Историја средњег века I 32
| ← | ИСТОРИЈА СРЕДЊЕГ ВЕКА I У редакцији: А. Д. Удаљцова, Ј. А. Косминског и О. Л. Вајнштајна |
→ |
Црква и школа. Главни носилац културе у феудалној Европи од XI до XV в. била је, као и у претходном периоду, феудално-католичка црква.
Школа се и даље налазила у њеним рукама. Додуше, у XII и XIII в. у градовима је поникла школа која није зависила непосредно од цркве, али је настава и у њој имала првенствено црквено-религиски карактер. У почетку су наставници били свуда или свештеници или монаси и, разуме се, предавали у чисто религиском духу.
На шта се, пак, сводила настава у Средњем веку? Тип те наставе настао је релативно рано и држао се врло упорно током читавог Средњег зека. У почетку су натеривали дете да учи наизуст молитве и псалме, при чему је настава вршена на латинском, тј. на страном језику, који је давно постао потпуно мртав. Затим се приступало учењу читања и писања. У настави је велику улогу играла шиба. Средњовековне слике које су претстављале школу обично приказују учитеља са шибом у руци. Тада је било врло тешко да се научи читање и писање. Речи су се писале с различитим скраћеницама. Ученик је морао да научи напамет сав тај сложени систем исписивања речи.
После основне наставе долазило је учење »седам слободних вештина« (види гл. X).
Универзитети. Од XI и XII в., епохе Крсташких ратова, развитка робно-новчане привреде и успона градова школа је учинила значајан корак напред. Од тог времена почиње се формирати виша школа, универзитет.
Врло је тешко рећи када је тачно био основан овај или онај стари универзитет због тога што су многи склони да за његов почетак узму онај моменат када би ма каква школа почела да привлачи к себи велики број слушалаца, када би се у њој као наставници јавила крупна имена. Тако, на пример, сматрају да је Болоњски универзитет основан крајем XI в. када је у болоњској школи почео да предаје римско право као посебан предмет чувени правник Ирнерије, који је први приступио проучавању непосредних извора римског права, — Јустинијановог »Зборника грађанског права«, и када се почело с његовим коментарисањем, такозваним глосаторством. Улазећи у епоху развитка робно-новчаних односа, Европа је у римском праву налазила готове одговоре на питања која су се постављала пред правну свест средњовековног човека на том ступњу његовог развитка. Римско право садржавало је не само систем правних норми које одговарају робно-новчаној привреди већ је давало одговор и на низ политичких питања која су у тој епохи постављена у вези са успоном краљевске власти. Теорија краљевске аутократије ослањала се на Јустинијанов кодекс, и ми знамо како су се легисти користили текстовима из њега ради одбране апсолутистичких претензија владара. Затим, за развитак буржоаске својине из феудалне, за покушаје да се одузму општинске земље, за покушаје да се појача експлоатација сељаштва — за све се то налазило идеолошко оправдање у римском праву, које се заснива на ропству и на неограниченој приватној својини. У Болоњи се ствара чувена школа глосатора или коментатора римског права. Најистакнутији међу њима био је глосатор XIII века Акурсије, који је у свом делу »Glossa perpetua« сакупио најауторитативније коментаре.
Тешко је утврдити и датум оснивања универзитета у Паризу. Још у XII в. притицао је у тај град велики број студената које је привлачила слава сјајних наставника, међу којима се налазио чувени филозоф-сколастичар Абелар (1079—1142 г.). Као званични моменат постанка овог или оног универзитета може се сматрати његова потврда од стране папе или цара. Прва повеља Париског универзитета потиче из 1200 г.
Тада се универзитет још називао studium generale, што је значило »општа« или »универзална« школа. Тај је назив употребљаван у том смислу што су на универзитету по правилу предаване све основне науке које су тада постојале, а такође и због тога што он није имао локални карактер, већ је био отворен за сав тадашњи западни свет. Универзитет претставља зборно место ученика из најразличитијих земаља. Многи су студенти, у трагању за бољим наставницима ове или оне науке, мењали читав низ универзитета. Студент луталица обична је појава у средњовековној Европи.
Било је међу студентима и таквих који би прошли само основни универзитетски курс, па се онда, уплашени безданом премудрости, манули тог посла; за њих је лутање постајало професија и весела доколица. У то доба, од XIII до XIV в., настао је тип студента луталице — ваганта или голијарда. Студенти су лутали у већим дружинама и састављали песме у којима су причали о свом животу, а често и излагали заједљивој критици кардинале, епископе и самог папу. Ти ваганти често су били преносиоци реформационих идеја у цркви.
Међународни карактер који су у то доба добили универзитети изражавао се у томе што је на сваком великом универзитету било увек неколико нација, тј. група земљака, које су претстављале сталне органе универзитетске управе. По тим организацијама — заједницама (universitas), којима су се придруживали и професори, велика школа добила је назив који се доцније усталио — »универзитет«; он је потиснуо првобитни назив studium generale.
Својеврсном интернационалном карактеру универзитета допринело је и то што су студенти на универзитетима слушали предавања на једном те истом латинском језику — међународном језику тадашње науке.
Читаво универзитетско уређење, онакво какво се сачувало у Европи до дана данашњег, настало је још у првим вековима постојања универзитета. Тако, подела универзитета на факултете има свој почетак у XIII в. Обично је на универзитету постојао припремни факултет, такозвани артистички (facultas artium), на коме се прелазило седам слободних вештина (artes liberales), тј. тривијум и квадривијум. Студенти тог факултета, »артисти«, били су младићи, делом још деца од 12—13 година. Завршивши артистички факултет, студенти су могли ступити на ма који старији факултет. Ти старији факултети били су теолошки, медицински и правни, на коме се учило не само грађанско (римско) већ и канонско (црквено) право.
У Средњем веку почело се и са системом учења по лекцијама, заведеним услед недовољног броја књига. Ученици су морали да записују лекције, па су затим те лекције прорађивали на диспутима. На диспутима су вођене расправе почевши с такозваном тезом коју би изнео наставник, а коју би затим претресали студенти. При томе је међу дискутанте понекад постављана преграда, јер се дискусија често претварала у тучу.
