Историја Русије (П. Миљуков) 4
| ←< 3. глава | ИСТОРИЈА РУСИЈЕ Писац: Павле Миљуков |
5. глава >→ |
ГЛАВА IV
I. — Североисточне кнежевине у XII и XIII веку и стварање московске кнежевине
уредиМосковска држава створена је постепеним сједињавањем многих мањих и већих кнежевина које су најпре сачињавале Северо-источну Русију.
Североисточне кнежевине у XII и XIII веку. — Оне се стварају између Оке и горње Волге, уколико словенски насељеници продиру дуж река у огромне прашуме које покривају ту земљу. Ти насељеници живе најпре од риболова и лова, а потом почињу да раскрчују шуме. То раскрчавање захтева заједнички рад многих руку. Због тога кнежеви, бојари и манастири којима припада земља и који имају под собом велики број радника, себара или полусебара, преузимају природно управу над преображавањем и економским прилагођавањем те области.
Кнез који уређује своју област жели да привуче на своју земљу моћне бојаре који располажу великим бројем људи, јер њихов долазак убрзава економски развитак земље, па према томе увећава политичку важност кнежевине. Он чак радо дарује бојарима и манастирима повеље које сопственицима повлашћених имања дају веома обимна права над становништвом, а она иду чак до вршења извесних управних функција, правосуђа и полиције, са забраном кнежевим службеницима да продру на територију тих повлашћених имања. Тако се оцртава једно чисто феудално уређење. Свака кнежевина је тада скуп од више повлашћених имања која уживају неприкосновеност; бојари и манастири, као сопственици тих имања, имају не само економску власт која проистиче из власништва земље, него и извесне политичке надлежности над становништвом својих поседа, а с друге стране постају вазали својих кнежева. У накнаду за то, бојари и „слободни службеници” обавезни су да војнички служе своме кнезу сизерену; али та обавеза их не везује искључиво; они могу, ако желе, да приђу другоме кнезу, не излажући се казни.
Ове феудализоване кнежевине на североистоку живе примитивнијим животом него оне на југу, на Дњепру. Ту нема, као у јужним областима, ни трага каквога занатства или значајније трговине; оне су земљорадничке и чисто сељачке.
Политички режим је тамо исто толико упрошћен колико и социјални, јер веће не добива ту никакву политичку моћ. Кнез управља саветујући се са бојарима, који су на челу најважнијих служби његовога личног поседа. Али оваква дума нема ни сталнога састава ни јасно одређену надлежност; кнез позива само оне бојаре које он жели да пита за савет, и подноси јој само оне послове које му се свиди да она претреса. Месна управа и правосуђе поверени су намјестњику (намеснику), кога издржава непосредно само становништво — то је систем кормленија (исхране) — а не кнежевска благајна. Једино повлашћени поседи бојара и манастира, као што смо видели, не потпадају под управну надлежност намесника и волостеља (жупана).
Велике кнежевине, услед дељења између више наследника, цепкају се. Тако се крајем XII века одвајају од кнежевине области Владимира четири мањих кнежевина: Ростовска, Перејаславска, Јуријевска и Стародубска, којима се у другој половини XIII века придружују Суздаљска, Костромска и Московска. Позније се скоро све ове кнежевине цепкају и даље: на пример, од Ростовске кнежевине одвајају се кнежевине Јарославска и Угличка; од кнежевине Перејаславске одвајају се Тверска и Дмитров-Галичка; Исто распарчавање врши се у другим великим кнежевинама, Рјазањској, Нижњи-Новгородској и Смоленској.
