Istorija savremene civilizacije 10
| ←< 9. glava | ISTORIJA SAVREMENE CIVILIZACIJE Pisac: Šarl Senjobos |
11. glava >→ |
Restoracija u Evropi. — Vrativši se na novo u svoje države 1814. godine, evropski vladaoci pregoše da restoriraju, to jest da po novo povrate, onakvu vladavinu, kakva je bila pre Revolucije. Neki su se od njih hteli prosto vratiti u nazad: sardinski je kralj nameravao da uništi Korniški put, pošto je to bilo delo Francuzâ; hesenski knez-birač hteo je povratiti na pređašnji čin sve ove oficire, koji su unapređeni za vreme njegova odsustva. — U stvari pak povraćene vlade zadržaše nešto od onih popravaka koje su izvršene za vreme Revolucije: slobodu zemljoradnje i industrije, jedinstvo zakona, uređenu administraciju, i u opšte sve ono, što je već bilo započeto pod prosvećepim despotizmom i što nije umanjavalo državnu vlast. Ali one postaviše načelo da je Revolucija bila jedan protivzakoni, zločinački napad i da treba po novo vratiti neograničenu monarhiju. Luj XVIII nazivao je Napoleona otmičarem i 1815. godinu računao je kao dvadesetprvu godinu svoje vlade.
To vraćanje na neograničenu monarhiju naziva se Restoracija. Od tada su u Evropi bila dva suprotna gledišta za shvatanje vladavine, — jedno je bila teorija apsolutistička (to jest pristalica neograničene vlade), a drugo ustavna, u svakoj su zemlji bile po dve protivne stranke, jedna stranka neograničene, a druga stranka ustavne vladavine (koja se naziva liberalna, t. j. slobodoumna). Razlika između njih nije u obliku vladavine, jer ni ustavna stranka ne pretpostavlja republiku monarhiji, nego se one razlikuju u samom načelu o vlasti.
Teorija o apsolutizmu (neograničenoj vladavini) bez malo je isto što i stara teorija o božanskom pravu (droit divin). — Sam kralj ima svu vlast u zemlji; Bog ju je poverio njegovoj porodici, s tim da se ona prenosi sa oca na sina. Kralj svoja prava crpe iz vere i nasleđenih predanja (tradicija), a nije ih dobio od svojih podanika; s toga im nije dužan davati nikakva računa. On upravlja onako kako misli da je dobro, po svojoj savesti; on se ne mora strogo pridržavati nikakvoga propisa. Sva vlast potiče od njega; on ima prava ne samo da upravlja, nego i da propisuje zakone i da udara porez. U nekim su državama podanici sačuvali običaj da biraju svoje predstavnike, koji se skupljaju u skupštinu. Vladaoci obično gledaju da upravljaju sporazumno s tom skupštinom. No ako se vladalac i poslanici ne mogu složiti, onda poslanici moraju popustiti, jer suverenitet (najviša vlast) ne pripada narodu nego vladaocu.
Apsolutisti ne priznaju da kralj može primiti kakvu obavezu naspram svojih podanika, a tako isto odbacuju i svaki pisan ustav; opi ne priznaju drugoga propisa osem predanja i kraljeve volje. Misleći, da vera uliva poštovanje prema vladaocu, to oni hoće da vera bude obavezna i da crkvi sačuvaju političku vlast (to se zvalo „savez između prestola i oltara"). — Pošto sumnjaju u novine, koje mogu kritikovati vladina dela, to oni hoće da se novine drže pod stalnim nadzorom; oni su obično pristalice cenzure, koja pregleda sve članke, pre nego što se puste u javnost.
Apsolutističku su stranku u svima zemljama sačinjavali dvorski ljudi i državni činovnici, — a imala je uza se i najveći deo plemstva, sveštenstva i seljaka. Njom je vladalo osećanje poštovanja naspram prošlosti i ljubav prema redu.
Ustavna teorija polazi od načela o nardnom suverenstvu; to je gotovo ona ista teorija o engleskoj parlamentarnoj vladavini. Ona priznaje pravo kralju da vlada, ali on vlada samo po pristanku naroda i na osnovu nekoga ugovora (contrat). On nema prava ni da propisuje zakone, niti da skuplja porez, ni da bira sebi ministre samo po svojoj volji; on može vladati samo u sporazumu sa skupštinom, koja predstavlja narod; a ako iskrsne sukob između kralja i naroda, kraljeva je dužnost da se pokori, jer je narod suveren (nosilac najviše vlasti).
Da bi se zajemčila narodna prava, sastavlja se pisan ustav (konstitucija) koji postaje osnovni zakon zemaljski; kralj i njegovi ministri moraju se obvezati da će se njega pridržavati, a ako od toga odstupe, narod ima prava da im stane na put, i ministri su odgovorni. Kako je prikazivanje svetu zloupotreba vlasti najpouzdanije sredstvo da se one spreče, to ustavna stranka traži slobodu govora, pisanja i zborova. Isto tako ona traži i slobodu veroispovesti, pa čak i ravnopravnost za sve veroispovesti.
Ustavna je stranka dobivala svoje pristalice poglavito u gradovima; ona je obuhvatala građane, radnike, pravoznalce i pisce. Njena je lozinka bila napredak i sloboda.
Odmah po Restoraciji otpoče borba između te dve stranke. Ona se ticala poglavito dva pitanja:
1., Liberali su zahtevali od svojih vlada, da izdadu pisan ustav, te da tako utvrde prava podanika, a vlade ne pristajahu da prime ma kakvu obavezu, koja bi bila protivna vladaočevu pravu i dostojanstvu.
2., Liberali su zahtevali slobodu štampe, a vlade ne pristajahu na to da dopuste, da se puštaju na javnost subverzivni (prevratni) spisi (koji su napadali društveno ili državno uređenje) i zadržaše cenzuru.
Godine 1815. apsolutisti su bili na vlasti gotovo u svima evropskim državama. Oni pred sudovima optuživahu pisce iz opozicije, zabranjivahu knjige i strane novine i naređivahu da se bacaju u tamnicu oni koji bi ih čitali. U Nemačkoj se vlade poplašiše od učeničkih udruženja, i Karlsbadski se Kongres sastade naročito za to, da rasturi Burschenschaft, da na univerzitetima zavede nadzornike i da učenicima zabrani udruživanje i skupove; mnogi učenici biše zatvoreni po tvrđavama. — Liberali su sa svoje strane sastavljali tajna društva i pokušavali da zaverama ili pobunama obore vladu, ili da je primoraju da dâ ustav.
Parlamentarna vladavina u Engleskoj. — Engleska je zemlja gde je ponikla parlamentarna vladavina, — tu se ona zasnovala. Engleske su običaje usvojili i drugi narodi.
U Engleskoj je parlamentarna vladavina bila u XVIII stoleću već utvrđena; ona je već radila za vlada prva dva Đorđa (od 1715. do 1760.) gotovo isto onako kao i u XIX stoleću. Tada, kao ni danas, nije tu bilo pisanoga ustava, nego samo običajem utvrđenih propisa. Smatralo se da je vlada podeljena između tri vlasti: naslednoga kralja, doma naslednih lordova (Gornji Dom), i narodne skupštpne (Donji Dom), sastavljene od izabranih poslanika. Smatralo se da parlamenat nema druge uloge do samo da odobrava zakone i budžet; kralj je birao sebi ministre i imao izvršnu vlast. On je bio (a i ostao je) neodgovoran; kad kralj učini što nezakonito, onda se uzima kao da je to učinio s toga, što je rđavo savetovan, i pred parlamentom su odgovorni ministri, a ne on. U stvari je on uzimao za prvoga ministra vođa stranke koja u skupštini ima većinu, stavljao mu u dužnost da sam izbere sebi drugove i ostavljao ga da upravlja sve dotle, dok bude imao svoju većinu. Na taj je način sva vlast bila u rukama narodne skupštine, a kralj i lordovi bili su upravo samo kao neki ukrasi.
Pod vladom Đorđa III, od 1760. a naročito za vreme ratova s Francuskom, taj se način vladavine izmeni. Kralj opet poče upotrebljavati svoja prava, birao je ministre po svojoj volji, čak i izvan skupštinske većine, a otpuštao ih je i onda, kad je uz njih većina; on stade prisustvovati ministarskim sednicama pri većanju i nametati im svoju volju. — Vigovska stranka, koja je upravljala od 1715. godine, konačno izgubi svoju većinu 1783. godine i za vreme rata spade na 60 članova. Torijevska stranka, naklonjena prema kraljevim prerogativima (t. j. Pravima), pusti kralja da upravlja politikom; a tada je valjalo opirati se Francuskoj. I mere protiv kopnene zaštite nisu preduzimane pod vidom zakona, već pod vidom prostih kraljevih naredaba.
Francuska Revolucija, koja je prolila krv jednoga kralja, rastrojila crkvu, oduzimala privatnu imaovinu, oborila ustav i krunu, ulila je Englezima toliko straha i gnušanja, da omrzošs svaku promenu, i za trideset je godina bilo nemogućno učiniti da se u Engleskoj primi i najmanja izmena. Dok su Francuzi rušili svoju staru vladavinu, dotle su Englezi utvrđivali „staru Englesku" (Old-England).
Kad mir bi povraćen 1815. onda se otpoče dvogubi pokret: da se od vlade dobiju popravke staroga uređenja i da se uspostavi parlamentarna vladavina podizanjem opale skupštinske vlasti i smanjivanjem kraljeva uticaja.
