Историја средњег века I 10
| ← | ИСТОРИЈА СРЕДЊЕГ ВЕКА I У редакцији: А. Д. Удаљцова, Ј. А. Косминског и О. Л. Вајнштајна |
→ |
(ОД V ДО X ВЕКА)
Општи услови за постанак феудалне културе. Феудално друштво, које се од V века дизало на рушевинама Римског Царства, створило је нову, феудалну културу. Наука, уметност, књижевност добијају постепено црте које се оштро разликују од оних својствених античкој робовласничкој култури. Класа феудалаца, која је дошла на место класе робовласника, стварала је такве облике идеологије који су највећма одговарали њеним интересима и учвршћивали њену владавину. „У свакој епоси мисли владајуће класе јесу владајуће мисли, тј. она класа која претставља владајућу материјалну снагу друштва — јесте у исто време и његова владајућа духовна снага”.[1] У току свог формирања класа феудалаца делом је давала из своје средине, а делом формирала из редова нижих друштвених слојева — носиоце, пропагаторе и творце феудалне културе, својеврсну феудалну интелигенцију. Готово од самог почетка Средњег века ту је интелигенцију у целини чинило свештенство; сама реч clericus „клерик” — служитељ цркве постаје синоним за образованог или просто писменог човека.
И то је сасвим разумљиво. „Средњи век развио се из сасвим примитивног стања. Он је збрисао с лица земље античку цивилизацију, античку филозофију, политику и правну науку, и у свему почео испочетка. Једино што је „Средњи век узео од пропалога античког света — било је хришћанство и неколико полупорушених градова, који су изгубили сву своју ранију цивилизацију. То је имало за последицу да су — као што то бива на свим раним ступњевима развитка — монопол на интелектуално образовање добили попови и да је и само образовање добило поглавито богословски карактер”.[2]
И доиста, читава средњовековна култура Западне Европе добила је црквено обележје. На место паганске, световне филозофије коју је гајила антика, дошла је католичка теологија. Елементи науке који су се још сачували од антике почели су служити само као помоћно средство за теолошко образовање, по формули: „филозофија је служавка теологије”. Житија светаца постала су за многа столећа главни род књижевног стварања; манастирске хронике — главна врста историских дела; поезија и музика, као год и све ликовне уметности, готово су у потпуности биле стављене у службу цркви. Уместо градова који су ишчезли или изгубили свој значај, центрима културног живота Средњег века постају сада манастири; једини тип школа тога доба јесу црквено-манастирске школе, једини тип библиотека — манастирске библиотеке.
Феудално-католичка култура Средњег века није поникла одједанпут: њено заметање и процес њеног развитка захтевали су столећа и протицали паралелно са развитком феудалног друштва, узетог у целини.
Заметању феудалне културе претходила је криза и пропаст културе у античком свету.
Криза античке робовласничке културе у III—IV веку. Криза античке културе, као и криза читавог робовласничког система Старог века, најснажније се почела испољавати у III—IV веку. Последњи оригинални мислилац антике био је неоплатоничар Плотин (204—270 г.). Већ код његових ученика паганска се филозофија изрођава у реторику, у јалове вежбе у беседничкој вештини.Заједно с филозофијом готово сасвим нестаје и математичких и природних наука, које су са њом биле тесно повезане. „Први почеци егзактног испитивања природе — који су се, како истиче Енгелс — први пут почели развијати тек код Грка александриског периода”[3] — били су у IV веку сасвим уништени, особито онда када су хришћани уништили пагански научни центар у Александрији, а напосе — после уништења чувене Александриске библиотеке од стране епископа Теофила. У исто време запажа се опадање и у области историје и књижевности. Једини историчар IV века достојан тог назива био је Амијан Марцелин (умро око 400 г.). Поезија, која је била већ стереотипизирана у свом подражавању најстаријих узора, сведочи својим формализмом и високопарношћу о потпуној деградацији. Архитектура, пластичне и декоративне уметности, које су изгубиле оригиналност још у првим столећима наше ере, нису биле кадре да преживе дубоку кризу и економски регрес III—IV века. Доба цара Константина и његових наследника не само да није за собом оставило видних споменика уметности, него је и претстављало почетак уништавања већ постојећих споменика. Победа хришћанства, његово претварање у државну религију, имали су за последицу опште ликвидирање паганске филозофске мисли. Последње њене претставнике, који су се окупили у Атинској великој школи, растерао је цар Јустинијан 529 г.
Брзом нестанку античке филозофије и науке допринела је и та околност што су и у границама класе робовласника ти највиши елементи духовне културе били својина релативно уске групе лица, која су знања стицала индивидуалним путем. Школа је током читаве антике носила хуманитарни карактер; природословним и математичким проблемима није у њој посвећивана никаква пажња. Под условима ниске технике робовласничке привреде то је исто тако природно као и уопште крајње слаби развитак егзактних и примењених наука.
Античка култура и хришћанска црква у IV—V веку. Али античка паганска култура није ишчезла без икаква трага. Хришћанска црква, која је толико допринела њеном разбијању, спасла је поједине њене комаде, са циљем да их искористи за своје интересе. У крилу цркве, рукама њених делатника прерађени су елементи античке културе, који су ударили темељ култури Средњег века. Сами ти црквени делатници проистекли су у својој већини из класе робовласника и васпитавали се на паганској филозофији и књижевности, чијег се утицаја више нису могли ослободити. Такви су били Јероним, Амброзије Милански, Пруденције и многи други. Најауторитативнији међу црквеним писцима тога периода, Августин, еписког у Хипону (у северозападној Африци), директно је указивао на нужност проучавања античка књижевности и науке. Да би се разумела библија и „црквени оци”, да би се могла водити борба с паганством и јересима, писао је он, морају се проучавати реторика, граматика, дијалектика, историја и природне науке. Паганско порекло наука не сме претстављати препреку за то да их хришћани савлађују. „Не треба презирати лепо, чак ни онда ако су га изрекли пагани” — понављао је он. Овај утилитарни поглед на наслеђе античке културе средњевековна је црква прихватила и најистакнутији теолози често су га изрицали.
