistaknutiji bio Vitorino da Feltre. Novo vaspitanje postaje čisto svetovno, njegov je osnovni cilj bio harmonički razvitak ličnosti u skladu sa idealom starih — »zdrav duh u zdravu telu«. Stoga se u humanističkoj školi ne obraća ništa manje pažnje fizičkom vaspitanju, sportu i igrama, nego intelektualnom.
Sve te pojave u književnosti, umetnosti, nauci i školi mogu se definisati kao trijumf individualizma. Nasuprot staleškoj i korporativnoj sputanosti feudalnog čoveka, novi pogled na svet ističe vrednost same ličnosti i njenu slobodu od srednjovekovnih okova. Ali, sloboda ličnosti za humaniste u epohi Renesansa pretstavlja slobodu buržoaske ličnosti, ili i još uže, slobodu ličnosti koja pripada tankom sloju vladajuće klase. U vezi s tim je karakteristično da je i humanistička škola bila nedemokratska, zatvorena i da je uglavnom služila pretstavnicima vrhova vladajuće klase. Individualizam humanista pre svega se javlja i otada ostaje nerazdvojno svojstvo buržoaskog pogleda na svet.
To je sasvim prirodno pošto su italijanski humanisti bili ne samo ideolozi nove, buržoaske klase koja se uzdizala —- oni su većinom i sami proizilazili iz te klase ili od nje materijalno zavisili. Bokačo je bio sin trgovca i živeo od kapitala koji mu je otac ostavio. Leonardo Bruni, Nikoli, Poćo i mnogi drugi bili su u službi firentinske republike, gde je u XIV i XV v. vladala bogata buržoazija, »ugojeni narod«. Nije čudo što su humanisti svojim stvaralaštvom »i izgrađivanjem nove, buržoaske kulture ne samo uzdrmavali stari feudalni pogled na svet, već često s njim vodili i otvorenu borbu, Tako su, na primer, istupali protiv principa jerarhije i staleža koji su vladali u feudalnom društvu. Firentinski humanist Pođo piše rad »O plemstvu« (»De nobilitate«). Tu on provodi misao da se plemstvo i slava ne stiču rođenjem već ličnim zaslugama i znanjem. Pođo ismeva omiljena zanimanja feudalaca, kao što je lov, koji on naziva »zverskom zabavom« nedostojnom čoveka. On dokazuje kako čovek ne treba da sebe smatra plemenitim zato što ima za sobom dugi niz predaka koji su se bavili svakovrsnim razbojničkim podvizima i zabavama. Intelektualni interesi i zanimanja — to je, po njegovom mišljenju dostojno čoveka i to mu donosi pravo plemstvo. Ali, istupajući protiv feudalne aristokratije, humanisti teže da je zamene aristokratijom intelekta, obrazovanosti i aristokratijom kese. Mnogi humanisti u svojim delima često pokazuju prezir prema narodnoj masi, koju oni nazivaju »svetinom« (vulgus). To se pre svega pokazuje u tome što oni obično pišu na masi nerazumljivom latinskom jeziku, i oni to čine svesno da bi ih razumeo samo »izabrani«, obrazovani gornji sloj buržoazije, a ne čitava masa.
To pokazuje stav humanista prema pokretu kakav je bio ustanak čompa u Firenci. Istaknuti humanisti Kolučo Salutati i Leonardo Bruni videli su u tom pokretu samo besmislenu pobunu svetine. U XVI v. Palmijeri i Gvičardini direktno su govorili da narod nije sposoban da pravilno oceni političke pojave, da je masa u oblasti politike »tako daleko od istine kao što je Španija daleko od Amerike«.
Renesans i antička kultura. U stvaralaštvu humanista odigrao je ogromnu ulogu uticaj antičke kulture. Ta se uloga obično i preuveličava; ističe se da su humanisti u svemu podražavali antičkim primerima. Oni su se, stvarno, oduševljavali proučavanjem latinskog i grčkog jezika, svuda su tražili i marljivo prepisivali dela antičkih pisaca, koje su oni smatrali za uzorne, često im podražavali, naročito u pogledu forme. Oni su se oduševljavali i arheologijom težeći da izvuku na svetlost dana pokopana dela antičke umetnosti — statue, delove zgrada — i brižljivo ih opisivali. Na osnovu toga mnogi su istoričari, na primer Fojgt, bukvalno shvatili Preporod kao »preporod klasične starine«.
