Istorija Rusije (P. Miljukov) 4
| ←< 3. glava | ISTORIJA RUSIJE Pisac: Pavle Miljukov |
5. glava >→ |
GLAVA IV
I. — Severoistočne kneževine u XII i XIII veku i stvaranje moskovske kneževine
urediMoskovska država stvorena je postepenim sjedinjavanjem mnogih manjih i većih kneževina koje su najpre sačinjavale Severo-istočnu Rusiju.
Severoistočne kneževine u XII i XIII veku. — One se stvaraju između Oke i gornje Volge, ukoliko slovenski naseljenici prodiru duž reka u ogromne prašume koje pokrivaju tu zemlju. Ti naseljenici žive najpre od ribolova i lova, a potom počinju da raskrčuju šume. To raskrčavanje zahteva zajednički rad mnogih ruku. Zbog toga kneževi, bojari i manastiri kojima pripada zemlja i koji imaju pod sobom veliki broj radnika, sebara ili polusebara, preuzimaju prirodno upravu nad preobražavanjem i ekonomskim prilagođavanjem te oblasti.
Knez koji uređuje svoju oblast želi da privuče na svoju zemlju moćne bojare koji raspolažu velikim brojem ljudi, jer njihov dolazak ubrzava ekonomski razvitak zemlje, pa prema tome uvećava političku važnost kneževine. On čak rado daruje bojarima i manastirima povelje koje sopstvenicima povlašćenih imanja daju veoma obimna prava nad stanovništvom, a ona idu čak do vršenja izvesnih upravnih funkcija, pravosuđa i policije, sa zabranom kneževim službenicima da prodru na teritoriju tih povlašćenih imanja. Tako se ocrtava jedno čisto feudalno uređenje. Svaka kneževina je tada skup od više povlašćenih imanja koja uživaju neprikosnovenost; bojari i manastiri, kao sopstvenici tih imanja, imaju ne samo ekonomsku vlast koja proističe iz vlasništva zemlje, nego i izvesne političke nadležnosti nad stanovništvom svojih poseda, a s druge strane postaju vazali svojih kneževa. U naknadu za to, bojari i „slobodni službenici” obavezni su da vojnički služe svome knezu sizerenu; ali ta obaveza ih ne vezuje isključivo; oni mogu, ako žele, da priđu drugome knezu, ne izlažući se kazni.
Ove feudalizovane kneževine na severoistoku žive primitivnijim životom nego one na jugu, na Dnjepru. Tu nema, kao u južnim oblastima, ni traga kakvoga zanatstva ili značajnije trgovine; one su zemljoradničke i čisto seljačke.
Politički režim je tamo isto toliko uprošćen koliko i socijalni, jer veće ne dobiva tu nikakvu političku moć. Knez upravlja savetujući se sa bojarima, koji su na čelu najvažnijih službi njegovoga ličnog poseda. Ali ovakva duma nema ni stalnoga sastava ni jasno određenu nadležnost; knez poziva samo one bojare koje on želi da pita za savet, i podnosi joj samo one poslove koje mu se svidi da ona pretresa. Mesna uprava i pravosuđe povereni su namjestnjiku (namesniku), koga izdržava neposredno samo stanovništvo — to je sistem kormlenija (ishrane) — a ne kneževska blagajna. Jedino povlašćeni posedi bojara i manastira, kao što smo videli, ne potpadaju pod upravnu nadležnost namesnika i volostelja (župana).
Velike kneževine, usled deljenja između više naslednika, cepkaju se. Tako se krajem XII veka odvajaju od kneževine oblasti Vladimira četiri manjih kneževina: Rostovska, Perejaslavska, Jurijevska i Starodubska, kojima se u drugoj polovini XIII veka pridružuju Suzdaljska, Kostromska i Moskovska. Poznije se skoro sve ove kneževine cepkaju i dalje: na primer, od Rostovske kneževine odvajaju se kneževine Jaroslavska i Uglička; od kneževine Perejaslavske odvajaju se Tverska i Dmitrov-Galička; Isto rasparčavanje vrši se u drugim velikim kneževinama, Rjazanjskoj, Nižnji-Novgorodskoj i Smolenskoj.
Stvaranje Moskovske kneževine. — Moskovska kneževina obrazuje se srazmerno dockan. Varošica Moskva niče na jednom visokom bregu sa borovom šumom, na samom utoku rečice Neglinaje u reku Moskvu. Isprva je to samo jedna strategiska vojna stanica i odmorište za kneževe koji idu iz Severoistočne Rusije u sliv donjega Dnjepra; u tome svojstvu pojavljuje se ime te varoši prvi put u letopisima godine 1147. Potom, u drugoj polovini XIII veka, u trenutku kada se rasparčava nekadanja Rostovska kneževina izmeću potomaka Vsevoloda III „Mnogorodnog”, Moskovska kneževina počinje da se obrazuje. Mihail Jaroslavič gospodari njom neko vreme, potom se sin Aleksandra Nevskoga, Danil Aleksandrovič, učvršćuje u njoj i osniva dinastiju moskovskih kneževa oko 1260 godine. Ta kneževina je tada još veoma mala, i ne bi se moglo naslutiti da će ona jednoga dana, kada postane prostrana Moskoveka država, zahvatiti skoro čitavu Istočnu Evropu. Ali već pod Danilom ona počinje da uvećava malo po malo svoju oblast, i Danilovi poslednici energično nastavljaju tu politiku uvećavanja. Oni započinju „ujedinjavanje ruske zemlje pod Moskvom”, poput ujedinjavanja srednjevekovne Francuske pod Kapetima.
Moskovska kneževina, zahvaljujući svome geografskom položaju i izvesnim ekonomskim posebnostima, privlači veliki broj stanovnika, te ta činjenica mnogo olakšava moskovskim kneževima njihovu ulogu „ujedinitelja”. Veoma šumovita, zaštićena od spoljnih napada susednim kneževinama, ona pruža protivu mogućnih najezdi Tatara i Litvanaca mnogo bolje uslove bezbednosti nego što ih imaju ostali delovi Severoistočne Rusije. Osim toga, rečni putevi koji olakšavaju živu trgovinu ukrštaju se tu i privlače naseljenike, kojima godi mogućnost da zaradi od trgovine dodaju još i dobit od poljoprivrede. Ovaj priliv novih stanovnika, uvećavajući materijalno bogatstvo moskovskih kneževa, pojačava istovremeno i njihovu političku ulogu i priprema im uspeh, koji oni sebi obezbeđuju stavljajući se u službu Tatara Zlatne Horde. Ovi nisu dirali u političku organizaciju Rusije, već su jednim jarlikom podarili jednome od ruskih kneževa titulu velikoga kneza obavezujući ga da prikuplja i predaje Hordi danak svih ostalih kneževa. Posle jednog perioda borbi sa suparnicima, moskovski kneževi — zahvaljujući raskošnim darovima koje oni šalju Hordi — dobivaju skoro uvek povlastice velikoga kneza. Moskovski knez postaje u neku ruku prvi zastupnik hana Zlatne Horde u upravljanju ruskom teritorijom, i ta okolnost doprinosi mnogo, iako posrednim putem, političkom ujedinjenju cele Rusije pod Moskovskom vlašću.
II. — Prvi moskovski kneževi
urediDanil († 1303) i Georgij († 1326). — Danil Aleksandrovič uvećava svoje posede dodajući im Perejaslavlj, koji mu ostavlja u nasleđe njegov nećak, knez Ivan Dmitrijevič. Njegov sin Georgij Danilovič, koji ga je nasledio, osvaja Možajsk posle jednog srećnog prepada na susednu kneževinu Smolensk, i otima Kolomnu od kneževine Rjazanj. Posle toga Moskovska kneževina zahvata skoro ceo sliv reke Moskve.
Za vladavine Georgija započinje između moskovskih i tverskih kneževa borba o Vladimirsku veliku kneževinu. Georgij, moskovski knez, i Mihail, tverski knez, odlaze u Zlatnu Hordu da se otimaju o jarlik koji bi im dao titulu velikoga kneza. Georgij podmićuje tatarske činovnike bogatim poklonima i pobeđuje. Mihaila ubijaju mučki u Hordi; njegov sin Dmitrij ubija Georgija, ali i sam gine posle toga; pa ipak, on ostavlja svome bratu Aleksandru Mihailoviču jarlik velikoga kneza.
Ivan Kalita (1328—1341). — U Moskvi brat Georgijev Ivan, zvani Kalita (vreća novca), nasledio ga je i odlučio najpre da Tveru oduzme titulu velikoga kneza. Kada je u Tveru, Novgorodu i Rjazanju stanovništvo odbilo da plati danak tatarskim činovnicima, han pošalje na pobunjenike jednu vojsku, i Ivan se primi da je predvodi. Kao nagradu on dobija jarlik velikoga kneza, koji otada ostaje u rukama moskovskih kneževa. Aleksandar, knez tverski, koji je najpre pobegao u Pskov a potom u Litvaniju, vrati se posle nekoliko godina u svoj grad i uspe da stekne naklonost hana; ali Ivan Kalita odmah dođe u Hordu, izradi da se Aleksandar pogubi, i dobi potvrdu svoga položaja.
Politička važnost Moskve raste istovremeno i zbog toga što je ona postala verska prestonica Rusije. Oko 1300 godine mitropolit Maksim napustio je Kijev, koji su Tatari opustošili, i preneo svoje sedište u Vladimir na Kljazmi; ali njegov naslednik Petar potpomagao je odlučno moskovske kneževe protiv Tvera. On je dugo živeo u Moskvi i sagradio u tamošnjem Kremlju glavnu sabornu crkvu te varoši, hram Bogorodičinog Uspeća, u kojoj je sahranjen pošto je pretskazao Moskvi slavnu političku budućnost. Za Teognosta, koji ga je zamenio, Moskva konačno postaje mitropolitsko sedište.