„Седам слободних вештина”. На почетку V века учињен је покушај да се скупи уједно минимум знања које је црква сматрала неопходним за своје циљеве. Око 430 г. афрички писац Марцијан Капела у девет књига свога дела „О браку Филологије и Меркура” дао је преглед свих знања антике, познат под називом „седам слободних вештина” („septem artes liberales”); у који су улазиле: граматика, реторика, дијалектика, геометрија, аритметика, астрономија и музика.
У VI веку Боеције и Касиодор поделили су тих седам „вештина” на две групе: тривиум (граматика, реторика и дијалектика) и квадривиум (остале четири „вештине”). У таквом облику тај је круг знања ушао у све средњовековне уџбенике и енциклопедије и претстављао све до XV—XVI века основицу вишег образовања.
Граматика се састојала у читању неких класичних писаца и њиховом-коментарисању. Реторика је обучавала људе вештини да лепо говоре » пишу. Дијалектика је одговарала нашем појму формалне логике, тј. учила је да се изводе правилни закључци из датих премиса. Под аритметиком подразумевало се углавном „рачунање”, тј. вештина израчунавања датума хришћанских празника. Истом циљу служила је и астрономија — „наука о кретању небеских тела”, потребна за утврђивање календара покретних празника. Геометрија је обухватала елементарне појмове о фигурама, који су били потребни за „дизање храмова”, као и фрагментарне податке из географије и козмографије. Музика се сводила на вештину певања црквених псалама и састављања богослужбених песама.
Блажени Августин. IV и V век нису Средњем веку оставили у наслеђе само те елементарне античке науке, прилагођене потребама цркве, него и општи поглед на свет, који је владао све до XI века, а делимично и доцније. Главни творац тог погледа на свет био је Августин (354—430 г.) — писац 22 књиге дела „О држави божјој” („De civitate dei”) и низа других дела. Водећи порекло из класе средњих робовласника, Августин 387 г. прима хришћанство, које је у време рушења читавог робовласничког система одговарало настројењима владајуће класе више него паганска филозофија.
Једино је хришћанска црква, по мишљењу Августина и његових једномишљеника, могла помоћи тој класи да преживи револуционарну кризу која је потресала темеље Царства и да себе преуреди у складу са новонасталим односима. Зато се главни задатак Августина и његових ученика састојао у томе да очувају јединство цркве и да поведу борбу против јереси, које су је подривале и које су често криле у себи елементе револуционарних учења, или су пак ишле на руку развитку револуционарног покрета. Такве јереси били су донатизам, који је постао заставом устанка циркумцелиона у Северној Африци (види главу III); манихејство, које је одбацивало државу, својину, породицу и читав материјални свет, као пород зла; пелагијанство, које је међу масама сејало сумњу у то да вера у Христа и припадност хришћанској цркви могу већ сами по себи пружити гаранцију вечног спасења.
У својим делима Августин уз помоћ сваковрсних софистичких трикова оправдава имовинску неједнакост и постојање ропства. „Ропство је казна за грехе”; човечанство мора трпети ту казну као манифестацију „праведности божје”; робови немају права да траже ослобођење: они су, по речима апостола, дужни да својим господарима служе не само из страха већ по савести, „све док не нестане зла и сваке врсте господарења, све док се... све не успокоји у богу”, тј. до самог краја света. Августин брани и земаљску државу. Она такође постоји „по вољи божјој” и по својој природи не претставља зло већ добро. Али је држава добро само онда ако почива на праведности, тј. ако себи ставља у задатак борбу против паганства и подизање друштвеног морала. Према томе, Римско Царство после примања хришћанства од стране царева претставља добро. У исто време, доспевајући у извесну противречност са самим собом, Августин развија мисао о два „града” или државе — о држави божјој и држави светској. Прва претставља скуп свих „добрих људи”, како оних који припадају хришћанској цркви, тако и оних који још нису успели да уђу у њу; друга претставља државу оних који не мисле о богу, који су испуњени гордошћу и земаљским мислима; то је друштво људи који на себи носе „Каинов жиг”. Држава божја, која је фактички идентична са црквом, постојаће до краја света и биће удостојена вечитог блаженства; светска држава, која фактички обухвата паганске елементе Римског Царства, осуђена је на страшну пропаст.
То су основне мисли најважнијег Августиновог дела „Држава божја”, написаног између 413 и 426 г., после пљачкања Рима од стране Алариха и освајања провинција Галије и Шпаније од стране варвара. Његова је филозофија противречна, што долази отуда што он тежи да заснује оправданост ропства у периоду рушења робовласничког поретка, трајност државе у периоду њеног ломљења, и што жели да владајућој класи улије оптимизам онда када је њен положај био очигледно безнадежан. Али је он умео да тако реши проблем измирења хришћанског морала са експлоатацијом нижих класа од виших, проблем узајамних односа између хришћанске цркве и експлоататорске државе, — да су владајуће класе и доцнијег времена налазиле у његовом учењу читав арсенал аргумената за заснивање феудалног насиља, феудалне експлоатације и учешћа цркве у томе. Отуда огромна популарност Августинова у Средњем веку и значај његовог учења за папе, које су на његовој идеји „државе божје” заснивале своје теократске претензије.