Takva pretstava je neprecizna pa čak i netačna. Ma da su humanisti s velikim interesovanjem proučavali antičke filozofe i pisce i smatrali se njihovim podražavaocima, ma da su se umetnici Renesansa nadahnjivali delima antike, ipak se u tome ne izražava ni obično podražavanje ni težnja da se potpuno iskoristi antička kultura njenim prenošenjem na savremenost. Ustvari, oduševljavanje antikom krilo je u sebi težnju da se autoritetom antičkih pisaca osveštaju novi pogledi, buržoaska ideologija i kultura. Delatelji Renesansa u svim oblastima stvaralaštva kojima su se ba*vili umeli su da kažu novu reč, da učine korak napred i u poređenju sa starima.
Sve osobine ranog Renesansa koje su gore istaknute i niz drugih, manje važnih, razotkrivaju se kad se upoznamo s pojedinim pretstavnicima nove buržoaske kulture.
Petrarka. Frančeska Petrarku (1304—1374 g.) obično smatraju po vremenu prvim humanistom. On je bio formalno službenik crkve, živeo je dugo vremena na papskom dvoru u Avinjonu, materijalno je zavisio delimično od katoličke crkve. Ali, čitavo je njegovo stvaralaštvo skroz prožeto svetovnim motivima, Doduše, u radovima posvećenim raznim apstraktnim problemima, u takozvanim filozofskim traktatima o temama »O preziranju sveta«, »O isposničkom životu«, »O spokojstvu monaha« Petrarka je još pod uticajem nekih ideja crkveno-feudalnog društva. Ali u pesničkim delima, napisanim na italijanskom jeziku, on se potpuno otrže od tih shvatanja. Zbirke, njegovih stihova, kancona i soneta i po formi i po sadržini pretstavljaju nešto sasvim novo.
U svojim blistavim stihovima, u kojima italijanski jezik već dobija gotovo završnu formu, Petrarka opeva predmet svoje ljubavi — Lauru, ali sasvim drukčije no što je Dante opevao Beatriče. Beatriče se javlja kao neko bestelesno, anđelima slično biće, nekada i kao apstrakcija, kao simbol hrišćanstva; Laura je za Petrarku biće od mesa i krvi, prema kome pesnik gaji osećanja potpuno zemaljske ljubavi.
Petrarka je bio prvi pesnik koji poklanja vrlo mnogo pažnje svojim unutrašnjim doživljajima. On proučava svako pa i najsitnije osećanje svoje duše, posmatra ga kao kroz lupu i izražava u zvonkim stihovima. Preovlađivanje intimne lirike u njegovim stihovima svedoči da novi čovek poklanja pažnju ličnosti, u prvom redu svojoj sopstvenoj ličnosti, tj. da je u njegovom stvaralaštvu odlučujuću pobedu odneo krajnji individualizam. U vezi s tim stoji i neutoljiva žeđ za slavom, koja je karakteristična ne samo za Petrarku, već je svojstvena svim delateljima Renesansa. Emancipacija ličnosti od okova kojima ju je sputala staleško-jerarhiska organizacija srednjovekovnog društva ističe na prvvo mesto pitanje o besmrtnosti ličnosti, o održanju njenog imena kroz vekove. Petrarka je bio pod uticajem i te tendencije Renesansa. Svaki njegov korak, svaki stvaralački akt, sva njegova dela prožeta su težnjom da zasluži večnu slavu. Naročito živo razotkrivaju tu težnju njegova mnogobrojna pisma, koja su samo formalno namenjena određenom licu, a faktički su široko cirkulisala među humanistima i njihovim bogatim zaštitnicima,
Petrarka je bio u dubokoj zabludi u pogledu izvora svoje slave. On je smatrao da ju je stekao svojim eklogama i opširnim spevom »Afrika«, koja pretstavlja podržavanje Vergilijeve »Enejide«. Ali se ta dela, koja su napisana na latinskom jeziku i koja su kod savremenika izazvala zanosno oduševljenje, sada uopšte ne čitaju, ma da su upravo ona bila razlog što je Petrarka na Kapitolu u Rimu bio krunisan pesničkim lavorovim vencem, Petrarka nije ušao u red korifeja svetske književnosti kao autor »Afrike« već kao autor kancona i soneta na italijanskom jeziku.