Zahtevi odnosno popravaka bili su upravljeni:
1., Na kaznene zakone, koji su delimice bili još iz XVI stoleća. (U njima su se zadržale svirepe kazne: žigosanje, privezivanje za sramni stub, šibanje i dr.; oni su propisivali smrtnu kaznu za više od dvesta raznih vrsta prestupa, i bilo je najveći zločin ukrasti što u vrednosti od 5 šilinga sa izloga robe, uhvatiti pitomoga zeca sa zečarnika, odseći drvo). U nekoliko se dobi tražena izmena 1820. godine;
2., na ekonomsko uređenje, koje je bio još Kromvelj izveo, pa je posle dopunjavano za vreme ratova protiv Francuskoga Carstva. (Bilo je zabranjeno primati u engleska pristaništa druge brodove osem engleskih; carina je na stranu robu bila je vrlo velika i tako složena, da je bila potrebna tarifna knjiga od 1200 članova; uvoz žita u Englesku bio je zabranjen, sve dok žito ne dostigne vrlo visoku cenu, ma da ta zemlja nije imala dovoljno žita za svoju potrošnju). Izmene biše izvršene između 1823. i 1828. godine;
3., na veru, koja je još bila podložna gonjenju, što je uređeno još u XVII stoleću. (Katolici su bili isključeni iz svih vrsta državne službe, i nisu mogli zasedavati u parlamentu, jer se pri stupanju u dužnost od svakoga tražilo da se izjasni protiv jedne od katoličkih dogma). I emancipacija (oslobođenje od tih ograničenja) katolika bi usvojena 1829. godine.
Najviše ,je vremena trebalo da se izvojuje popravka izbornoga sistema, koji je starinom dosezao čak do XIV stoleća. Jedne su poslanike birale grofovinske skupštine, koje su bile sastavljene od svih vlasnika imanja iz cele grofovine, a druge su birali stanovnici izvesnih povlašćenih burgova[1]. Ali ni raspored poslanika koji se imaju birati, ni način postupanja pri biranju nije menjan još od Srednjega Veka, te je taj sistem bio pun pogrešaka i besmislica.
Pre svega poslanička su mesta bila vrlo nepravilno raspoređena prema stanovništvu. Od 658 poslanika Irska ih je slala 100, Skotska45, oblast Galska 24, a sama Engleska 489. — U Engleskoj deset južnih grofovina, s manje od 3 miliona duša, biralo je 237 poslanika, a ostale, s više od 8 miliona duša, birale su samo 252. Skotska je, s 2 miliona duša, slala 45, a Kornvels, sa 300.000, 44 poslanika. Osobito je padala u oči ta nejednakost između grofovina i burgova: grofovine, koje su predstavljale gotovo ceo narod, imađahu samo 186 poslanika, a burgovi su ih birali 467; grofovina Midleseks (Midlesex), koja je obuhvatala gotovo ceo London, nije imala više poslanika nego burg Old-Sarum (Old-Sarum), gde je bila ostala još samo jedna porodica. Većina je burgova imala podsmevke dostojan broj birača: 46 imalo ih je pomanje od 50, 19 manje od stotine, 46 manje od dvesta, a 34 ih je bilo sasvim raseljenih još od Srednjega Veka, te nisu više ni imali izbornoga tela. To su bili bourgs pourris (raseljeni burgovi); u Beralstonu je bila jedna kuća, Gaton je bio samo jedan park, a Denvič je bio pod vodom još od pre toliko stoleća, pa ipak su svi i dalje slali svoje predstavnike. Naprotiv, gradovi koji su postali od XVI stoleća, između ostalih i Liverpul i Menčestar, koji su imali po više od 100.000 duša, nisu imali svojih predstavnika. Računalo se, da je 1793. godine u Skupštini bilo 294 člana, koje su izabrala biračka tela, koja su imala manje od 260 birača, i da je većina izabrana s manje od 15.000 glasova.
Od tud je izlazilo, da poslanici, bar oni iz burgova, nisu bili pravi predstavnici naroda; oni su u stvari naznačivani od vlasnika burga ili od vlade. Od 658 poslaničkih mesta sa 424 raspolagalo je 252 pokrovitelja ili sama vlada. Ovi su pokrovitelji smatrali sebe za vlasnike poslaničkih mesta (stolica), i naređivali su da se na njih biraju poslanici, i kad ih ne bi zadržali za sebe ili za svoje sinove, oni bi ih ustupali svojim kreaturama. Godine 1829. vojvoda od Njukastla, kao vlasnik velikoga burga Njuverka (Newark), primorao je bio jednoga poslanika toga burga da dâ ostavku, i predložio je za izbor svojega kandidata; svi su stanovnici bili njegovi zakupci, no njih 587 usudiše se da glasaju za drugoga takmaca i svi su bili otpušteni. Neko se žalio skupštini, a vojvoda odgovori: „Zar ja nemam prava raspolagati se svojom imaoviiom kako hoću?" — Često su se mesta i prodavala. Na kraju XVIII stoleća mnogi su se ljudi niskoga porekla, obogaćeni u Indiji (nababi), ili u trgoviii, bacali na luksuz da zasedavaju u parlamentu; i za to je bila određena cena, koja se povećavala ili opadala.
Pa čak i u onim grofovinama i burgovnma gde su birači bili nezavisni, obično ih je bilo za priču malo. U celoj Skotskoj bilo je samo 2.500 birača; jedna grofovina imala ih je 9, druga opet 21, od kojih je samo jedan jedini sedeo u zemlji. Jednoga dana sreski starešina (shérif) sazva skupštinu, da izvrši izbor za grofovinu bitsku; u skupštinu dođe samo jedan birač; on zauze predsedničko mesto, objavi da je sednica otvorena, izvrši prozivanje, odgovori na prozivku svoga imena, za tim je govorio u korist svoje kandidacije, pristupi glasanju i jednoglasno izbra samoga sebe.
Biranje se još jednako vršilo po starom načinu. Kandidati su se peli na klupe i besedili usred užasne larme i svađe, jer je bio običaj davati biračima da piju i da priređuju biračke manifestacije s jedne i druge strane; često su se i tukli. Svi su se birači skupljali pod vedrim nebom, a u gomilu se uvlačilo i mnogo ljudi koji nisu bili birači; šerif je naređivao da se glasa dizanjem ruke, i obznanjivao je ishod glasanja. Ponajčešće je ishod bio u napred poznat, jer je bivao samo jedan kandidat; a kad ih je bilo više, onda se glasalo poimence (poll), ako bi to koji takmac zahtevao; svaki je birač glasno govorio za koga glasa, i to je zapisivano; ponekad je taj rad trajao po čitave nedelje dana.
Od XVIII stoleća već su se žalili na izbornu korupciju (kvarež), ali se ona s bogatstvom uporedo još više uvećala; skupština, koja je imala da predstavlja narod, predstavljala je još samo vlasteoske porodice i velika imanja. Vigovci su, počevši od 1808., gotovo svake godine zahtevali popravku, ali je torijevska stranka, koja je imala većinu od 1783. do 1830. god., sve jednako predlog odbijala.
Vigovci su tražili da za tu popravku zadobiju širu masu narodnu. Do toga je vremena i samo građanstvo slabo marilo za politiku, sednice su parlamentove bile tajne, a novine još slabo rasprostranjene. Ali se krajem XVIII stoleća velika promena bila izvršila; gradsko se stanovništvo bilo znatno umnožilo, od kako se industrija obnovi mašinama, i stvorio se jedan društveni red žudan novina; od 1769. do 1792. godine pokrenu se šest velikih svakodnevnih novina (listova), koje počeše donositi izveštaje i o onom, što se u skupštini dešava. Broj primeraka, koji se na godinu prodadu, od 7 miliona, koliko ih je bilo 1753. godine, podiže se 1806. na 16, a 1821. na 25 miliona. Godine 1808. i 1809. biše zasnovana i dva velika časopisa.[2] Godine 1801. poče i štampanje parlamentovih izveštaja. — Posle 1815. godine stranke stadoše pokretati (agitovati) javno mnenje priređujući političke zborove pod vedrim nebom, mitinge (meetings), gde su besednici govorili s klupa ili kakvih kola (taj je običaj pozajmljen od sekte metodista). Pre ili posle tih zborova pristalice dotične stranke prolazile su ulicama noseći svoje zastave i proglase. Po tom se urediše politička udruženja, čiji su članovi davali svoj potpis i birali odbor koji će raditi u korist kakve popravke: 1823. god. Katoličko Udruženje za ukidanje propisane zakletve (test), a 1830. Birmingemsko Udruženje za popravku izbornoga sistema. Tako su se u Engleskoj stvorile dve nove sile,[3] štampa i javno mnenje, koje, pretežući kraljev i velikaški uticaj, dadoše većinu vigovcima i po novo povratiše parlamentu ugled. Danas se ne bi više mogla zamisliti parlamentarna vladavina bez novina i javna mnenja. Za glavni engleski list Tajms (Times) kaže se daje on četvrta vlast; a tako isto se govori i da je javno mnenje najviši gospodar.
Ova izmena običaja donese najzad i izmenu izbornoga sistema, 1832. godine. Kralj Đorđe IV, koji je uporno ostajao pri tom da ne prima nikakvu promenu, bejaše umro 1830 godine. Vigovci, združeni s nezadovoljnim torijevcima, imali su većinu i zatražiše izmene. Predsednik torijevskoga ministarstva bio je stari đeneral, pobedilac na Vaterlu, vojvoda Velinkton. On se pope na govornicu i izjavi: da on nije ništa zapazio, što bi dokazivalo da treba menjati sistem predstavljanja; on ide još i dalje, pa veli, kad bi se njemu poverilo da napiše zakon za kakvu zemlju, on ne bi našao boljega oblika od ovog današnjega, jer je ljudska priroda nesposobna da dostigne do takve izvrsnosti. — Posle takve izjave skupština se glasanjem izjasni protiv ministarstva, koje dade ostavku. Vigovskom ministarstvu, koje ga nasledi, trebale su dve godine, dok je dobilo tu izmenu; tri puta ju je predlagalo.
