Istorija srednjeg veka I 10
| ← | ISTORIJA SREDNjEG VEKA I U redakciji: A. D. Udaljcova, J. A. Kosminskog i O. L. Vajnštajna |
→ |
(OD V DO X VEKA)
Opšti uslovi za postanak feudalne kulture. Feudalno društvo, koje se od V veka dizalo na ruševinama Rimskog Carstva, stvorilo je novu, feudalnu kulturu. Nauka, umetnost, književnost dobijaju postepeno crte koje se oštro razlikuju od onih svojstvenih antičkoj robovlasničkoj kulturi. Klasa feudalaca, koja je došla na mesto klase robovlasnika, stvarala je takve oblike ideologije koji su najvećma odgovarali njenim interesima i učvršćivali njenu vladavinu. „U svakoj eposi misli vladajuće klase jesu vladajuće misli, tj. ona klasa koja pretstavlja vladajuću materijalnu snagu društva — jeste u isto vreme i njegova vladajuća duhovna snaga”.[1] U toku svog formiranja klasa feudalaca delom je davala iz svoje sredine, a delom formirala iz redova nižih društvenih slojeva — nosioce, propagatore i tvorce feudalne kulture, svojevrsnu feudalnu inteligenciju. Gotovo od samog početka Srednjeg veka tu je inteligenciju u celini činilo sveštenstvo; sama reč clericus „klerik” — služitelj crkve postaje sinonim za obrazovanog ili prosto pismenog čoveka.
I to je sasvim razumljivo. „Srednji vek razvio se iz sasvim primitivnog stanja. On je zbrisao s lica zemlje antičku civilizaciju, antičku filozofiju, politiku i pravnu nauku, i u svemu počeo ispočetka. Jedino što je „Srednji vek uzeo od propaloga antičkog sveta — bilo je hrišćanstvo i nekoliko poluporušenih gradova, koji su izgubili svu svoju raniju civilizaciju. To je imalo za posledicu da su — kao što to biva na svim ranim stupnjevima razvitka — monopol na intelektualno obrazovanje dobili popovi i da je i samo obrazovanje dobilo poglavito bogoslovski karakter”.[2]
I doista, čitava srednjovekovna kultura Zapadne Evrope dobila je crkveno obeležje. Na mesto paganske, svetovne filozofije koju je gajila antika, došla je katolička teologija. Elementi nauke koji su se još sačuvali od antike počeli su služiti samo kao pomoćno sredstvo za teološko obrazovanje, po formuli: „filozofija je služavka teologije”. Žitija svetaca postala su za mnoga stoleća glavni rod književnog stvaranja; manastirske hronike — glavna vrsta istoriskih dela; poezija i muzika, kao god i sve likovne umetnosti, gotovo su u potpunosti bile stavljene u službu crkvi. Umesto gradova koji su iščezli ili izgubili svoj značaj, centrima kulturnog života Srednjeg veka postaju sada manastiri; jedini tip škola toga doba jesu crkveno-manastirske škole, jedini tip biblioteka — manastirske biblioteke.
Feudalno-katolička kultura Srednjeg veka nije ponikla odjedanput: njeno zametanje i proces njenog razvitka zahtevali su stoleća i proticali paralelno sa razvitkom feudalnog društva, uzetog u celini.
Zametanju feudalne kulture prethodila je kriza i propast kulture u antičkom svetu.
Kriza antičke robovlasničke kulture u III—IV veku. Kriza antičke kulture, kao i kriza čitavog robovlasničkog sistema Starog veka, najsnažnije se počela ispoljavati u III—IV veku. Poslednji originalni mislilac antike bio je neoplatoničar Plotin (204—270 g.). Već kod njegovih učenika paganska se filozofija izrođava u retoriku, u jalove vežbe u besedničkoj veštini.Zajedno s filozofijom gotovo sasvim nestaje i matematičkih i prirodnih nauka, koje su sa njom bile tesno povezane. „Prvi počeci egzaktnog ispitivanja prirode — koji su se, kako ističe Engels — prvi put počeli razvijati tek kod Grka aleksandriskog perioda”[3] — bili su u IV veku sasvim uništeni, osobito onda kada su hrišćani uništili paganski naučni centar u Aleksandriji, a napose — posle uništenja čuvene Aleksandriske biblioteke od strane episkopa Teofila. U isto vreme zapaža se opadanje i u oblasti istorije i književnosti. Jedini istoričar IV veka dostojan tog naziva bio je Amijan Marcelin (umro oko 400 g.). Poezija, koja je bila već stereotipizirana u svom podražavanju najstarijih uzora, svedoči svojim formalizmom i visokoparnošću o potpunoj degradaciji. Arhitektura, plastične i dekorativne umetnosti, koje su izgubile originalnost još u prvim stolećima naše ere, nisu bile kadre da prežive duboku krizu i ekonomski regres III—IV veka. Doba cara Konstantina i njegovih naslednika ne samo da nije za sobom ostavilo vidnih spomenika umetnosti, nego je i pretstavljalo početak uništavanja već postojećih spomenika. Pobeda hrišćanstva, njegovo pretvaranje u državnu religiju, imali su za posledicu opšte likvidiranje paganske filozofske misli. Poslednje njene pretstavnike, koji su se okupili u Atinskoj velikoj školi, rasterao je car Justinijan 529 g.
Brzom nestanku antičke filozofije i nauke doprinela je i ta okolnost što su i u granicama klase robovlasnika ti najviši elementi duhovne kulture bili svojina relativno uske grupe lica, koja su znanja sticala individualnim putem. Škola je tokom čitave antike nosila humanitarni karakter; prirodoslovnim i matematičkim problemima nije u njoj posvećivana nikakva pažnja. Pod uslovima niske tehnike robovlasničke privrede to je isto tako prirodno kao i uopšte krajnje slabi razvitak egzaktnih i primenjenih nauka.
Antička kultura i hrišćanska crkva u IV—V veku. Ali antička paganska kultura nije iščezla bez ikakva traga. Hrišćanska crkva, koja je toliko doprinela njenom razbijanju, spasla je pojedine njene komade, sa ciljem da ih iskoristi za svoje interese. U krilu crkve, rukama njenih delatnika prerađeni su elementi antičke kulture, koji su udarili temelj kulturi Srednjeg veka. Sami ti crkveni delatnici proistekli su u svojoj većini iz klase robovlasnika i vaspitavali se na paganskoj filozofiji i književnosti, čijeg se uticaja više nisu mogli osloboditi. Takvi su bili Jeronim, Ambrozije Milanski, Prudencije i mnogi drugi. Najautoritativniji među crkvenim piscima toga perioda, Avgustin, episkog u Hiponu (u severozapadnoj Africi), direktno je ukazivao na nužnost proučavanja antička književnosti i nauke. Da bi se razumela biblija i „crkveni oci”, da bi se mogla voditi borba s paganstvom i jeresima, pisao je on, moraju se proučavati retorika, gramatika, dijalektika, istorija i prirodne nauke. Pagansko poreklo nauka ne sme pretstavljati prepreku za to da ih hrišćani savlađuju. „Ne treba prezirati lepo, čak ni onda ako su ga izrekli pagani” — ponavljao je on. Ovaj utilitarni pogled na nasleđe antičke kulture srednjevekovna je crkva prihvatila i najistaknutiji teolozi često su ga izricali.