Odnos Petrarke prema antičkoj književnosti. Petrarka se, kao i svi humanisti, oduševljavao antičkim piscima. Njemu je pošlo za rukom da pronađe neka ranije nepoznata dela istaknutih pisaca antike — Kvintilijana i Cicerona. On je svojeručno izvršio mnogobrojne prepise drugih antičkih pisaca ili je dao prepisivačima da ih izvrše. On je među prvima shvatio da je rimskoj književnosti izvor grčka književnost i zainteresovao se za velika dela antičke Grčke. Ali Petrarka nije uspeo da savlada grčki jezik, pa je pisao kako je nabavio najzad Homera koga miluje i gladi, ali, dodaje sa ogorčenjem: »Homer pored mene ostaje nem, i ja ležim gluv pored njega«. I pored toga, već i njegov entuzijazam odigrao je veliku ulogu u razvitku interesa za starogrčku književnost. Vizantiski pisci, kardinal Visarion, Gemist Pleton, Hrisolor, kada su se u doba propasti Vizantije preselili u Italiju, mnogo su učinili za razvitak poznavanja grčkog jezika. Zahvaljujući njihovoj delatnosti, drugo pokolenje humanista posle Petrarke već je potpuno savladalo taj jezik, i među naučnicima tog pokolenja mnogi su po specijalnosti bili jelinisti.
Bokačo. Mlađi savremenik i učenik Petrarke bio je drugi čuveni humanist Đovani Bokačo (131-3—1375 g.). Slično Petrarki, on je smatrao da će glavni osnov njegove slave činiti mnogobrojni učeni traktati na latinskom jeziku (»Genealogija bogova«, »Život čuvenih žena« i sl.), u kojima je uz sjajan stil pokazao duboko poznavanje stare latinske književnosti. Ipak njegovo najvažnije delo koje ga je uvelo u red velikih pisaca, nisu ti traktati već zbirka zanimljivih priča iz svakidašnjeg života ili novela — »Dekameron«. U tim novelama napisanim ponekad s vrlo frivolnom sadržinom na izvestan se način ogledaju uspomene na onaj raspustan život koji je Bokačo neko vreme provodio na dvoru napuljskog kralja. Neprolazna književna vrednost tog dela sastoji se u tome što je ovde umetnost kratke umetničke priče uzdignuta na veliku visinu. »Dekameron« je dragocen i zbog mnogobrojnih crtica iz života koje je autor u njemu rasuo, osobito iz života popova i monaha, koje duhovito ismeva.
»Dekameron« (grčka reč koja znači deset dana) sastoji se od sto novela. Među njima postoji veza utoliko što ih autor stavlja u usta sedam izmišljenih dama i tri kavaljera iz Firence, koji su se u doba kuge 1348 g. sklonili iz grada u jednu vilu u obližnjem mestu Fijezole. Za vreme desetodnevnog boravka u vili članovi tog društva pričaju svaki po jednu novelu dnevno.
»Dekameron« je izazvao mnogobrojna podražavanja, od kojih ćemo pomenuti novele Franka Saketija (umro oko 1400 g.). »Sto novih novela« od nepoznatog autora iz XVI v. i »Heptameron« od Margarite Navarske.
Bokačo je bio vatreni poštovalac Dantea. On je napisao biografiju velikog Firentinca i komentare uz »Božanstvenu komediju«. Njegovom peru pripada i niz romana — »Fjameta«, »Filostrat« i dr. — koji po umetničkoj vrednosti znatno zaostaju za »Dekameronom«, ali ipak imaju veliki značaj kao preteče modernog realističkog romana.
Petrarka i Bokačo krčili su put novim idejama i novim umetničkim formama. Delatnost humanista dalje se razvija u XV v. u centrima Renesansa kao što su Firenca, Rim, Napulj i Venecija.
Firentinski centar humanizma. U Firenci XIV i XV v. niču specijalne ustanove oko kojih se okupljaju humanisti — univerzitet i Platonovska akademija. Tirani iz kuće Mediči — Kozimo, zatim Lorenco Veličanstveni, izvanredno su zaštićivali humaniste. Pored već pomenutih Pođa, Salutatija, Leonarda Bruni i Nikolija, treba među firentinskim humanistima istaći specifičnu figuru Marsilija Fičina, koji se bavio Platonovom filozofijom.