Предавања на универзитету врло се често нису држала у слушаоницама, тј. студенти нису долазили к професорима, већ су професори ишли студентима у њихове интернате. Око универзитета је постепено ницао читав низ студентских интерната или колегија, који су оснивани средствима добротвора или градова. У колегијима су сиромашни студенти добијали стан и храну, а затим су тамо и наставници често пребацивали држање својих предавања. Тако је чувена Сорбона, центар Париског универзитета, била, строго узевши, интернат за студенте теологије.
Студент који би прешао известан део курса могао је дати испит за бакаларијат, тј. за први научни степен; по свршетку универзитетског курса полагао је испит за степен лиценцијата и добијао право да предаје (licentia docendi). Наредни степен био је степен магистра, затим највиши степен доктора.
Ширење универзитета. Универзитети су се брзо ширили по Европи, при чему су један од начина њиховог ширења била пресељавања универзитета. Универзитети су имали сталне сукобе с месном црквеном влашћу, нарочито с месним градским властима. Ти су сукоби углавном избијали по питањима јурисдикције. Врло се често постављало питање да ли универзитет има право да сам суди својим студентима или то право треба да припада било цркви било месном градском суду.
За градове су студенти претстављали извор прихода, али је то био крајње немиран елеменат. Сукоби између студената и грађана доводили су до честих окршаја, у које су често морале да се умешају и градске судије. Понекад је долазило до правих студентских погрома. Било је случајева када би универзитет због конфликта у пуном саставу прешао у други град, услед чега су често ницали нови универзитети. Тако је Оксфордски универзитет у Енглеској настао у XIII в. захваљујући томе што је Париски универзитет штрајковао, па је део професора и студената прешао у Енглеску и основао универзитет у Оксфорду. Али, како се нису сложили с месним властима, професори и студенти су одатле прешли у Кембриџ. Уосталом, Оксфордски универзитет је ускоро поново прорадио, али је универзитет остао такође и у Кембриџу.
Универзитети су ницали по свим земљама Европе. У Италији, поред Болоњског универзитета, прославила се већ у XI в. виша медицинска школа у Салерну. Поред Париског универзитета, у Француској се у XIII в. јављају универзитети у Монпелијеу, Тулузи и Орлеану, у Енглеској — Оксфордски и Кембрички универзитет, у Шпанији — универзитет у Саламанки. У XIV в. појавили су се универзитети у Прагу, Кракову и Хајделбергу. Почетком XVI в. у Европи је било преко шездесет универзитета.
Не треба замишљати да су ти универзитети били препуни. На Париском универзитету, највећем од свих, тешко да је број студената прелазио 2.000. Највећи универзитети били су на гласу због наставе било које од основних дисциплина. Тако је Болоњски универзитет био на гласу због проучавања правних наука, Орлеан — због проучавања латинских писаца, Париз — због свог теолошког факултета. Париски универзитет био је теолошки центар Европе и уживао велики углед у теолошким питањима. У доба кризе папства и »великог расцепа« католичанства, Париски је универзитет играо водећу улогу у питањима реорганизације цркве.
Сколастика. Какав је био карактер те науке која се предавала на средњовековним универзитетима? Обично је означавају термином сколастика, тј. школска наука. Треба само имати на уму, прво, да сколастички метод, или сколастика, не исцрпљује све карактеристике средњовековне науке и, друго, да је сам сколастички метод преживео читав низ етапа, и ми врло често о њему судимо по његовим последњим фазама, фазама опадања, које су постале предмет оштре критике хуманиста почетком XVI века.
Сколастички метод био је најдоследније примењиван у теологији, оној »науци« која је цркви изгледала најважнијом и најбитнијом. У сколастичком методу најпре пада у очи огромна улога ауторитета и потпуно безначајна улога искуства. Сматрало се да је читава сума знања већ дата или у светом писму или у делима такозваних црквених отаца и учитеља или, најзад, у делима неких античких писаца. Задатак се није сводио на то да се повећа обим знања, већ да се она систематизују. Стога је овде изванредно велики значај добио начин обраде материјала у завршни систем.
У том циљу служили су се дедуктивним методом, методом извођења ових или оних закључака из датих поставки, или, ако употребимо термин формалне логике, силогистичким методом. Његову основу чинила је формална логика Аристотела, највећег ауторитета средњовековне филозофије. Строго узевши, утицај Аристотела преовладао је крајем XII в., када су се западни теолози преко шпанских Арабљана и Јевреја потпуније упознали с његовим делима.
Сколастика је имала да прерађује у један систем сасвим хетерогене елементе, који су се само с великом муком могли спојити у једну целину. Како је било могућно довести у склад Аристотелову филозофију с традицијом хришћанске цркве? Ту је било мноштво очигледних противречности, које су се могле укључити у јединствен систем само помоћу домишљатих логичких софизама. А колико је било унутрашњих противречности у самом тексту светог писма или у делима црквених отаца, противречности које су почеле да се разоткривају изоштреној логичкој мисли, и које је делом сабрао, на пример, Абелар у своме »Sic et non« (»Да и не«). Све су се те противречности морале уклонити, изгладити, изглачати, и у раду на томе створена је ванредна утанчаност и довитљивост логичких операција сколастичара.
Спор о универзалијама. Разуме се, та логичка виртуозност, отргнута с тла искуства, обично је млатила празну сламу. Али је сколастика у низу филозофских питања учинила много штошта што је од вредности, рашчистивши путеве даљем развитку филозофске мисли у Европи. Као пример, навешћемо питање универзалија (тј. општих појмова), које је толико интересовало и подвајало сколастичаре. То је био нарочито омиљен проблем средњовековне филозофије, који се сводио на следеће: имају ли општи појмови реално биће или су они само прости називи, који повезују читав низ појединачних појава? Одговор на то питање поделио је средњовековне сколастичаре на две главне школе — реалисте и номиналисте. Школа номиналиста је сматрала да су општи појмови, универзалије, само речи (flatus vocis), називи, имена — латински nomina, одакле и назив номинализам. Школа реалиста признавала их је за реалне ствари (realia), одакле и назив реализам. Треба имати на уму да средњовековни реализам нема ничега заједничког с реализмом у данашњем смислу речи и да, напротив, претставља крајње испољен идеализам у платоновском духу. Као што код Платона идеје постоје независно од конкретних предмета материјалног света. који претстављају само копије тих идеја, исто тако и универзалије код средњовековних реалиста постоје независно од разноврсности појава. Школе номиналиста и реалиста настале су у XI и XII в. Велики претставник номинализма био је Росцелин, а реализма — Виљем из Шампоа.