Стварање Московске кнежевине. — Московска кнежевина образује се сразмерно доцкан. Варошица Москва ниче на једном високом брегу са боровом шумом, на самом утоку речице Неглинаје у реку Москву. Испрва је то само једна стратегиска војна станица и одмориште за кнежеве који иду из Североисточне Русије у слив доњега Дњепра; у томе својству појављује се име те вароши први пут у летописима године 1147. Потом, у другој половини XIII века, у тренутку када се распарчава некадања Ростовска кнежевина измећу потомака Всеволода III „Многородног”, Московска кнежевина почиње да се образује. Михаил Јарославич господари њом неко време, потом се син Александра Невскога, Данил Александрович, учвршћује у њој и оснива династију московских кнежева око 1260 године. Та кнежевина је тада још веома мала, и не би се могло наслутити да ће она једнога дана, када постане пространа Московека држава, захватити скоро читаву Источну Европу. Али већ под Данилом она почиње да увећава мало по мало своју област, и Данилови последници енергично настављају ту политику увећавања. Они започињу „уједињавање руске земље под Москвом”, попут уједињавања средњевековне Француске под Капетима.
Московска кнежевина, захваљујући своме географском положају и извесним економским посебностима, привлачи велики број становника, те та чињеница много олакшава московским кнежевима њихову улогу „ујединитеља”. Веома шумовита, заштићена од спољних напада суседним кнежевинама, она пружа противу могућних најезди Татара и Литванаца много боље услове безбедности него што их имају остали делови Североисточне Русије. Осим тога, речни путеви који олакшавају живу трговину укрштају се ту и привлаче насељенике, којима годи могућност да заради од трговине додају још и добит од пољопривреде. Овај прилив нових становника, увећавајући материјално богатство московских кнежева, појачава истовремено и њихову политичку улогу и припрема им успех, који они себи обезбеђују стављајући се у службу Татара Златне Хорде. Ови нису дирали у политичку организацију Русије, већ су једним јарликом подарили једноме од руских кнежева титулу великога кнеза обавезујући га да прикупља и предаје Хорди данак свих осталих кнежева. После једног периода борби са супарницима, московски кнежеви — захваљујући раскошним даровима које они шаљу Хорди — добивају скоро увек повластице великога кнеза. Московски кнез постаје у неку руку први заступник хана Златне Хорде у управљању руском територијом, и та околност доприноси много, иако посредним путем, политичком уједињењу целе Русије под Московском влашћу.
II. — Први московски кнежеви
уредиДанил († 1303) и Георгиј († 1326). — Данил Александрович увећава своје поседе додајући им Перејаслављ, који му оставља у наслеђе његов нећак, кнез Иван Дмитријевич. Његов син Георгиј Данилович, који га је наследио, осваја Можајск после једног срећног препада на суседну кнежевину Смоленск, и отима Коломну од кнежевине Рјазањ. После тога Московска кнежевина захвата скоро цео слив реке Москве.
За владавине Георгија започиње између московских и тверских кнежева борба о Владимирску велику кнежевину. Георгиј, московски кнез, и Михаил, тверски кнез, одлазе у Златну Хорду да се отимају о јарлик који би им дао титулу великога кнеза. Георгиј подмићује татарске чиновнике богатим поклонима и побеђује. Михаила убијају мучки у Хорди; његов син Дмитриј убија Георгија, али и сам гине после тога; па ипак, он оставља своме брату Александру Михаиловичу јарлик великога кнеза.
Иван Калита (1328—1341). — У Москви брат Георгијев Иван, звани Калита (врећа новца), наследио га је и одлучио најпре да Тверу одузме титулу великога кнеза. Када је у Тверу, Новгороду и Рјазању становништво одбило да плати данак татарским чиновницима, хан пошаље на побуњенике једну војску, и Иван се прими да је предводи. Као награду он добија јарлик великога кнеза, који отада остаје у рукама московских кнежева. Александар, кнез тверски, који је најпре побегао у Псков а потом у Литванију, врати се после неколико година у свој град и успе да стекне наклоност хана; али Иван Калита одмах дође у Хорду, изради да се Александар погуби, и доби потврду свога положаја.