Onaj interes i pokroviteljstvo, koje je bogata buržoazija pokazivala za razvitak Platonove idealističke filozofije jasno svedoči da je racionalizam te buržoazije još bio vrlo ograničen i da je napredna buržoazija XVIII v., koja je mislila materijalistički, daleko pred njom izmakla. Objašnjenje za tu pojavu treba tražiti u tome što je francuska buržoazija u epohi »Prosvećenosti« bila revolucionarna klasa koja je težila da likvidira gospodstvo feudalaca i da se dograbi vlasti. Italijanska buržoazija XV v. koja je već došla na vlast u italijanskim gradovima-republikama, posle ugušivanja ustanka čompa u Firenci i ustanka plebejskih masa u drugim gradovima, zauzima u politici sve reakcionarnije pozicije. U svom racionalizmu ona nije došla do materijalističke filozofije kao što ni u svom kritičkom stavu prema crkvi nije došla do ateizma, pa ni do deizma XVIII v.
Visoki nivo materijalne kulture i ekonomskog razvitka koji je dostigla Firenca pripomogao je da se ovde sakupi i najveći broj velikih umetnika i naučnika. Tu su radili veliki majstori ranog Renesansa, slikar Mazačo, vajar Donatelo i mnogi drugi. Tu je živeo i delao Leon-Batista Alberti, jedna od najizrazitijih i najsvestranijih figura XV v. Matematičar, inženjer, arhitekta, slikar i teoretičar slikarstva, Alberti je ostavio traga u najrazličitijim oblastima umetnosti i nauke. On je dao: »Deset knjiga o arhitekturi«, traktat iz anatomije, po vremenu prva razmišljanja o perspektivi i niz filoloških radova. S raznovrsnošću svojih naučnih i umetničkih poslova Alberti je spojio interes za fizičku kulturu i oduševljenje za sport, i tako je u svakom pogledu bio primer harmonički razvijene ličnosti u epohi Renesansa. Najzad, za Firencu je tesno vezan i još svestraniji Leonardo da Vinči, koji je podjednako genijalan kao slikar, kao inženjer-pronalazač i kao naučnik. U svojim naučnim. radovima iz mehanike koji za njegova života nisu bili objavljeni, Leonardo prvi u istoriji nauke ističe na prvo mesto eksperimenat kao osnovu naučnog saznanja i podvlači plodotvornost tesne veze i uzajamnosti između teoriske nauke i primenjene tehnike. Među »titanima duha i učenosti« koje je dao Renesans, Engels ne pominje uzalud na prvom mestu Leonarda da Vinči.
Duh kritičkog istraživanja kod humanista. Vala. Kod firentinskih humanista XV v. znatno se razvio duh kritičkog istraživanja, koji je naročito došao do izraza u oblasti filologije i istorije. U vezi s tim treba pomenuti »Firentinsku istoriju« od Leonarda Bruni, koji je u izvesnom pogledu prethodnik Makijavelija. Ali se najizrazitiji kritički stav prema spomenicima prošlosti zapaža u delima Lorenca Vale (1406—1457 g.), koji se rodio u Rimu, ali je dugo živeo na napuljskom dvoru. Vala je proslavio svoje ime istraživanjem »Konstantinove darovnice«, na kojoj je papstvo tokom celog Srednjeg veka zasnivalo svoje političke pretenzije. Služeći se metodom filološke kritike Vala je dokazao da je taj dokumenat falsifikat. Nalazeći se u službi napuljskog kralja, koji je bio u neprijateljstvu s papom, Vala je i u drugim delima napadao papstvo. Ujedno je i u svojim filozofskim traktatima, na primer »O pravom dobru« (»De vero bono«), osporavao katoličkoj crkvi asketizam, proglašavao za zakonitost telesne potrebe i težnje čoveka za čulnim uživanjima zemaljskog života.
Interesantno je za karakteristiku izvesne besprincipijelnosti humanista što je Vala smatrao za shodno da posle izmirenja Napulja s Rimom ponudi papi svoje usluge. On mu se obraća s pismima u kojima ga ubeđuje kako treba da ga primi k sebi u službu, argumentišući to time što će, ako je već bio u stanju da svojim spisima nanese papstvu štetu, umeti, ako papa to želi i ako ga pomogne, da mu već donese i veliku korist. Vala je postigao svoj cilj, dobio je poziv da dođe u Rim i umro u duhovnom zvanju.