Боеције и Касиодор. Последњи претставници античке образованости у крилу хришћанске цркве били су Боеције и Касиодор, који су припадали горњем слоју римске земљопоседничке аристократије. Боеције је проучавао Платона и правио опширне изводе из Аристотела, који су у Западној Европи служили све до XII века као главни извор за познавање овог старогрчког филозофа. Умешан у заверу римске аристократије против владавине Острогота у Италији, Боеције је од остротског краља Теодориха бачен у тамницу, где је написао дело „О утеси филозофије”, које је било чувено током читавог Средњег века. У песимистичким закључцима тога дела већ се осећа свест о томе да су робовласничка класа и читава њена култура осуђене на пропаст. 524 г. Боеције, „последњи Римљанин”, био је погубљен.
Разуме се, био је мали број људи који су се у условима рушења своје материјалне моћи старали да нађу утехе у религиско-филозофским размишљањима о пролазности свега земаљског. Већина је попут сенатора Касиодора, умела да се прилагоди новој ситуацији, створеној варварском влашћу. Касиодор је у служби Теодориха и његових наследника достигао високе положаје и звања и увећао своја земљишна богатства. Али када су трупе византиског цара Јустинијана уништиле остроготску власт у Италији, његовој политичкој каријери дошао је крај. Он се повукао на своје поседе у Калабрији и ту основао манастир Виваријум, где је, бавећи се много литерарним радовима, и умро као стогодишњи старац (575 г.).
Касидор је написао „Историју Гота”, која нам је сачувана само у преради Јорданеса (писца из средине VI века); даље, он је сакупио едикте, наредбе, писма и друга званична документа готских краљева и објавио их под општим насловом „Разно” („Variae”); осим тога написао је и низ других дела. Касиодорова дела одиграла су прилично важну улогу у стварању темеља схоластичке учености Средњег века. Али најважнији моменат у његовој делатности јесте то што је он први схватио значај манастира за очување остатака античке књижевности. У манастиру који је он основао монаси су потстицани на бављење књижевношћу и на преписивање дела како световног тако и теолошког карактера. Тако је ударен пут којим су доцније пошли и многи други манастири VII и VIII века; они су у Западној Европи постали једине културне оазе сред мора варварства које је провалило у Европу.
Постанак манастира. Бенедикт из Нурсије. Манастири се најпре појављују на Истоку — у Сирији и Египту, у IV веку. То су биле заједнице људи који су бежали из градова, даље од саблазни света, „у пустињу”, где су могли поузданије „спасти душу”. „Манастири су били ненормалне друштвене организације; у њиховој основи лежала је безбрачност”.[4] У доба општег расула, када је безбрижан световни живот губио своју привлачност чак и за многе претставнике имућних класа, манастири почињу да постижу успех. Најпознатији оснивачи манастира на Истоку и први творци манастирских статута били су Пахомије и Василије Велики.
Водећи црквени кругови схватили су значај манастира за јачање материјалне моћи цркве и уздизање њеног моралног ауторитета. Строга монашка дисциплина, која је била веома ефикасна у прво време, формирала је једнодушне колективе људи, који нису имали других интереса осим интереса цркве, створила је неку врсту бојних одреда „војујуће цркве”. Није случајност што је заједница монаха носила назив „схола”, тј. војни одред, а живот у манастиру означаван војним терминима — „militare” (вршити војну службу). Манастирска правила захтевала су послушност и смиреност, тј. слепо покоравање монахâ наређењима њихових старешина, одрицање од личне својине, којом је располагао манастир, и завет безбрачности (целибат).
Регула Бенедикта из Нурсије (главног оснивача манастирâ на Западу), коју су прихватили сви западноевропски манастири раног Средњег века, садржавала је још једну важну тачку, која је била од извесног значаја за претварање манастира у жаришта феудалне културе. По тој регули, свакодневно занимање монаха, поред молитви, морао је бити физички или интелектуални рад — овај последњи у виду читања и преписивања књига. Захваљујући томе, манастири, који никако нису стављали себи у задатак чување остатака античке књижевности, били су способни да такорећи узгред реше тај задатак. Већ у манастиру Монте Касино, који је основао сам Бенедикт, створена је ускоро библиотека од књига које су монаси преписивали; у њој су поред црквених дела постојала и дела античких писаца.
Дакле, IV и V век нису доцнијем времену оставили у наслеђе само елементе културе који су младој класи феудалаца били потребни за обезбеђење њене владавине, него и организациони облик који је обезбеђивао очување и одговарајућу прераду те културе. Појава манастира у то доба дошла је утолико већма у прави час, што је уништавање културних вредности пропалог античког света узимало све шире размере.
Опадање културе у варварским државама VI—VII века. Почетком VI века на рушевинама Римског Царства коначно се учвршћују варварске краљевине. Бирократски и војни апарат Царства био је углавном сломљен, римска робовласничка аристократија изгубила је своју политичку власт и материјалну моћ. На бази родовских односа примитивне заједнице и војно-дружинске организације, које су собом донели варвари, а под снажним утицајем римских облика живота стварају се нови друштвени и политички односи. У ватри те револуције, заједно са античким облицима ропства, латифундијама римских сенатора, огромним механизмом робовласничког Царства — пропала је и античка образованост, која је била својина танког слоја аристократије. Варварска војно-земљопоседничка аристократија односила се према образовању с нескривеним презиром. Националистичке измишљотине Допша о високом културном нивоу старих Германа не наилазе ни на какву потврду у чињеницама. Чак ни Теодорих Остроготски, велики поштовалац римске културе, није умео ни да потпише своје име, а када су његовог унука почели учити писмености, готска је аристократија изразила одлучан протест, позивајући се на забрану самог Теодориха да се готска деца дају на науку. Дужност је Гота, говорили су они, да влада мачем, а не пером.