Политичка важност Москве расте истовремено и због тога што је она постала верска престоница Русије. Око 1300 године митрополит Максим напустио је Кијев, који су Татари опустошили, и пренео своје седиште у Владимир на Кљазми; али његов наследник Петар потпомагао је одлучно московске кнежеве против Твера. Он је дуго живео у Москви и саградио у тамошњем Кремљу главну саборну цркву те вароши, храм Богородичиног Успећа, у којој је сахрањен пошто је претсказао Москви славну политичку будућност. За Теогноста, који га је заменио, Москва коначно постаје митрополитско седиште.
За читаве своје владавине Иван непрестано вреба прилике да прошири своју област; али, да би постигао то увећавање, он више воли да се послужи новцем него оружјем. Он купује велики број богатих села у Новгородској, Владимирској, Ростовској и другим кнежевинама; задобија три вароши, Галич, Бјелоозеро и Углич. Пре своје смрти он завештава Москву као недељив посед својој тројици синова, Симеону, Ивану и Андреју, који ће по реду уживати приходе од града, а остале своје поседе раздељује својoj жени и синовима, али одређује „највећи део прворођеном сину” Симеону, који га наслеђује на престолу.
Симеон (1341—1353). — Симеон, звани Горди, иде стопама свога оца. Он се проглашава за великога кнеза целе Русије. Он увећава становништво своје кнежевине примајући радо исељенике који притичу са свих страна, и троши много на проширивање својих поседа. Он купује многа земљишта и села у Перејаслављу, Јурјеву, Владимиру, Костроми и Дмитрову. Умире без деце и оставља својој жени све земљишне поседе, наслеђене или стечене; али су ти поседи ускоро сакупљени под влашћу његовога брата и наследника у Московској кнежевини, Ивана Ивановича.
Иван Ивановић (1353—1359). — Иван II не увећава своју област. Он има два сина, Дмитрија и Ивана. Дмитрију оставља у наслеђе део свога преминулог брата Симеона, а Ивану део који је он сам наследио од свога оца, док поседи његовога другог брата Андреја прелазе на Андрејевог сина Владимира. Али управу над Московском кнежевином и назив великога кнеза целе Русије наслеђује после његове смрти његов старији син Дмитриј.
За време ових првих напора да се Московска кнежевина уздигне изнад осталих кнежевина Североисточне Русије, московским кнежевинама пружају велику помоћ две друштвене силе: московски бојари, који их потпомажу кнежевском думом, и свештенство, чији их митрополити подржавају читавим својим верским утицајем. За Ивана II и Дмитрија, митрополит Алексеј, попут митрополита Петра за владавине Ивана Калите, игра значајну улогу. Он стиче огроман углед и уважење својим светачким животом и државничким способностима, постаје главни саветник московских кнежева и води их политичким путем који треба да их одведе до превласти. У овом погледу он много потсећа на опата Сижеа. Али нарочито у времену када млади Дмитриј Иванович почиње да влада и када успеси што су их московски кнежеви постигли изгледају уистини угрожени, чврста потпора бојара и свештенства показује сву своју вредност.
Дмитриј Донској (1362—1389). — Када је дошао на власт, Дмитриј Иванович — који ће касније, после своје победе на Дону бити прозван Донској — има тек девет година. Суздаљски кнез Дмитриј Константинович користи се његовом малолетношћу, као и расцепом који је иставио као супарнике два хана у Златној Хорди, да исходи за себе јарлик великога кнеза. Али митрополит Алексеј и московски бојари грозничаво се залажу да успоставе политичку надмоћност Москве. Вештом политиком они поново задобивају ханову наклоност према московском кнезу. Дмитриј Ивановић одупире се своме супарнику, те овај мора да призна да је побеђен. Назив великога кнеза и права над градом Владимиром враћају се московском кнезу. Шта више, отада се у званичним актима московске владе учвршћују начело да су титула великога кнеза и власт над градом Владимиром наследно, неотуђено и недељиво добро московских кнежева.