Некако по средини — али ипак ближе номинализму — стајао је највећи филозоф XII в. Абелар, који је био ученик и Росцелина и Виљема из Шампоа. По његовом учењу, такозваном »концептуализму«, појам реално не постоји као нешто опште ни у предметима ни изван предмета, али он није ни просто »име«: он постоји у сазнавалачком уму и одговара нечем објективном у природи ствари.
Не улазећи подробније у историју сложеног питања о номинализму и реализму, треба истаћи да је оно било у тесној вези с теолошким проблемима као што је питање о божанском тројству. Близак сензуализму, номинализам је претстављао опасност за те основне хришћанске догме, и црквени ауторитети су то јасно схватили, — није узалуд чак и умерени Абеларов номинализам био осуђен на Санском сабору 1141 г. Ту је велику улогу одиграо огорчени противник Абелара, чувени мистичар и аскета Бернард из Клервоа.
Процват сколастике. Сколастика је доживела процват у XIII в., кад пада делатност њених највећих претставника као што су Алберт Велики и нарочито његов ученик Тома Аквински (1225—1274 г.). Тома Аквински није био новатор у области идеја, али се истакао даром за систематизацију, изузетним и за сколастичара, и у своме главном делу »Summa theologiae« дао своје врсте енциклопедију средњовековног погледа на свет. Умерени реалист у питању универзалија, признавао је два извора сазнања: виши — откровење, и нижи — разум, који на крају крајева никада не могу противречити један другоме. Сем филозофских питања Тома Аквински је у својој енциклопедиској »Суми« претресао такође политичка и економска питања. Његови економски погледи одражавали су онај моменат у развитку градске трговине и градског заната с којим се сусрећемо у XIII в. У складу с погледима који су тада владали у цркви он је развио учење о »правичној цени« и о грешности процента.
Мистика. Упоредо са сколастичким правцем у средњовековном погледу на свет, нарочито у теологији, развијала се друга струја, која је добила назив мистика.
Мистичари су полазили с гледишта да разум не претставља средство за постизавање истине. Сколастичари су апсолутно веровали у то да разум и вера не иду у раскорак и да се свака верска догма може логички доказати. Мистичари су одбацивали разум сматрајући да се истина може постићи само контемплацијом, сталним молитвама и непрекидном усмереношћу својих мисли богу, услед чега човека обасја божанска светлост и истина силази на њега као неки божји дар. Највећи претставник средњовековне мистике био је већ поменути Бернард из Клервоа.
Међу сколастичарима и мистичарима избијали су стални сукоби, они су међусобно окривљивали једни друге за јерес, и често је овај или онај претставник сколастичког или мистичког учења платио за своје погледе тиме што је излаган прогонима као јеретик.
Али, средњовековни поглед на свет имао је углавном сколастички карактер.
Сколастика и позитивно знање. Основни недостатак сколастичке филозофије — клањање пред ауторитетима и занемаривање искуства — оптерећивао је оне елементе позитивног знања који су неговани у средњовековној науци и који су у њу продирали од XII и XIII века захваљујући многобројним преводима старогрчких и арапских научних дела на латински језик. О свему је одлучивао ауторитет а не посматрање и експерименат. Ти ауторитети били су Птолемеј у астрономији, Аристотел у физици и низу других природних наука, Хипократ и Гален у медицини итд. Ти зачеци егзактног знања добијени из античких писаца тесно су се преплитали са сваковрсним псеудонаукама као што су астрологија и алхемија, које су држале у својој власти и велике умове још у XVII в.
У XIII в., у доба највећег процвата сколастике, настао је међу наставницима Оксфордског универзитета, фрањевцима, правац који је захтевао да се човек не обраћа на ауторитете, већ на непосредне огледе и посматрање. Те идеје, које је истицао Роберт Гростет, с нарочитом снагом и заносом пропагирао је његов ученик Роџер Бекон (1214—1294 г.). Он је одлучно иступио против основног недостатка сколастике — клањања пред ауторитетима — и доказивао да науку, знање треба заснивати само на математици и искуству. Ценећи мишљења старих, говорио је Бекон, треба имати на уму да су и они били људи и да су често грешили. Сам Аристотел није знао све на свету, а учинио је само оно што је у његово време било могућно. Од три извора знања — ауторитета, разума и искуства — ауторитет је сам по себи недовољан ако је лишен разумске основице, а сам разум »не може одвојити софизам од правог доказа ако своје наводе не може оправдати искуством«. Разишавши се радикално с погледима који су владали у тадашњој науци и при томе оштро шибајући живот свештенства, Бекон је навукао на себе прогоне цркве, био је осуђен за јерес и провео низ година у тамници. Беконов захтев да се реформише научна мисао, који је одјекнуо у време када је »анђеоски доктор« (тако су због дубокоумности називали Тому Аквинског) био у пуном замаху делатности, разуме се, није нашао одјека. XIII век претстављао је врхунац сколастичког ауторитативно-силогистичког метода.
Али је ипак усвајање грчко-арапске науке дало у XII и XIII в. потстицај да се науке обрађују не само на универзитетима већ и ван њиховог делокруга. На пример, почетком XIII в. покушао је италијански трговац Леонардо Пизански, усвојивши арапску аритметику и алгебру, да самостално изложи те науке, Његова је књига била прво дело из алгебре у Средњем веку у Западној Европи. Други математичар XIII в., Јордан Неморарије, обраћивао је питања геометрије и механике.