Za čitave svoje vladavine Ivan neprestano vreba prilike da proširi svoju oblast; ali, da bi postigao to uvećavanje, on više voli da se posluži novcem nego oružjem. On kupuje veliki broj bogatih sela u Novgorodskoj, Vladimirskoj, Rostovskoj i drugim kneževinama; zadobija tri varoši, Galič, Bjeloozero i Uglič. Pre svoje smrti on zaveštava Moskvu kao nedeljiv posed svojoj trojici sinova, Simeonu, Ivanu i Andreju, koji će po redu uživati prihode od grada, a ostale svoje posede razdeljuje svojoj ženi i sinovima, ali određuje „najveći deo prvorođenom sinu” Simeonu, koji ga nasleđuje na prestolu.
Simeon (1341—1353). — Simeon, zvani Gordi, ide stopama svoga oca. On se proglašava za velikoga kneza cele Rusije. On uvećava stanovništvo svoje kneževine primajući rado iseljenike koji pritiču sa svih strana, i troši mnogo na proširivanje svojih poseda. On kupuje mnoga zemljišta i sela u Perejaslavlju, Jurjevu, Vladimiru, Kostromi i Dmitrovu. Umire bez dece i ostavlja svojoj ženi sve zemljišne posede, nasleđene ili stečene; ali su ti posedi uskoro sakupljeni pod vlašću njegovoga brata i naslednika u Moskovskoj kneževini, Ivana Ivanoviča.
Ivan Ivanović (1353—1359). — Ivan II ne uvećava svoju oblast. On ima dva sina, Dmitrija i Ivana. Dmitriju ostavlja u nasleđe deo svoga preminulog brata Simeona, a Ivanu deo koji je on sam nasledio od svoga oca, dok posedi njegovoga drugog brata Andreja prelaze na Andrejevog sina Vladimira. Ali upravu nad Moskovskom kneževinom i naziv velikoga kneza cele Rusije nasleđuje posle njegove smrti njegov stariji sin Dmitrij.
Za vreme ovih prvih napora da se Moskovska kneževina uzdigne iznad ostalih kneževina Severoistočne Rusije, moskovskim kneževinama pružaju veliku pomoć dve društvene sile: moskovski bojari, koji ih potpomažu kneževskom dumom, i sveštenstvo, čiji ih mitropoliti podržavaju čitavim svojim verskim uticajem. Za Ivana II i Dmitrija, mitropolit Aleksej, poput mitropolita Petra za vladavine Ivana Kalite, igra značajnu ulogu. On stiče ogroman ugled i uvaženje svojim svetačkim životom i državničkim sposobnostima, postaje glavni savetnik moskovskih kneževa i vodi ih političkim putem koji treba da ih odvede do prevlasti. U ovom pogledu on mnogo potseća na opata Sižea. Ali naročito u vremenu kada mladi Dmitrij Ivanovič počinje da vlada i kada uspesi što su ih moskovski kneževi postigli izgledaju uistini ugroženi, čvrsta potpora bojara i sveštenstva pokazuje svu svoju vrednost.
Dmitrij Donskoj (1362—1389). — Kada je došao na vlast, Dmitrij Ivanovič — koji će kasnije, posle svoje pobede na Donu biti prozvan Donskoj — ima tek devet godina. Suzdaljski knez Dmitrij Konstantinovič koristi se njegovom maloletnošću, kao i rascepom koji je istavio kao suparnike dva hana u Zlatnoj Hordi, da ishodi za sebe jarlik velikoga kneza. Ali mitropolit Aleksej i moskovski bojari grozničavo se zalažu da uspostave političku nadmoćnost Moskve. Veštom politikom oni ponovo zadobivaju hanovu naklonost prema moskovskom knezu. Dmitrij Ivanović odupire se svome suparniku, te ovaj mora da prizna da je pobeđen. Naziv velikoga kneza i prava nad gradom Vladimirom vraćaju se moskovskom knezu. Šta više, otada se u zvaničnim aktima moskovske vlade učvršćuju načelo da su titula velikoga kneza i vlast nad gradom Vladimirom nasledno, neotuđeno i nedeljivo dobro moskovskih kneževa.
Posle pobede nad Suzdaljom, koju je učvrstio brak između Dmitrija Ivanoviča i ćerke njegovoga ranijeg suparnika, jedna nova opasnost zagrozila je Moskvu. Tverski knez Mihail Aleksandrovič hoće da mu preotme titulu velikoga kneza, te sklapa savez sa litvanskim knezom Olgerdom, koji prodire do Moskve i opsađuje Kremlj. Srećom, malo ranije je stari drveni zid koji je okružavao Kremlj zamenjen jakim kamenim zidom, i on je spasao grad. Posle Olgerdovog povlačenja, moskovska vojska ide na Tver, čiji knez mora da se odrekne svojih zahteva. Borba se nastavlja protivu rjazanjskoga kneza Olega, koji beži ispred moskovske vojske. Oleg, koga je zamenio Vladimir, knez Pronska, vraća se na presto rjazanjske kneževine tek pošto se pokorio Dmitriju Ivanoviču. Dmitrijeva snaga oseća se svuda. On potčinjava rostovskoga kneza i proteruje iz njihovih kneževina kneževe Galiča i Staroduba. Kada Novgorod hoće da se pokaže nezavisnim od njega, on šalje na njega jednu vojsku, primorava ga da se pokori i da plaća veliki porez.
Najzad, on ne samo da je uvećao moskovsku oblast pomoću kneževina Vereje, Meščere, Kaluge i Dmitrova, nego se i usprotivio rasparčavanju kneževine Vladimira, koju predaje u celini svome najstarijem sinu Vasiliju; ostatak svojih poseda razdeljuje svojim sinovima i svojoj ženi, no ipak Vasiliju daje najveći deo.
Ali njegova pobeda nad Tatarima daje najviše sjaja njegovoj vladavini. Ukoliko Moskva, koja delom ima da zahvali za svoju nadmoćnost svojoj pokornosti prema Zlatnoj Hordi, postaje svesna svoje sve veće moći i ukoliko se Severoistočna Rusija pokazuje sve čvršća ujedinjena pod prevlašću Moskve, Zlatna Horda naprotiv slabi usled unutrašnjih borbi između raznih pretendenata na hanski presto. Moskovski kneževi, nekada pokorni Hordi, postali su malo po malo vođi jedne Rusije koja je sve više ujedinjena u svojoj borbi za narodnu nezavisnost. Najezde mongolskih pljačkaških rulja na rusku teritoriju počinju da nailaze sve češće na junačan otpor, i oseća se sve jasnije približavanje odlučnoga sudara. Godine 1377 tatarski knez Arapša, pošto je potukao Ruse na obalama reke Pjane (pritoke Sure), opustošio je Nižnji Novgorod i Rjazanj. Rusi odgovoriše na to pustošenjem sela Mordva i Tatara duž reke Sure. Tada novi han Mamaj posla na Ruse jednu vojsku koja prodre u oblast Rjazanja. Ali, blizu reke Bože ta vojska se sudari sa Dmitrijem Ivanovičem, koji joj nanese težak poraz (1377).
Da bi potro utisak što ga je učinio taj poraz, Mamaj spremi napad velikih razmera na Rusiju. On stupi u pregovore sa litvanskim knezom Jagajlom, koji mu obeća vojnu pomoć, i sa rjazanjskim knezom Olegom, koji pristade da pomaže Mamaja i Jagajla. Dmitrij sa svoje strane sakupi ogromnu vojsku, jer mu kneževi Rostova, Jaroslavlja, Bjeloozera i drugi dovedoše svoje trupe. U to doba manastir Trojica-Sergijevo, blizu Moskve, uživa već veliku slavu. Njim upravlja njegov osnivač iguman Sergej, koga svi smatraju za svetitelja. Pre nego što je pošao na Mamaja, Dmitrij odlazi u manastir i prima blagoslov od Sergija za junački podvig koji priprema. No povrh toga, dva kaluđera iz toga manastira, Peresvjet i Oslabja, koji će poginuti u bitci kod Kulikova, stupaju sa odobrenjem svoga starešine u njegovu vojsku. Sve to daje tome pohodu sveto obeležje jednoga verskog i nacionalnog rata.
Mamaj želi da se spoji sa Jagajlom, te napreduje ka zapadnom delu Rjazanjske kneževine. Da bi sprečio to spajanje, Dmitrij polazi brzo u susret Mamaju, i na gornjem Donu, kod utoka Neprjadve u Don, u ravnici Kulikova započinje ogorčena i krvava bitka. Isprva Tatari su nadmoćniji, te je veliki broj Rusa i nekoliko kneževa poginulo. Ali pridolazak svežih ruskih snaga, koje su dotada čekale prikrivene, uspostavio je ravnotežu. Iznenađeni Tatari popuštaju i daju se u bekstvo (1380). Ova pobeda probudila je nadu na buduće oslobođenje i proizvela u celoj Rusiji dubok utisak, koji se ogleda u čitavom nizu pesničkih i istoriskih dela stare ruske književnosti; ona je podigla hrabrost naroda, a okrnjila slavu tatarskih osvajača, koje svet više ne smatra za nepobedive. Dok je starešini Rusa pribavila naziv Donski, ta pobeda je neobično uvećala važnost koju je Moskva stekla kao ruski politički centar. Istina, posle dve godine Tatari su se osvetili. Njihov novi han Tohtamih, koji je zbacio s prestola Mamaja, napao je Moskvu iznenada 1382 godine, zauzeo je na prepad, opljačkao i popalio. Dmitrij je bio primoran da ponovo plaća danak Zlatnoj Hordi. Ali je pobeda kod Kulikova ipak ostala u očima ruskoga naroda predznak potpunog oslobođenja.