Краљеви и аристократија свих других варварских племена били су такође неписмени. Потомци римске аристократије, претапајући се у средини те аристократије, примали су заједно с германским именима и презир према сваком образовању. Оштро снижење културног нивоа испољило се чак и на вишем свештенству. Гргур, еписког у Туру, који је проистекао из аристократске галско-римске породице (умро 594 г.), жали се на своје слабо познавање граматике. „Код нас пропада изучавање наука” — пише он своме пријатељу, песнику Венанцију Фортунату. Предавање „седам слободних вештина” по школама Галије сасвим се обуставља. У то доба саме су папе показивале отворену мржњу према световном образовању. Папа Гргур I (умро 604 г.) писао је једном епископу: „Ми не можемо да се сетимо тога без стида да ти некога поучаваш у граматици. Извештај о том поступку, према коме ми осећамо велики презир, оставио је на нас тежак утисак. Ако ви докажете да се не бавите глупим световним наукама, ми ћемо славити господа нашега”.
Дубоко опадање културе нашло је живог одраза у најраспрострањенијој литератури тога времена — у житијама светаца. „Дијалози” папе Гргура I пустили су у оптицај мноштво бесмислених бајки и чудеса, које су доцније писци житија верно преписивали.
Неговање грубих празноверица од стране цркве допринело је правој културној подивљалости. На место истиснутих паганских култова дошло је клањање моштима светаца, које се изражавало у најбесмисленијем облику. Вода у којој је светац прао руке препоручивана је као лек од слепила; прашина згребана с камена на свечевом гробу употребљавана је као лек од свих болести. Потпуни игнорантизам варварског друштва, који је црква подржавала и продубљивала, омогућио је цркви да створи себи привилегован положај и да у својим рукама концентрише огромна богатства.
Али чак ни у то доба црква није могла бити доследна у свом негирању античке културе. Као носилац идеологије младога феудалног друштва, она је осећала потребу за извесном количином знања, за одржавањем и развијањем навика интелектуалног рада бар код једног дела својих претставника, за стварањем школе у којој би спремала своје кадрове. Вршење хришћанског култа није било могуће без писмености свештенства, борба с јеретичким покретима захтевала је познавање хришћанске и паганске литературе III.и IV века. Тежећи да импонује вернима, особито непросвећеној варварској аристократији, величанственошћу богослужења и раскошју храмова, црква није могла мимоићи остатке античке уметности. Ради подмиривања сопствених потреба, она је морала да из саме своје средине истиче грађевинаре, вајаре, сликаре, јувелире.
У уметничким делима тога доба запажа се грубо подражавање античких узора, које мајстор постиже по цену истог оног напора који кошта и писца раних житија кад маневрише латинским језиком. Али као год што тај писац, правећи под утицајем народног говора грешке у падежима и ортографији свога невештог латинског језика, доприноси формирању новог, романског језика, исто тако и мајстор, упрошћавајући и вулгаризујући античке узоре, увлачећи у њих елементе варварске уметности, удара у тој грубој синтези темељ новој, средњовековној уметности.
Ирски манастири и очување остатака античке образованости. Код очувања остатака античке културе велику улогу одиграли су ирски манастири VI—VII века.
Ирска, која се налазила на крајњој граници грчко-римског културног света, није била запљуснута таласима варварских најезди. У V веку ту су, побегли из Галије последњи претставници античке образованости. Тако су у Ирску унесени узори римске и грчке књижевности. Учени монаси ирских манастира, које у V веку оснива „свети Патрик”, знали су грчки језик, одавно већ заборављен на Западу. Из једног ирског манастира проистекао је у VI веку учени монах и мисионар Колумбан, који се заједно са својим ученицима, бавио обраћањем у хришћанство становништва Галије, а затим се повукао на север Италије, и ту основао чувени манастир Бобио. Његов ученик Гал основао је Сенгаленски манастир, крај Боденског Језера у Швајцарској, који је био подједнако чувен у аналима црквене образованости. Многа дела античке књижевности сачувана су нам у целини или делимично захваљујући делатности ирских монаха.
Од краја VII века англосаска црква, коју су реорганизовали папски мисионари Теодор и Хадријан (око 673 г.), постаје озбиљан конкурент Ирској. У Кентерберију, а затим и у Јорку, Јароу, Малмсберију ничу манастирске школе и појављују се такви писци као што је Беда Венерабилис (672—735 г.), писац „Историје енглеске цркве” —- најважнијег извора за историју старе Британије. У VIII веку англосаски манастири, уз подршку папе и франачких владара Карла Мартела и Пипина Малог, шире хришћанство у Немачкој, крчећи тиме пут за оснивање у њој франачке владавине и увођење феудалних односа. Најкрупнији међу тим мисионарима — Бонифације (Винфред), „апостол Немачке”, основао је 744 г. манастир фулду, у долини где се састају реке Гизел и Фулда. Тако су преко Англосаса и у ту варварску прашуму заједно са хришћанством продрли елементи културе.
Научне претставе у VI—VII веку. У исто време на другом крају Европе, у Шпанији, чињени су напори да се систематизују остаци античке учености и књижевности и да се обухвате једном специфичном енциклопедијом. Писац те енциклопедије био је Исидор, епископ севиљски (570—636 г.), који је своме делу дао наслов „Етимологије”, јер у том делу објашњењу сваког предмета претходи — понекад прилично фантастична — етимологија дате речи. Ту је читалац могао да дозна да је називе свим животињама први дао Адам, на јеврејском језику; да камење поседује чудотворна својства; да се бројеви деле на парне и непарне, савршене и недељиве итд. Током многих столећа Исидорове „Етимологије” биле су извор мудрости и сазнања у области ботанике, минералогије, зоологије и других наука.