„Sedam slobodnih veština”. Na početku V veka učinjen je pokušaj da se skupi ujedno minimum znanja koje je crkva smatrala neophodnim za svoje ciljeve. Oko 430 g. afrički pisac Marcijan Kapela u devet knjiga svoga dela „O braku Filologije i Merkura” dao je pregled svih znanja antike, poznat pod nazivom „sedam slobodnih veština” („septem artes liberales”); u koji su ulazile: gramatika, retorika, dijalektika, geometrija, aritmetika, astronomija i muzika.
U VI veku Boecije i Kasiodor podelili su tih sedam „veština” na dve grupe: trivium (gramatika, retorika i dijalektika) i kvadrivium (ostale četiri „veštine”). U takvom obliku taj je krug znanja ušao u sve srednjovekovne udžbenike i enciklopedije i pretstavljao sve do XV—XVI veka osnovicu višeg obrazovanja.
Gramatika se sastojala u čitanju nekih klasičnih pisaca i njihovom-komentarisanju. Retorika je obučavala ljude veštini da lepo govore » pišu. Dijalektika je odgovarala našem pojmu formalne logike, tj. učila je da se izvode pravilni zaključci iz datih premisa. Pod aritmetikom podrazumevalo se uglavnom „računanje”, tj. veština izračunavanja datuma hrišćanskih praznika. Istom cilju služila je i astronomija — „nauka o kretanju nebeskih tela”, potrebna za utvrđivanje kalendara pokretnih praznika. Geometrija je obuhvatala elementarne pojmove o figurama, koji su bili potrebni za „dizanje hramova”, kao i fragmentarne podatke iz geografije i kozmografije. Muzika se svodila na veštinu pevanja crkvenih psalama i sastavljanja bogoslužbenih pesama.
Blaženi Avgustin. IV i V vek nisu Srednjem veku ostavili u nasleđe samo te elementarne antičke nauke, prilagođene potrebama crkve, nego i opšti pogled na svet, koji je vladao sve do XI veka, a delimično i docnije. Glavni tvorac tog pogleda na svet bio je Avgustin (354—430 g.) — pisac 22 knjige dela „O državi božjoj” („De civitate dei”) i niza drugih dela. Vodeći poreklo iz klase srednjih robovlasnika, Avgustin 387 g. prima hrišćanstvo, koje je u vreme rušenja čitavog robovlasničkog sistema odgovaralo nastrojenjima vladajuće klase više nego paganska filozofija.
Jedino je hrišćanska crkva, po mišljenju Avgustina i njegovih jednomišljenika, mogla pomoći toj klasi da preživi revolucionarnu krizu koja je potresala temelje Carstva i da sebe preuredi u skladu sa novonastalim odnosima. Zato se glavni zadatak Avgustina i njegovih učenika sastojao u tome da očuvaju jedinstvo crkve i da povedu borbu protiv jeresi, koje su je podrivale i koje su često krile u sebi elemente revolucionarnih učenja, ili su pak išle na ruku razvitku revolucionarnog pokreta. Takve jeresi bili su donatizam, koji je postao zastavom ustanka cirkumceliona u Severnoj Africi (vidi glavu III); manihejstvo, koje je odbacivalo državu, svojinu, porodicu i čitav materijalni svet, kao porod zla; pelagijanstvo, koje je među masama sejalo sumnju u to da vera u Hrista i pripadnost hrišćanskoj crkvi mogu već sami po sebi pružiti garanciju večnog spasenja.
U svojim delima Avgustin uz pomoć svakovrsnih sofističkih trikova opravdava imovinsku nejednakost i postojanje ropstva. „Ropstvo je kazna za grehe”; čovečanstvo mora trpeti tu kaznu kao manifestaciju „pravednosti božje”; robovi nemaju prava da traže oslobođenje: oni su, po rečima apostola, dužni da svojim gospodarima služe ne samo iz straha već po savesti, „sve dok ne nestane zla i svake vrste gospodarenja, sve dok se... sve ne uspokoji u bogu”, tj. do samog kraja sveta. Avgustin brani i zemaljsku državu. Ona takođe postoji „po volji božjoj” i po svojoj prirodi ne pretstavlja zlo već dobro. Ali je država dobro samo onda ako počiva na pravednosti, tj. ako sebi stavlja u zadatak borbu protiv paganstva i podizanje društvenog morala. Prema tome, Rimsko Carstvo posle primanja hrišćanstva od strane careva pretstavlja dobro. U isto vreme, dospevajući u izvesnu protivrečnost sa samim sobom, Avgustin razvija misao o dva „grada” ili države — o državi božjoj i državi svetskoj. Prva pretstavlja skup svih „dobrih ljudi”, kako onih koji pripadaju hrišćanskoj crkvi, tako i onih koji još nisu uspeli da uđu u nju; druga pretstavlja državu onih koji ne misle o bogu, koji su ispunjeni gordošću i zemaljskim mislima; to je društvo ljudi koji na sebi nose „Kainov žig”. Država božja, koja je faktički identična sa crkvom, postojaće do kraja sveta i biće udostojena večitog blaženstva; svetska država, koja faktički obuhvata paganske elemente Rimskog Carstva, osuđena je na strašnu propast.
To su osnovne misli najvažnijeg Avgustinovog dela „Država božja”, napisanog između 413 i 426 g., posle pljačkanja Rima od strane Alariha i osvajanja provincija Galije i Španije od strane varvara. Njegova je filozofija protivrečna, što dolazi otuda što on teži da zasnuje opravdanost ropstva u periodu rušenja robovlasničkog poretka, trajnost države u periodu njenog lomljenja, i što želi da vladajućoj klasi ulije optimizam onda kada je njen položaj bio očigledno beznadežan. Ali je on umeo da tako reši problem izmirenja hrišćanskog morala sa eksploatacijom nižih klasa od viših, problem uzajamnih odnosa između hrišćanske crkve i eksploatatorske države, — da su vladajuće klase i docnijeg vremena nalazile u njegovom učenju čitav arsenal argumenata za zasnivanje feudalnog nasilja, feudalne eksploatacije i učešća crkve u tome. Otuda ogromna popularnost Avgustinova u Srednjem veku i značaj njegovog učenja za pape, koje su na njegovoj ideji „države božje” zasnivale svoje teokratske pretenzije.