Изван универзитетске науке били су и географи-путници у XII и XIII в. У другој половини XIII в. млетачки трговац Марко Поло путовао је по Далеком Истоку, провео двадесет дана на двору монголског хана Кубилаја и обавио, по његовом наређењу, неколико путовања у Кину, Бурму и, можда, у Анам. У свом дневнику он износи низ интересантних запажања о животу, обичајима и уређењу земаља које је видео, али он у исто време прима на веру и мноштво фантастичних прича које је чуо. У географским описима тога времена саопштаване су заједно с тачним вестима и фантастичне приче о земљама где живе страшни полуљуди-получудовишта. Књиге о животињама, биљкама и минералима пуне су таквих фантастичних описа. Аутори тих описа настојали су да из чуда о којима говоре извуку верско-моралне поуке.
У XII и XIII веку били су постигнути извесни успеси у медицини захваљујући у првом реду радовима научника салернске медицинске школе. Али, како ти научници нису познавали анатомију ни физиологију човека, развитак медицине споро је кретао напред.
Наука у XII и XIII в. још није показивала озбиљан утицај на ниво техничких знања те епохе. Напротив, доста научних знања изграђивано је узгред, уз рад на техници. Већи њихов део још је био предмет усмене традиције, коју је један занатлија као искуство предавао другоме. Само је понешто доспевало у рукописну књижевност. Познато је неколико рукописних састава из XII и XIII в. о питањима практичне хемије. Они садрже рецепте за прављење .разних материја, састављање боја, хемиског бојења стакла, добијање неких експлозивних смеса итд.
Та се књижевност налазила под јаким утицајем грчко-арапске алхемије. Из пољопривредне технике у XII и XIII в. наилази се на записе савета и рецепата за обраду земље и гајење биљки. Дело сколастичара Алберта Великог било је најисцрпније. Судећи по томе делу, на напредним сеоским газдинствима XIII в. већ је схватан значај разних земљишта и ђубрења за добијање боље летине, и људи су се трудили да изаберу најбоље врсте биљака, примењивали су калемљење воћака итд.
Као главна покретачка снага у производњи и даље је служио рад људи и животиња. Али, у млинарском послу све је више улазила у употребу водена снага (воденица), позната у најпростијој форми још у време Карла Великог, па и раније. Од XII в. у равничарским земљама (као у Холандији и Немачкој) почео се користити и ветар као покретачка снага млинова. Постепено се покретачка снага воде и ветра почела ширити у другим гранама производње.
У XIV и XV в. запажа се знатан развитак технике. Техника метала почиње да игра све већу улогу, особито под утицајем војних потреба, које су изазвале повећану потражњу метала. Јавља се ватрено оружје, топови, којих се најпре гађало каменим а затим металним зрнима. За пуцање је служио барут, који је пронађен у Немачкој у првој половини XIV века.
И теориска мисао почиње живље да ради. На Париском универзитету, главној кули сколастичке науке од XIII до XV в., постигнути су неки успеси у теорији равнотеже и учењу о кретању, тј. у механици (у предавањима Алберта Саксонског, Буридана и у делима васпитаника тог универзитета — Орезма). Један од претставника сколастике XV века, Никола Кузански (у Немачкој) истицао је мишљење да у свету нема мировања и да се све налази у кретању, поред осталог и земља. Ипак код тог ученог епископа још није било јасног закључка о кретању земље око сунца. Најзначајнија су била достигнућа науке у Италији, напредној земљи тадашње Европе.
Дакле, не треба замишљати средњовековну науку као слику потпуног застоја. У последњим вековима периода који изучавамо постигнути су извесни резултати у области математике, физике, астрономије и сл., који су припремили онај силни процват егзактног знања који је везан за епоху Ренесанса (види гл. XXXIII). Али, ти позитивни резултати нису постигнути на бази црквеног погледа на свет и сколастичког метода, који је за њега карактеристичан, већ на бази раскида с њима.
Процеси против вештица. Оставши »служавком цркве«, црквена ученост често је својим ауторитетом подржавала најчудовишнија сујеверја и налазила за њих оправдање и образложење ако је то било у интересу цркве. Црква је увек била и остала непријатељ критичке мисли и расадник затуцаности и сујеверја. За средњовековног човека нису постојали непоколебиви закони природе у оном смислу како их ми сада схватамо. За њега је сав свет био пун добрих и злих духова, анђела и демона, на сваком су га кораку чекала чуда. Вером у чуда проткана су безбројна житија светих, омиљено штиво у Средњем веку. Та житија почела су се доцније сакупљати у зборнике, међу којима је нарочито познат зборник који је у XIII в. саставио ђеновљански епископ Јаков Ворагински, таказвана »Златна легенда« (»Legenda aurea«).