После победе над Суздаљом, коју је учврстио брак између Дмитрија Ивановича и ћерке његовога ранијег супарника, једна нова опасност загрозила је Москву. Тверски кнез Михаил Александрович хоће да му преотме титулу великога кнеза, те склапа савез са литванским кнезом Олгердом, који продире до Москве и опсађује Кремљ. Срећом, мало раније је стари дрвени зид који је окружавао Кремљ замењен јаким каменим зидом, и он је спасао град. После Олгердовог повлачења, московска војска иде на Твер, чији кнез мора да се одрекне својих захтева. Борба се наставља противу рјазањскога кнеза Олега, који бежи испред московске војске. Олег, кога је заменио Владимир, кнез Пронска, враћа се на престо рјазањске кнежевине тек пошто се покорио Дмитрију Ивановичу. Дмитријева снага осећа се свуда. Он потчињава ростовскога кнеза и протерује из њихових кнежевина кнежеве Галича и Стародуба. Када Новгород хоће да се покаже независним од њега, он шаље на њега једну војску, приморава га да се покори и да плаћа велики порез.
Најзад, он не само да је увећао московску област помоћу кнежевина Вереје, Мешчере, Калуге и Дмитрова, него се и успротивио распарчавању кнежевине Владимира, коју предаје у целини своме најстаријем сину Василију; остатак својих поседа раздељује својим синовима и својој жени, но ипак Василију даје највећи део.
Али његова победа над Татарима даје највише сјаја његовој владавини. Уколико Москва, која делом има да захвали за своју надмоћност својој покорности према Златној Хорди, постаје свесна своје све веће моћи и уколико се Североисточна Русија показује све чвршћа уједињена под превлашћу Москве, Златна Хорда напротив слаби услед унутрашњих борби између разних претендената на хански престо. Московски кнежеви, некада покорни Хорди, постали су мало по мало вођи једне Русије која је све више уједињена у својој борби за народну независност. Најезде монголских пљачкашких руља на руску територију почињу да наилазе све чешће на јуначан отпор, и осећа се све јасније приближавање одлучнога судара. Године 1377 татарски кнез Арапша, пошто је потукао Русе на обалама реке Пјане (притоке Суре), опустошио је Нижњи Новгород и Рјазањ. Руси одговорише на то пустошењем села Мордва и Татара дуж реке Суре. Тада нови хан Мамај посла на Русе једну војску која продре у област Рјазања. Али, близу реке Боже та војска се судари са Дмитријем Ивановичем, који јој нанесе тежак пораз (1377).
Да би потро утисак што га је учинио тај пораз, Мамај спреми напад великих размера на Русију. Он ступи у преговоре са литванским кнезом Јагајлом, који му обећа војну помоћ, и са рјазањским кнезом Олегом, који пристаде да помаже Мамаја и Јагајла. Дмитриј са своје стране сакупи огромну војску, јер му кнежеви Ростова, Јарославља, Бјелоозера и други доведоше своје трупе. У то доба манастир Тројица-Сергијево, близу Москве, ужива већ велику славу. Њим управља његов оснивач игуман Сергеј, кога сви сматрају за светитеља. Пре него што је пошао на Мамаја, Дмитриј одлази у манастир и прима благослов од Сергија за јуначки подвиг који припрема. Но поврх тога, два калуђера из тога манастира, Пересвјет и Ослабја, који ће погинути у битци код Куликова, ступају са одобрењем свога старешине у његову војску. Све то даје томе походу свето обележје једнога верског и националног рата.
Мамај жели да се споји са Јагајлом, те напредује ка западном делу Рјазањске кнежевине. Да би спречио то спајање, Дмитриј полази брзо у сусрет Мамају, и на горњем Дону, код утока Непрјадве у Дон, у равници Куликова започиње огорчена и крвава битка. Испрва Татари су надмоћнији, те је велики број Руса и неколико кнежева погинуло. Али придолазак свежих руских снага, које су дотада чекале прикривене, успоставио је равнотежу. Изненађени Татари попуштају и дају се у бекство (1380). Ова победа пробудила је наду на будуће ослобођење и произвела у целој Русији дубок утисак, који се огледа у читавом низу песничких и историских дела старе руске књижевности; она је подигла храброст народа, а окрњила славу татарских освајача, које свет више не сматра за непобедиве. Док је старешини Руса прибавила назив Донски, та победа је необично увећала важност коју је Москва стекла као руски политички центар. Истина, после две године Татари су се осветили. Њихов нови хан Тохтамих, који је збацио с престола Мамаја, напао је Москву изненада 1382 године, заузео је на препад, опљачкао и попалио. Дмитриј је био приморан да поново плаћа данак Златној Хорди. Али је победа код Куликова ипак остала у очима рускога народа предзнак потпуног ослобођења.