Rimska crkva i humanizam. Ova epizoda, među ostalima, pokazuje da rimska crkva, koja je u to doba bila u raspadanju, nije u humanistima gledala opasne protivnike i nije smatrala da sam humanizam podriva njeno gospodstvo. Ne samo da su u tom periodu humanisti okružavali pape, već su i sedeli na papskoj stolici. Takav je humanist bio Tomazo Parentučeli, koji je postao papa pod imenom Nikole V (1447—1455 g.) i koji je osnovao čuvenu Vatikansku biblioteku. Takav je bio i Enej-Silvije Pikolomini (papa Pije II), istaknuti humanist, poznat po radovima istoriografskog karaktera. Za. vreme tih papa i njihovih naslednika okuplja se u Rimu čitava grupa humanista koji se po nalogu papa bave prevođenjem s grčkog na latinski i pišu originalna dela.
Rimski centar humanizma. Pomponije Leto i Flavio Biondo. Meu rimskim humanistima naročitu pažnju zaslužuju Pomponije Leto i Flavio Biondo. Pomponije Leto bio je osnivač akademije — kružoka rimskih humanista, u kome su oni čitali svoja dela i izmenjivali misli u vezi s lektirom. Rimski humanisti su se oduševljavali paganskom filozofijom i bili su po svojim raspoloženjima i pogledu na svet pravi pagani. Karakteristično je za slobodoumnost papskog Rima u tom periodu što je Pomponije Leto mogao dugo vremena da nekažnjeno istupa protiv crkvene dogme o besmrtnosti duše. Tek ga je papa Pavle II (1464—1471 g.) bacio u tamnicu i raspustio akademiju.
Drugi rimski humanist, učitelj Leta, Flavio Biondo pretstavlja interes kao istoričar koji je u svojim delima prvi primenio podelu na period stare i period srednjovekovne istorije. Njegova »Ilustrovana istorija«, »Obnovljeni Rim« i drugi radovi pokazuju da je autor dobro poznavao arheologiju. U velikom nezavršenom delu »Istorija od pada Rima« on daje prvu povezanu istoriju Srednjeg veka. Ali, Biondo je pisao prilično rđavim jezikom, i u epohi kada su blistavu latinštinu mnogi cenili više od znanja, on nije bio poznat koliko je zasluživao.
U tom pogledu potpuna suprotnost Biondu bio je humanist Filelfo, čovek darovit, koji je lako pisao tečne latinske stihove i stoga uživao ogromnu popularnost. Njegova su dela bez umetničkog značaja, ali su interesantna po tome što je pomoću njih Filelfu colazilo za rukom da Dolazi do velikih prihoda, da drži sluge, nekoliko kočija i da živi na velikoj nozi. On je ucenjivao kneževe i druge ljubitelje »slave«, obećavajući im da će ih ovekovečiti u stihovima. Šaljući nekome svoja dela, on je često otvoreno pisao: »Ja vam upućujem ove stihove da bi ih razmenili za novac«.
Filelfo je interesantan ne samo kao tip humanista koji ucenjuje svoje zaštitnike već i kao jedan od prvih književnika koji su živeli isključivo od svog književnog rada. Docnije, u XVI v., obnoviće taj tip, ali u drugim uslovima i s nizom osobenosti, čuveni pamfletist, književnik koji je pisao o političkim temama — Pijetro Aretino.
Uticaj italijanskog humanizma na druge zemlje u Zapadnoj Evropi. Krajem XV v. humanistička prosvećenost počinje da se širi iz Italije po drugim zemljama Evrope. U tom pogledu odigrali su važnu ulogu italijanski pohodi francuskih kraljeva, koji su doveli francusko društvo u dodir sa italijanskom kulturom, a takođe i putovanja evropskih književnika i naučnika u Italiju radi obrazovanja. Tako čuveni nemački humanist Erazmo Roterdamski mnogo duguje Lorencu Vali čiji je učenik bio. Drugi veliki nemački humanist Urlih fon Huten studirao je u Paviji pravo ne zaboravljajući u isto vreme na svoje čisto humanističke interese.