Izmena od 1832, godine bila je delo kompromisa (sporazuma); nisu hteli zavesti jedan pravilan sistem, zasnovan jedino na broju stanovnika.
Zadrža se javno glasanje, samo se reši da glasanje ne može trajati duže od dva dana.
Zadrža se i isti broj (658), i dve vrste poslanika, za grofovine i za burgove; zadovoljiše se tim da burgovima oduzmu jedan deo njihovih poslaničkih mesta, pa da ih dadu grofovinama: 56 raseljenih burgova (pourris), s manje od 2000 duša, izgubiše svojih 111 predstavnika, 30 burgova, s manje od 4000 stanovnika, sad su imali samo po jednoga umesto dva poslanika, i 2 burga dobiše samo po 3 poslanika. Na taj se način dobiše 143 poslanička mesta koja biše po novo raspoređena: 56 dadoše se grofovinama (koje su sad umesto 94 imale 159 mesta), 44 rasporediše se na 22 velika grada koji su bili bez svojih predstavnika, 20 na 20 osrednjih gradova, a ostalo se raspodeli na Irsku i Skotsku.
Biračko pravo ostade kao neka povlastica (franchise) samo za one, koji imaju dohodaka od nepokretnih dobara; povlastica se proširi samo u toliko, što se pravo glasa u grofovinama dade svima vlasnicima imanja s prihodom od 40 šilinga (50 dinara) i svima zakupcima s dohotkom od50 funata, a u burgovima svakom zakupcu koji plaća zakupnu cenu od 10 funata (250 dinara).
Ovom se popravkom umnožio broj birača sa 50 na 100; umesto pređašnjega jednoga birača na 32 stanovnika sad je dolazio po 1 na 22. Novi su birači bili poglavito zakupci poljskih dobara i dućandžije. Radnici su još ostali lišeni biračkoga prava.
Mnogi su radnici bili nezadovoljni, te obrazovaše veliko Radničko Udruženje. Još 1816. i 1819. godine jedna je stranka, nazvana radikalna, izjavljivala da traži opšte pravo glasa. Godine 1837. nezadovoljni radnici prihvatiše program radikalne stranke i sastaviše jednu peticiju (molbu) parlamentu, u kojoj izložiše zahteve svoje stranke i nazvaše je Narodnim Ustavom (Charte du peuple). Tu se tražilo: da svi stanovnici imaju pravo glasa i da mogu biti izabrani za članove parlamenta, da se poslanicima da, plata (za vreme rada), da se zemlja podeli na jednake izborne okruge i da se glasanje vrši tajno, predavanjem biračkoga lista (ballot), umesto da se glasovi upisuju u opšti spisak. — Kartisti (ustavovci) su se isto tako tužili i na bedno stanje naroda. Oni su govorili: „Engleski ustav (uređenje) za nas ne znači ništa drugo do ili preterani rad ili umiranje od gladi". Držali su velike skupove noću, naoružani, i prolazili su ulicama s buktinjama; tri puta su (1839., 1843. i 1848.) potpisivali ogromne peticije, na kojima su prikupili skoro tri miliona potpisa. Ali od parlamenta ništa ne dobiše. Tek 1872. godine Gledstonovo je ministarstvo izradilo da se zavede tajno glasanje sa zatvorenim listićima.
Skupštine, koje su birane posle te izmene, bile su mnogo poslušnije prema javnom mnenju, brižljivije prema interesima mase stanovništva i mnogo preduzimljivije. Skupštinski zapisnici, koji su od 1824. do 1832. godine iznosili prosečno po 31 knjigu, iznosili su posle 1832. god. prosečno po 50 knjiga. Pretresanja pojedinih pitanja u parlamentu postadoše narodu bolje poznata; stari zakon, koji je zapovedao da se pretresanja drže u tajnosti, nije bio ukinut, ali se odomaćio običaj da se novinama ne zabranjuje objavljivanje stenografskih izveštaja i napravljena je naročita tribina za novinare. Što se tiče poslaničkoga glasanja, koje je bilo zabranjeno iznositi na javnost, skupština ga je od 1836. godine i sama objavljivala.
U isto doba su i novine spustile cenu, pošto je ukinuta taksa (tembre; — na 1 peni, tj. 10 para); željeznicom i poštom one su brzo mogle svuda dopreti, i svakoga se dana zna po celoj Engleskoj šta je prethodnoga dana urađeno u skupštini. Novine su ostale u malom broju (u Londonu 7—8), ali su se one rasturale u vrlo velikom broju primeraka, a to mnogo uvećava njihovu moć. Mitinzi su postali mnogo češći, udruženja jača i uređenija.
Ništa nije izmenjeno po obliku, nikakav pisani ustav nije izrađen. Skupštine su i dalje većale po starom običaju, radnje se izražavale onim istim formulama kojim i pre. Predsednik i dalje nosi vlasulju (periku), prati ga glasnik koji polaže buzdovan na njegov sto; poslanici i dalje govore sa svojega mesta. Ali u koliko je politički život bivao življi, u toliko se i važnost Donjega Doma povećavala, a lordovi (Gornji Dom) su se sve manje usuđivali opirati se poslanicima, koji su upravo i predstavljali narod. Većina lordova i ne smatra za potrebno da prisustvuje sednicama svojega doma; često ih i nema više od petnaest, i oni obično bez opiranja usvajaju zakone koje primi Donji Dom. Kralj je sačuvao svoja prava, svagda se sve upravne radnje vrše u njegovo ime; on ima prava birati sebi ministre i raspustiti skupštinu. Ali je to danas ukorenjen običaj da kralj treba da uzima za ministre vođe skupštinske većine i da se svi ministri zajedno povlače, čim jedan od njih izgubi većinu. Kraljica Viktoraja, koja je stupila na presto 1837. godine, nikad nije odstupila od toga običaja, a sumnjivo je da li bi u buduće koji kralj i mogao to učiniti.
Od 1832. godine vlast je dakle uvek zavisila od skupštinske većine, to jest posredno od volje birača, i ona je pri svakoj promeni javnoga mnenja prelazila u druge ruke. Od 1715. do 1832. godine dve su stranke, vigovska i torijevska, držale svoje ministarstvo svaka po pola stoleća, a između 1832. i 1896. godine svaka je od tih stranaka padala deset puta i deset puta se podizala. Obe su bile tako uređene, da i u opoziciji ostanu onako isto celokupne, kao i kad su na vladi; svaka je imala svoga priznatoga vođa (leader), koji je postajao prvi ministar (premijer), kad stranka dođe na vlast, i svaka je imala svoje sasvim gotovo ministarstvo.[4]
Tako se u Engleskoj u XIX stoleću dopunio onaj klasički parlamentarni oblik vladavine, kojem su u XVIII stoleću date samo glavne crte; a tako su se uveli i utvrdili i svi oni glavni običaji koji se danas u Evropi po navici smatraju kao nerazdvojni od toga oblika vladavine.
Tu je jedan, nasledni vladalac, u čije se ime upravlja zemljom, ali on sam nema nikakve vlasti. „Kralj vlada, ali ne upravlja."
Parlamenat je sastavljen iz dva doma, ali onaj dom čiji se članovi ne biraju (Gornji Dom) i nema druge vlasti osem da potvrđuje zakone, a onaj,dom čiji se članovi biraju (Donji Dom) sam odobrava budžet i nadgleda rad ministarstva.
Ministarstvo se bira iz stranke, koja ima većinu u narodnoj skupštini, i za prvoga ministra ima vođa stranke (u Engleskoj naziv ministarstva nije zvaničan; ministarstvo se sastoji iz tri državna velikodostojnika, pet državnih sekretara i predsednikâ izvesnih padleštava).
Ministri zajedno većaju o tom šta valja raditi, i kad većina ministarskoga saveta donese kakvo rešenje, svaki je ministar dužan da izvršenje toga rešenja potpomaže, ili da dâ ostavku.
Ministri su odgovorni pred narodnom skupštinom; i ne samo da ih skupština može optužiti, nego i čim reši štogod protivno onom što su oni zahtevali, oni polažu ostavku. Oni su solidarno odgovorni i svi treba u isti mah da dadu ostavku, čim jedan od njih izgubi većinu u kakvom pitanju.
Čim se skupština sastane, ona sasluša prestonu besedu, u kojoj ministarstvo u ime kraljevo izlaže skupštini stanje u kojem se zemlja nalazi i naglašuje svoju politiku (to jest šta misli raditi). Na to ona odgovara adresom, u kojoj iskazuje svoje želje. — Ona svake godine odobrava budžet za iduću godinu; nikakav se porez ne može kupiti, dok se ne odobri, i otkaz poreza je jedno oružje, koje bi skupštini dalo moći da nasigurno obori mnnistarstvo, ako bi se uzjogunilo da i bez svoje većine ostane. — Pri svakom predlaganju zakona, ili kakvoga kredita, ministarstvo može skupštini postaviti pitanje o poverenju, to jest izjaviti da će dati ostavku, ako mu skupština ne bi dala svoju većinu. Skupština pak sa svoje strane može izjaviti svoje nezadovoljstvo kakvim sumnjivim prelaskom na dnevni red. Za svaku se sednicu u napred određuje dnevnim redom šta će se pretresati. Ali, pre nego što otpočne pretresanje, svaki poslanik ima prava da interpeliše (tj. pita za što) ministra; interpelacija se završuje glasanjem skupštine, koja izjavljuje da prelazi na dnevni red. No ona često izražava svoje mišljenje o interpelaciji u nekoj rečenici koja prethodi izrazu: prelaz na dnevni red, i ako je to mišljenje nepovoljno za ministarstvo, ono treba da dâ ostavku.