Најжалоснији пример ниског нивоа науке о природи претставља „Хришћанска топографија” Византинца Козме Индикоплеуста (VI век), у којој се утврћује да Земља има облик пљоснатог паралелограма, окруженог са свих страна океаном, да се иза океана налази рај, са чијих се крајњих граница уздижу зидови, који се сустичу изнад наших глава и образују небески свод. Сунце и друга небеска тела крећу се око једне огромне планине на северу: зими ближе њеној основи, услед чега су дани краћи; лети — ближе њеном врху, услед чега су дани дужи. Козма је знао за претставе античких писаца о свету, претставе које су биле ближе истини, али су оне противречиле библији, и зато их је он морао одбацити. Ту се већ показује особеност доцније средњовековне, схоластичке учености: потпуно занемаривање података посматрања и искуства, клањање пред ауторитетом „светог писма” — другим речима, враћање почетном митолошком стадију мишљења.
Али су и те слабе зраке интелектуалног рада претстављале у Европи VI-VII века појединачне и случајне појаве. Ако су се понегде на периферији Западне Европе и сачували трагови духовних интереса, главна њена територија, укључујући у њу и Галију па чак и Италију, утонула је у потпун мрак. Извесно оживљавање делатности у области школства, књижевности и уметности запажа се тек у другој половини VIII и почетком IX века. То оживљавање готово је у потпуности везано за име Карла Великог, и зато је добило назив Каролиншки ренесанс.
„Каролиншки ренесаснс”. Од средине VIII века процес феудализације у Западној Европи кренуо је бржим темпом. Војна реформа Карла Мартела (види главу V) довела је до брзог пораста класе феудалаца. Законодавна делатност потоњих каролиншких краљева убрзала је пропаст класе ситних слободних земљопоседника и претварање сељачке масе у кметове. Изванредно је порасла моћ световних и духовних магната. Под Каролинзима варварска франачка држава претвара се у феудалну државу, најпре централизовану, док су били потребни удружени напори феудалаца ради угушивања протеста маса претвараних у кметове а затим, од средине IX века, државу која се све више цепала на делове.
Код стварања феудалне државе и њене експанзије особито је велика била улога католичке цркве. Поред неприкривеног Насиља, феудалцима је ради учвршћења своје владавине било потребно и непрестано идеолошко утицање на масе које је вршила црква, а за то је било потребно да се ауторитет свештенства уздигне на већу висину, да се створе релативно образовани црквени кадрови, који би били подесни за вршење те улоге.
Образовано свештенство било је потребно каролиншкој монархији и ради чисто техничких циљева: свештенство је на двору Карла Великог и његових наследника играло улогу најближих саветника, дипломатских агената, сарадника канцеларије, руководилаца грађевинских радова итд. Крупни државни организам који су створили Каролинзи, и поред све своје рудиментарности, није могао нормално функционисати без учешћа образованих или просто писмених људи, који би били у стању да макар разумеју наредбе централне власти и да их протумаче масама.
Старање Карла Великог о просвети. Још у свом првом капитуларију, из 769 г., Карло Велики прописује да се отстране из црквене службе неписмени свештеници, а доцније у писмима епископима он захтева да се ликвидира неписменост свештенства. О том истом говори се и у циркулару разаслатом епископима и манастирима 787 г. Не задовољавајући се тиме, Карло специјално доводи из Италије, Британије и Ирске граматичаре, реторе, окупља на свом двору све учене монахе за које је год знао и ставља им у задатак да саставе уџбенике за новоотворене школе по манастирима.
Алкуин. Међу делатницима каролиншке просвете особито се истиче англосаски монах Алкуин, кога је Карло нашао 781 г. у Парми и убедио да пређе у његову службу. За услуге које је од Алкуина очекивао Карло му је дао приходе трију најкрупнијих опатија. Настанивши се на двору Карла Великог, Алкуин је постао царев главни саветник у питањима просвете, као и учитељ његов и његове деце.
Уџбеници за граматику, реторику, астрономију итд. које је Алкуин саставио претстављају компилације из Марцијана Капеле, Боеција и Исидора из Севиље. Они су написани у облику дијалога између учитеља и ученика и сведоче о ниском нивоу знања којим су располагали чак и најбољи претставници тадашње образованости; то је у исто време сјајна илустрација за Енгелсове речи да је „Средњи век у свему морао почињати испочетка”.
„Дворска академија” и школа под Карлом Великим. „Испочетка”, тј. од најосновније писмености и решавања дечјих задатака из сабирања и одузимања, морао је почети и сам Карло Велики. Његов биограф Ајнхард саопштава нам какве је напоре цар чинио да под старост научи писати. Писање му је рђаво ишло од руке; он је стављао под јастук таблице превучене воском, и за време ноћи, кад би га свладала несаница, извлачио те таблице и почињао да на њима шара латинска слова. Тежећи да прошири своја знања и да улије љубав за интелектуални рад и члановима своје породице, Карло је организовао на двору такозвану „дворску академију”, у чији су састав поред цара и чланова његове породице ушли и најобразованији људи из његове околине. Ту су претресана питања о кретању сунца и месеца, о разним тумачењима појединих латинских речи, читана су дела античких писаца, „црквених отаца”, и чак су се сами чланови „академије” вежбали у састављању стихова.