За карактеристику те стране погледа на свет средњовековног човека велики интерес претставља књига немачког монаха Цезарија из Гајстербаха, који је живео крајем XII и у првој половини XIII в., »Приче о чудима«(Dialogi miraculorum). У тој књизи Цезарије прича о мноштву чудесних догађаја у којима главну улогу играју демони. Демони вребају човека са свих страна трудећи се да га уведу у искушење и да му упропасте душу. Нарочито радо лове монахе. Демони узимају најразноврсније облике — час обичног човека, час џина, час било какве животиње: пса, мачке, миша и сл. Цезарије, на пример, прича, како је један епископ опазио на шлепу једне накинђурене жене која се журила у цркву читаву гомилу ђаволчића: »Били су велики као пацови, црни као Абисинци и са насмејаним њушкама. Пљескали су длановима и играли, управо као рибе ухваћене у мрежу.« У другом случају, нека је жена видела ову страшну слику: »Пред монасима ишли су огромни пси страшног лика с ланцима који су једним крајем били везани њима око врата, а другим су били обавијени око вратова монаха; тако су ђаволи водили ове последње у искушење.«
Црква се користила сујеверјима која су владала, и на основу тога су настали чудовишни процеси против вештица. У раном Средњем веку црква је гледала на веровање у вештице и чаробњаке који шаљу невоље људима и у стриге које лете по ваздуху као на остатак паганства и гонила је оне који су у то веровали и који су убијали »чаробњаке«. Забрана да се убијају чаробњаци налази се у капитуларијима Карла Великог. Али, црква је доцније у тим сујеверјима открила средство за учвршћење свог ауторитета. Овде претставља прекретницу оно заоштравање борбе против јеретика и почетак црквеног терора до кога долази за време понтификата Иноћентија III. Албижане су оптуживали за чаробњаштво, за везе с ђаволом и гонили их не само као јеретике већ и као чаробњаке. Црква је разрадила учење о чаробњаштву у читав систем и користила се њиме да би држала становништво у сталном страху, с једне стране, од измишљених вештица и чаробњака, од којих људе може спасти само црква, а, с друге стране — од прогона због чаробњаштва, који би се лако могли сручити на главу свакоме ко цркви не би био по вољи. Према учењу цркве, ђаво је склапао посебне уговоре с неким људима, давао им натприродну снагу да шкоде људима — да уништавају усеве, тамане стоку, шаљу епидемије и, што је најстрашније, да упропашћују људске душе. Ти чаробњаци и вештице ноћу тобоже долећу на своје пирове, где се предају помамним играма, ждерању, разврату, и добијају од ђавола упутства како ће људима нашкодити. Црква је учила да су чаробњаци и вештице склопили заверу с циљем да униште читав људски род и да само инквизиција са својом тортуром и ломачама може да спасе човечанство од опасности која му прети. Та одвратна бесмислица проглашена је за истину, а на неверовање у њу гледало се као на опасну јерес. Несрећне окривљенике приморавали су тортуром да признају све што су инквизитори желели, а затим су њихови искази узимани као несумњив доказ да стварно постоје уговори с ђаволом и пирови вештица. 1487 г. изишла је у Штрасбургу једна од најстрашнијих књига у историји човечанства — »Чекић вештица« (»Malleus maleficarum«), коју су написали »учени« немачки доминиканци Шпренгер и Кремер (Institoris). Та књига у којој је употребљен сав апарат сколастичке »науке« излаже учење цркве о вештицама и садржи подробна упутства о начинима ислеђивања и разобличавања вештица и чаробњака. Црква се увелико служила тим оруђем објављујући да је час једно час друго подручје сумњиво због распрострањености вештица. Појава инквизитора доводила је становништво до ужаса, пошто се свако могао окривити због чаробњаштва, а тада му није било спаса: чекала га је тортура и ломача.
Уметност. Архитектура. И уметност је у Средњем веку, као и »наука«, била у служби цркве и налазила се под искључивим утицајем верске идеологије. То се пре свега односи на архитектуру, која је сада играла главну улогу у уметности. Од XI до XV в. у читавом низу градова Западне Европе била су подигнута права ремек дела као што су хришћански храмови, затим градске зграде, особито зграде градских већа.
У градовима средњовековне Европе с њиховим тесним улицама и нагомиланим кућама издизале су се огромне катедрале око којих су са свих страна биле начичкане стаnбене зграде као ластина гнезда. Људи навикнуti на мале, мрачне собе улазили су у величанствену унутрашњост катедрале, слушали тамо црквене песме које су извођене уз пратњу оргуља и других, музичких инструмената. То је потресно деловало на душевно расположење.
Уметност је имала за циљ да запањи машту човека и да га потчини утицају цркве.
Од IX до XIII в. сменила су се два основна архитектонска стила. Архитектонска уметност римске епохе била је на Западу у пуном опадању од VI до VIII века. У епохи Карла Великог почиње њен препород и изграђује се такозвани романски стил, који се састојао у подражавању римским грађевинама. Карактеристична особина тог стила је обли, полукружни лук. Грађевина у романском стилу је камена зграда са облим луковима, тешким стубовима и необично дебелим зидовима, који потсећају на зидове утврђења, с малим бројем прозора. Низак и масиван романски храм с полумраком који у њему влада сјајно је одговарао задатку који је себи поставила црква — да улије народu осећање страха и покорности пред. божанством и његовим претставницима на земљи — свештенством. Таква романска, црква, саграђена од камена, обично је прекривана дрвеним кровом и украшавана доста примитивним, грубим и живо обојеним статуама.
Крајем XII в. романски стил почиње да се замењује готским, који већ претставља знатан корак напред. Главна особина готског стила је копљасти лук који лежи на врло издуженим стубовима. На готским црквама били су велики прозори. Читава грађевина добијала је много ваздушастији карактер и стремила увис.
Разуме се, романски стил није замењен готским само због унутрашњих закона развитка архитектонске уметности. У том смењивању одразила се и крупна прекретница у целокупној социјално-економској структури. феудалног друштва (развитак робно-новчаних односа, успон градова и сл.), која је створила нове потребе и родила нови, сложенији поглед на свет. Готски храм, за разлику од романског, не притискује човека својом масивношћу и тамом, он га односи у висине, улива му мисао о недостижној узвишености божанства и његове претставнице — цркве.
Скулптуре готског стила такође су раскошније, издуженије у поређењу с ниским романским статуама. Оне су ближе животу; ту већ почиње да се испољава укус грађана, који су више од феудалаца нагињали реализму. Читав готски храм украшен је безбројним статуама.
Готски стил је владао у Западној Европи приближно до XIV и XV в. Од тог времена он је почео уступати место новим стиловима.
Доиста, било би погрешно мислити да је сва средњовековна култура била искључиво црквена. Сем цркве постојало је световно феудално друштво, чији се интереси нису у целини подударали са интересима цркве и чији су поглед на свет обележавале нарочите црте.
Ритерска култура. У доба Крсташких ратова осетили су феудалци разних земаља да су чланови једног сталежа и почели су да схватају како су њихови класни интереси заједнички. Јачала је класна борба сељака против феудалаца. Устајали су градови против сениора. Заједничка опасност приближавала је феудалце, који су себе сматрали људима по рођењу вишим, »племенитим«, Код њих се ствара претстава да сви чланови феудалне класе припадају једној великој заједници, »ритерству«, и да су обавезни да један другоме помажу. У доба заједничких подухвата на Истоку и у Европи стварају се посебна ритерска схватања, установе и обичаји, који постају обавезни за све ритере. Од ритера се није тражила образованост. Није ни издалека сваки ритер умео да чита и да пише. Будућег ритера су од детињства привикавали не на књигу већ на оружје.