Vasilij I (1389—1425). — Za vladavine Vasilija I, sina Dmitrija Donskog, Moskva je uvećala svoju teritoriju prisajedinjujući Murom sa njegovim oblastima Suzdaljom, Gorodcem, Taruzom, Borovskim i Nižnjim Novgorodom. Kraj nezavisnosti ove poslednje kneževine obeležen je jednim značajnim događajem. Kada je novgorodski knez hteo da se odupre moskovskoj vojsci koja se približavala gradu, njegovi bojari mu saopštiše svoju odluku da on prizna vlast Vasilija I i odbiše da mu pruže makakvu pomoć; i on se morao povinovati svojoj sudbini. Kao što će se videti, ovo nije jedini primer težnje bojara raznih kneževina da traže pokroviteljstvo moskovskih kneževa za vreme ujedinjenja Rusije pod okriljem Moskve.
Prisajedinjenje Nižnjeg Novgoroda omogućilo je Moskvi da zakorači u oblast srednje Volge. U isto doba njen veći uticaj oseća se u izvesnim krajevima potčinjenim Velikom Novgorodu. Zaista, bojari iz oblasti Dvine priznali su vlast Moskve, koju ona vrši neko vreme; ali Novgorod ubrzo savlađuje pobunjenike i uspostavlja svoja suverena prava u toj oblasti. Ovaj događaj nagoveštava neizbežni sukob koji će kasnije izbiti između Novgorodske republike i Moskve.
Prisajedinjujući jednu za drugom granične kneževine i šireći se postepeno po čitavoj teritoriji na kojoj stanuju Velikorusi, Moskva, ta nekadanja mala kneževina utonula u šumama, približuje se etničkim granicama Rusije i izlaže se napadima svojih suseda. Moskovska država postaje kao neki utvrđeni logor koji neprekidno opsedaju neprijatelji što dolaze sa istoka i juga — Tatari, ili sa zapada — Litvanci. Zbog toga je odbrana zemlje njen glavni zadatak, i to joj daje naročito obeležje.
Za vladavine Vasijila I, Rusija odbija dve nove tatarske najezde. Godine 1395 Tamerlan upada u zemlju, i Vasilij polazi u susret tome opasnom neprijatelju, na čelu jedne velike vojske koja se ulogoruje na obalama Oke. Tamerlanova ratna slava uliva veliku bojazan Rusima i predočava im bezbroj nevolja. Ali, kada je stigao u Elec, tatarski vođ pošao je natrag i ne stigavši do Oke. Vasilij se osmelio u svojim odnosima sa Tatarima i prestao čak da im plaća danak. Ali godine 1408, murza Edigej opsede Moskvu i opustoši zemlju. Vasilij je primoran da sklopi mir i da nastavi plaćanje danka.
Međutim odnosi sa Litvanijom postaju sve zategnutiji i pored rodbinskih veza koje spajaju moskovske kneževe sa litvanskim velikim kneževima, jer je Vasilij I bio oženjen Sofijom, ćerkom litvanskoga velikog kneza Vitovta. Sukob je izbio zbog toga što su obe zemlje polagale pravo na ruske oblasti u gornjem toku Dnjepra i zapadne Dvine. Posle nekoliko sudara, Vasilij i Vitovt se složiše i priznadoše za zajedničku granicu reku Ugru, pritoku Oke. Ali taj sporazum je bio samo jedno primirje a ne konačno rešenje, jer borba između ta dva protivnika nastaviće se u beskraj.
Vasilij II (1425—1462). — Na svome samrtnom odru Vasilij I zaveštao je u celini svoju kneževinu svome sinu Vasiliju, kome je tada bilo tek deset godina. Za vladavine Vasilija II, kneževska porodica započinje građanski rat kakav Moskva nikada nije doživela, koji traje dvadeset godina i upropašćuje sve tekovine moskovske politike. Stric Vasilija II, Georgij, galički knez u oblasti Kostrome, polaže pravo na moskovski presto i hoće da zbaci svog nećaka. Uz pripomoć rjazanjskoga kneza i kneževa Možajska, a protivno izričitoj želji hana, on izgoni Vasilija II iz Moskve i primorava ga da se povuče u Kolomnu. Potom ulazi u Moskvu i proglašava se za velikoga kneza. Ali se on uskoro zavađa sa svojim rođenim sinovima, Vasilijem Razrokim i Dmitrijem Šemjakom, i primoran je da vrati Moskvu Vasiliju II. No on se odmah pokaja što je to učinio, pa pođe ponovo na svoga nećaka i potuče njegovu vojsku, te završi svoj život kao veliki knez. Posle njegove smrti, njegovi sinovi i dalje se otimaju o Moskovsku veliku kneževinu. Ova beskonačna borba, sve ogorčenija, obeležena je divljački svirepim postupcima: Vasilij II uhvatio je Vasilija Razrokog i iskopao mu oči; kasnije Dmitrij Šemjaka podvrgava istom onakažavanju Vasilija II, zbog čega je ovaj prozvan Slepim, ali i on umire otrovan. A da bi nesreća bila potpuna, nova tatarska najezda obara se na Moskvu.
Vasilij II, uz pripomoć svojih bojara i visokoga sveštenstva, izlazi naposletku kao pobedilac iz ovih građanskih ratova, koji ipak nisu umanjili niti prekinuli ujediniteljsku ulogu Moskve, i to je činjenica od velike istoriske važnosti. Ujediniteljski pokret kojim upravlja Moskva zavisi od čitavog niza istoriskih činilaca; zato lični sukobi između kneževa ne mogu da ga zaustave. Moskovska kneževina ostaje i posle unutrašnjih nemira neokrnjena i moćna. Njena će se moć neobično uvećati za vladavine Ivana III, sina i naslednika Vasilija II.
III. — Ivan III Vasiljević (1462—1505)
urediTeritorijalno ujedinjenje. — Ivan III radi svim silama na ujedinjenju Rusije. Nezavisni rjazanjski knez zaveštava mu testamentom najveći deo svoje kneževine; iako njen ostatak pripada još uvek jednom maloletnom knezu, Ivan III ga ipak potčinjava svojoj vlasti, tako da je kraj političke nezavisnosti čitave Rjazanjske oblasti samo pitanje vremena. Godine 1463 kneževi Jaroslavlja ustupaju mu sve svoje oblasti, a godine 1474 rostovski kneževi prodadoše mu onaj deo svoje kneževine koji je još bio u njihovim rukama. Godine 1485 on prisajedinjuje Tversku kneževinu. Već nekoliko godina ranije tverski bojari počeli su u grupama da prelaze u službu moskovskoga velikog kneza i izjavljivali su javno da je ovaj moćniji pa prema tome i sposobniji da ih štiti. Ohrabren ovim napuštanjem koje smatra za znak slabljenja ovoga kneza, Ivan III zahteva od tverskoga kneza Mihaila da mu se potpuno pokori. Ovaj se boji da ne naljuti Ivana III, te se isprava pokazuje toliko poslušan da u više mahova, po naredbi Moskovljanina, šalje ovome svoju vojsku u pomoć pri njegovim vojničkim pohodima. Ali kada je — u nadi da strese jaram — stupio u vezu sa litvanskim velikim knezom i zatražio od njega pomoć, Ivan III ga napada i pobeđuje. Mihailovo bekstvo u Litvaniju obeležava kraj nezavisnosti Tverske kneževine.
Nešto ranije, Ivan III učinio je jedan još važniji korak ka političkom ujedinjenju Rusije prisvajajući prostrane oblasti republike Velikog Novgoroda. Već odavno su moskovski kneževi pažljivo motrili na predznake raspadanja te republike. Dva. uzroka podrivala su postepeno novgorodsku moć: pre svega razvoj separatističkih težnji raznih oblasti koje su joj bile potčinjene — videli smo da se za vreme Vasilija I oblast Dvine odvojila od Novgoroda i prešla za neko vreme pod vlast Moskve —; a zatim, jačanje socijalnih borbi. Novgorodski bojari, sve sami veleposednici i kapitalisti obogaćeni trgovanjem sa Hanzom, savezom nemačkih trgovačkih gradova kome je pripadao i njihov grad, postepeno su potčinili ostale staleže i držali ih u ekonomskoj zavisnosti; u isti mah oni su prisvojili upravu političkih poslova, — jer je veće postalo poslušno oruđe u rukama gospode ili bojarskog saveta, — kao i izborne položaje, na primer posadnika, tisjackog itd., koje su prisvojile nekolike moćne porodice bojara. Nezadovoljni, niži narodni slojevi postepeno su izgubili volju za političkom nezavisnošću Novgoroda i najzad počeli da smatraju da bi ih prisajedinjenje Moskvi spaslo bojarske oligarhije. Nasuprot tome, novgorodski bojari naginjali su zbliženju sa Litvanijom i Poljskom u nadi da će tamo naći podrške u slučaju sukoba sa Moskvom. Ovo društveno trvenje, koje je podrivalo snagu Novgoroda, išlo je na ruku moskovskoj vladi. Još kada se Dmitrij Šemjaka pobeđen sklonio u Novgorod, Vasilij II opustošio je grad i primorao ga da položi zakletvu vernosti moskovskim kneževima i da se sem toga obaveže da neće primati kneževe neprijateljski raspoložene prema Moskvi. Godine 1471, zaboravivši svoju zakletvu, nogvorodski bojari sa Boreckima na čelu zaključili su u ime Novgoroda sa Kazimirom, koji je bio kralj Poljske i veliki knez Litvanije, jedan odbranbeni ugovor uperen protiv Moskve. Ivan III ih je do noge potukao na obalama Šelonja. Iako tada nije potpuno uništio nezavisnost Novgoroda, on je ipak nametnuo republici teške uslove koji su u osnovi nagoveštavali njen kraj: pogubljenje Boreckih, poništenje ugovora sa Kazimirom, obavezu da njeni episkopi primaju rukopoloženje od Moskve, i da grad plaća Ivanu III veliki porez (1470). Narednih godina uticaj Moskve na unutrašnje poslove Novgoroda neprekidno je rastao. Godine 1478 Ivan III ocenio je da je došlo vreme da se svemu tome učini kraj, te je uhvatio za reč izaslanike Novgoroda koji su ga bili nazvali „gospodarem” i zatražio potpuno potčinjavanje republike. Kada je ona to odbila, on opsedne varoš i izdiktira svoje uslove: ukidanje veća i svih oblasnih nadleštava, i primenjivanje moskovskih zakona na čitavu oblast Novgoroda.