Boecije i Kasiodor. Poslednji pretstavnici antičke obrazovanosti u krilu hrišćanske crkve bili su Boecije i Kasiodor, koji su pripadali gornjem sloju rimske zemljoposedničke aristokratije. Boecije je proučavao Platona i pravio opširne izvode iz Aristotela, koji su u Zapadnoj Evropi služili sve do XII veka kao glavni izvor za poznavanje ovog starogrčkog filozofa. Umešan u zaveru rimske aristokratije protiv vladavine Ostrogota u Italiji, Boecije je od ostrotskog kralja Teodoriha bačen u tamnicu, gde je napisao delo „O utesi filozofije”, koje je bilo čuveno tokom čitavog Srednjeg veka. U pesimističkim zaključcima toga dela već se oseća svest o tome da su robovlasnička klasa i čitava njena kultura osuđene na propast. 524 g. Boecije, „poslednji Rimljanin”, bio je pogubljen.
Razume se, bio je mali broj ljudi koji su se u uslovima rušenja svoje materijalne moći starali da nađu utehe u religisko-filozofskim razmišljanjima o prolaznosti svega zemaljskog. Većina je poput senatora Kasiodora, umela da se prilagodi novoj situaciji, stvorenoj varvarskom vlašću. Kasiodor je u službi Teodoriha i njegovih naslednika dostigao visoke položaje i zvanja i uvećao svoja zemljišna bogatstva. Ali kada su trupe vizantiskog cara Justinijana uništile ostrogotsku vlast u Italiji, njegovoj političkoj karijeri došao je kraj. On se povukao na svoje posede u Kalabriji i tu osnovao manastir Vivarijum, gde je, baveći se mnogo literarnim radovima, i umro kao stogodišnji starac (575 g.).
Kasidor je napisao „Istoriju Gota”, koja nam je sačuvana samo u preradi Jordanesa (pisca iz sredine VI veka); dalje, on je sakupio edikte, naredbe, pisma i druga zvanična dokumenta gotskih kraljeva i objavio ih pod opštim naslovom „Razno” („Variae”); osim toga napisao je i niz drugih dela. Kasiodorova dela odigrala su prilično važnu ulogu u stvaranju temelja sholastičke učenosti Srednjeg veka. Ali najvažniji momenat u njegovoj delatnosti jeste to što je on prvi shvatio značaj manastira za očuvanje ostataka antičke književnosti. U manastiru koji je on osnovao monasi su potsticani na bavljenje književnošću i na prepisivanje dela kako svetovnog tako i teološkog karaktera. Tako je udaren put kojim su docnije pošli i mnogi drugi manastiri VII i VIII veka; oni su u Zapadnoj Evropi postali jedine kulturne oaze sred mora varvarstva koje je provalilo u Evropu.
Postanak manastira. Benedikt iz Nursije. Manastiri se najpre pojavljuju na Istoku — u Siriji i Egiptu, u IV veku. To su bile zajednice ljudi koji su bežali iz gradova, dalje od sablazni sveta, „u pustinju”, gde su mogli pouzdanije „spasti dušu”. „Manastiri su bili nenormalne društvene organizacije; u njihovoj osnovi ležala je bezbračnost”.[4] U doba opšteg rasula, kada je bezbrižan svetovni život gubio svoju privlačnost čak i za mnoge pretstavnike imućnih klasa, manastiri počinju da postižu uspeh. Najpoznatiji osnivači manastira na Istoku i prvi tvorci manastirskih statuta bili su Pahomije i Vasilije Veliki.
Vodeći crkveni krugovi shvatili su značaj manastira za jačanje materijalne moći crkve i uzdizanje njenog moralnog autoriteta. Stroga monaška disciplina, koja je bila veoma efikasna u prvo vreme, formirala je jednodušne kolektive ljudi, koji nisu imali drugih interesa osim interesa crkve, stvorila je neku vrstu bojnih odreda „vojujuće crkve”. Nije slučajnost što je zajednica monaha nosila naziv „shola”, tj. vojni odred, a život u manastiru označavan vojnim terminima — „militare” (vršiti vojnu službu). Manastirska pravila zahtevala su poslušnost i smirenost, tj. slepo pokoravanje monahâ naređenjima njihovih starešina, odricanje od lične svojine, kojom je raspolagao manastir, i zavet bezbračnosti (celibat).
Regula Benedikta iz Nursije (glavnog osnivača manastirâ na Zapadu), koju su prihvatili svi zapadnoevropski manastiri ranog Srednjeg veka, sadržavala je još jednu važnu tačku, koja je bila od izvesnog značaja za pretvaranje manastira u žarišta feudalne kulture. Po toj reguli, svakodnevno zanimanje monaha, pored molitvi, morao je biti fizički ili intelektualni rad — ovaj poslednji u vidu čitanja i prepisivanja knjiga. Zahvaljujući tome, manastiri, koji nikako nisu stavljali sebi u zadatak čuvanje ostataka antičke književnosti, bili su sposobni da takoreći uzgred reše taj zadatak. Već u manastiru Monte Kasino, koji je osnovao sam Benedikt, stvorena je uskoro biblioteka od knjiga koje su monasi prepisivali; u njoj su pored crkvenih dela postojala i dela antičkih pisaca.
Dakle, IV i V vek nisu docnijem vremenu ostavili u nasleđe samo elemente kulture koji su mladoj klasi feudalaca bili potrebni za obezbeđenje njene vladavine, nego i organizacioni oblik koji je obezbeđivao očuvanje i odgovarajuću preradu te kulture. Pojava manastira u to doba došla je utoliko većma u pravi čas, što je uništavanje kulturnih vrednosti propalog antičkog sveta uzimalo sve šire razmere.
Opadanje kulture u varvarskim državama VI—VII veka. Početkom VI veka na ruševinama Rimskog Carstva konačno se učvršćuju varvarske kraljevine. Birokratski i vojni aparat Carstva bio je uglavnom slomljen, rimska robovlasnička aristokratija izgubila je svoju političku vlast i materijalnu moć. Na bazi rodovskih odnosa primitivne zajednice i vojno-družinske organizacije, koje su sobom doneli varvari, a pod snažnim uticajem rimskih oblika života stvaraju se novi društveni i politički odnosi. U vatri te revolucije, zajedno sa antičkim oblicima ropstva, latifundijama rimskih senatora, ogromnim mehanizmom robovlasničkog Carstva — propala je i antička obrazovanost, koja je bila svojina tankog sloja aristokratije. Varvarska vojno-zemljoposednička aristokratija odnosila se prema obrazovanju s neskrivenim prezirom. Nacionalističke izmišljotine Dopša o visokom kulturnom nivou starih Germana ne nailaze ni na kakvu potvrdu u činjenicama. Čak ni Teodorih Ostrogotski, veliki poštovalac rimske kulture, nije umeo ni da potpiše svoje ime, a kada su njegovog unuka počeli učiti pismenosti, gotska je aristokratija izrazila odlučan protest, pozivajući se na zabranu samog Teodoriha da se gotska deca daju na nauku. Dužnost je Gota, govorili su oni, da vlada mačem, a ne perom.