Добијање ритерског звања праћено је обредом посвећења. Тај се обред састојао у томе што би посвећивани клекнуо на колена пред сениором и пригнуо главу, а сениор би га ударио руком по врату или пљоштимице мачем по леђима. Тада би посвећени метнуо на себе оружје, скочио на коња не додирујући се узенгија и у галопу прошао неколико кругова обарајући копљем страшила причвршћена на стубове да би доказао како уме да рукује оружјем. Доцније је обред посвећивања добио сложеније форме.
Прошло је време када су ритери седели по својим замковима и бавили се само малим међусобним сукобима. Сада су ритери бивали на дворовима краљева и војвода и за време својих лутања посећивали замкове других ритера. Они су морали да код себе примају госте. Зато се од ритера тражи васпитање, лепи манири и вештина да се с људима учтиво опходе. Када су постали свесни своје класне солидарности, ритери траже од чланова своје класе међусобну помоћ и подршку. Ритери морају да један другом помажу у невољи, да притичу у помоћ увређенима и да кажњавају насилнике. Мења се став према жени. Раније је феудалац био груб према женама и сматрао их бићима ниже врсте. Сада су ритерска правила почела да траже нарочиту пажљивост према женама. Ритер је морао да им указује сваку помоћ и заштиту. Код ритера неких земаља развио се такође и култ жене. Ритер је себи бирао »госпођу срца свога« и служио јој као што вазал служи сениору. Он би за свој штит или копље привезао њену рукавицу, појас или мараму. Њено је име зазивао у бојевима и двобојима с другим ритерима, у њену част упуштао се у опасне авантуре. Али, тај култ госпође срца није сметао ритеру да се грубо опходи према својој жени и према женској чељади у кући, чак и да их бије.
Ритерски обичаји били су обавезни само према људима своје класе. Ритери су себе сматрали бескрајно вишим од сељака и грађана и односили се према њима с презиром. Дужност да помажу слабим и увређеним није сметала ритерима да свирепо угњетавају своје сељаке и пљачкају трговце на великим друмовима. Спољашња углађеност коју је ритерска култура стављала на феудалце прикривала је унутрашњу суровост.
Омиљена разонода ритера биле су ратне игре — турнири. Обично је краљ или кнез приређивао турнир у вези с неком свечаном приликом. Вест о претстојећем турниру надалеко се ширила. На велике турнире скупљало се много ритера из разних земаља. За турнир се ограђивало поље и наоколо подизала места за посматраче. Игра се обично сводила на то што су ритери јахали један према другоме и настојали да тупим копљем погоде противника у штит или шлем како би га избили из седла. Држали су се и мегдани пешака с тупим мачевима. Некада су ритери излазили једни против других у читавим одредима. Понекад се турнир завршавао битком у којој је бивало мртвих и рањених. Ритер који би се показао најхрабрији и највештији добијао је награду.
Ритерска књижевност. У ритерској средини стварана је епска поезија која је славила подвиге чувених ратника. Она је израсла из старих прича и предања, али су старинске песме преправљане и прилагођаване укусу ритера. Аутори већине тих спевова остали су непознати. Спевове су по ритерским замковима певали путујући певачи уз пратњу харфе.
Најчувенији ритерски спев била је »Песма о Роланду«. Тај је спев настао у северној Француској, на француском језику. У њему се причало о походу Карла Великог у Шпанију и херојској погибији франачке заштитнице под воћством Роланда у Пиренејима. Основицу те песме, као и многих других, чини историски догађај. Но, он се јавља у врло измењеном облику; језик и схватања лица у радњи одражавају епоху XI а не VIII века. »Песма о Роланду« потстицала је ритере на борбу с муслиманима и славила верност вазала своме сениору. Песма је уздизала војничку храброст, снагу и племенитост ритера. »Песма о Роланду« проширила се у разним прерадама по свим земљама Европе.
Други, доцнији спевови описивали су међусобне ратове феудалаца, подвиге ритера у доба Крсташких ратова. У Шпанији је у XII в. настао »Спев о Сиду«, који је описивао борбу Шпанаца са Арабљанима. У Немачкој је био омиљен спев »Песма о Нибелунзима«, записан око 1200 г. Његова садржина је мит. Херој »Песме о Нибелунзима« Сигфрид убија страшног змаја и купа се у његовој крви. Од тога његово тело постаје неповредиво за непријатељске ударце. Али, за време купања у змајевој крви залепио се на Сигфридовим леђима лист који је пао с дрвета, и то је било једино место где се могао задати смртоносни ударац. Сигфридови непријатељи лукавством дознају његову тајну и издајнички га убијају у лову. Сигфридова жена Кримхилда страховито свети мужевљеву смрт. Радња се дешава у епохи сеобе народа. Ту се јављају бургундски краљеви, Теодорих, Хуни, Атила. Но у самој суштини та песма слика живот ритера у XII в.
Велику популарност уживале су песме о Александру Македонском. У њима није било ничег историског. Александар се приказује као феудални сениор, окружен својим вазалима. Он доживљава необичне авантуре, бори се с фантастичним чудовиштима.
Од XII в. јављају се ритерски романи. Од њих су били најчувенији романи о британском краљу Артуру и његовим ритерима који су се скупљали за округлим столом. Главна тема ритерских романа је служба госпођи срца, ради које су се ритери излагали разним опасностима и пролазили кроз све могуће авантуре. Ритерски су се романи много користили старинским митским мотивима. У њима се појављују чаробњаци, џинови, зачарани замкови и вртови, невидљиве капе.
Треба истаћи лирску поезију ритерства, која је достигла нарочити процват на југу Француске, у такозваној поезији трубадура (они су се у Немачкој звали минезенгери — певачи љубави, а на северу Француске — трувери), којој је главна садржина била љубав и служба госпођи српа.