Tako Moskva ujedinjuje pod svoju vlast ne samo skoro čitavu Središnu Rusiju između Oke i gornjeg toka Volge, nego i čitavu oblast jezera i dugačku severnu obalu. Samo jedna naseobina na istoku, Vjatka, odbija da prizna njenu vlast, ali je i ona primorana oružjem godine 1489 da to učini. Posle toga ujedinjenje Rusije je skoro sasvim završeno; naslednik Ivana III imaće samo da pokori još nekoliko kneževina koje su ostale nezavisne. Moskovski knez, koji je dotada bio samo jedan od mnogih feudalnih gospodara, postao je stvarno jedini vladalac cele Severoistočne Rusije i prestavnik velikoruskog naroda stopljenog u jedno jedino istorodno političko telo, Moskovsku državu.
Kraj tatarskoga jarma. — Ovu državu oslobodio je Ivan III i od gospodarstva Tatara. Zlatna Horda bila se podelila na nekoliko nezavisnih kneževina koje su međusobno ratovale. Na Volgi je osnovan Kazanjski hanat, a na Krimu Girejski. U Kazanju moskovska stranka i stranka Zlatne Horde bore se neprekidno; Ivan III imenovao je hanove koji su mu bili potpuno odani i koje je on potpomagao u borbi protivu njihovih suparnika, štićenika Zlatne Horde; to mu je poslužilo kao izgovor da izvrši pet vojnih pohoda na Kazanj. Osim toga, on je našao jednog saveznika protiv Zlatne Horde u Mengli-Gireju, krimskome hanu. Uskoro potom on se više ne obazire na Zlatnu Hordu, oslabljenu unutrašnjim razmiricama, i prestaje da joj plaća danak. Han Ahmet odluči se tada da ga kazni, te po starom tatarskom običaju upade u Rusiju. On godine 1480 naiđe na vojsku Ivana III na obalama Ugre. Razočaran uzdržavanjem Litvanije na čiju je pomoć računao, on se ne smede odlučiti na započne borbu. I Ivan III se isto tako kolebao, i pored prekora koji su mu upućivali iz Moskve. Ahmet okonča ovo stanje povlačeći se sa svojom vojskom. Otada moskovski knez neće više plaćati danak. Tatarskome jarmu došao je kraj, i naziv „samodržac” znači da je Ivan III potpuno nezavisan od svakoga tuđinskog vladara.
Borba sa Litvanijom. — Ugovor zaključen između Vasilija I i Vitovta nije održao mir između Moskve i Litvanije, jer je neprekidno prelaženje u službu Moskve kneževa pograničnih kneževina, Vorotinskih, Bjeljskih, Mezeckih, Vjazamskih, Odoevskih, Novosilskih i drugih, stalan uzrok sukoba. Godine 1492, posle Kazimirove smrti, pošto jedinstvo s Poljskom nije obnovljeno i Litvanija izabrala sopstvenoga kneza, Ivan III iskoristio je to da zatraži svoje pravo sa oružjem u ruci. Posle uspešnog vojnog pohoda on nametnu litvanskom velikom knezu Aleksandru ugovor kojim se Moskvi priznaje pravo svojine nad svim oblastima onih kneževa koji su prišli njemu, a Ivanu III naziv „samodršca cele Rusije”. Ovo pomirenje zapečaćeno je brakom između Aleksandra i Jelene, ćerke Ivana III. Ali sukobi izbijaju ponovo. Kneževi graničnih oblasti i dalje prelaze u službu Moskve, čija se vlast proširuje nad svim golemim oblastima oko Dnjepra i Desne, što jako ozlojeđuje Litvaniju. Osim toga, ćerka Ivana III Jelena žali se svome ocu da je njen muž zlostavlja. Ponovan rat izbija godine 1500. Ovoga puta Moskva podiže protivu Litvanije krimskoga hana, dok Litvanija suprotstavlja Moskvi Livonski red, čiji veliki čelnik Platenborg opsađuje Pskov. U bitci kod Vidroša Litvanci pretrpljuju težak poraz, i rat se završava 1503 godine obnavljanjem prethodnog ugovora.
Moskva naslednica Vizantije. — Dok se razvija uporna borba protivu Tatara i Litvanije, Moskovska država počinje da igra prilično važnu ulogu u međunarodnom životu. Ona stupa u vezu sa Danskom, Turskom, Ugarskom, nemačkim carem i dalekom Venecijom, koja ratuje s Turskom i šalje joj vešto sastavljene poruke da bi je privolela da stane na čelo hrišćanskih krstaša protivu islama. Ali njoj nisu potrebni saveti Venecije da bi stvorila obimne i sjajne planove. Još u XIV veku su borbe bugarskih kneževa bile povod da u bugarskoj književnosti ponikne ideja kako bugarska prestonica Trnovo treba da nasledi Carigrad kao središte pravoslavlja i da postane „treći Rim”, kao što je Carigrad bio „drugi Rim” kada je ranije postao političko središte čitavoga sveta. Moskovski naučnici pozajmili su to učenje od bugarskih pisaca i usvojili ga posle pada Carigrada u turske ruke 1453 godine, da bi ga primenili na Moskvu. To čine kaluđer Filotej u svojim Poslanicima i mitropolit Zosim u novom Uskršnjem kanonu, koji je sastavljen 1492 godine: „Dva Rima su pala, treći Rim biće Moskva, a četvrtoga neće ni biti ...”; Carigrad je pao pod udarcima „bezbožnih Agarjana”, „Turaka”, i to je kazna koju mu je Bog poslao zbog mnogih jeresi što se u njemu behu ukorenile; otsada će uloga vrhovnoga središta pravoslavlja pripadati gradu u kome istinska pravoslavna vera blista u punoj čistoti, a to će reći Moskvi. Iz ovoga učenja moskovska književnost toga doba zaključuje da vlast moskovskoga velikog kneza treba da ima obeležje, vrednost i obimnost vlasti vizantiskoga cara. Kao i vizantiski car, tako i samodržac Moskve treba da se smatra za Božjeg pretstavnika na zemlji, a njegova vlast, koju je Bog uspostavio, treba da bude samodržna i potpuna, jer protiviti se toj vlasti znači protiviti se samome Bogu.
Ovo shvatanje, toliko udaljeno od uobičajenoga mišljenja koje je u knezu videlo starešinu jedne ustupljene mu oblasti, no koje je toliko išlo u prilog vladarevoj moći, moskovska vlada je zvanično usvojila. Ivan III, pošto mu je umrla prva žena, tverska kneginja, oženio se vizantiskom princezom Zoe (Sofijom) Paleolog, nećakinjom poslednjega vizantiskog cara, i ovo venčanje, uzdignuto na stepen političkog znamenja, potvrdilo je u očima savremenika shvatanje da je moskovski veliki knez doista naslednik vizantiskih careva. Posle toga moskovski vladar usvaja nove znake vladarske vlasti; državni grb, presto i odelo velikoga kneza, skiptar i šar, koji potsećaju na vizantiske znake i označavaju božansko poreklo i neprikosnovenost njegove vlasti. Način života i uređenja njegovoga dvora menjaju se iz osnova. Umesto starinskog načina života velikog zemljoposednika dolazi ceremonijal vizantiskog dvora. Veliki knez drži se na odstojanju od svojih podanika, kao neko više biće kome se obični smrtni ne mogu slobodno približiti. Dvor i tvrđavu Kremlj obnovili su iz osnova umetnici, među kojima je bio i čuveni arhitekt Aristotel Fjoravanti, i italijanski majstori koji su došli sa Sofijom Paleolog; oni su podigli nove zidove Kremlja sa kulama u stilu Renesansa, kao i nove dvorce, među kojima i čuveni „dvorac sa pljosnima”, sav ukrašen istoriskim i bibliskim živopisom, nove kamene lavre: Uspensku, Arhangelsku i Blagoveštensku, koje zamenjuju stare drvene crkve u Kremlju.