Kraljevi i aristokratija svih drugih varvarskih plemena bili su takođe nepismeni. Potomci rimske aristokratije, pretapajući se u sredini te aristokratije, primali su zajedno s germanskim imenima i prezir prema svakom obrazovanju. Oštro sniženje kulturnog nivoa ispoljilo se čak i na višem sveštenstvu. Grgur, episkog u Turu, koji je proistekao iz aristokratske galsko-rimske porodice (umro 594 g.), žali se na svoje slabo poznavanje gramatike. „Kod nas propada izučavanje nauka” — piše on svome prijatelju, pesniku Venanciju Fortunatu. Predavanje „sedam slobodnih veština” po školama Galije sasvim se obustavlja. U to doba same su pape pokazivale otvorenu mržnju prema svetovnom obrazovanju. Papa Grgur I (umro 604 g.) pisao je jednom episkopu: „Mi ne možemo da se setimo toga bez stida da ti nekoga poučavaš u gramatici. Izveštaj o tom postupku, prema kome mi osećamo veliki prezir, ostavio je na nas težak utisak. Ako vi dokažete da se ne bavite glupim svetovnim naukama, mi ćemo slaviti gospoda našega”.
Duboko opadanje kulture našlo je živog odraza u najrasprostranjenijoj literaturi toga vremena — u žitijama svetaca. „Dijalozi” pape Grgura I pustili su u opticaj mnoštvo besmislenih bajki i čudesa, koje su docnije pisci žitija verno prepisivali.
Negovanje grubih praznoverica od strane crkve doprinelo je pravoj kulturnoj podivljalosti. Na mesto istisnutih paganskih kultova došlo je klanjanje moštima svetaca, koje se izražavalo u najbesmislenijem obliku. Voda u kojoj je svetac prao ruke preporučivana je kao lek od slepila; prašina zgrebana s kamena na svečevom grobu upotrebljavana je kao lek od svih bolesti. Potpuni ignorantizam varvarskog društva, koji je crkva podržavala i produbljivala, omogućio je crkvi da stvori sebi privilegovan položaj i da u svojim rukama koncentriše ogromna bogatstva.
Ali čak ni u to doba crkva nije mogla biti dosledna u svom negiranju antičke kulture. Kao nosilac ideologije mladoga feudalnog društva, ona je osećala potrebu za izvesnom količinom znanja, za održavanjem i razvijanjem navika intelektualnog rada bar kod jednog dela svojih pretstavnika, za stvaranjem škole u kojoj bi spremala svoje kadrove. Vršenje hrišćanskog kulta nije bilo moguće bez pismenosti sveštenstva, borba s jeretičkim pokretima zahtevala je poznavanje hrišćanske i paganske literature III.i IV veka. Težeći da imponuje vernima, osobito neprosvećenoj varvarskoj aristokratiji, veličanstvenošću bogosluženja i raskošju hramova, crkva nije mogla mimoići ostatke antičke umetnosti. Radi podmirivanja sopstvenih potreba, ona je morala da iz same svoje sredine ističe građevinare, vajare, slikare, juvelire.
U umetničkim delima toga doba zapaža se grubo podražavanje antičkih uzora, koje majstor postiže po cenu istog onog napora koji košta i pisca ranih žitija kad manevriše latinskim jezikom. Ali kao god što taj pisac, praveći pod uticajem narodnog govora greške u padežima i ortografiji svoga neveštog latinskog jezika, doprinosi formiranju novog, romanskog jezika, isto tako i majstor, uprošćavajući i vulgarizujući antičke uzore, uvlačeći u njih elemente varvarske umetnosti, udara u toj gruboj sintezi temelj novoj, srednjovekovnoj umetnosti.
Irski manastiri i očuvanje ostataka antičke obrazovanosti. Kod očuvanja ostataka antičke kulture veliku ulogu odigrali su irski manastiri VI—VII veka.
Irska, koja se nalazila na krajnjoj granici grčko-rimskog kulturnog sveta, nije bila zapljusnuta talasima varvarskih najezdi. U V veku tu su, pobegli iz Galije poslednji pretstavnici antičke obrazovanosti. Tako su u Irsku uneseni uzori rimske i grčke književnosti. Učeni monasi irskih manastira, koje u V veku osniva „sveti Patrik”, znali su grčki jezik, odavno već zaboravljen na Zapadu. Iz jednog irskog manastira proistekao je u VI veku učeni monah i misionar Kolumban, koji se zajedno sa svojim učenicima, bavio obraćanjem u hrišćanstvo stanovništva Galije, a zatim se povukao na sever Italije, i tu osnovao čuveni manastir Bobio. Njegov učenik Gal osnovao je Sengalenski manastir, kraj Bodenskog Jezera u Švajcarskoj, koji je bio podjednako čuven u analima crkvene obrazovanosti. Mnoga dela antičke književnosti sačuvana su nam u celini ili delimično zahvaljujući delatnosti irskih monaha.
Od kraja VII veka anglosaska crkva, koju su reorganizovali papski misionari Teodor i Hadrijan (oko 673 g.), postaje ozbiljan konkurent Irskoj. U Kenterberiju, a zatim i u Jorku, Jarou, Malmsberiju niču manastirske škole i pojavljuju se takvi pisci kao što je Beda Venerabilis (672—735 g.), pisac „Istorije engleske crkve” —- najvažnijeg izvora za istoriju stare Britanije. U VIII veku anglosaski manastiri, uz podršku pape i franačkih vladara Karla Martela i Pipina Malog, šire hrišćanstvo u Nemačkoj, krčeći time put za osnivanje u njoj franačke vladavine i uvođenje feudalnih odnosa. Najkrupniji među tim misionarima — Bonifacije (Vinfred), „apostol Nemačke”, osnovao je 744 g. manastir fuldu, u dolini gde se sastaju reke Gizel i Fulda. Tako su preko Anglosasa i u tu varvarsku prašumu zajedno sa hrišćanstvom prodrli elementi kulture.