Поред Алкуина у том дворском кругу делали су Гот Теодулф, епископ орлеански, који је у својим сатиричним стиховима исмевао дворске песнике; учени Лонгобард Павле Ђакон, познат по својој „Историји Лонгобарда”, кога је Карло довео на двор као познаваоца граматике, латинских писаца и грчког језика, и многи други.
На двору Карла Великог постојала је и школа, у којој су добијала образовање деца аристократије око цара. Та школа пратила је двор при свим његовим сеобама, тако да је тешко веровати да је рад у њој могао бити систематски. Завршетак те школе отварао је пут ка вишој чиновничкој каријери. Из ње, као и из неких најбољих манастирских школа, Карло је узимао људе за одговорне мисије и високе положаје.
Карактеристичне црте каролиншке књижевности. Један од ученика дворске школе био је и поменути Ајнхард. Његово дело „Живот Карла Великог”, и поред свих својих спољашњих одлика, сведочи о подражавалачком карактеру каролиншке књижевности. Ајнхард се служио биографијом цара Августа коју је написао Светоније, и не само да је прекопирао општи склоп од овог римског историчара, него је од њега узимао и приличан број израза и читаве реченице.
Исто отсуство оригиналности карактеристично је и за друга дела каролиншког доба. Све су то имитације античких, како паганских тако и хришћанских писаца, које често претстављају неку врсту ђачких вежби на дату тему.
Али је интересовање за бављење књижевношћу, за упознавање дела класичне старине, које се пробудило у горњим слојевима каролиншког друштва, ипак одиграло приличну улогу у даљем развитку културе. Из манастирских школа отворених под Карлом Великим изишли су први претставници средњевековне учености. Ипак је књижевност. каролиншког доба била изнад неуглађене и грубе књижевности претходног периода. Проучавање граматичара и ретора позноримског царства допринело је побољшању језика и стила. Особито су приметни успеси у области аналистике. Уместо ранијих оскудних записа по годинама, сада се по манастирима стварају крупна аналистичка дела, на пример, анали Лоршког, Бертинског, Фулдског, Сенгаленског манастира, који пружају по свом опсегу шири историски материјал.
Каролиншки рукописи. „Скрипторији”. Знатно се побољшао и спољашни облик рукописа. Ружан и нечитак рукопис ранијих писара замењује сада лепо и разговетно писмо — каролиншка минускула, која је преко писма доба Ренесанса узета за основу савремених латинских слова. Каролиншки кодекси одликују се и својим украсима: минијатурама, вињетама, иницијалима итд. Рукописи су преписивани, као и раније, по манастирима. Најкрупнији међу њима имали су читаве радионице, такозване скрипторије, где је више монаха писало по диктату једнога. Највећи глас под Карлом Великим уживао је скрипториј манастира св. Мартина у Туру; опат тог манастира био је Алкуин. Познати су били и скрипторији у манастирима Лоршу, Корбији, Бобију и Флерију. По манастирима се појављују библиотеке, које садрже по 300—400 рукописа. У неким најкрупнијим библиотекама на свету и данас се чувају збирке рукописа проистеклих из каролиншких скрипторија. Тако на пример у Лењинградској Јавној (Публичној) библиотеци постоји замашна збирка манускрипата које је дао скрипториј Корбиског манастира.
По манастирским скрипторијима нису преписиване само књиге верског већ и световног садржаја, као што су на пример дела Цезара, Тацита, Светонија, Салустија, Ливија, Цицерона, песника Вергилија, Јувенала, Персија, Марцијала и других. Знатан део античког литерарног наслеђа сачуван нам је управо захваљујући каролиншким преписивачима. Као што је то доказао научник Сабадини, огромна већина сачуваних копија из доба Ренесанса има за своју основу каролиншке рукописе.
Уметност Каролиншког ренесанса. Повећање материјалних средстава у рукама централне власти омогућило је Карлу и његовој околини да свим средствима потстичу и развитак уметности. Узевши 800 г. царску титулу, којој је сам придавао велики значај, Карло је тежио да се изједначи с византиским царевима по велелепним грађевинама и луксузном дворском животу. У Ахену,. Ингелхајму, Нимвегену, Вормсу и другим местима у којима се за дуже или краће време задржавао скитачки двор Карла Великог, грађени су дворци и подизане цркве. Та изградња захтевала је сарадњу архитеката, сликара, вајара, резача у дрвету и слоновој кости, мајстора за обраду метала. Карловом примеру следовали су и најугледнији магнати.
Али су материјална и техничка средства царевине Карла Великог била још толико ограничена да каролиншко доба није могло да реши тако прост задатак као што је подизање моста преко Рајне. У току десет година саграђен је један дрвени мост код Мајнца, али је он ускоро изгорео, а Карлова жеља да се он замени каменим остала је неостварена услед недостатака средстава. Исто тако није се могла реализовати ни једна друга замисао Карла Великог: да се Рајна и Дунав споје каналом. Канал је био почет, али се подухват морао напустити када се испоставило да ће за његову градњу бити потребни претерано високи издаци. У томе жалосном исходу двеју мера изградње од друштвено корисног карактера јасно се испољила класна суштина младога феудалног режима. Да би се учврстио, њему је пре била потребна изградња цркава него мостова и канала.
Карлова изградња дворова, цркава и манастира чинила се савременицима задивљујућом по својој раскоши и замаху. Такав утисак могао је настати само у поређењу са убогим грађевинама претходног периода. Уствари, Карлове цркве и дворци били су по размерама, материјалу и мајсторској вештини прилично скромни. Већина каролиншких грађевина подигнута је од дрвета. Све су оне, разуме се, пропале; делимично су се сачувале само поједине цркве од камена. Таква је Ахенска капела, чија је изградња завршена 805 г. Она данас претставља саставни део Ахенске катедрале. Овај споменик каролиншке уметности сведочи о имитативном, мало оригиналном карактеру каролиншког грађевинарства. Ахенска капела претставља копију осмоугаоне цркве са куполом св. Витала у Равени, најстаријег сачуваног примера византиске уметности (534—547 г.). Исто је тако и дворац Карла Великог у Ахену, судећи по описима, претстављао копију дворца Теодориха Остроготског у Равени.