Novo političko i administrativno uređenje. — U isti mah kada se menja uređenje dvora, preobražava se i državno uređenje. Nova teorija o samodržnoj vlasti i novi zadaci što ih donosi političko ujedinjenje Severoistočne Rusije ne dopuštaju više da se ostane pri političkim običajima i metodama nekadanje Rusije. Za vladavine Ivana III udareni su temelji jednoga novog poretka koji će se kasnije zvati „režim potčinjavanja vladarevoj službi”. Protivno ranijem uređenju, gde je načelo slobodnoga ugovora između bojara ili slobodnoga službenika s jedne strane, i kneza s druge, igrao veliku ulogu, ovaj novi poredak počiva na načelu potčinjavanja svakog pojedinca, tako da bude („službenik” knežev, ili da podleže nekoj porezi ili obaveznoj službi. Potreba za odbranom zemlje od Tatara i Litvanije, a kasnije i od Poljske i Pruske, primoravaju državnu upravu da preustroji Moskovsku državu po uzoru na vojnički logor, gde sve mora biti podređeno gvozdenoj disciplini, isključujući svaku ličnu slobodu. Pod pritiskom te potrebe, ona počinje da ruši nekadanju praksu. Tako Ivan III ne pristaje više da prizna bojarima i slobodnim službenicima pravo da napuste službu svoga kneza pa da pređu u službu drugoga. Iako on prima u službu kneževe koji su došli iz Litvanije, on ne smatra da oni mogu kasnije da ga napuste; kada bojar Danil Holmski hoće da se vrati u Litvaniju, on ga hvata, baca u tamnicu i pušta ga tek kada je potpisao obavezu i zakleo se da nikad neće napustiti njegovu službu da bi otišao drugde. Bojari i slobodni službenici postaju vojni obveznici i moraju da služe celog života; oni za to primaju kao nagradu imanja ili pomjestje, a to će reći državnu zemlju, srazmerno učinjenim uslugama. Ta imanja, nasuprot baštinama ili votčinama, nisu sopstvenost vojnog obveznika, nego su mu samo ustupljena za vreme njegovog službovanja. Uživalac takvoga imanja ne može ni da ga otuđi ni da ga preda u nasleđe drugome; po njegovoj smrti, državna uprava ga oduzima da ga ustupi ponovo. Da bi stvorio državna dobra koja su mu potrebna, Ivan III vrši prvi pokušaj oduzimanja manastirskih imanja, što izaziva kod javnih radnika onoga vremena živo raspravljanje o pravu manastira na sopstvenost i deli čak i same kaluđere na pristalice i protivnike te sopstvenosti.
Prvobitni i jednostavni oblici državne uprave iz prošlih vremena, koji su mnogo potsećali na oblike upravljanja privatnih preduzeća, počinju takođe da ustupaju mesto drugima. Stvaraju se stalne ustanove, prikazi, radi upravljanja bilo raznim granama administracije, bilo raznim oblastima, pod vrhovnim rukovodstvom vladaočeve Dume. Sastav ove Dume ili Saveta, u koji ulaze bojari i okolniči, viši činovnici, postaje sve određeniji i stalniji. Težnja za temeljnim preuređenjem državne uprave dovodi do prvog pokušaja da se sastavi zbornik zakona, do obnarodovanja prvog Sudebnjika (Sudskog trebnika), posvećenog naročito sudskom postupku, no koji takođe dodiruje i razne slučajeve iz društvenog i upravnog područja.
Iako delimične i početne, ove reforme izazivaju negodovanje i otpor. Nov odnos između vladara i njegovih podanika, kao i promena položaja bojara i slobodnih službenika jako ozlojeđuju one koji brane neprikosnovenost starih običaja. Njihovo nezadovoljstvo ispoljava se najpre u pitanju nasleđa prestola koje duboko deli dvorane od bojara. Ko će biti naslednik Ivana III? Njegov unuk Dmitrij, čiji je otac umro 1490 godine i koji je rođen u prvom braku Ivana III, ili pak njegov sin iz drugog braka Vasilij? Oni koji odobravaju nove običaje potpomažu Sofiju i njenog sina Vasilija, dok bojari, koji su privrženi tradicijama i koji pripisuju Sofiji glavnu odgovornost za mrske im novine, podržavaju svima silama Dmitrija i njegovu majku Jelenu. Na nekoliko godina pred svoju smrt, posle jedne svađe sa Sofijom, Ivan III proglasio je Dmitrija za svoga naslednika; no, kada je Sofija ponovo zadobila uticaj, on mu oduzima to zvanje i proglašava Vasilija za savladara i svoga naslednika. Tada bojari koji mrze Sofiju i ne dopuštaju da se dira u običaje iz doba apanaža, izražavaju svoj gnev i počinju možda da pripremaju dvorsku revoluciju. Za vreme ovih nemira Ivan III šalje u progonstvo i čak pogubljuje nekoliko buntovnih bojara. To je prvi neprijateljski postupak moskovske vlade protivu bojara iz opozicije; kasnije će se ova borba rasplamteti k dobiti strahovite oblike.
Najbolji dokaz da je moskovska Rusija na putu preobražavanja jeste pojava jedne borbene književnosti u kojoj se suprotstavljaju dva oprečna društvena učenja. Jedno od ovih učenja, nazvano „josifizam” po imenu njegovoga tvorca Josifa, igumana Voločkog manastira, tvrdi u oblasti državne politike da načelo samodržnosti počiva na ideji o božanskom poreklu vladarske vlasti; iako je nezadovoljan pokušajem Ivana III za podržavljavanjem manastirskih dobara i tim povodom dao važne izjave ograđinja u tome pitanju, Josif brani društveni poredak zasnovan na strogom redu koji odriče pojedincu pravo da raspolaže sobom. U oblasti vere on tvrdi da spasenje duše zavisi od tačnog ispunjavanja crkvenih obreda i doslovnog priznavanja, bez ikakve rasprave, svake reči Svetoga pisma; on odobrava da crkvena vlast ugušuje svako ispoljavanje slobodoumnosti u oblasti vere, kao i pogubljavanje jeretika koje se vršilo u Moskvi; on brani crkvene zajednice i pravo manastira da imaju zemlju. Drugo učenje; sasvim suprotno, jeste učenje jedne grupe stareca (Božjih ljudi), kaluđera iz manastira severno od Volge, koje predvodi tako isto jedan iguman, Nil Sorski. Stareci više cene iskrenu veru nego mehaničko vršenje obreda, više slobodno razmišljanje o verskim istinama nego spoljnu disciplinu koju nameće crkva, više duh nego slovo Evanđelja. Oni propovedaju isposništvo i odricanje zemaljskih uživanja. Oni ne odobravaju da crkva može služiti državnoj politici. Oni se izjašnjavaju protiv manastirskih zajednica i suprotstavljaju im pustinjački život sav posvećen razmišljanju. Ubeđeni da kaluđeri treba da budu materijalno nezainteresovani, oni izjavljuju da manastiri ne treba da imaju zemlju. Kao branioci slobode oni ustaju protivu pogubljavanja jeretika i traže versku trpeljivost. U oblasti državne politike oni su bliži pretstavnicima opozicije i ne odobravaju nove običaje, dok su „josifisti” u bliskoj vezi sa zvaničnim krugovima moskovske vlade.
IV. — Vasilij III (1505-1533)
urediIsto onako odlučno kao što je dovršio ujedinjenje Severo-istočne Rusije, Ivan III je u granicama Moskovske države ograničio prava namesnih kneževa. Iako je svojim testamentom razdelio svoje posede petorici svojih sinova, ipak je najstarijem sinu, Vasiliju, dao mnogo veći deo nego što su ukupno iznosili delovi svih ostalih, a osim toga oduzeo mlađim sinovima sva politička prava u njihovim oblastima. Tako je načelo jedinstvene vlasti konačno i bezuslovno učvršćeno.
Prisajedinjenje Rjazanja, Pskova i Sjeverska. — Vasilij III dovršio je prisajedinjenje i poslednjih kneževina na Severo-istoku koje su još bile nezavisne. Kada je rjazanjski knez, koji je još uvek držao jedan deo svoje kneževine, odbio da se pokori moskovskome velikom knezu, uhvaćen je i bačen u tamnicu; on uspe da pobegne i skloni se u Litvaniju, ali je cela njegova kneževina prisajedinjena Moskvi.
Godine 1510, Vasilij III okončao je već ranije znatno umanjenu nezavisnost Pskova. Ova varoš, koja se 1348 godine odvojila od Velikog Novgoroda kome je pripadala, priznala je vlast Moskve i primala kneževe koje joj je ona potvrđivala. Od godine 1399 kneževi Pskova nazivali su se namesnicima moskovskoga velikog kneza, i Vasilij II zahtevao je da ih ne bira narod, nego da ih određuje veliki knez. Najzad, za vladavine Ivana III, Pskov se odrekao svoga prava da zbacuje namesnike koje naimenuje veliki knez. Tako je postepeno iščezla skoro potpuno njegova politička nezavisnost. Godine 1510 Vasilij III iskoristio je jedan sukob između stanovnika i njihovoga namesnika te je — pod izgovorom da vrši svoja prava vrhovnoga sudije — oduzeo toj varoši zvono za sazivanje veća, ukinuo i samo veće i nametnuo Pskovu moskovsko državno uređenje. Naposletku je prisajedinio sve zemljišne posede kneževa iz oblasti Sjeverska koji su se odvojili od Litvanije (1523). Tako se završava zauvek ujedinjenje čitave tadanje Rusije u jednu jedinu Moskovsku državu, čije se granice pružaju od obala Ledenoga Okeana do obala Oke iza koje počinju divlje stepe još nenaseljene, i do srednjeg toka Volge, gde još postoji tatarska kraljevina oko grada Kazanja.