Naučne pretstave u VI—VII veku. U isto vreme na drugom kraju Evrope, u Španiji, činjeni su napori da se sistematizuju ostaci antičke učenosti i književnosti i da se obuhvate jednom specifičnom enciklopedijom. Pisac te enciklopedije bio je Isidor, episkop seviljski (570—636 g.), koji je svome delu dao naslov „Etimologije”, jer u tom delu objašnjenju svakog predmeta prethodi — ponekad prilično fantastična — etimologija date reči. Tu je čitalac mogao da dozna da je nazive svim životinjama prvi dao Adam, na jevrejskom jeziku; da kamenje poseduje čudotvorna svojstva; da se brojevi dele na parne i neparne, savršene i nedeljive itd. Tokom mnogih stoleća Isidorove „Etimologije” bile su izvor mudrosti i saznanja u oblasti botanike, mineralogije, zoologije i drugih nauka.
Najžalosniji primer niskog nivoa nauke o prirodi pretstavlja „Hrišćanska topografija” Vizantinca Kozme Indikopleusta (VI vek), u kojoj se utvrćuje da Zemlja ima oblik pljosnatog paralelograma, okruženog sa svih strana okeanom, da se iza okeana nalazi raj, sa čijih se krajnjih granica uzdižu zidovi, koji se sustiču iznad naših glava i obrazuju nebeski svod. Sunce i druga nebeska tela kreću se oko jedne ogromne planine na severu: zimi bliže njenoj osnovi, usled čega su dani kraći; leti — bliže njenom vrhu, usled čega su dani duži. Kozma je znao za pretstave antičkih pisaca o svetu, pretstave koje su bile bliže istini, ali su one protivrečile bibliji, i zato ih je on morao odbaciti. Tu se već pokazuje osobenost docnije srednjovekovne, sholastičke učenosti: potpuno zanemarivanje podataka posmatranja i iskustva, klanjanje pred autoritetom „svetog pisma” — drugim rečima, vraćanje početnom mitološkom stadiju mišljenja.
Ali su i te slabe zrake intelektualnog rada pretstavljale u Evropi VI-VII veka pojedinačne i slučajne pojave. Ako su se ponegde na periferiji Zapadne Evrope i sačuvali tragovi duhovnih interesa, glavna njena teritorija, uključujući u nju i Galiju pa čak i Italiju, utonula je u potpun mrak. Izvesno oživljavanje delatnosti u oblasti školstva, književnosti i umetnosti zapaža se tek u drugoj polovini VIII i početkom IX veka. To oživljavanje gotovo je u potpunosti vezano za ime Karla Velikog, i zato je dobilo naziv Karolinški renesans.
„Karolinški renesasns”. Od sredine VIII veka proces feudalizacije u Zapadnoj Evropi krenuo je bržim tempom. Vojna reforma Karla Martela (vidi glavu V) dovela je do brzog porasta klase feudalaca. Zakonodavna delatnost potonjih karolinških kraljeva ubrzala je propast klase sitnih slobodnih zemljoposednika i pretvaranje seljačke mase u kmetove. Izvanredno je porasla moć svetovnih i duhovnih magnata. Pod Karolinzima varvarska franačka država pretvara se u feudalnu državu, najpre centralizovanu, dok su bili potrebni udruženi napori feudalaca radi ugušivanja protesta masa pretvaranih u kmetove a zatim, od sredine IX veka, državu koja se sve više cepala na delove.
Kod stvaranja feudalne države i njene ekspanzije osobito je velika bila uloga katoličke crkve. Pored neprikrivenog Nasilja, feudalcima je radi učvršćenja svoje vladavine bilo potrebno i neprestano ideološko uticanje na mase koje je vršila crkva, a za to je bilo potrebno da se autoritet sveštenstva uzdigne na veću visinu, da se stvore relativno obrazovani crkveni kadrovi, koji bi bili podesni za vršenje te uloge.
Obrazovano sveštenstvo bilo je potrebno karolinškoj monarhiji i radi čisto tehničkih ciljeva: sveštenstvo je na dvoru Karla Velikog i njegovih naslednika igralo ulogu najbližih savetnika, diplomatskih agenata, saradnika kancelarije, rukovodilaca građevinskih radova itd. Krupni državni organizam koji su stvorili Karolinzi, i pored sve svoje rudimentarnosti, nije mogao normalno funkcionisati bez učešća obrazovanih ili prosto pismenih ljudi, koji bi bili u stanju da makar razumeju naredbe centralne vlasti i da ih protumače masama.
Staranje Karla Velikog o prosveti. Još u svom prvom kapitulariju, iz 769 g., Karlo Veliki propisuje da se otstrane iz crkvene službe nepismeni sveštenici, a docnije u pismima episkopima on zahteva da se likvidira nepismenost sveštenstva. O tom istom govori se i u cirkularu razaslatom episkopima i manastirima 787 g. Ne zadovoljavajući se time, Karlo specijalno dovodi iz Italije, Britanije i Irske gramatičare, retore, okuplja na svom dvoru sve učene monahe za koje je god znao i stavlja im u zadatak da sastave udžbenike za novootvorene škole po manastirima.
Alkuin. Među delatnicima karolinške prosvete osobito se ističe anglosaski monah Alkuin, koga je Karlo našao 781 g. u Parmi i ubedio da pređe u njegovu službu. Za usluge koje je od Alkuina očekivao Karlo mu je dao prihode triju najkrupnijih opatija. Nastanivši se na dvoru Karla Velikog, Alkuin je postao carev glavni savetnik u pitanjima prosvete, kao i učitelj njegov i njegove dece.
Udžbenici za gramatiku, retoriku, astronomiju itd. koje je Alkuin sastavio pretstavljaju kompilacije iz Marcijana Kapele, Boecija i Isidora iz Sevilje. Oni su napisani u obliku dijaloga između učitelja i učenika i svedoče o niskom nivou znanja kojim su raspolagali čak i najbolji pretstavnici tadašnje obrazovanosti; to je u isto vreme sjajna ilustracija za Engelsove reči da je „Srednji vek u svemu morao počinjati ispočetka”.
„Dvorska akademija” i škola pod Karlom Velikim. „Ispočetka”, tj. od najosnovnije pismenosti i rešavanja dečjih zadataka iz sabiranja i oduzimanja, morao je početi i sam Karlo Veliki. Njegov biograf Ajnhard saopštava nam kakve je napore car činio da pod starost nauči pisati. Pisanje mu je rđavo išlo od ruke; on je stavljao pod jastuk tablice prevučene voskom, i za vreme noći, kad bi ga svladala nesanica, izvlačio te tablice i počinjao da na njima šara latinska slova. Težeći da proširi svoja znanja i da ulije ljubav za intelektualni rad i članovima svoje porodice, Karlo je organizovao na dvoru takozvanu „dvorsku akademiju”, u čiji su sastav pored cara i članova njegove porodice ušli i najobrazovaniji ljudi iz njegove okoline. Tu su pretresana pitanja o kretanju sunca i meseca, o raznim tumačenjima pojedinih latinskih reči, čitana su dela antičkih pisaca, „crkvenih otaca”, i čak su se sami članovi „akademije” vežbali u sastavljanju stihova.