Поред љубавне лирике, развила се на југу Француске нарочита књижевна форма, сирвент — сатиричних и подругљивих песама. Највећи претставник тог рода поезије био је Бертран де Борн. Читава та бујна књижевност у јужној Француској нашла је своје подражаваоце у северној Француској, Немачкој и Енглеској.
У то се време развијала и народна поезија, о којој, међутим, не знамо много. Записано је релативно мало народних песама, предања, легенди итд. Оно шта нам се сачувало записано односи се углавном на доцније време. На основу тога ми можемо судити да су се у народу певале не само старинске приче и песме, већ да су се често чули потсмеси и одјекивало негодовање на рачун угњетача — ритера и свештенства.
Градска култура. У грађанској средини развијала се од XII и XIII в. нарочита култура, која није личила на ритерску. Грађани су били рационални људи с трезвеним и подругљивим умом. У градској средини нарочито се развила сатира. У мањим причама у стиху (оне су се код Француза звале фаблио, а код Немаца швенке) на духовит је начин сликан распустан живот свештенства, његова глупост и грамжљивост. Грађани су много волели басне о животињама, где је у облику вука приказиван ритер, у облику магарца — поп, у облику лисице — лукави и окретни грађанин. У разним смешним и забавним доживљајима лисица је тријумфовала над свима. У Француској су те приче биле сакупљене у »Роману о лисици«, чију главну садржину чини дуга борба између вука и лисице, која се завршава пуним тријумфом последње.
У градској средини настало је позориште. Оно се развило из мистерија, тј. сцена у којима су приказиване хришћанске легенде. Такве су сцене играли грађани о великим празницима. Лица радње претстављала су Христа, свеце, анђеле и ђаволе. И ту је важно место дато сатири. Радња је била претрпана шалама, ђаво је играо комичну улогу. Претставе мистерија често су се завршавале смешним сценама — фарсама, у којима су исмевани ритери и свештенство. Између Божића и Великог поста приређивани су весели карневали, шаљиве поворке под маскама, у којима су се често исмевали попови. У градској средини заметале су се и јачале нове верске струје усмерене против католичке цркве.
Тако је градска култура почела да се супротставља црквено-феудалној, али је та опозиција тада још била само у зачетку.
Одлучније и оштрије се супротставио и сколастичкој науци и црквено-феудалном погледу на свет широки духовни покрет хуманизма, који је никао у Италији у XIV в. и ударио темеље новој буржоаској култури (види гл. XXXIII).
Данте. На прагу нове буржоаске културе стоји један од највеличанственијих песника свих времена — Фирентинац Данте Алигијери (1265—1321 г.). Како каже Енгелс, »сумрак феудалног Средњег века и освит савремене капиталистичке ере обележава једна колосална фигура. То је — Италијан Данте, последњи песник Средњег века и у исто време први песник новог времена«.[1] Данте је живео у епохи жестоке борбе класа и странака у Фиренци. Он је активно учестовао у политичком животу свога града, у више махова ратовао за њега, вршио друштвене функције. Као присталица странке »белих«, гвелфа, био је прогнан из Фиренце после победе »црних« 1302 г. (види гл. XXV). У изгнанству су се коначно формирали његови политички погледи. Као и сви најбољи људи Италије, он је видео спасење своје раздорима растрзаване отаџбине у политичком уједињењу. Али, њему се то уједињење оцртавало као успостављање јединствене монархије. Он усваја гибелинску идеју »јединственог Римског царства« и полаже наду у немачког цара Хенриха VII. Али, Свето Римско царство није никада ништа доносило Италији сем пљачке и пустошења, а у то време оно је већ успело да изгуби сваки изглед на успех. Покушај Хенриха VII завршио се пропашћу, па су се срушиле Дантеове наде. Политички погледи Дантеа нашли су одраза у његовом трактату »De monarchia«.
Огромну улогу у стварању Дантеа играла је његова љубав према рано преминулој Беатричи Портинари. У време изгнанства Данте је написао у част Беатриче читаву серију стихова, међу које су убачени коментари. Та књига, посвећена Беатричи, носи назив »Vita nuova« (»Нови живот«).
Највеличанственије Дантеово дело претставља његова чувена »Божанствена комедија«, написана у прогонству, тј. после 1302 г.
Дантеово дело нема никакве везе с комедијом у нашем смислу речи, Оно се назива комедијом зато што се ту приказују лица најразличитијих звања и сталежа, као и зато што је свршетак тог дела срећан. Што се тиче речи »божанствена«, тај назив није дао делу сам Данте већ његови ватрени поклоници и поштоваоци његовог талента.
»Божанствена комедија« састоји се из три дела: »Пакла«, »Чистилишта« и »Раја«, а сваки од тих делова дели се у једнак број певања (33). Свако се певање састоји од стихова груписаних у строфе од три стиха, терцине. У оном делу спева који носи назив »Пакао« приказано је девет крукова; у »Чистилишту« — девет степеница тог чистилишта и, најзад, кад песник прелази у »Рај«, тамо се наилази на девет небеса, ако се не узме у обзир емпиреј.
Свуда се понављају цифре 3 и 9, и то није случајно; то је последица симболике којом је скроз прожет читав Дантеов спев.
Дантеов спев претставља највеличанственији споменик Средњег века: он се може назвати квинтесценцијом средњовековног мишљења и средњовековне културе. Ту је сажето и у песничкој форми дат читав збир знања и претстава средњовековног човека.
Дантеово дело у целини је алегорично, симболично. Све о чему се ту говори треба разумети као симбол.
Садржина »Божанствене комедије« је ова: под воћством Вергилија, који је у Средњем веку био један од најпоштованијих песника антике, Данте излази из мрачне шуме, која претставља људске страсти, и улази у пакао, где се упознаје с грешницима сваке врсте и њиховим мукама. Дантеов пакао претставља ждрело, кратер вулкана који се спушта са све ужим круговима према дну тог ждрела, где седи сам поглавар пакла — чудовишни Луцифер. Сваки круг пакла има посебну категорију грешника и посебне муке. У првом кругу (лимбу), који претставља својеврсно предворје пакла, где у суштини још нема никаквих мука, Данте је сместио античке песнике, филозофе и научнике — Хомера, Овидија, Хорација, Лукана, Сократа, Платона, Аристотела, арапске филозофе — Авицену и Авероеса, разне античке краљеве и хероје, које не може да смести у рај или чистилиште, пошто нису били хришћани.