Ministarstvo koje izgubi većinu ima prava zahtevati od kralja, da raspusti skupštinu; to je postupak kojim se birači pozivaju, da kao sudije presude spor između poslanika i vlade. Ministarstvo za vreme izbora ostaje na svom mestu. Ako mu ni nova skupština ne da većinu, ono mora dati ostavku; a raspuštanje po novo izabrane skupštine smatralo bi se kao državni udar, pošto se narod već izjasnio i pošto je on nosilac najviše vlasti. (U Engleskoj je zakonom utvrđeno trajanje parlamenta za sedam godina; ali je uobičajeno da se skupština raspušta pre toga roka. Nijedna skupština nije preturila šest godina).
Obično ministri podnose Skupštini zakonske predloge. Ali i svaki poslanik ima prava podneti skupštini ili predlog celoga zakona ili samo izmene i dopune; to je parlamentarna inicijativa (tj. pravo predlaganja).
Svaki predmet pre pretresanja u javnoj sednici mora biti dobro proučen u odboru (Često se i cela skupština pretvara u odbor, i u tom se slučaju predmet pretresa, ali se o njemu ne rešava). Drugi su odbori sastavljeni iz po nekoliko članova koje predsednik naznačuje.[5]
Svaki se zakonski predlog mora po tri puta pretresati, u tri čitanja, i svaki put svaki član posebice usvojiti, osem ako ga skupština ne oglasi za hitan (tada je dovoljno jedno čitanje).
Da kakvo rešenje ili glasanje ima važnosti, treba sednici da prisustvuje, ili uzme udela u glasanju, izvesan broj poslanika, kvorum (quorum, propisani broj za rešavanje).
Zakonski predlog koji skupština primi postaje zakon tek onda, pošto ga usvoji i Gornji Dom i kralj potpiše. Ali nije običaj da kralj odrekne potpis.
Ceo se ovaj mehanizam uredio u Engleskoj pod onom vladavinom političkoga klapucanja između dve stranke; a pravilno je radio s toga, što su bile samo dve stranke; što su obe bile pune poštovanja naspram onoga što je već uobičajeno, i gotove da ustupe mesto protivničkoj stranci, čim se većina promeni. Ove su stranke kao neke dve uređene vlade, i birači, nemajući kud, moraju birati jednu od njih dveju. Nikakva iznenadna promena nije dakle mogućna, a međutim nijedna od tih dveju stranaka ne može za dugo zloupotrebljavati vlast, jer zloupotrebe izazivaju nezadovoljstvo u birača i odbacuje ih u protivnu stranku. Na taj se način ta igra klapucanja između dveju stranaka smatrala kao osnovna pogodba parlamentarne vladavine.
Ustav od 1814. godine i Restoracija u Francuskoj. — Burbonci, vraćajući se da vladaju Francuskom 1814. godine, bejahu obećali da će poštovati one ustanove iz doba Revolucije i Carstva. U društvo se nije diralo i ono ostade demokratsko; Francuzi su imali biti jednaki pred zakonom i mogli su stupati u sve vrste službe; stare povlastice ostadoše ukinute, narodna dobra ostadoše u rukama novih vlasnika. U administraciju se nije diralo, i ona ostade onako usredsređena na jednom mestu; sve vrste državne službe: finansije, pravosuđe, uprava, policija, vojska, pa i sama podela na okruge (departmane) sve to ostade onako, kako ga je Revolucija stvorila; tvorevine Napoleonove: Zbornik zakona, Počasna Legija, Banka, Univerzitet biše zadržani. Stanovništvo se bilo pobunilo protiv Carstva, vičući: „Dole s popisom vojnika i sa sjedinjenim. posrednim porezima!" I moralo se objaviti da se ukidaju te dve omrznute ustanove, a na njihovo mesto zavede se regrutovanje i posredne dažbine (contributions indirectes).
Tako je Francuska od 1814. godine imala društveno i administrativno uređenje koje posle toga nije menjano, i koje je postavilo čvrstu osnovicu francuskoga života. Ali ona još nije imala pravilnoga upravnoga mehanizma kao ono Engleska; valjalo je da utvrdi zakone, po kojima bi vlast bila podeljena, da izda konstituciju (ustav), kako se tada govorilo, i da se postara da se ta konstitucija uvede u život. Na to je ona utrošila šeset godina (1814.-1875.),
Prvi je ustav iz 1814. godine. Savezni vladaoci i francuski državnici, koji su bili neprijatelji Napoleonova apsolutizma, divili su se engleskoj parlamentarnoj vladavini, koja im je izgledala najslobodoumnija od svih vladavina, i savetovali su Luju XVIII, da takvu vladavinu zavede i u Francuskoj. Senat čak i pripremi jedan ustav (konstituciju), u kojem se isticalo načelo narodnoga suvereniteta: „Francuski narod slobodno poziva na presto Luja Stanislava Ksavija, brata poslednjega kralja. Kralj će biti dužan, da se zakune i da potpiše narodom usvojeni ustav, pre nego što bude proklamovan za kralja."
Novi kralj ne htede potvrditi taj ustav; on je hteo da najpre stupi na presto, i tek pošto je priznat za kralja, on naredi da se izradi jedan nov akt. On namerno nije hteo upotrebiti naziv konstitucija (ustav), nego opet uze srednjevekovni naziv ustavna povelja (Charte constitutionnelle); on se sam nazva Luj XVIII po milosti Božjoj kralj Francuske, povelju datira dvadeset prvom godinom svoje vlade i upotrebi izraz: faisons octroi at concession (tj. dobrovoljno dajemo i ustupamo). Sve su te formalnosti bile izabrane, da pokažu da u kraljevim očima nijedna od pređašnjih vlada u Francuskoj, posle smrti Luja XVI, nije bila zakonita; da je pravi gospodar bio njegov sinovac Luj XVII, a posle njegove smrti on sam; da mu vlast dolazi po božanskom pravu nasledno, i da je to apsolutno pravo, koje samo on ima prava ograničavati kakvim pisanim aktom, čisto po svojoj volji. To je značilo, da u Francuskoj suverenitet (najviša vlast) pripada kralju a ne narodu. Od tud posle i nezadovoljstvo slobodoumnih ljudi (liberala).
Ali pod tim oblicima apsolutizma ustavom od 1814. god. uvodila se ustavna vladavina: on je presađivao u Francusku engleske političke običaje, i to onakve, kako su ih primenjivali torijevci. Uprava je bila podeljena između tri vlasti: kralja i dva skupštinska doma. Kralj je imao izvršnu vlast, on je postavljao i otpuštao ministre, i imao je prava da raspusti skupštinu. Ministri su bili odgovorni. Gornji Dom je bio sastavljen iz perova, koje kralj postavlja, a koji su po tom postajali nasledni kao engleski lordovi; on je usvajao zakone. — Donji Dom se popunjavao biranjem; on je primao zakone i budžete. Perovi i narodni poslanici nisu dobivali nikakvu platu. Štampa je bila slobodna kao i u Engleskoj. To je bio engleski oblik vladavine, kopiran do sitnica tačno (prestona beseda, skupštinska adresa, odbori itd.).
Ustavom nisu bila rešena dva praktična pitanja, koja su morala biti zakonima uređena: — 1., kako će se birati članovi narodne skupštine; — 2., kako će biti uređena sloboda štampe. — Budući ti zakoni nisu bili uneseni u ustav, to su oni u svako doba mogli doći na dnevni red za pretresanje.
Pa i sam engleski sistem, u doba kad je služio za obrazac, još nije bio potpuno određen u jednom pitanju: — kakva su kraljeva prava naspram skupštine; i je li on bio obavezan da uzima ministre iz skupštinske većine. —Pitanje još nije bilo rešeno ni u Engleskoj, a još manje u Francuskoj.
Tako su od 1814. do 1835. godine izborni zakon, zakon o štampi i pitanje o kraljevskoj vlasti bili prostrana parlamentarna poprišta.
Za uređenje izbornoga sistema i štampe francuski su se državnici ugledali na Englesku, kao što su se ugledali i za ustav.
Nije bilo u pitanju da li da se svima Francuzima da pravo biranja svojih poslanika, jer je Revolucija već bila stvorila bojazan od opštega prava glasanja; jedno tako opasno pravo, kao što je pravo biranja narodnih predstavnika, trebalo je da bude povereno samo malom broju odabranih ljudi. Nije se sumnjalo ni o tom, na kojoj bi se osnovi to odabiranje vršilo; uzelo se u obzir bogatstvo kao i u Engleskoj, s tim da se ono određuje po neposrednom porezu; cenzus (t. j. porez, sve do 1848. god.) je bio merilo, po kom se određivalo biračko pravo, i jedini su birači bili oni koji plaćaju određenu količinu poreza (cenzitari). Godine 1814. odredi se vrlo veliki cenzus: trebalo je da ko plaća 300 dinara neposrednoga poreza, pa da ima biračko pravo, a 1000 dinara, pa da može biti i izabran. Birači su se skupljali u okružnom ili sreskom gradu. To je uređenje trajalo do 1830. godine, i za to vreme na stanovništvo od 25 do 30 miliona duša nije dolazilo više od 110 000 birača. Francuzi su bili podeljeni u dve klase; masu naroda, lišenu svih političkih prava, i cenzitare, to jest one koji plaćaju propisanu količinu danka, s povlasticom, da sami sobom predstavljaju ceo narod. (Oni su od 1830. godine nazivani pays légal, tj. pravni narod, a pred političkim zakonom oni su doista i sačinjavali sav narod).[6]
Politička štampa bi tako isto uređena po engleski: svaki je broj morao imati na sebi marku od 5 santima (para), a slanje poštom stajalo je tada 10 santima; prodaja na broj bila je nepoznata, a bilo je samo pretplatnika. Novine su dakle bile jedna vrsta skupoga luksuza, koji je bio samo za građane; 1830. godine nije bilo više od 60—70.000 pretplatnika; narod nije čitao, on je držan u potpunom nepoznavanju političkoga života, što bejaše kao neka povlastica građanskoga reda. Za pokretanje kakvih novina valjalo je dati veliku zalogu (kauciju), te je s toga bilo vrlo malo novina, troje ili četvore svake stranke. Svake su novine imale u toliko jači uticaj na svoje čitaoce. A njihov je uticaj još više pojačavalo to, što, po engleskom načinu, članci nisu potpisivani. Skučena u tako uske granice, štampa bude proglašena za slobodnu kao i u Engleskoj, no se zabrani napadati kralj i ustav.