Градиоци каролиншких цркава нису се ограничавали на копирање спољашњег изгледа, плана итд.: они су из Италије довозили читаве делове и готове украсе зграда — стубове, фризове, капителе. Јак утицај античке, византиске и чак источне уметности може се запазити и на уметничким израђевинама у кости, злату и камену. Према томе, каролиншко доба дало је мало оригиналног и у области уметности, претстављајући само припремни ступањ и прелаз ка самосталној средњовековној уметности.
Највећи значај Каролиншког ренесанса састоји се у томе што је он сачувао и прерадио елементе културе које су оставили у наслеђе IV и V век; осим тога, његов значај је и у томе што је учинио — преко каролиншких школа — да та култура продре у релативно шири круг људи. На тој је основици и могла понићи средњовековна култура потоњих столећа.
Црквена реакција и опадање културе после Карла Великог. После смрти Карла Великог елементи световног утицаја у књижевности, поезији и уметности који су напред истакнути, све више ишчезавају, и култура добија још јасније изражен црквени, религиски карактер. Карлов наследник, Лудвиг Побожни, односио се према античкој књижевности с највећим презиром, говорећи да нити сам жели да чита, нити хоће да други читају и проучавају дела Хорација, Вергилија, Јувенала и других. Шеф реакционарне групе црквених лица, Бенедикт Анијански, постаје царев најближи саветник и спроводи реформу манастира и школа, с циљем да из њих изагна све трагове световних интереса. Преостале манастирске школе имале су отсада да служе само за спремање свештенства и да затворе своја врата сваком оном ко није намеравао да постане поп или монах. Манастирске регуле Бенедикта из Нурсије, које су ишле на руку томе да се монаси баве књижевношћу, биле су прерађене. Црквене службе по манастирима умножене су тако да монасима не остане времена за бављење другим стварима. На интелектуални рад по манастирима гледа се сад као на бављење узалудним послом, а физички је рад још раније изгубио свој значај. Све је ово довело до тога да је Бенедиктински ред у X веку изгубио водећу улогу у одржавању културних традиција, улогу коју је раније вршио.
Општем опадању културног нивоа допринела је променљива политичка ситуација у каролиншкој монархији средином X века. Борба између Лудвига Побожног и његових синова, а затим њихове међусобице, распадање јединствене државе на више делова, дуготрајно раздобље норманских, сараценских и мађарских напада, праћених пљачком, разарањем и спаљивањем манастира, цркава и читавих градова, — све се то морало негативно одразити на развитку младе културе. Интелектуални живот је замро. Број нових књижевних дела јако је опао. Међу свештенством поново је завладала неписменост (а да о световним феудалцима и не говоримо); поново се одасвуд чују жалбе на апсолутни игнорантизам свештеника. Али је у слоју вишег свештенства и даље било људи који су прошли кроз каролиншку школу и који су располагали свим знањима свога доба. Међу тим људима треба истаћи Рабана Маура, Алкуиновог ученика, и Јована Скота Еригену.
Рабан Маур. Еригена. Рабан Маур (784—856 г.) био је неко време опат манастира Фулде, а затим архиепископ у Мајнцу. Манастир Фулда дугује му за стварање своје библиотеке, а католичка црква, узета у целини, — за многобројне компилације у стиху и прози с разним теолошким темама. Већи део текста у његовим делима претставља просто збирку извода из „светог писма” и разних „црквених отаца”.
Једини црквени писац раног Средњег века који је у својим делима дао нешто више него просту компилацију, био је Ирац Јован Скот Еригена (умро око 886 г.), кога називају „оснивачем спекулативне догматике”, „оцем схоластике”. Око 845 г. у периоду учесталих норманских напада на Ирску, он је напустио отаџбину и прешао у службу унука Карла Великог — Карла Ћелавог, под којим је играо улогу сличну Алкуиновој.
Владајући грчким језиком, Еригена је био у могућности да се упозна са учењем неоплатоничара, у чијем је духу написано његово главно дело — „О подели природе”. Схватајући као једну целину бога и његово дело, тврдећи да су они у извесној мери идентични, Еригена долази у ствари до пантеизма. Још опасније по ортодоксну теологију било је његово тврђење о надмоћности разума над ауторитетом. Погледи такве врсте водили су подривању читавог теолошког система, заснованог на ауторитету и вери, а никако не на разуму. Али савременици једноставно нису схватили Еригену, и то га је спасло од прогона. Његову књигу, која је остала незапажена све до XIII века, искористили су доцније јеретици против католичке цркве и тек тада је она, по наређењу папе Хонорија III, била спаљена (1225 г.).
Образованост на двору Отона I. Док се у другој половини IX века у разним областима културе и даље осећао утицај Каролиншког ренесанса, дотле је у X веку снага тог утицаја била већ скоро сасвим исцрпена. Нестаје учених монаха и писаца типа Рабана Маура и Еригене. Неки знаци културне делатности могу се запазити на двору немачких краљева из Саксонске династије, почев од Отона I. Отон I је настојао да васкрсне и политику Карла Великог у области образовања, али је то чинио са знатно мањим средствима и са слабијим ефектом. Слично Карлу, и он је организовао дворску школу и под старост сам се латио учења, али је једва научио да чита. Слично Карлу, и он је тежио да привуче у своју службу образоване људе какав је био Лангобард Лиутпранд, историчар и дипломата, кога је Отон поставио за епископа у Кремони; али су ти људи знатно заостајали по својим знањима и општем културном нивоу иза прегалаца Карла Великог.