У другом кругу подносе муке страсни љубавници. Овде је најузбудљивија епизода Дантеов разговор с Паолом и Франческом да Римини — разговор чувен у светској књижевности, једно од најлепших места у целом спеву. Ту се налазе и позната женска лица из античке књижевности, као Јелена и Дидона.
У следећим круговима муче се прождрљивци, тврдице, још даље зеленаши итд. Све те муке претстављене су ванредно реалистички, са огромним драмским талентом и изазивају доиста потресан утисак.
У деветој јарузи осмог круга, где се муче сејачи раздора смешта Данте Мухамеда и каже да је ту већ припремљено место за Долчина, по чему се може видети класна обојеност Дантеовог дела.
Најзад, последњи круг одређен је за издајнике, који су, по мишљењу Дантеа, најстрашнији преступници. Ту, у чељусти сатане, он међе Јуду Искариота, који је издао Христа, а исто тако Брута и Касија, убице Цезара, оснивача римске монархије.
Одатле Данте кроз најнижи крај ждрела излази на супротну страну земље и доспева у чистилиште. Као год што пакао претставља кратер вулкана који се сужава према дну, чистилиште претставља брдо које се сужава према врху. Степенице тог брда дижу се спирално и њима Данте стиже до врха. Он се упознаје с разним сликама чистилишта које су од мањег интереса него слике пакла. Ту га напушта Вергилије, који као паган не може бити пуштен у рај, и Данте из чистилишта доспева право на небеса. Пропушта га апостол Петар, који чува рајска врата. Ту му излази у сусрет Беатриче. У »Рају« Данте приказује разне планете, где праведници уживају вечно блаженство. Спев се завршава тријумфом Беатриче, која симболизује религију, тј. завршава се у чисто црквеном духу.
У свом делу Данте је одразио њему савремену политичку борбу. У трећој јарузи осмог круга пакла, где се муче »симонисти«, он смешта и неке папе. Нарочито је претстављен папа Никола III — бачен у огњену јаму. Папа очекује да дође његов заменик, Бонифације VIII (који је тада још био жив), који ће заузети његово место. Тако се Данте са својим; политичким противницима разрачунавао врло енергично, ма да у песничком делу, уз помоћ своје песничке фантазије.
»Божанствена комедија« написана је на италијанском језику (тосканским наречјем). Данте је творац италијанског књижевног језика. Претстављајући синтезу црквеног погледа на свет, »Божанствена комедија« је у исто време била протест против скучености црквеног морала. Данте велича слободу осећања, љубопитљивост духа, тежњу к сазнању света. Иако још стоји на тлу црквених идеја, Данте ипак напоредо с хришћанским светом ставља антички свет као нешто што је исте вредности. У »Божанственој комедији«, честе су аналогије између хришћанства и антике. Дантеов водич је Вергилије, кога су уосталом и раније сматрали готово за свеца зато што је у једној од својих еклога тобоже претсказао Христово рођење. Велики људи антике нису у загробном свету како га је он претставио подвргнути мукама, иако нису били хришћани. Чувар пакла је митски Минос. Још је неочекиваније што се као чувар хришћанског чистилишта срета паган и самоубица (тј. велики грешник, по хришћанским схватањима) — Катом Утички.
Ти нови мотиви — захтев новог, ширег морала и култ антике — много громкије звуче у делима великог Дантеовог наследника који су отворили еру италијанског Препорода.
I. Класици марксизма. Енгелс, Анти-Диринг, Дела, т. XIV. (Види хрватски превод). — Енгелс, Дијадектика природе, Дела, т. XIV. — Енгелс, Правни социјализам, Дела, т. XVI, део I. — Енгелс, Сељачки рат у Немачкој, Дела, т. VIII.
II. Извори. Хрестоматија за историју Средњег века, у ред Грацијанског и Скаскина, т. II, део I, 1938, стр. 259—281. — Средњи век у својим споменицима, у ред. Јегорова, одељ. XIII, Москва 1913. — »Песма о Роланду«. — »Спев о Сиду«. — »Песма о Нибелунзима«. Данте, Божанствена комедија. — Данте, Vita nuova. — Хрестоматија западноевропске књижевности. Средњи век (XI—XV в.), у ред. Шорова, 1938. — Инститорис и Шпренгер, Чекић вештица, Москва 1923.
III. Студије. Приручници. Лавис и Рамбо, Епоха крсташких ратова, т. II, гл. X, Москва 1914. — Вајнштајн, Култура западноевропског Средњег века (XI—XIV в.), »Историски часопис« бр. 10, 1939. Ојкен, Историја и систем средњовековног погледа на свет, Петроград 1907. — Штекл, Историја средњовековне филозофије, Москва 1912. — Виноградов, Римско право у средњовековној Европи, Петроград 1910. — Корш и Кирпичњиков, Историја светске литературе, т. II, Петроград 1885. — Суворов, Средњовековни универзитети, Москва 1898. — Сперански, Огледи из историје народне школе у Западној Европи, Москва 1898. Сперански, Вештице и чаробњаштво, Москва 1906. — Добиаш-Рожденственскаја, Историја писма у Средњем веку, Лењинград 1923. — Средњовековни начин живота, зборник чланака, Лењинград 1925. — Иванов, Средњовековни замак и његови становници у епохи процвата ритерства, Петроград 1894. — Иванов, Средњовековни град и његови становници, Петроград 1895. — Иванов, Средњовековни манастир и његови становници, Петроград 1895. — Иванов, Средњовековно село и његови становници, Петроград 1896. — Иванов, Трубадури, трувери и минезенгери, Петроград 1900. — Читанка за историју Средњег века, у ред. Виноградова, разна издања, т. II, § 39, 42—49; т. IV, § 72, 79, 82, 86.
- ↑ Маркс и Енгелс, Дела, т. XVI, део II, стр. 327.