Na taj se način u Francusku presadi englesko političko uređenje. No nisu se mogle presaditi i engleske navike, te se tu stranke urediše sasvim drukčije nego u Engleskoj. Francuski poslanici, koji su se teže mogli disciplinovati, ne htedoše se sastaviti u dve stranke, nego se prikupiše u više malih grupa, i te grupe postadoše u Francuskoj ono što bejahu stranke u Engleskoj, teg koji vlada javnim životom. Kako je svaka grupa imala svoju politiku, koje se držala i htela imati vlast, to je i engleski sistem klapucanja bio neupotrebljiv, osem ako jedna grupa sama za sebe ima većinu. Nije se znalo gde da se nađe vođ većine, da sastavi ministarstvo. Jedno se ministarstvo moglo držati samo tako, ako radi da ga u isti mah podržava više grupa; pa čak mu ni ti kompromisi (sporazumi) nisu potpuno obezbeđivali opstanak, jer su se sve grupe, koje su izvan vlasti, mogle udružiti (obrazovati koaliciju) i glasajući sve protiv njega učiniti, da to ministarstvo mora pasti. To je za ministre bilo jak mamac da potkupljuju ili zastrašuju birače, te da tako učine da im se izabere pouzdana većina. Od tud je u Francuskoj vlada uvek, i mnogo više nego u Engleskoj, vršila izborni pritisak, a i imala. je više' sredstava da ga vrši, pošto su od Napoleonova vremena svu vlast u oblastima imali mnogobrojni činovnici, koji su zavisili od ministara.
Parlamentarnom obliku vladavine bile su potrebne i stranke dovoljno umerene, da bi poštovale ona osnovna prava i običaje, što sačinjavaju ustav. Izgledalo je 1814. godine, da će svi primiti novi ustav; on je izgledao vrlo slobodouman, kad se uporedi s Napoleonovim vladavine, a Burbonci su bili „neosporna porodica", koja donosi toliko željeni mir. Upravno osoblje nije izmenjeno, Luj XVIII zadrža Napopoleonove ministre, 84 senatora i celu skupštinu; izgledalo je da će se nova Francuska izmiriti sa starom Francuskom pod parlamentarnom vladavinom.
Neumešnost Burbonaca p Napoleonov povratak učiniše da izmirenje postane nemogućno. Ne dirajući ni u jednu od novih ustanova, Burbonci dopustiše svojim prijateljima, pređašnjim emigrantima, da tako govore kako će vređati ili plašiti sve ljude, kojima je išlo u račun da se zadrži dotadanje stanje, kupce narodnih dobara, plemiće iz doba Carstva, činovnike, oficire, seljake itd. Naročito je vojska ražljućena: oficiri s toga, što im je plata u pola smanjena, a vojnici s toga, što im je oduzeta trobojna zastava, na zamenjena belom.
Eto zbog toga, čim se Napoleon povrati u Francusku, on je već imao uza se vojsku i seljake i parlamentarna vladavina, zasnovana tim ustavom, sruši se. Da bi dobio u pomoć i republikance, Napoleon zavede ustavnu vladavinu, koju iznese pred narod, da je on odobri opštim glasanjem. Posle bitke kod Vaterla pade i taj oblik vladavine, i ustav bude po novo vraćen. Ali taj prevrat od Sto Dana ostavio je tragove, koji se nisu mogli izgladiti. Razdraženi roajalisti (kraljeve pristalice) stadoše goniti ljude, koji su se bili pridružili Napoleonu, i premišljali su da unište ono, što je Revolucija stvorila. Pristalice novih ustanova, iz mržnje prema roajalistima, svi — imperijalisti i republikanci — prikupiše se ujedno oko trobojne zastave. Napoleon, kojega su republikanci mrzeli kao tiranina, smatran je sad kao branilac Revolucije protiv Burbonaca, koji hoćahu povratiti stari oblik vladavine.
Tako u Francuskoj postadoše dve stranke s preteranim težnjama (ekstremne): ultra-roajalisti (to jest nepomirljive pristalice kraljevske vlasti, nazvane ultras), koji su govorili da povrate stari oblik vladavine, neograničenu kraljevsku vlast i povlastice plemstva i sveštenstva, i republikanci-bonapartisti (nazivali su se stranka liberalna), koji su želeli pad Burbonaca. Nijedna od tih dveju stranaka nije poštovala onaj ustav od 1814. god.: liberali su bili revolucionarna stranka, koja nije zahtevala, kao ono vigovci, samo slobodoumne popravke, nego je bila gotova da obori i monarhiju, koja je ustavom zasnovana; — ultra su bili stranka reakcionarna (nazadnjačka), jer se ona nije ograničavala samo na to da odbija izmene, kao ono torijevci, nego je htela da se povrati na jedan već uništeni oblik vladavine, a on se nije mogao povratiti bez revolucije.
Između te dve stranke, koje su bile neprijateljski raspoložene prema ustavu, stvoriše se dve ustavne grupe: umereni roajalisti (desnica, droite), koji su bili za održanje tadanjega stanja, kao i torijevci, i liberalni roajalisti. (doktrinari), koji su hteli vladavinu uređenu po engleskom načinu.
Godine 1815., pošto su izbori vršeni u vreme neprijateljske poplave i Beloga Terora, ultra-roajalisti dobiše većinu u Skupštini (To je bila Chambre introuvable — jedinstvena skupština); ta većina htede da se opštenarodna dobra povrate sveštenstvu, da se državni dug odrekne, da se liberalni činovnici zbace i Univerzitet zatvori. Kralj je bio tome protivan, a doktrinari, da, bi sačuvali tvorevine iz doba Revolucije, stadoše na stranu kraljeve vlasti protiv skupštine. Skupština je zahtevala da kralj uzme ministarstvo iz skupštinske većine, a doktrinari su tvrdili da je kralj slobodan u izboru ministara. Roaje-Kolar je 1816. god, govorio: „Onoga dana kad bi se vlada sastajala samo iz skupštinske većine, i kad bi se uvelo to da ona u stvari može otpuštati kraljeve ministre, bilo bi svršeno ne samo sa ustavom, nego i sa nezavisnim kraljevstvom. Od toga dana mi bismo imali republiku". Skupština je htela oboriti poresku stopu (cenzus) na 50 dinara, što bi načinilo dva miliona birača. A doktrinari izradiše da se stopa zadrži na 300 dinara, jer su za odbranu slobode imali više vere u viši građanski red nego u maloposednike. Luj XVIII oprosti se ultra-roajalista iznenadnim raspuštanjem skupštine i izdavanjem naredbe, kojom se vraćao u život izborni zakon od 1814. godine. Tim ustanove biše spasene, ali narod ostade udaljen od politike i kralj zadrža upravu u svojim rukama; — to spreči uvođenje vladavine, koja bi bila u istini parlamentarna.
Između 1816. i 1820. godine ustav je pravilno dejstvovao; liberali su potresali zemlju, sklapali tajna društva i vojničke zavere, pisali brošure i priređivali manifestacije, — ali su oni u skupštini imali samo nekoliko poslanika. Ultra-roajalisti su tako isto sačinjavali samo jednu malu grupu. Dva ustavna središta sastavljala su gotovo celu skupštinu; ministarstvo, koje je kralj birao, podržavala je većina, i to, ministarstvo Dekazovo doktrinari od 1816. do 1820. godine (to je doba slobodoumnih popravaka), a ministarstvo Vilelovo umereni roajalisti (desnica) od 1820. do 1827. godine (s popravkama se prestade, skupština donese čak i nazadne zakone, od kojih neke odbaci Gornji Dom). Godine 1827. udružiše se svi protivnici Vilelova ministarstva i dobiše u Skupštini većinu (360 protiv 70); Karlo X nije hteo ministarstvo iz levice, nego ga uze iz centrove desnice (Martinjak); no to ministarstvo napusti skupštinska većina.