Pored Alkuina u tom dvorskom krugu delali su Got Teodulf, episkop orleanski, koji je u svojim satiričnim stihovima ismevao dvorske pesnike; učeni Longobard Pavle Đakon, poznat po svojoj „Istoriji Longobarda”, koga je Karlo doveo na dvor kao poznavaoca gramatike, latinskih pisaca i grčkog jezika, i mnogi drugi.
Na dvoru Karla Velikog postojala je i škola, u kojoj su dobijala obrazovanje deca aristokratije oko cara. Ta škola pratila je dvor pri svim njegovim seobama, tako da je teško verovati da je rad u njoj mogao biti sistematski. Završetak te škole otvarao je put ka višoj činovničkoj karijeri. Iz nje, kao i iz nekih najboljih manastirskih škola, Karlo je uzimao ljude za odgovorne misije i visoke položaje.
Karakteristične crte karolinške književnosti. Jedan od učenika dvorske škole bio je i pomenuti Ajnhard. Njegovo delo „Život Karla Velikog”, i pored svih svojih spoljašnjih odlika, svedoči o podražavalačkom karakteru karolinške književnosti. Ajnhard se služio biografijom cara Avgusta koju je napisao Svetonije, i ne samo da je prekopirao opšti sklop od ovog rimskog istoričara, nego je od njega uzimao i priličan broj izraza i čitave rečenice.
Isto otsustvo originalnosti karakteristično je i za druga dela karolinškog doba. Sve su to imitacije antičkih, kako paganskih tako i hrišćanskih pisaca, koje često pretstavljaju neku vrstu đačkih vežbi na datu temu.
Ali je interesovanje za bavljenje književnošću, za upoznavanje dela klasične starine, koje se probudilo u gornjim slojevima karolinškog društva, ipak odigralo priličnu ulogu u daljem razvitku kulture. Iz manastirskih škola otvorenih pod Karlom Velikim izišli su prvi pretstavnici srednjevekovne učenosti. Ipak je književnost. karolinškog doba bila iznad neuglađene i grube književnosti prethodnog perioda. Proučavanje gramatičara i retora poznorimskog carstva doprinelo je poboljšanju jezika i stila. Osobito su primetni uspesi u oblasti analistike. Umesto ranijih oskudnih zapisa po godinama, sada se po manastirima stvaraju krupna analistička dela, na primer, anali Lorškog, Bertinskog, Fuldskog, Sengalenskog manastira, koji pružaju po svom opsegu širi istoriski materijal.
Karolinški rukopisi. „Skriptoriji”. Znatno se poboljšao i spoljašni oblik rukopisa. Ružan i nečitak rukopis ranijih pisara zamenjuje sada lepo i razgovetno pismo — karolinška minuskula, koja je preko pisma doba Renesansa uzeta za osnovu savremenih latinskih slova. Karolinški kodeksi odlikuju se i svojim ukrasima: minijaturama, vinjetama, inicijalima itd. Rukopisi su prepisivani, kao i ranije, po manastirima. Najkrupniji među njima imali su čitave radionice, takozvane skriptorije, gde je više monaha pisalo po diktatu jednoga. Najveći glas pod Karlom Velikim uživao je skriptorij manastira sv. Martina u Turu; opat tog manastira bio je Alkuin. Poznati su bili i skriptoriji u manastirima Loršu, Korbiji, Bobiju i Fleriju. Po manastirima se pojavljuju biblioteke, koje sadrže po 300—400 rukopisa. U nekim najkrupnijim bibliotekama na svetu i danas se čuvaju zbirke rukopisa proisteklih iz karolinških skriptorija. Tako na primer u Lenjingradskoj Javnoj (Publičnoj) biblioteci postoji zamašna zbirka manuskripata koje je dao skriptorij Korbiskog manastira.
Po manastirskim skriptorijima nisu prepisivane samo knjige verskog već i svetovnog sadržaja, kao što su na primer dela Cezara, Tacita, Svetonija, Salustija, Livija, Cicerona, pesnika Vergilija, Juvenala, Persija, Marcijala i drugih. Znatan deo antičkog literarnog nasleđa sačuvan nam je upravo zahvaljujući karolinškim prepisivačima. Kao što je to dokazao naučnik Sabadini, ogromna većina sačuvanih kopija iz doba Renesansa ima za svoju osnovu karolinške rukopise.
Umetnost Karolinškog renesansa. Povećanje materijalnih sredstava u rukama centralne vlasti omogućilo je Karlu i njegovoj okolini da svim sredstvima potstiču i razvitak umetnosti. Uzevši 800 g. carsku titulu, kojoj je sam pridavao veliki značaj, Karlo je težio da se izjednači s vizantiskim carevima po velelepnim građevinama i luksuznom dvorskom životu. U Ahenu,. Ingelhajmu, Nimvegenu, Vormsu i drugim mestima u kojima se za duže ili kraće vreme zadržavao skitački dvor Karla Velikog, građeni su dvorci i podizane crkve. Ta izgradnja zahtevala je saradnju arhitekata, slikara, vajara, rezača u drvetu i slonovoj kosti, majstora za obradu metala. Karlovom primeru sledovali su i najugledniji magnati.
Ali su materijalna i tehnička sredstva carevine Karla Velikog bila još toliko ograničena da karolinško doba nije moglo da reši tako prost zadatak kao što je podizanje mosta preko Rajne. U toku deset godina sagrađen je jedan drveni most kod Majnca, ali je on uskoro izgoreo, a Karlova želja da se on zameni kamenim ostala je neostvarena usled nedostataka sredstava. Isto tako nije se mogla realizovati ni jedna druga zamisao Karla Velikog: da se Rajna i Dunav spoje kanalom. Kanal je bio počet, ali se poduhvat morao napustiti kada se ispostavilo da će za njegovu gradnju biti potrebni preterano visoki izdaci. U tome žalosnom ishodu dveju mera izgradnje od društveno korisnog karaktera jasno se ispoljila klasna suština mladoga feudalnog režima. Da bi se učvrstio, njemu je pre bila potrebna izgradnja crkava nego mostova i kanala.