Pronalazak štampe i humanistička prosvećenost. Moćno oruđe nove buržoaske prosvećenosti bila je štampa, koju je pronašao Johan Gutenberg u Majncu 1440 g. Još pre njega u cilju umnožavanja pojedinih crteža i manjih tekstova pribegavalo se takozvanoj ksilografiji. Na drvenoj dasci urezivana su reljefna slova ili crteži i tom daskom štampana je stranica.
Ono osnovno u čemu je Gutemberg usavršio štampu sastojalo se u tome što je mesto celih dasaka uveo pokretna slova. Sem toga, on je počeo da izrađuje slova ne više drvena, već da ih izliva iz metala. Najzad, on je pronašao štamparski stroj. Ta usavršenja raširila su se ogromnom brzinom po čitavoj Evropi. Svuda niču tipografije, koje omogućuju da se knjiga izda u stotinama, a ponekad i u hiljadama primeraka. Štampana knjiga, sem toga, bila je znatno jevtinija od rukopisne i tako je postala dostupna širokom krugu čitalaca.
Humanisti su brzo uzeli u svoje ruke štamparije. Mletački humanist Aldo Manucije osniva 1490 g. tipografiju, u kojoj se specijalno štampaju dela antičkih pisaca, koja su filolozi prethodno kritički proverili. U XVI v. knjige te štamparije — »aldine« — jako se šire. Počela su da se štampaju i dela samih humanista.
Sem štampanja, period ranog Renesansa doneo je i niz drugih pronalazaka i usavršenja (u tkačkoj proizvodnji, časovničarstvu, mlinarstvu, metalurgiji i sl.), koji su, kako ističe Engels u »Dijalektici prirode«, odigrali veliku ulogu u razvitku nove nauke. »Može se reći — piše Engels — da je sistematska eksperimentalna nauka u pravom smislu postala moguća tek od tog vremena.«[1] Treba ukazati da se u to vreme pojavila i geografska karta, kompas i druga usavršenja u oblasti moreplovstva, koja su stvorila neophodne tehničke preduslove za velika geografska otkrića.
Tako je već period ranog Renesansa pripremio rušenje crkveno-feudalnog pogleda na svet i skolastičke pseudonauke. Svetlost počinje da razbija srednjovekovni mrak. Ipak su najznačajniji uspesi u tom pogledu postignuti tek za narednih jedan-dva veka. Na taj period se uglavnom i odnosi sjajna karakteristika pregalaca Renesansa koju daje Engels.[2]
I. Klasici. Engels, Anti-Diring, Dela, t. XIV (vidi hrvatski prevod). — Engels, Dijalektika prirode, Dela, t. XIV.
II. Izvori. Hrestomatija za istoriju Srednjeg veka, u red Gracijanskog i Skaskina, t. II, deo I, 1938, str. 282—294. — Petrarka, Autobiografija. Ispovest. Soneti, — Bokačo, Dekameron. — Bokačo, Fjameta. — Bokačo, Fijezolske nimfe. — Pođo Bračolini, Facetiae. — Novele italijanskog preporoda, 3 t., Moskva 1912—1914. — Hrestomatija zapadnoevropske književnosti. Epoha Preporoda. Sastavio Purišev, Moskva 1938, str. 9—84.
III. Studije. Priručnici. Dživeljegov, Početak italijanskog Preporoda, Moskva 1908. — Fojgt, Preporod (klasične starine, 2 t., Moskva 1884—1885. — Burkhard, Kultura Italije, 2 t., 1905—1906. — Monije, Kvatročento, t. I, Moskva 1891. — Friken, Italijanska umetnost u doba Renesansa, t. I, Moskva 1891. — Zajčik, Ljudi i umetnost italijanskog Preporoda, Petrograd 1906. — Koreljin, Ogledi iz italijanskog Preporoda, 1910. — Vilari, Nikolo Makijaveli i njegovo doba, Moskva 1914. — Vilari, Savonarola i njegovo doba, 2 t., Moskva 1913. — Oljški, Istorija naučne literature na novim jezicima, t. 1—2, Moskva 1934. — Čitanka za istoriju Srednjeg veka, u red. Vinogradova, razna izdanja, t. IV, § 77, 78, 81, 85.