Ona vladavina što se zasnova pod Restoracijom, propade u sukobu između dveju nepomirljivih (ekstremnih) stranaka. Karlo X nije pristajao na parlamentarnu vladavinu. On je govorio: „Ja bih voleo strugati drva, nego biti kralj pod onakvim uslovima kao kralj Engleske." „U Francuskoj kralj vlada; on od skupština traži saveta, on ozbiljno rasmatra njihovo mišljenje i njihove predstavke, — ali kad op nije tim ubeđen, onda se mora raditi po njegovoj volji." Godine 1829. uze on ministarstvo iz ultraroajalista (Polinjak); protiv njega su sad bile sve druge stranke, skupština se izjasni protiv njega adresom od 222 člana, no kralj ipak zadrža svoje ministre, a skupština bude raspuštena. Nova skupština, koja je izabrana 1830. godine, imala je da bude još upornija. Karlo X hteo je da radi ono, što je 1816. godine Luju XVIII srećno ispalo za rukom: u 14. članu ustava rečeno je: „Kralj će moći izdavati naredbe, koje su potrebne za izvršenje zakonskih propisa i za bezbednost države." Karlo X izdade tri naredbe: raspusti novu skupštinu, pre nego se i sastala, promeni izborni zakon i zavede cenzuru na novine (u julu 1830. god.) Opšte je mišljenje bilo da je kralj prekoračio granice svoje vlasti, da su te naredbe pravi zakoni i da su oni nezakoniti, pošto ih nije skupština donela. Pariski novinari potpisaše jedan protest, a poslanici, koji su bili u Parizu, rešiše da se preduzme zakoniti otpor (résistance légale). No ta zakonita sredstva nisu mogla održati pobedu nad vladom, koja je bila naoružana silom.
U Parizu se bila sastavila jedna republikanska stranka, čiji su članovi bili iz radničkoga staleža i đaci, stranka malobrojna (8—10 000 ljudi), bez poslanika, bez novina, ali dobro uređena i naoružana. Oni su izvršili Revoluciju od 1830. godine; oni se latiše oružja, podigoše barikade[7] po uskim ulicama istočnoga dela Pariza i razviše trobojnu zastavu. Vlada se nije nadala toj buni, te u Parizu nije imala više od 11 000 vojnika. Pobunjenici za tri dana oteše sav grad, a Karlo X, onako zbunjen, i ne pokuša da ga preotme, nego ode iz Francuske. Poslanici koji se u Parizu sakupiše za vreme borbe, posle pregovaranja s Karlom X, voleli su uzeti kakvu novu kraljevsku porodicu i primiše vojvodu od Orleana, koji obeća da će po novo usvojiti trobojnu zastavu i da će čuvati parlamentarni oblik vladavine. Trobojna je zastava bila već omiljena; svi je gradovi razviše i istakoše i Luj Filip bi bez otpora priznat za kralja.
Ustav od 1830. godine i Julska Monarhija. — Revolucija od 1830. godine izvršena je u ime narodnoga suvereniteta (to jest najviše vlasti). To je i novi kralj usvojio, i nazvao se Luj Filip I, po milosti Božjoj i volji narodnoj kralj Francuza. Valjalo je izraditi nov ustav, i to je onaj ustav (charte) od 1830. godine. Taj ustav nije bio oktrojisan, to jest dat narodu po kraljevoj volji, nego ga je narod propisao, a kralj na njega pristao i zakleo se da ga poštuje. Član 14, na koji se Karlo X pozivao, bude ukinut. Cenzura, to jest nadziravanje štampe, bi na svagda zabranjena. Skupština dobi pravo da bira sebi predsednika. Ustavom su se obećavali zakoni o poroti, narodnoj vojsci, administraciji i slobodnoj nastavi. — Ustav bude 1831. godine dopunjen dvama zakonima. Članstvo u Gornjem Domu, koje je bilo nasledno, bude pretvoreno u doživotno, i smanji se izborni cenzus (poreska stopa) od 300 na 200 dinara. Tada je bilo 150 000 birača (a 200 000 godine 1848.).
Tako se to pitanje reši u korist narodne skupštine, i ona je imala najveću vlast, a ne kralj. Izgledalo je da je u Francuskoj utvrđena parlamentarna vladavina. Ali su još jednako postojale dve nepomirljive stranke, koje su bile rđavo raspoložene prema ustavu: — na desnoj strani legitimisti, koji nisu hteli priznati kralja otmičara, a na levoj republikanci, koji su se tužili da su prevareni 1830. godine. Kralj pak, pri svem tom što se pretvarao kao da se pokorava skupštinskoj većini, nije hteo vršiti ulogu ustavnoga kralja. On je hteo da sam bira sebi ministre, da s njima radi i da upravlja politikom ministarstva; umesto da svoju vladavinu podešava prema volji skupštinske većine, on se trudio da stvori većinu, koja bi bila poslušna kraljevoj volji.
Od 1830. do 1835. godine otimale su se oko vlasti dve stranke, koje su zajednički izvršile revoluciju, roajalistička levica i republikanci. Da bi učinio da ga prime i republikanci, koji su vladali opštinom, Luj Filip se bejaše sprijateljio s njihovim vođama, Lafajetom i Lafitom, i sastavio mešovito ministarstvo od pet republikanaca i četiri roajalista. Borba se započela u samome ministarstvu; naprednjačka stranka (parti du mouvement— republikanci) htela je demokratsku politiku i mešanje u korist pobunjenih naroda u Evropi; nazadnjačka stranka (parti de la résistance — roajalisti) htela je sačuvati vladavinu građanskoga staleža i mir s velikim silama. Kralj, kao pristalica nazadnjačke stranke, hteo je pustiti da se istroše ljudi naprednjačke stranke, pa ostavi same republikance u ministarstvu (Lafit) i u pariskoj opštini. Mislilo se da će se oni uplesti u rat s Evropom. Narod se prepade, troprocentna renta pade na 52,70, a petprocentna renta na 82.50 dinara.[8] Skupština napusti Lafita i kralj uze roajalističko ministarstvo (Kazimir Perije, 1831.). Republikanska stranka bejaše izgubila svaki izgled da će preko skupštine doći na vlast; ona pokuša da po novo pokrene revoluciju od 1830. godine, uredi radnička društva, pokrenu novine i proizvede više meteža u Parizu. Vlada naredi da se zabranjuju novine i tajna društva, pomoću narodne vojske uguši meteže, a u isto doba savlada i pobunjene legitimiste na zapadu. Posle tako zvanoga procèsmonstre — užasnoga suđenja — i izdavanja septembarskih zakona protiv štampe red bi povraćen 1835. godine.
Od 1835. do 1840. godine borba se vodila u skupštini između dve stranke, centrovoga levoga krila (Tjer) i doktrinara, koji su obrazovali centrovo desno krilo (Gizo); ali je tu bila i jedna srednja trupa, tako zvana treća partija (tiers-parti), i još dve krajnje grupe. Osem toga mesto da kralj ministarstvo poveri stranci koja ima većinu, i da ga drži sve dotle, dok ono ne izgubi većinu, on je za ministre uzimao svoje prijatelje izvan skupštinske većine i otpuštao je ministre, koji nisu hteli voditi njegovu politiku. Ministarstva su brzo padala pred kakvim udruženjem stranaka (koalicijom) ili pred kraljevim otporom; od 1832. do 1840. godine bilo ih je osam. To je doba veličanstvenih besedničkih bitaka; pretresanje skupštinske adrese kralju 1838. god. Trajalo je 12 dana, a izgovoreno je 128 beseda. Ali takva parlamentarnost nije mogla uspeti da zasnuje kakvu dugotrajnu vladavinu.
Godine 1840. kralj se konačno pridruži centrovu desnom krilu i poveri ministarstvo Gizou. Njegov se sistem obezbeđenja skupštinske potpore sastojao u tom, da utiče da se izberu poslanici bez političkoga ubeđenja, koji će biti uvek gotovi da glasaju za ono, što ministarstvo hoće. On se nije osvrtao na politička ubeđenja birača i poslanika, nego na njihove lične interese, pa je davao biračima pravo prodaje duvana, otvaranja novčanih zavoda (berza) i državne službe, a poslanicima razne položaje. Ta su sredstva bila u toliko moćnija, što poslanici nisu dobivali nikakvu naknadu, a skoro je polovina skupštine bila sastavljena od činovnika. Gizova je politika bila da izbegava svaki spor u Evropi, a u Francuskoj da ne čini nikakvih promena. Taj je način vladanja trajao osam godina; većina se jednako povećavala i nikad nije bila jača nego posle izbora 1846. godine. Ali je masa narodna bivala sve nezadovoljnija; vladi se zameralo zbog njene „ćorave" („borne", jednooke) politike i njenoga sistema korupcije (kvarenja), i tražile su se popravke: — 1., smanjiti cenzus, a dodati sposobnosti (capaciéts, kvalifikacije), to jest dodati biračima po cenzusu i ljude školovane (od 1827. godine oni su bili i u listi porotnih sudija); — zabraniti poslanicima da budu u državnoj službi. — Francuska je tada bila podeljena na dva tabora: s jedne strane kralj, ministri, skupština i birači po cenzusu, složni da sve odbace, koji su sami imali svu vlast, jer su oni sačinjavali sav pravni narod (pays légal), — s druge strane protivnička stranka (opozicija), sastavljena od svega ostaloga |što je imalo političkoga ubeđenja, no bez ikakvih sredstava za rad.
Po izgledu je to bila čisto parlamentarna vladavina; izgledalo je da je kralj izvršilac volje skupštinske većine, i to skupštine izabrane. Ali, zahvaljujući cenzusu i izbornom potkupljivanju (korupciji), skupština, umesto da predstavlja narod, nije bila ništa drugo do skup kraljevih slugu. Engleska parlamentarna vladavina, pod rukovođenjem jednoga ministra, koji je bio profesor engleske istorije, bila je predstavljena samo jednom fasadom (prednjom stranom kakve zgrade), iza koje se održavala kraljeva lična vladavina.
Parlamentarna vladavina u Belgiji. — Kraljevina Holandija, kojoj 1814. godine bi dodana i Belgija, bejaše dobila vrlo nepotpunu ustavnu vladavinu; kralj je imao pravo birati ministre (koji nisu bili pred skupštinom odgovorni) i upravljati politikom. Kralj, kao Holanđanin po rođenju i sedeći u Holandiji, bio je više naklonjen Holanđanima, i izazva toliko nezadovoljstvo u svojih podanika Belgijanaca, da se oni udružiše, digoše bunu i prognaše holandsku vojsku (1830.). Francuska ih uze u zaštitu i izradi u velikih sila da se Belgija odvoji od Holandije i da obrazuje zasebnu ustavnu kraljevinu.