Karlova izgradnja dvorova, crkava i manastira činila se savremenicima zadivljujućom po svojoj raskoši i zamahu. Takav utisak mogao je nastati samo u poređenju sa ubogim građevinama prethodnog perioda. Ustvari, Karlove crkve i dvorci bili su po razmerama, materijalu i majstorskoj veštini prilično skromni. Većina karolinških građevina podignuta je od drveta. Sve su one, razume se, propale; delimično su se sačuvale samo pojedine crkve od kamena. Takva je Ahenska kapela, čija je izgradnja završena 805 g. Ona danas pretstavlja sastavni deo Ahenske katedrale. Ovaj spomenik karolinške umetnosti svedoči o imitativnom, malo originalnom karakteru karolinškog građevinarstva. Ahenska kapela pretstavlja kopiju osmougaone crkve sa kupolom sv. Vitala u Raveni, najstarijeg sačuvanog primera vizantiske umetnosti (534—547 g.). Isto je tako i dvorac Karla Velikog u Ahenu, sudeći po opisima, pretstavljao kopiju dvorca Teodoriha Ostrogotskog u Raveni.
Gradioci karolinških crkava nisu se ograničavali na kopiranje spoljašnjeg izgleda, plana itd.: oni su iz Italije dovozili čitave delove i gotove ukrase zgrada — stubove, frizove, kapitele. Jak uticaj antičke, vizantiske i čak istočne umetnosti može se zapaziti i na umetničkim izrađevinama u kosti, zlatu i kamenu. Prema tome, karolinško doba dalo je malo originalnog i u oblasti umetnosti, pretstavljajući samo pripremni stupanj i prelaz ka samostalnoj srednjovekovnoj umetnosti.
Najveći značaj Karolinškog renesansa sastoji se u tome što je on sačuvao i preradio elemente kulture koje su ostavili u nasleđe IV i V vek; osim toga, njegov značaj je i u tome što je učinio — preko karolinških škola — da ta kultura prodre u relativno širi krug ljudi. Na toj je osnovici i mogla ponići srednjovekovna kultura potonjih stoleća.
Crkvena reakcija i opadanje kulture posle Karla Velikog. Posle smrti Karla Velikog elementi svetovnog uticaja u književnosti, poeziji i umetnosti koji su napred istaknuti, sve više iščezavaju, i kultura dobija još jasnije izražen crkveni, religiski karakter. Karlov naslednik, Ludvig Pobožni, odnosio se prema antičkoj književnosti s najvećim prezirom, govoreći da niti sam želi da čita, niti hoće da drugi čitaju i proučavaju dela Horacija, Vergilija, Juvenala i drugih. Šef reakcionarne grupe crkvenih lica, Benedikt Anijanski, postaje carev najbliži savetnik i sprovodi reformu manastira i škola, s ciljem da iz njih izagna sve tragove svetovnih interesa. Preostale manastirske škole imale su otsada da služe samo za spremanje sveštenstva i da zatvore svoja vrata svakom onom ko nije nameravao da postane pop ili monah. Manastirske regule Benedikta iz Nursije, koje su išle na ruku tome da se monasi bave književnošću, bile su prerađene. Crkvene službe po manastirima umnožene su tako da monasima ne ostane vremena za bavljenje drugim stvarima. Na intelektualni rad po manastirima gleda se sad kao na bavljenje uzaludnim poslom, a fizički je rad još ranije izgubio svoj značaj. Sve je ovo dovelo do toga da je Benediktinski red u X veku izgubio vodeću ulogu u održavanju kulturnih tradicija, ulogu koju je ranije vršio.
Opštem opadanju kulturnog nivoa doprinela je promenljiva politička situacija u karolinškoj monarhiji sredinom X veka. Borba između Ludviga Pobožnog i njegovih sinova, a zatim njihove međusobice, raspadanje jedinstvene države na više delova, dugotrajno razdoblje normanskih, saracenskih i mađarskih napada, praćenih pljačkom, razaranjem i spaljivanjem manastira, crkava i čitavih gradova, — sve se to moralo negativno odraziti na razvitku mlade kulture. Intelektualni život je zamro. Broj novih književnih dela jako je opao. Među sveštenstvom ponovo je zavladala nepismenost (a da o svetovnim feudalcima i ne govorimo); ponovo se odasvud čuju žalbe na apsolutni ignorantizam sveštenika. Ali je u sloju višeg sveštenstva i dalje bilo ljudi koji su prošli kroz karolinšku školu i koji su raspolagali svim znanjima svoga doba. Među tim ljudima treba istaći Rabana Maura, Alkuinovog učenika, i Jovana Skota Erigenu.
Raban Maur. Erigena. Raban Maur (784—856 g.) bio je neko vreme opat manastira Fulde, a zatim arhiepiskop u Majncu. Manastir Fulda duguje mu za stvaranje svoje biblioteke, a katolička crkva, uzeta u celini, — za mnogobrojne kompilacije u stihu i prozi s raznim teološkim temama. Veći deo teksta u njegovim delima pretstavlja prosto zbirku izvoda iz „svetog pisma” i raznih „crkvenih otaca”.
Jedini crkveni pisac ranog Srednjeg veka koji je u svojim delima dao nešto više nego prostu kompilaciju, bio je Irac Jovan Skot Erigena (umro oko 886 g.), koga nazivaju „osnivačem spekulativne dogmatike”, „ocem sholastike”. Oko 845 g. u periodu učestalih normanskih napada na Irsku, on je napustio otadžbinu i prešao u službu unuka Karla Velikog — Karla Ćelavog, pod kojim je igrao ulogu sličnu Alkuinovoj.
Vladajući grčkim jezikom, Erigena je bio u mogućnosti da se upozna sa učenjem neoplatoničara, u čijem je duhu napisano njegovo glavno delo — „O podeli prirode”. Shvatajući kao jednu celinu boga i njegovo delo, tvrdeći da su oni u izvesnoj meri identični, Erigena dolazi u stvari do panteizma. Još opasnije po ortodoksnu teologiju bilo je njegovo tvrđenje o nadmoćnosti razuma nad autoritetom. Pogledi takve vrste vodili su podrivanju čitavog teološkog sistema, zasnovanog na autoritetu i veri, a nikako ne na razumu. Ali savremenici jednostavno nisu shvatili Erigenu, i to ga je spaslo od progona. Njegovu knjigu, koja je ostala nezapažena sve do XIII veka, iskoristili su docnije jeretici protiv katoličke crkve i tek tada je ona, po naređenju pape Honorija III, bila spaljena (1225 g.).
Obrazovanost na dvoru Otona I. Dok se u drugoj polovini IX veka u raznim oblastima kulture i dalje osećao uticaj Karolinškog renesansa, dotle je u X veku snaga tog uticaja bila već skoro sasvim iscrpena. Nestaje učenih monaha i pisaca tipa Rabana Maura i Erigene. Neki znaci kulturne delatnosti mogu se zapaziti na dvoru nemačkih kraljeva iz Saksonske dinastije, počev od Otona I. Oton I je nastojao da vaskrsne i politiku Karla Velikog u oblasti obrazovanja, ali je to činio sa znatno manjim sredstvima i sa slabijim efektom. Slično Karlu, i on je organizovao dvorsku školu i pod starost sam se latio učenja, ali je jedva naučio da čita. Slično Karlu, i on je težio da privuče u svoju službu obrazovane ljude kakav je bio Langobard Liutprand, istoričar i diplomata, koga je Oton postavio za episkopa u Kremoni; ali su ti ljudi znatno zaostajali po svojim znanjima i opštem kulturnom nivou iza pregalaca Karla Velikog.