Odbrana granica. — Odbrana granica od čestih nasrtaja Tatara još uvek je, kao i ranije, neophodna potreba za Moskvu. Zlatna Horda je konačno rasparčana. Krimski hanovi žele da preotmu moskovskome velikom knezu poverenje koje on uživa u Kazanju i kojim se služi da bi svojim štićenicima podario dostojanstvo hana. Ovo suparništvo izaziva čitav niz vojnih pohoda Moskve na Kazanj da bi se potpomogla moskovska struja protivu pristalica Krima, a tako isto i nove najezde krimskih gireja u Rusiju. Najezda Mengli-gireja je naročito porazna, jer tatarske rulje prodiru do Moskve i odvode mnoštvo ruskih zarobljenika.
Rat sa Litvanijom takođe se nastavlja. Prelaz u službu Moskve kneza Mihaila Glinskog, litvanskog velikog vlastelina, ponovo raspiruje sukob. Posle triju ratnih pohoda (1513 i 1514) Rusi najzad zauzimaju Smolensk. Godine 1514 ruska vojska potučena je kod Orše. Pregovori za mir otpočinju posredstvom nemačkog poslanika Herberštajna, ali pitanje Smolenska sprečava da se oni privedu kraju. Mir je naposletku zaključen godine 1522, i Moskva je zadržala Smolensk.
Razvitak samodržne vlasti. — Vasilij III nastavio je isto i unutrašnju politiku svoga oca, ukidajući i dalje neumorno povlastice iz vremena apanaža. Moskovska vlada budno je pazila na raspoloženje knjažata (malih kneževa), nekadanjih nezavisnih gospodara kneževskih apanaža, koji su postali bojari moskovskoga velikog kneza. Ovi „kneževići” obrazovali su još ranije viši sloj plemstva; a kako su zadržali svoje kneževske titule, težili su da zadobiju povlašćeni položaj kod velikog kneza i želeli da s njim dele vlast, dok je on bio čvrsto rešen da ih stavi u isti red sa ostalim bojarima i da načini od njih svoje službenike. Njihovi i najmanji prohtevi za političkim povlasticama bili su prema tome nemilosrdno ugušivani. Vasilij III nije se ustezao da kažnjava nekadanje kneževe osumnjičene za buntovničko spletkarenje, te se padanje u nemilost i pogubljenja umnožavaju za njegove vladavine. Nekoliko zapisa nezadovoljnih bojara koji su sačuvani do danas opisuju ga kao još plahovitijeg i samovoljnijeg vladara nego što je bio njegov otac Ivan III: „Pokojni vladar — pišu oni — dopuštao je da mu se stavljaju primedbe, ali ovaj ne trpi ni jednu.”
V. — Ivan IV Grozni
urediPočetak vladavine. — Vasilij III ženio se dvaput. Kako mu njegova prva žena Solomonija Saburov nije rodila nijedno dete, primorao ju je da se zakaluđeri, a on se oženio Jelenom, nećakom litvanskoga izbeglice Glinskog. Od nje je imao dva sina, Ivana — budućega Ivana Groznog, i Georgija. Kada je on umro 1533 godine, Ivanu je bilo tek trinaest godina.
Pošto je novi veliki knez bio maloletan, namesništvo je prešlo u ruke njegove majke Jelene, koja je vladala uz pripomoć svoga ljubimca Kneza Telepnev-Obolenskoga. Braća Vasilija III, Georgij i Andrej, koji borave u svojim dodeljenim oblastima Možajska i Ugliča, hoće da iskoriste te okolnosti da bi izišli iz zavisnog položaja u koji su stavljeni za vladavine Ivana III mlađi članovi kneževske porodice. Ali Jelena, uz pripomoć svoga ljubimca, pokazuje se veoma odlučna. Ona naređuje da se uhapse oba kneza, i oni završavaju život u tamnici. Na isti način oslobađa se ona svoga strica Mihaila Glinskog. Godine 1538 ona umire iznenada, i govori se da su je bojari otrovali.
Državna uprava prelazi u ruke bojara, i nastaje čitav niz nereda. Kneževi Šujski (potomci Rjurikovi) i kneževi Bjeljski (potomci Gedimina, litvanskoga kneza) pomamno se otimaju o vlast, koja u više mahova prelazi sa jedne porodice na drugu. Ova borba, u kojoj se protivnici utrkuju u podmuklosti i svireposti i čija grozota užasava nervoznog i osetljivog dečka kakav je bio Ivan IV, završava se pobedom Šujskih. Ovi vladaju despotski, pljačkaju krunsku kasu i ugnjetavaju narod. Oni bodre rđave nagone Ivanove, njegove varvarske zabave, povlađuju njegovom uživanju da gleda mučenje ljudi i životinja. Iako se pred svetom ponašaju prema njemu kao pokorni dvorani, kada su nasamo nemaju nikakvih obzira prema njemu, vređaju ga svojom nabusitošću i uskraćuju mu mnogo štošta. Celog života Ivan neće moći da zaboravi ta ponižavanja u svome detinjstvu i biće uvek pun mržnje prema „kneževićima” i bojarima; njegova uzbudljiva narav navešće ga da svuda vidi lične neprijatelje i goniće ga na osvetu.
U svojoj trinaestoj godini on odjednom okončava gospodarstvo Šujskih, jer predaje Andrija Šujskog svojim lovcima, koji ga ubijaju. Verovatno da su ga na to delo naveli Glinski, rođaci njegove majke, koji su se odmah dočepali državnih poslova. Ivanu je bilo suđeno da celoga svog života žudi za samovlašću, a da uvek ponovo pada — kad god bi se oslobodio nekoga odveć nezgodnog savetnika — pod uticaj drugoga. Njegova strasna želja za samovlašćem i nesposobnost da se istinski oslobodi uticaja svoje okoline ispunjavaju njegovu dušu gorčinom; on uživa da sebe smatra za mučenika, i žarko žudi da se osveti onima koji su ga vređali i „da se brani”. Njega će uvek mučiti misao da drugi upravljaju njegovom voljom i da je on nesposoban da raskine okove koji ga sputavaju; nezadovoljan sobom, on će se nemilosrdno svetiti svojoj okolini. To je psihološki uzrok njegove tiranije, koja ne pretstavlja tiraniju jednoga samopouzdanog despota, nego čoveka kome je neprestano potrebno da samom sebi dokazuje kako je moćan. Zbog toga on traži smirenje u užasnim mukama kojima podvrgava svoje istinske ili zamišljene neprijatelje. Ali toga smirenja on ne nalazi; mučeći druge, on ne prestaje da muči samoga sebe; on zamišlja oko sebe sve same zavere, sumnjiči svakoga, predaje se svome gnevu i dovodi do vrhunca zastrašivanje, koje postaje pravilo njegove vladavine. Još u ranome detinjstvu pokazivao je znake toga duševnog rastrojstva, koje će ponekad prestati pod blagotvornim uticajima, ali će se uvek ponovo javljati još silnije. Pošto se oslobodio Šujskih i predao vlast Glinskima, nastavio je da živi životom koji je bio ispunjen divljačkim zabavama i izopačenim razonodama. Mitropolit Makarije, pristalica „josifističkih” shvatanja koji se u to doba približio njemu, priveo ga je ozbiljnijim zanimanjima. Po njegovom se savetu Ivan, koji je navršavao šesnaestu godinu, ženi Anastasijom Romanovnom - Zaharjinom - Jurjevom. Uskoro potom on se kruniše i uzima naziv cara (1547). Tako je i zvanično potvrđena teza koja je pretstavljala Moskvu kao treći Rim, a moskovskoga kneza kao naslednika vizantiskih careva (cezara).
Nekoliko meseca posle njegovoga krunisanja i ženidbe, strahovit požar uništava skoro celu Moskvu, i za vreme te nesreće narod se pobunjuje protivu Glinskih, čija ga grabežljiva uprava ozlojeđuje isto koliko i uprava Šujskih. Ova dva događaja čine na Ivana veoma dubok utisak. On odlučuje da se odrekne svoga razuzdanog života i da se ozbiljno posveti državnim poslovima. Novi savetnici imaju pristupa k njemu: najglavniji od njih je Silvestar, protojerej Bogojavljenske lavre, i jedan čovek iz nižega plemstva, Aleksej Adašev. Sa još nekolicinom drugih ličnosti, naročito knezom Andrejem Kurbskim, oni obrazuju carev privatan savet, Izbranaja rada (Savet izabranih) koji sarađuje sa vladaocem na ostvarenju čitavog niza reformi. Saradnja Silvestra i Adaševa sa Ivanom traje otprilike šest godina (1547—1553), i to razdoblje obeleženo je važnim unutrašnjim preuređenjima kao i ozbiljnim događajima u spoljnoj politici.
Unutrašnje reforme. — Ivan je otpočeo ovaj rad na reformama jednom svečanom ceremonijom. Pred velikim skupom naroda, na Crvenom trgu u Kremlju, on je održao govor u kome je pozvao svakoga da zaboravi nekadanje nepravde i da sarađuje na zajedničkom delu narodnog uzdizanja; ipak, on ne propušta da spomene uvrede što ih je pretrpeo u svojoj mladosti od bojara i njihovo despotsko ponašanje prema narodu, na obećava da će ubuduće on lično bditi nad dobrom svojih podanika.
Najpre je sastavljen nov Zbornik (Sudebnjik), objavljen 1550 godine, koji se bavi naročito reformom sudske organizacije i postupka, i koji poziva da u sudovima zasedavaju, pored činovnika, još i izabrani pretstavnici mesnoga stanovništva. U isto vreme je jedan naročiti sabor izradio i objavio Stoglav, zbirku od sto glava o raznim reformama koje treba izvesti u životu crkve i sveštenstva.