Sastade se kongres narodnih poslanika, te izabra kralja i napisa ustav, koji je izmenjen tek 1893. godine.
Društvo je i u Belgiji kao i u Holandiji bilo izmenjeno dvadesetogodišnjom francuskom vladavinom: nije tu više bilo ni povlastica, ni staleža, niti pak odvojenih političkih oblasti (provincija). Ustavom se zavede jednakost pred zakonom i sve oblasti biše uređene podjednako.
Belgijanci su bili podeljeni u dve stranke; liberale, pristalice ustavne vladavine i svetovne vlasti, i katolike, pristalice crkvene vlasti, a 1830. godine obe su se stranke bile udružile i revolucija je izvršena u ime slobode.
U ustav su s toga unesene sve slobode: sloboda lična, sloboda doma, reči, štampe, veroispovesti, nastave, zborova i udruživanja.
Belgijanci su se divili engleskoj parlameptarnoj vladavini, onakvoj kako su je vigovci primenjivali; kongres izjavi da: „Belgijski narod uzima za ugled svojoj vladi ustavnu, predstavničku monarhiju pod naslednim gospodarom." — Vlasti su bile tri: kralj, senat i skupština. Kralj je bio nasledan i neodgovoran, ali on nije bio nosilac najviše vlasti. Najviša je vlast (suverenitet) pripadala narodu, koji je predstavljala njegova skupština; kralj je postavljao ministre i mogao je raspustiti skupštinu. Ali su ministri bili odgovorni pred skupštinom i podnosili su ostavku, kad ostanu u manjini; skupština je odobravala budžet. Protivno engleskom običaju, senat su birali oni isti birači koji i skupštinu; on je mogao biti raspušten, i oboje su se obiavljali delimično (par fractions). Pravo glasanja, kao i u Engleskoj, bilo je vezano za porez, i da ko postane birač, trebao mu je cenzus (tojest određena suma poreza), različit prema mestima, ali koji nije mogao biti manji od 42 dinara.
Najteže je bilo rešiti pitanje o uređenju crkve. Liberali su hteli sačuvati državi pravo nadzora nad crkvom, što postoji kod svih naroda novoga vremena. Katolička je stranka zahtevala u ime slobode potpunu nezavisnost crkve naspram države. Jedan od njenih vođa, po imenu Notomb, govorio je u kongresu: „Od nas zavisi hoćemo li uzeti slave dostojnu inicijativu i bez ustezanja osveštati jedno od najvećih načela moderne obrazovanosti. Od pre toliko stoleća bore se dve sile, građanska i crkvena vlast; one se bore oko društva, kao da bi vladavina jedne isključivala vladavinu druge. Sva je Evropa u tom sukobu, i mi smo pozvani da učinimo da ga nestane. Ima dva sveta jedan pored drugoga, svet građanski i svet verski; oni postoje u isti mah jedan pored drugoga, a ne stapaju se; oni se ne dodiruju ni u kojoj tački. Mi hoćemo da se zakon oglasi za nenadležan u verskim pitanjima. Između države i vere nema više veze nego što je ima između države i geometrije. Obeležimo svoj trag jednim velikim načelom; proglasimo razdvajanje tih dveju vlasti". — Liberali popustiše i kongres proglasi razdvajanje crkve i države. — No evo kako se to u Belgiji shvati: crkva bi potpuno oslobođena od svake svetovne vlasti, vladike je neposredno postavljao papa, a oni pak sami postavljali su sveštenike; kaluđerski su se redovi mogli ustanovljavati u zemlji, a oni su mogli pribavljati imanja i primati zaveštanja. Oni nisu bili ni pod kakvim ograničenjem niti pak nadzorom. Ali crkva zadrža sve one povlastice, koje je bila dobila od države, pre nego što je odvojena: sveštenici su i dalje primali platu od države, bili oslobođeni vojničke službe i primali visoka vojnička počasna zvanja; sveštenstvo je zadržalo za sebe pravo svojine nad grobljima i pravo da nadzirava škole. Od tada su u Belgiji bile dve zvanične vlasti, vlada i sveštenstvo. I budući su obe bile nezavisne jedna od druge i obe suverene, to su na skoro započele međusobnu borbu.
Od 1831. do 1845. godine stranke još nisu bile uređene za borbu; bavili su se oko toga da se načini mir s Holandijom (što se konačno svrši tek 1839.) i da se iziđe iz ekonomske krize, koja je nastupila posle revolucije. Pomišljalo se još i na to, kao ono Englezi u XVIII stoleću, da vlada ne treba da pripada samo jednoj stranci i namerno su sastavljana ministarstva u isti mah i od katolika i od liberala, nadajući se da će se tako uništiti stranke, koje su smatrane za nešto opasno. Godine 1840. govorio je ministar pravde: „Zemlja je izložena zlokobnim razdorima, koji će na skoro, ako se blagovremeno ne obustave, dovesti do podele u katoličke i liberalne redove, koji nemaju nikakva smisla pored velikih načela slobode, koja su osveštana našim ustavom".
Katolička stranka, koja je, blagodareći sveštenstvu, bila bolje uređena, koristi se takvom vladavinom, te 1842. godine proturi zakon, kojim se u osnovne škole uvodila verska nastava, koja se poveravala sveštenstvu. „Nema osnovne nastave bez moralnoga i verskoga obrazovanja, veli Notomb. Mi raskidamo s filosofskim učenjem XVIII stoleća, koje je išlo na to, da nastavi da potpuno svetovno obeležje (séculariser) i da društvo postavi na čisto racionalističku osnovu."
Liberali, nespokojni zbog svešteničke moći, urediše svoju stranku; 1846. godine jedan zbor od 320 liberalnih izaslanika iz cele Belgije sastade se u opštinskoj kući u Briselu, te osnova alijanciju (savez) i pretrese strankin program. Njena je deviza: nezavisnost građanske vlasti; ona je zahtevala „uređenje javne nastave na svima stupnjima pod isključivom upravom građanske vlasti, dajući joj pri tom sredstava da izdrži utakmicu s privatnim zavodima, i suzbijajući ministra crkvenih poslova, da se kao vlast meša u pitanja na-stave, koju je uredila građanska vlast". To je ono što se danas zove svetovnom nastavnom. Liberali su osem toga zahtevali i smanjivanje cenzusa (poreske stope za biračka prava) i „poboljšanja koja neodstupno zahteva stanje radničkih redova".
Od 1846. godine skupština je ostala podeljena u dve stranke, koje su naizmence imale većinu i obrazovale ministarstvo (od 1847. do 1884. godine svaka je po tri puta dolazila i padala), i kralj je uvek uzimao ministarstvo iz većine. Katolička stranka, bolje uređena, ima uza se sva sela flamanske Belgije, a burnija liberalna stranka gospodari u celoj francuskoj Belgiji; veliki flamanski gradovi Gan i Anvers kolebaju se između ovih dveju stranaka i sačinjavaju većinu, pobeda u tim gradovima predigra je pobede u celoj zemlji. Borba se odnosi na sve izbore, za skupštinu, senat, oblasne i opštinske odbore.
Tako izgleda da je belgijska parlamentarna vladavina, kao i engleska, zasnovana na klapucanju između dve stranke. Ali je razlika između te dve belgijske stranke mnogo dublja nego između engleskih stranaka; tu nije samo borba između dva politička oblika vladavine, nego je borba između dva društva, koja su odnegovana zasebno i po suprotnim načelima. Od tud se i razdraženost sve jednako pojačava i nije izvesno daće stranke poštovati ustav.
Parlamentarna vladavina u ostalim evropskim državama. —Tri velike monarhije na istoku, koje su 1815. godine bile obrazovale Svetu Alijanciju (savez), Rusija, Austrija i Pruska, ostale su do 1848. godine neograničene monarhije; ministri, koje vladalac izbere, upravljali su bez ikakva nadzora; narod nije predstavljala nikakva izabrana skupština, oblasne skupštine, gde su bile zadržane, nisu imale nikakve druge uloge do samo da pomažu vladi, da pokupi porez. Pruski kralj, koji je 1815. godine bio obećao svojim podanicima, da će im dati pisan ustav, nije hteo sve do svoje smrti (1840.) ispuniti obećanje; a njegov naslednik, sakupivši u Berlinu sve članove oblasnih skupština (1847.), izjavi da ta skupština nije suverena (nosilac najviše vlasti) i da on neće pisan ustav.
Te tri neograničene vlade smatrale su da su zainteresovane, da održavaju neograničenu monarhiju u onim državama, koje su bile pod njihovim uticajem; ustavna vladavina u stranih naroda izgledala im je kao opasan primer, koji je dat i njihovim podanicima, i s toga su se trudile da spreče vladaocima davanje ustava u celoj srednjoj Evropi, u Nemačkoj i u Italiji.
Austrija je u tom imala u Italiji uspeha sve do 1847. godine; nijedan vladalac ne pristade da uvede ustav, ili da naredi da se bira narodna skupština; a kad podanici bunom primoraše svoje gospodare, da usvoje slobodoumnu vladinu (u Neapolju 1820., a u Papinoj Državi i u vojvodinama 1830. godine), onda austrijska vojska dođe, te silom povrati neograničenu vlast.