Gerbert i feudalizacija nauke. Nalazeći se u Italiji, Oton I je privukao na svoj dvor pored ostalih obrazovanih ljudi i monaha Gerberta, koji je još tada, uprkos svoje mladosti, bio čuven po svojoj učenosti. Gerbert je vodio poreklo iz siromašne akvitanske (južnofrancuske) neznatne porodice. Neko vreme učio je školu u Španskoj marki; tj. na granici sa Kordovskim (arapskim) kalifatom, gde je zahvaljujući uticaju visoke arapske kulture održavano izučavanje „kvadrivijuma”. Po svoj prilici tu je Gerbert stekao znanja iz matematike, pomoću kojih je ostavio takav utisak na savremenike da ga je narodna legenda pretvorila u čarobnjaka. Upravo od Arabljana uzeo je on svoj „abak”, tj. tablicu za računanje sa podeocima, koja je olakšavala vršenje prostih aritmetičkih radnji sa brojevima. Gerbert je upotrebljavao arapske cifre umesto rimskih, samo što nije znao za nulu, tako da je ulogu te cifre vršio prazan podelak na njegovoj računskoj tabli.
Pošto je proveo kratko vreme na dvoru Otona I — kao učitelj njegovog sina, Gerbert je zatim otišao u Rems, gde je stao na čelo episkopske škole, koja je privukla mnogobrojne učenike. Gerbert je zadivljavao njihovu uobrazilju u to vreme neobičnim metodima očigledne nastave, primenom „abaka” u aritmetici i nebeske sfere u astronomiji, kao i svojim dubokim znanjima u naukama „kvadrivijuma”. On je, pored ostalog, sastavio komentare na Boecijeva dela iz aritmetike i muzike. Iz tih komentara vidi se da aritmetika dobija kod Gerberta klasni, feudalni karakter. Evo šta on, na primer, piše o broju. Postoje dve kategorije brojeva: 1) telesni brojevi, koji stoje u izvesnom odnosu prema predmetima spoljašnjeg sveta, i 2) bestelesni brojevi, koji pretstavljaju večnu, neprolaznu suštinu. Konkretan broj u čovečjem životu izražava čovekov položaj u društvu: „Tako je kralj izraz velikog broja, dok ima ljudi koji zbog svoje beznačajnosti ne pretstavljaju inkarnaciju nikakvog broja”. Telesni broj ne može beskonačno rasti, dok je bestelesni, duhovni broj bezgranično rastući. Telesni broj uči čoveka smirenosti, ukazujući mu na njegovo skromno mesto u svetu, dok bestelesni pomaže čoveku da se uzdigne do shvatanja svemogućstva božjeg. S tog gledišta aritmetika uči tome da se „bestelesne stvari smatraju za trajnije od konkretnih stvari”.
Tako se u Gerbertovim rukama aritmetika pretvorila u feudalnu i crkvenu nauku, u nauku o mističnim brojevima, u koju je on uneo jerarhični princip, svojstven feudalizmu.
Gerbert Je načinio veliku karijeru. Oton II postavio ga je za opata jednog od najbogatijih manastira Italije — Bobija. Neko vreme bio je arhiepiskop u Remsu. Najzad, Oton III izabrao ga je za papu pod imenom Silvestra II (999—1003 g.).
Opšte crte feudalne nauke u XI veku. VIII—X vek bili su period pripremanja i konačnog formiranja feudalnog društva i države. U oblasti kulture u tim se vekovima zapaža znatno širenje verbalnih bitaka, u kojima se postepeno izgrađivalo i usavršavalo oružje feudalne nauke i njena „teška artiljerija” — teologija.
U XI veku ta nauka dobija sve svoje glavne crte. Latinski se jezik učvršćuje kao vladajući oblik izražavanja misli. Sama misao, naučena u školi Karolinškog renesansa na podražavanje, na kopiranje obrazaca i kompilacije, utoliko lakše postaje — po volji feudalne crkve — robinjom autoriteta. Pred autoritetom biblije i „crkvenih otaca” zanemela bi svaka kritika; ma i najmanji pokušaj kritičkog stava prema izvorima strogo se progoni gromovima crkvenih ekskomunikacija. Lično iskustvo, posmatranje, podaci razuma — kao metod za iznalaženje istine — neprihvatljivi su isto onako kao u VI—VII veku. „Nauka” usmeruje svoju pažnju na saznanje „božanskog”, potčinjavajući tom zadatku sve druge interese i grane znanja, pretvarajući čak i nauku o brojevima u teološku nauku. „Sedam slobodnih veština” postaju „služavka teologije”. Jerarhični princip u primeni na stvari i apstraktne pojmove, princip koji odražava strukturu feudalnog društva, prožima sobom nauku, umetnost, književnost. Potpuna bespomoćnost pred okolnom prirodom, nesposobnost da se pronikne u njene tajne — prikrivaju se mistikom, simbolikom brojeva i pojmova, verbalističkim trikovima, koji stvaraju utisak tobožne dubine misli.
I. Klasici marksizma. Engels, Razvitak socijalizma od utopije do nauke, Dela, t. XV. (Vidi srpski prevod. „Kultura”, Beograd 1947. — Prev.).
II. Izvori. Hrestomatija za zapadnoevropsku književnost. Srednji vek (IX—XV vek), u redakciji Šorove, 1938. — Srednji vek u svojim spomenicima, u redakciji Jegorova, odeljak XIII, Moskva 1913.
III. Studije. Priručnici. Kratki pregled istorije filozofije, u redakciji Šćeglova, Moskva 1940. — Ojken, Istorija i sistem srednjovekovnog pogleda na svet, Petrograd 1907. — Štekl, Istorija srednjovekovne filozofije, Moskva 1912. — Boasije, Pad paganstva, Moskva 1892. — Bubnov, Zbirka Gerbertovih pisama kao istoriski dokumenat, 2 toma, Petrograd 1888. — Korš i Kirpičnjikov, Opšta istorija književnosti, t. II, Petrograd 1885. — Dobijaš-Roždestvenska, Istorija pisma u Srednjem veku, Petrograd 1923. — Opšta istorija evropske kulture, t. VII, 1913 (Francuska u ranom Srednjem veku). — Peterson i Balabanova, Zapadnoevropski ep i srednjovekovni roman, 3 toma, Petrograd 1896.