Василиј I (1389—1425). — За владавине Василија I, сина Дмитрија Донског, Москва је увећала своју територију присаједињујући Муром са његовим областима Суздаљом, Городцем, Тарузом, Боровским и Нижњим Новгородом. Крај независности ове последње кнежевине обележен је једним значајним догађајем. Када је новгородски кнез хтео да се одупре московској војсци која се приближавала граду, његови бојари му саопштише своју одлуку да он призна власт Василија I и одбише да му пруже макакву помоћ; и он се морао повиновати својој судбини. Као што ће се видети, ово није једини пример тежње бојара разних кнежевина да траже покровитељство московских кнежева за време уједињења Русије под окриљем Москве.
Присаједињење Нижњег Новгорода омогућило је Москви да закорачи у област средње Волге. У исто доба њен већи утицај осећа се у извесним крајевима потчињеним Великом Новгороду. Заиста, бојари из области Двине признали су власт Москве, коју она врши неко време; али Новгород убрзо савлађује побуњенике и успоставља своја суверена права у тој области. Овај догађај наговештава неизбежни сукоб који ће касније избити између Новгородске републике и Москве.
Присаједињујући једну за другом граничне кнежевине и ширећи се постепено по читавој територији на којој станују Великоруси, Москва, та некадања мала кнежевина утонула у шумама, приближује се етничким границама Русије и излаже се нападима својих суседа. Московска држава постаје као неки утврђени логор који непрекидно опседају непријатељи што долазе са истока и југа — Татари, или са запада — Литванци. Због тога је одбрана земље њен главни задатак, и то јој даје нарочито обележје.
За владавине Васијила I, Русија одбија две нове татарске најезде. Године 1395 Тамерлан упада у земљу, и Василиј полази у сусрет томе опасном непријатељу, на челу једне велике војске која се улогорује на обалама Оке. Тамерланова ратна слава улива велику бојазан Русима и предочава им безброј невоља. Али, када је стигао у Елец, татарски вођ пошао је натраг и не стигавши до Оке. Василиј се осмелио у својим односима са Татарима и престао чак да им плаћа данак. Али године 1408, мурза Едигеј опседе Москву и опустоши земљу. Василиј је приморан да склопи мир и да настави плаћање данка.
Међутим односи са Литванијом постају све затегнутији и поред родбинских веза које спајају московске кнежеве са литванским великим кнежевима, јер је Василиј I био ожењен Софијом, ћерком литванскога великог кнеза Витовта. Сукоб је избио због тога што су обе земље полагале право на руске области у горњем току Дњепра и западне Двине. После неколико судара, Василиј и Витовт се сложише и признадоше за заједничку границу реку Угру, притоку Оке. Али тај споразум је био само једно примирје а не коначно решење, јер борба између та два противника наставиће се у бескрај.