U Nemačkoj, u zapisniku kongresa kazano je, da će u zemljama saveznim „imati narodnoga predstavništva". Prvobitni je tekst glasio: „Mora imati (soll) narodnih predstavništva," i određivao se rok najdalje za godinu dana, ali je rok izbrisan i izraz soll, mora, zamenjen sa wird, biće. To više nije bio zakon, to je bilo prosto pozivanje. Svaki je vladalac ostao vlastan da zavede vladavinu, kakvu on hoće.
U južnim državama (Virtembergu, Badenskoj i Bavarskoj), koje francuska vlada bejaše uredila i uvećala, i u velikom vojvodstvu Vajmaru, vladaoci su i pored opomena velikih sila (od 1816. do 1819.) naređivali, da se izrade pisani ustavi. Svaka je država imala svoj parlamenat, obično sastavljen iz dva doma; narodna skupština, izabrana biračima koji plaćaju određenu količinu danka (cenzitori), odobravala je porez i zakone; ali su vladaoci postavljali ministre bez ikakva obzira naspram većine. U tim siromašnim zemljama, gde građansko stanovništvo nije bilo mnogobrojno, birači upravo nisu ni mogli naći drugih ljudi, koji bi bili podobni za poslanike, osem državnih činovnika, a i sama je opozicija dobivala nove članove iz reda činovničkoga; trpelo se da činovnik kao narodni poslanik ima prava napadati vladu. Ali je ministarstvo imalo načina da slomije opoziciju, ono je moglo činovnicima ne dati odsustvo, potrebno radi zasedavanja u skupštini.
U državama severne Nemačke vladaoci su voleli da zadrže stare, staleške, aristokratske skupštine, koje su retko sazivali, u razmaku od više godina, kad je trebalo izdati kakav zakon, ili zavesti kakav nov porez.
Nekoliki su vladaoci uporno ostajali pri tom, da sami vladaju i da ne daju nikakva ustava. Njihovi se podanici pobuniše 1830. godine, i. uspeše, da ih na to primoraju; no Austrija se umeša, te povrati neograničenu vladavinu.
Parlamentarna vladavina dakle ne mogade uhvatiti korena u Nemačkoj. Za to vreme, od 1815. do 1848. godine, nemački se liberali navikoše da mrze austrijsku i prusku vladu, koje su ih ugnetavale, a da se dive Francuskoj i da je vole, kao zemlju jednakosti i slobode[9].
Na krajnjem zapadu Evrope, kraljevine Španija i Portugalija bejahu 1814. godine po novo zavele neograničeno kraljevstvo i inkviziciju, koju je francuska okupacija bila uništila. Nad njima se vladalo despotski, Španijom kraljeva okolina (kamarila) i njegov ispovednik, a Portugalijom jedan engleski đeneral i namesnički odbor, mesto odsutnoga kralja, koji je bio u Braziliji: nove su knjige zabranjivane, a članovi tajnih društava osuđivani su kao zločinci. Oficiri, koji su usled mešanja s francuskom i engleskom vojskom postali slobodoumniji, pobuniše svoje vojnike i 1820. godine u obema zemljama zahtevahu ustav. Španski kralj uze opet ustav od 1812. godine, koji je bio izrađen po francuskom ustavu od 1791. godine, a portugalski kortesi (narodna skupština) glasanjem usvojiše taj isti ustav 1822. godine. Ali se servilna stranka u Španiji (t. j. apsolutisti) pobuni, vičući: „Živeo neograničeni kralj! Dole sa ustavom!" Francuska vlada, da bi izvršila jednu manifestaciju legitimističku, posla u Španiju vojsku, koja povrati apsolutističku stranku, a liberali biše pogubljeni ili poslati u zatočenje (izvan Španije, 1823. godine).
U Portugaliji naslednik prestola, postaviš carem Brazilije, posla svoju kćer, da vlada mesto njega, i dade zemlji ustav 1826. godine. Tim se ustavom zavodila jednakost pred zakonom i sloboda (izuzimajući slobodu veroispovesti; samo je katolištvo bilo dopušteno). Vladavina je bila uređena po tipu parlamentarnom: kralj, nasledna perovska skupština (Gornji Dom), narodna skupština od poslanika. izabranih dvogubim biranjem, odgovorni ministri, biračko pravo ostavljene samo vlasnicima koji imaju prihoda 600 dinara. Onim trima vlastima, koje su po tadanjim teorijama bile usvojene (zakonodavnoj, izvršnoj i sudskoj), dodana je i četvrta za umeravanje (pouvoir modérateur), koju je izmislio francuski pisac Venijamin Konstan. To je bilo pravo sazivanja i raspuštanja skupštine, biranja ministara, davanja amnestije ili pomilovanja, i to je pravo bilo povereno kralju. Pre nego što je taj ustav i mogao stupiti u život, a stric mlade kraljice, Miguel, izvrši državni udar i uze neograničenu vlast.
Parlamentarna je vladavina zavedena u Španiji i Portugaliji u isto doba (1833. god.), usled razdora u kraljevskoj porodici i pod uticajem dveju velikih parlamentarnih država na zapadu, Francuske i Engleske. U Španiji, Ferdinand, koji umre 1833. god., ostavi kćer Izabelu i brata Karla. Po zakonu o nasleđu prestola (los salique), koji je bio u kraljevini priznat od dolaska Burbonaca na presto, naslednik je bio Karlos. Ali je Ferdinand bio načinio jednu uredbu (pragmatičku sankciju), kojom se po novo vraća stari kastilijski običaj, po kojem se kruna davala Izabeli a namesništvo njenoj majci Hristini. Apsolutistička je stranka pomagala Karlu; sad je valjalo da se Hristina naslanja na liberalnu stanku i uze liberalne ministre. — Isto tako i u Portugaliji mlada kraljica Marija, pošto postade punoletna, bi utvrđena na kraljevskom prestolu pobunom liberala, koji prognaše njenoga strica Miguela. U obe zemlje otpoče građanski rat između apsolutista, pristalica dvojice pretendenata, i liberala, pristalica dveju kraljica. Pretendenti su imali uza se tri evropske sile s neograničenom vladavinom, a kraljicama su pomagale dve parlamentarne sile, Engleska i Francuska, koje s njima ugovoriše četvorni savez (quadruple alliance, 1834. god.).
Portugalska vlada povrati onaj ustav od 1826. godine. A španska vlada napisa Kraljevski Statut (ustav) od 1834. godine, kojim namesnica obeća da će kortesima dati da odobravaju zakone i poreze. Kortesi, koji postadoše španska skupština, imali su dva doma, velikaški (proceres) i poslanički (procuratores); poslanici su se birali na tri godine, po sistemu dvoguboga (posrednoga) biranja; birači su bili oni građani, koji plaćaju propisanu sumu poreza (cenzitari); poslanici nisu primali nikakvu naknadu i morali su imati 12 000 dinara prihoda.
U tim dvema zemljama apsolutisti su pobeđeni (u Španiji se moralo provesti pet godina u krvavu ratu s pirinejskim karlistima). Liberali su se podelili u dve stranke: u Španiji su umerenjaci (privrženici kraljevske vlasti) i progresisti (naprednjaci, privrženici kortesa); — u Portugaliji su kartisti (ustavovci) i septembristi. Pod tim su se imenima skrivale težnje stranačkih vođa. Za dugo su te dve kraljevine imale upravo samo spoljašnji oblik ustavnih država, jer ministri nisu bili odgovorni pred skupštinom i vlada je imala toliko uticaja, da su birači i u Španiji i u Portugaliji uvek birali ministarske kandidate. Osem toga i đenerali, koji su usled građanskih ratova postali svemoćni, mešali su se u stranačke raspre i primoravali vladaoca, da ih uzima za ministre. U Španiji je od 1833. do 1855, za 22 godine, bilo 47 predsednika ministarskoga saveta, a 96 ministara vojnih. Ali je nova vladavina donela i dve velike promene: sad su vlast imali ministri i đenerali mesto ljubimaca i ispovednika; liberali su ukinuli inkviziciju i zauzeli manastirska dobra, da plate narodni dug (1834. u Portugaliji, a 1836. u Španiji), i tako je salomljena ona neograničena sveštenička vlast.
- ↑ Burg (bourg) je veliko selo ili palanka, obično s tvrđavom, gde je tržište za okolinu, — Grofovina (Shire) je veća ili manja oblast, kao na priliku okrug ili župa. Svaka grofovina ima svoga šerifa, kao zvaničnoga predstavnika vlasti. — Prev.
- ↑ Edinburgh Review,vigovski, i Quarterly Review, torijevski.
- ↑ Za dugo se engleski politički život XVIII stoleća zamišljao sasvim onakav kakav je i u XIX stoleću. Međutim razlika je u tom, što su se u XVIII stoleću poslovi svršavali gotovo tajno, a danas pak javno. Nova je dakle ta javnost.
- ↑ Posle 1832. godine torijevska se stranka prozvala konservativnom a vigovska liberalnom (slobodoumnom).
- ↑ U evropskim zemljama koje su usvojile parlamentarnu vladavinu odbore bira skupština, podeljena u odeljke ili sekcije. U Francuskoj je taj sistem upotrebljavan od 1789. godine.
- ↑ Glavna je razlika bila u primeni zajedničkoga načela da samo bogatstvo daje biračko pravo. Englesko izborno pravo (kao povlastica, franchise), baš i pre 1832. god., naslanjalo se na mnogo nižu poresku stopu, nego li francuski cenzus, i Engleska je s manjim brojem stanovnika imala dvadeset puta više birača: — tu politički život nije bio isključivo život građanski.
- ↑ Oni su još 1827. godine podizali barikade, i to su bile prve barikade posle Fronde (Za vreme Revolucije nije ih bilo).
- ↑ Državne obveznice na učinjeni zajam. — Prev.
- ↑ Ti su osećaji silno izraženi u Hajneovoj Nemačkoj.