Posle toga preduzeta je reforma mesne upravne i sudske vlasti, koju vrše namesnici i vlastela (volostelji) što ih je car naimenovao, ali koje sam narod izdržava. Ali narod, iscrpen nametima, zasipao je središnu upravu molbama da se ukine nagrađivanje činovnika putem „ishrane”. Sa svoje strane središna vlast, u težnji da uveća vojnu snagu države, više je volela da vidi kako se vojni obveznici posvećuju odbrani zemlje pre nego namesničkim i volosteljskim zvanjima. Zbog toga se isprva ostavlja opštinama (mir) sloboda bilo da zadrže svoje ranije namesnike i volostelje, bilo da ih zamene izabranim meštanima koji bi imali upravnu i sudsku vlast; opštine koje žele da uživaju samoupravu biće obavezne da plaćaju državi naročiti porez u zamenu za one namete što su ih uzimali namesnici i volostelji. Uskoro posle 1550 godine, samoupravne opštine (mirovi) obavezno su zamenile svuda namesnike i volostelje. U okruzima gde stanuju seljaci i malograđani ili posadski, stanovnici moraju da biraju sudije ili staroste i sudijine pomoćnike zvane kletvenici ili cjelovalnici, zato što moraju da poljube krst i da se zakunu da će pravilno vršiti svoju službu. U okruzima gde stanuju vojni obveznici ili plemići, svi stanovnici učestvuju u biranju, ali samo plemići mogu biti izabrani, i ti izabranici zovu se gubnoj starosta. Birači potpisuju zapisnik o izboru i odgovorni su pred središnim vlastima za časnost izabranih; ako nekoji starosta proneveri državni novac i ne može da ga vrati, moraju ga naknaditi sami birači.
Da bi se stvorila čvrsta osnova vojničkoj odbrani zemlje, izvršena je konačna organizacija vojnih obveznika. Zemlja je podeljena na okruge i u svakom od njih ustanovljena su udruženja zemljišnih posednika obaveznih na vojnu službu državi. U okruzima u kojima su nastanjeni, vojni obveznici dobivaju, kao što je već rečeno, imanja srazmerna njihovom zvanju. Prema svome društvenom položaju oni se dele na tri kategorije ili čina, „izabrani plemići”, „sinovi dvorskih bojara” i „sinovi gradskih bojara”, kojima su zvanja dodeljena prema njihovoj važnosti. Zemljišni posed treba da im pruži materijalnu mogućnost da vrše svoju vojnu obavezu, ali ih ona često primorava da za duže vreme napuste svoje imanje. Svakoga proleća vrši se mobilizacija. Vojni obveznici koji imaju imanja moraju da odlaze na određena mesta, na konju i sa oružjem, sa izvesnim određenim brojem sebara (po jedan sebar na 100 poludesjatina ili hektara obrađene zemlje). Oni obrazuju pukove koji se šalju da brane granice od neprijatelja. Kad prestanu neprijateljstva, vraćaju ih njihovim domovima. Vojni obveznici koji pripadaju visokome plemstvu, sem što komanduju pukovima sastavljenim od vojnih obveznika iz unutrašnjosti, imaju još i svoja zvanja u Moskvi. Oni zasedavaju u carevoj Dumi, čiji su članovi podeljeni u tri klase: bojari, velikodostojnici druge klase (okolniči) i plemići Dume, koji upravljaju raznim prikazima. Vojni obveznici su neopozivo vezani za svoju dužnost do kraja života. Njihov položaj postaje nasledan, i tako je sudbina jednoga čoveka određena još od rođenja.
Isto tako varoški trgovci i radnici (posadski) moraju obavezno pripadati svojim udruženjima. Prema iznosu njihove poreze oni su podeljeni na nekoliko kategorija, i svaka od njih plaća državnoj blagajni takse za svoju trgovinu ili zanate i daje činovnike raznim granama državne uprave. Ovi činovnici, kao i čitavo udruženje (mir) kome oni pripadaju, odgovaraju svojim imanjem za pravilno vršenje službe. Oni koji su se obogatili pozivaju se u Moskvu, gde obrazuju jednu višu kategoriju trgovaca i zanatlija — nazivaju ih gostima, „ljudima iz gostinskog udruženja” ili „ljudima iz udruženja čohara”. Oni uživaju izvesne povlastice, ali u naknadu za to moraju da vrše najdelikatnije finansiske dužnosti, kao što su intendantska uprava i finansiska administracija, i to pod njihovom ličnom novčanom odgovornošću.
Što se tiče seljaka, jedan deo njih, „starih seljaka”, onih koji odavno borave na istom zemljištu, izgubili su od XVI veka pravo da prelaze od jednoga posednika drugome i postaju konačno vezani za sopstvenika imanja ili vlastelinstva na kome stanuju. Drugi su prema zakonu zakupci, i oni mogu slobodno po isteku zakupa da napuste vlasnika zemlje pošto ispune sve odredbe ugovora. Ali ustvari i oni gube nepovratno tu slobodu zbog ogromnih dugova koje su stvorili radi obrađivanja zemlje. Nije daleko trenutak kada će vlada iskoristiti tu ekonomsku zavisnost da bi za posednike vezala sve seljake koji stanuju na njihovom zemljištu. Pošto je konačno vezala plemiće posednike za vojnu službu i dodelila im zemljišni posed, ona primorava seljake koji stanuju na njihovoj zemlji da rade za njihovu korist, te da im omogući da ispune svoje obaveze prema državi.
Tako se stvara jedna Rusija podjarmljena od gore do dole, gde članovi svih staleža moraju da vrše određene službe. Iznad te potčinjene mase uzdiže se car, samodržni vladar. On upravlja zemljom uz pripomoć Dume. U hitnim slučajevima — kao godine 1566 radi pretresanja pitanja o vođenju rata — on saziva i Zemskij Sobor (Narodnu skupštinu), u koji ulaze svi članovi Dume, činovnici svih moskovskih prikaza, više sveštenstvo, vojni obveznici koji zauzimaju visoke vojne položaje, i moskovski „ gosti” ili veliki kapitalisti. Ali ni Duma ni Zemskij Sobor ne ograničavaju vladarevu vlast; oni mogu samo da mu dadu svoje mišljenje o pitanjima koja im on postavi, ne sputavajući niukoliko njegovu volju.
Spoljna politika: širenje ka istoku i zapadu. — Uporedo sa unutrašnjim reformama, grupa Silvestra i Adaševa nastavlja uspešno odlučnu spoljnu politiku. Već od početka XVI veka pritisak što ga je Moskva vršila na Kazanjsku tatarsku kraljevinu bio je sve jači. Za vladavine Ivana IV cilja se jasno na zauzimanje sliva Volge. Godine 1550 sagrađena je tvrđava Svijažsk, i čitava bregovita obala Volge u oblasti Kazanja „prisajedinjena” je Svijažsku. To je uvod u osvajanje Kazanja, čija protivmoskovska stranka traži pomoć od krimskoga hana. Ivan IV odgovara vojnim pohodom kojim se Kazanj osvaja na juriš, i godine 1551 Kazanjska hanska država prestaje da postoji. Odmah zatim osvojena je Baškirija, a godine 1556 i Astrahanska kraljevina. Ceo sliv Volge sve do Kaspijskog Mora pripojen je Moskovskoj državi, te njena teritorija postaje ogromna.
Ali Ivanu IV ne godi uticaj Silvestra i Adaševa, koji izgleda da ga drže u duhovnoj zavisnosti. Godine 1553 on se tako teško razboleo, da svi očekuju njegovu smrt, pa i on sam traži od bojara da polože zakletvu njegovom sinu, malome Dmitriju, kojeg mu je nedavno rodila njegova žena Anastasija. Kraj postelje bolesnoga cara bojari se ljuto zavađaju. Nekoji od njih, među kojima Silvestar i Adašev, odbijaju da polože zakletvu Dimitriju, pod izgovorom da bi za vladavine jednoga maloletnog cara moglo doći do teških razdora, te zato više vole da presto dopadne rođaku Ivana IV, knezu Vladimiru Starickom. Zaharjani, rođaci Anastasijini, otvoreno se izjašnjavaju za Dmitrija; međutim, Silvestar i Adašev, koji su stalno u zategnutim odnosima sa Anastasijom, boje se upravo da bi se za Dmitrijeve vladavine Zaharjini dokopali vlasti. Protivno svakom očekivanju, Ivan IV ozdravio je. On ostaje ogorčen na bojare, jer su se oglušili o njegov zahtev, a naročito na Silvestra i Adaševa. Otada on prezire njihove savete. Kad oni navaljuju da se posle osvojenja Kazanja i Astrahanja uništi jednom odlučnom ofanzivom poslednji bedem tatarske moći na Krimu, Ivan IV staje na gledište suprotno njihovome predlogu i rešava se da ostane u defanzivi prema Tatarima, a da preduzme ofanzivu protivu Livonskoga reda. Prema Tatarima on naređuje da se podigne niz utvrđenja, čiji je centar Tula i koje čuvaju vojni odredi, kako bi se zaštitili ruski seljaci iz sliva Oke od tatarskih najezda i sprečio svaki tatarski upad sa juga Rusije. Što se tiče male Livonije, njemu i njegovim novim savetnicima čini se da će njeno osvajanje omogućiti da se lako dopre do Baltičkog Mora i da se tamo čvrsto zakorači.