Герберт и феудализација науке. Налазећи се у Италији, Отон I је привукао на свој двор поред осталих образованих људи и монаха Герберта, који је још тада, упркос своје младости, био чувен по својој учености. Герберт је водио порекло из сиромашне аквитанске (јужнофранцуске) незнатне породице. Неко време учио је школу у Шпанској марки; тј. на граници са Кордовским (арапским) калифатом, где је захваљујући утицају високе арапске културе одржавано изучавање „квадривијума”. По свој прилици ту је Герберт стекао знања из математике, помоћу којих је оставио такав утисак на савременике да га је народна легенда претворила у чаробњака. Управо од Арабљана узео је он свој „абак”, тј. таблицу за рачунање са подеоцима, која је олакшавала вршење простих аритметичких радњи са бројевима. Герберт је употребљавао арапске цифре уместо римских, само што није знао за нулу, тако да је улогу те цифре вршио празан поделак на његовој рачунској табли.
Пошто је провео кратко време на двору Отона I — као учитељ његовог сина, Герберт је затим отишао у Ремс, где је стао на чело епископске школе, која је привукла многобројне ученике. Герберт је задивљавао њихову уобразиљу у то време необичним методима очигледне наставе, применом „абака” у аритметици и небеске сфере у астрономији, као и својим дубоким знањима у наукама „квадривијума”. Он је, поред осталог, саставио коментаре на Боецијева дела из аритметике и музике. Из тих коментара види се да аритметика добија код Герберта класни, феудални карактер. Ево шта он, на пример, пише о броју. Постоје две категорије бројева: 1) телесни бројеви, који стоје у извесном односу према предметима спољашњег света, и 2) бестелесни бројеви, који претстављају вечну, непролазну суштину. Конкретан број у човечјем животу изражава човеков положај у друштву: „Тако је краљ израз великог броја, док има људи који због своје безначајности не претстављају инкарнацију никаквог броја”. Телесни број не може бесконачно расти, док је бестелесни, духовни број безгранично растући. Телесни број учи човека смирености, указујући му на његово скромно место у свету, док бестелесни помаже човеку да се уздигне до схватања свемогућства божјег. С тог гледишта аритметика учи томе да се „бестелесне ствари сматрају за трајније од конкретних ствари”.
Тако се у Гербертовим рукама аритметика претворила у феудалну и црквену науку, у науку о мистичним бројевима, у коју је он унео јерархични принцип, својствен феудализму.
Герберт Је начинио велику каријеру. Отон II поставио га је за опата једног од најбогатијих манастира Италије — Бобија. Неко време био је архиепископ у Ремсу. Најзад, Отон III изабрао га је за папу под именом Силвестра II (999—1003 г.).
Опште црте феудалне науке у XI веку. VIII—X век били су период припремања и коначног формирања феудалног друштва и државе. У области културе у тим се вековима запажа знатно ширење вербалних битака, у којима се постепено изграђивало и усавршавало оружје феудалне науке и њена „тешка артиљерија” — теологија.
У XI веку та наука добија све своје главне црте. Латински се језик учвршћује као владајући облик изражавања мисли. Сама мисао, научена у школи Каролиншког ренесанса на подражавање, на копирање образаца и компилације, утолико лакше постаје — по вољи феудалне цркве — робињом ауторитета. Пред ауторитетом библије и „црквених отаца” занемела би свака критика; ма и најмањи покушај критичког става према изворима строго се прогони громовима црквених екскомуникација. Лично искуство, посматрање, подаци разума — као метод за изналажење истине — неприхватљиви су исто онако као у VI—VII веку. „Наука” усмерује своју пажњу на сазнање „божанског”, потчињавајући том задатку све друге интересе и гране знања, претварајући чак и науку о бројевима у теолошку науку. „Седам слободних вештина” постају „служавка теологије”. Јерархични принцип у примени на ствари и апстрактне појмове, принцип који одражава структуру феудалног друштва, прожима собом науку, уметност, књижевност. Потпуна беспомоћност пред околном природом, неспособност да се проникне у њене тајне — прикривају се мистиком, симболиком бројева и појмова, вербалистичким триковима, који стварају утисак тобожне дубине мисли.
I. Класици марксизма. Енгелс, Развитак социјализма од утопије до науке, Дела, т. XV. (Види српски превод. „Култура”, Београд 1947. — Прев.).
II. Извори. Хрестоматија за западноевропску књижевност. Средњи век (IX—XV век), у редакцији Шорове, 1938. — Средњи век у својим споменицима, у редакцији Јегорова, одељак XIII, Москва 1913.
III. Студије. Приручници. Кратки преглед историје филозофије, у редакцији Шћеглова, Москва 1940. — Ојкен, Историја и систем средњовековног погледа на свет, Петроград 1907. — Штекл, Историја средњовековне филозофије, Москва 1912. — Боасије, Пад паганства, Москва 1892. — Бубнов, Збирка Гербертових писама као историски докуменат, 2 тома, Петроград 1888. — Корш и Кирпичњиков, Општа историја књижевности, т. II, Петроград 1885. — Добијаш-Рождественска, Историја писма у Средњем веку, Петроград 1923. — Општа историја европске културе, т. VII, 1913 (Француска у раном Средњем веку). — Петерсон и Балабанова, Западноевропски еп и средњовековни роман, 3 тома, Петроград 1896.