Ovaj smeli plan, koji nagoveštava politiku Petra Velikog, nije vodio računa o nemogućnosti da se rat lokalizuje. Međutim, taj rat, koji će trajati četvrt stoleća, izazvaće Švedsku i Poljsku da se u njega umešaju. On je počeo godine 1558. Dve godine uzastopce ruska vojska pustoši skoro po čitavoj Livoniji. Ali u trenutku kada izgleda da je konačni uspeh blizu, Švedska, Litvanija i Danska podeliše između sebe najveći deo Livonije, čiji je ostatak — Kurlandija — pretvoren u svetovno vojvodstvo, koje je postalo vazal Poljske. Zbog toga je Ivan primoran da ratuje sa Švedskom i Litvanijom kako bi sačuvao osvojene oblasti u Livoniji. Koristeći se jednim razdorom između Švedske i Danske, on objavi rat Litvaniji i Poljskoj. Sreća mu se isprva osmehuje; godine 1563 on zauzima Polock i osvaja Litvaniju sve do Vilne. Litvanci traže mir i pristaju da ustupe Polock, ali Zemskij Sobor, koji je sazvan po carevom naređenju 1566 godine, izjašnjava se za nastavljanje rata, i ta vojna trajaće još šest godina i biti uglavnom povoljna po Ruse. To stanje naglo se menja — u vremenu kada je usled pogubljenja bojara ruska vojska lišena mnogih iskusnih i hrabrih vođa — kada je na presto Litvanije stupio Stevan Batori, izvanredno sposoban vojskovođa. Godine 1576 on povraća Polock, zauzima Veljikije Luki i opsađuje Pskov, no ne može da ga osvoji. Ovaj neuspeh primorava ga da započne — posredstvom apostolskog nuncija Antonija Posevina — pregovore za mir, i godine 1582 Ivan IV pristaje da se odrekne svojih zahteva u pogledu Livonije i svih osvojenih oblasti u Litvaniji. U isto vreme Šveđani osvajaju ruske varoši Jam, Koporje i Korelu, koje im Rusija ustupa godine 1583 zajedno sa Estonijom. Dugotrajni rat za osvojenje Livonije završava se dakle potpunim neuspehom.
Nasuprot tome, na drugom kraju Rusija postizava istovremeno jedan neočekivani uspeh. Stroganovi, prebogati posednici iz sliva Kame, pošto su dugo vremena trpeli napade Tatara iz Sibira, poslali su na njih jedan odred Kozaka pod zapovedništvom atamana Ermaka. Ataman je napao posede tatarskoga velmože Kučuma koji su se nalazili u slivu Oba i Irtiša, potukao Tatare i prisajedinio Moskvi Kučumove oblasti (1582). To je prvo zakoračavanje u Sibir, i rusko prodiranje u tu zemlju neće se više zaustaviti.
Borba protivu plemićske i nasilničke vladavine. — Dok se odigrava spoljni rat, unutrašnja politika Ivanova duboko se menja. Godine 1560 umire carica Anastasija, i novi Ivanovi ljubimci optužuju Silvestra i Adaševa da su oni vinovnici njene smrti. Iako nije imao dokaza, Ivan konačno kida sa Silvestrom koji se povlači na krajnji Sever, u manastir na ostrvlju Solovki, i sa Adaševom, koji će poginuti u ratu sa Livonijom. Nove ličnosti koje se grupišu oko cara jesu — sa retkim izuzecima — ljudi skromnoga porekla, kao Skuratov-Bjeljski — koji nije iz kneževske porodice Bjeljskih —, nazvan Maljuta; kao Basmanov i Vasilij Graznoj. Razvratni i grabljivi, oni potpiruju rđave sklonosti kojima se on bio predao u svojoj mladosti i koje su se utišale pod uticajem Silvestra, Adaševa i Anastasije. Uskoro potom ženidba Ivanova sa Čerkeskinjom Marijom Temrjukovnom doprinela je da se razviju njegove izopačene sklonosti. U takvoj sredini, usred orgija, smišlja on plan da uništi plemićsku grupu „kneževića”. Godine 1564 knez Andrej Kurbski, prijatelj Silvestra i Adaševa, sklanja se u Litvaniju i šalje mu jedno prekorno pismo u kome ga optužuje da teži ka svirepom despotizmu i da više ne sluša dobre savete iskusnih bojara. Ivan IV, u jednom dugačkom i žučnom pismu, odgovara mu i potseća na teške uvrede koje su mu u mladosti naneli „kneževići” i bojari, pa razvija „josifističku” teoriju o božanskoj prirodi svoje neograničene vlasti i svoje odgovornosti jedino pred Bogom. Ova čuvena prepiska rasvetljuje tajne političke uzroke terorizma Ivana IV, koji se ne mogu objasniti samo ličnim pobudama i umnom neuravnoteženošću carevom. Stvarno, to je početak jednoga žestokog sukoba između dveju ideologija, od kojih se jedna napaja moskovskim apsolutizmom u toku stvaranja, a druga je još prožeta uspomenom na slobode koje su bojari uživali u vremenu apanaža. U trenutku kada je godine 1565 Ivan započeo svoju politiku pogubljavanja, pojavili su se mnogi politički pamfleti u kojima sa raspravljalo o istim predmetima kao u prepisci između Kurbskoga i cara. Tako Ivan Peresvjetov originalnim stilom propoveda ideal apsolutizma, koji pomoću krvavog terora uništava povlastice plemstva i oslanja se na službeno plemstvo koje se slepo pokorava svim naređenjima apsolutnoga vladara. No nasuprot tome, u jednoj raspravi pod naslovom Besjeda Valaamskih čudotvorcev negoduje se protivu svirepog i tiranskog režima, naglašuje se potreba da car ima pored sebe jedan stalan savet sastavljen od izabranih pretstavnika svih narodnih slojeva, i njegova dužnost da vlada u saglasnosti s tim savetom.
Pri samom svršetku godine 1564, Ivan odjednom napušta Moskvu i povlači se u mesto Aleksandrovskaja Sloboda (blizu manastira Trojica-Sergijevo). Odatle šalje on u Moskvu akt kojim se odriče prestola, optužujući u isti mah bojare za izdajstvo i napominjući da on ne okrivljuje narod za to izdajstvo. Ali, pošto ga je jedna delegacija iz Moskve zamolila da povuče svoju odluku, on na to odmah pristaje, pod uslovom da se svi povinuju novom režimu koji će on zavesti. Tada on (1565) stvara jednu novu ustanovu koju naziva opričnina. Opričnici su telesni gardisti kojima je dužnost da čuvaju cara i da uništavaju „izdajstvo” u zemlji. Oni obrazuju zaseban „dvor” oko cara, i njih predvodi Maljuta Skuratov-Bjeljski. Oni se izdržavaju prihodima od nekoliko moskovskih kvartova i velikih imanja rasturenih po čitavoj zemlji, a koja su najčešće pripadala „kneževićima”; ovi pak, u zamenu za to, dobivaju manja imanja u udaljenijim oblastima. Ivan izvodi na taj način pravu agrarnu reformu na račun velikih poseda „kneževića” i zadaje strahovit udar moći poslednjih apanažista. Jedan njegov savremenik slikovito kaže da je on podelio „kao sekirom” čitavu moskovsku teritoriju na dva dela: opričninu i zemščinu, jer ova obuhvata sve što nije dodeljeno opričnini. Svakoj od njih daje on zasebnu upravu. ali ipak stavlja takoreći zemščinu pod policisku kontrolu opričnine. Čitava zemščina smatra se da je u nemilosti, osumnjičena da naginje izdajstvu, te opričnici imaju pravo da njene članove podvrgnu svakojakim nasiljima. Jednom skrnavnom parodijom on obrazuje od glavnih opričnika neku vrstu monaškog reda kome je on sam starešina. Ta monaška braća vrše revnosno verske obrede, a Ivan se usrdno moli Bogu i metaniše toliko da raskrvavi čelo; ali, posle službe Božje, oni zbacuju svoje kaluđerske mantije, pa oblače raskošna odela i otpočinju pirovanje. Za orgijama dolaze mučenja kojima podvrgavaju sve podozrive ljude, a tako isto i pogubljenja. Krv se proliva obilno, najpre krv bojara i „kneževića”; više kneževskih porodica potpuno je istrebljeno. Uskoro se nasilništvo proširuje na čitavu zemščinu bez razlike staleža, a ponekad i na same opričnike međusobno pocepane usled sukoba.
Ivan IV nije se ustezao da svrgne mitropolita Filipa, veoma cenjenog zbog svoga svetiteljskog života, zato što je ukazao na nasilja opričnika i tražio od cara da ih ukloni. No ovi su ga uhvatili u crkvi i zatvorili u jedan manastir u Tveru, gde je mitropolita nekoliko godina kasnije udavio u ćeliji sam Maljuta Skuratov. Godine 1570, na jednu dostavu koju se nije potrudio ni da proveri, Ivan lično povede svoju vojsku na Veliki Novgorod. On opustoši nekoliko ruskih varoši i pretvori Novgorod u pustinju; nekoliko nedelja pljačkane su trgovine i kuće po gradu i svakodnevno vršen pokolj stanovnika, pa je u reku Volhov bačeno toliko leševa da se ona izlila.
Strasti koje mu sažižu dušu, razvrat, neprekidan strah od opasnosti — u jednom trenutku je pomišljao čak da pobegne u Englesku od svojih uobraženih neprijatelja —, duševni potresi što ih je osetio za vreme krvavoga terora, sve to brzo je porušilo zdravlje Ivana IV. Kada je organizovao opričinu, bilo mu je tek 36 godina, ali je on tada već izgledao kao starac. Naredne godine još više mu pogoršavaju zdravlje. Na godinu dana pred smrt, u jednom nastupu gneva, ubio je kundakom svoga starijeg sina Ivana, rođenog u njegovom braku sa Anastasijom, i ne može da se uteši zbog toga. Umro je posle jedne duge i teške bolesti početkom 1584 godine.