Василиј II (1425—1462). — На своме самртном одру Василиј I завештао је у целини своју кнежевину своме сину Василију, коме је тада било тек десет година. За владавине Василија II, кнежевска породица започиње грађански рат какав Москва никада није доживела, који траје двадесет година и упропашћује све тековине московске политике. Стриц Василија II, Георгиј, галички кнез у области Костроме, полаже право на московски престо и хоће да збаци свог нећака. Уз припомоћ рјазањскога кнеза и кнежева Можајска, а противно изричитој жељи хана, он изгони Василија II из Москве и приморава га да се повуче у Коломну. Потом улази у Москву и проглашава се за великога кнеза. Али се он ускоро завађа са својим рођеним синовима, Василијем Разроким и Дмитријем Шемјаком, и приморан је да врати Москву Василију II. Но он се одмах покаја што је то учинио, па пође поново на свога нећака и потуче његову војску, те заврши свој живот као велики кнез. После његове смрти, његови синови и даље се отимају о Московску велику кнежевину. Ова бесконачна борба, све огорченија, обележена је дивљачки свирепим поступцима: Василиј II ухватио је Василија Разроког и ископао му очи; касније Дмитриј Шемјака подвргава истом онакажавању Василија II, због чега је овај прозван Слепим, али и он умире отрован. А да би несрећа била потпуна, нова татарска најезда обара се на Москву.
Василиј II, уз припомоћ својих бојара и високога свештенства, излази напослетку као победилац из ових грађанских ратова, који ипак нису умањили нити прекинули ујединитељску улогу Москве, и то је чињеница од велике историске важности. Ујединитељски покрет којим управља Москва зависи од читавог низа историских чинилаца; зато лични сукоби између кнежева не могу да га зауставе. Московска кнежевина остаје и после унутрашњих немира неокрњена и моћна. Њена ће се моћ необично увећати за владавине Ивана III, сина и наследника Василија II.
III. — Иван III Васиљевић (1462—1505)
уредиТериторијално уједињење. — Иван III ради свим силама на уједињењу Русије. Независни рјазањски кнез завештава му тестаментом највећи део своје кнежевине; иако њен остатак припада још увек једном малолетном кнезу, Иван III га ипак потчињава својој власти, тако да је крај политичке независности читаве Рјазањске области само питање времена. Године 1463 кнежеви Јарославља уступају му све своје области, а године 1474 ростовски кнежеви продадоше му онај део своје кнежевине који је још био у њиховим рукама. Године 1485 он присаједињује Тверску кнежевину. Већ неколико година раније тверски бојари почели су у групама да прелазе у службу московскога великог кнеза и изјављивали су јавно да је овај моћнији па према томе и способнији да их штити. Охрабрен овим напуштањем које сматра за знак слабљења овога кнеза, Иван III захтева од тверскога кнеза Михаила да му се потпуно покори. Овај се боји да не наљути Ивана III, те се исправа показује толико послушан да у више махова, по наредби Московљанина, шаље овоме своју војску у помоћ при његовим војничким походима. Али када је — у нади да стресе јарам — ступио у везу са литванским великим кнезом и затражио од њега помоћ, Иван III га напада и побеђује. Михаилово бекство у Литванију обележава крај независности Тверске кнежевине.
Нешто раније, Иван III учинио је један још важнији корак ка политичком уједињењу Русије присвајајући простране области републике Великог Новгорода. Већ одавно су московски кнежеви пажљиво мотрили на предзнаке распадања те републике. Два. узрока подривала су постепено новгородску моћ: пре свега развој сепаратистичких тежњи разних области које су јој биле потчињене — видели смо да се за време Василија I област Двине одвојила од Новгорода и прешла за неко време под власт Москве —; а затим, јачање социјалних борби. Новгородски бојари, све сами велепоседници и капиталисти обогаћени трговањем са Ханзом, савезом немачких трговачких градова коме је припадао и њихов град, постепено су потчинили остале сталеже и држали их у економској зависности; у исти мах они су присвојили управу политичких послова, — јер је веће постало послушно оруђе у рукама господе или бојарског савета, — као и изборне положаје, на пример посадника, тисјацког итд., које су присвојиле неколике моћне породице бојара. Незадовољни, нижи народни слојеви постепено су изгубили вољу за политичком независношћу Новгорода и најзад почели да сматрају да би их присаједињење Москви спасло бојарске олигархије. Насупрот томе, новгородски бојари нагињали су зближењу са Литванијом и Пољском у нади да ће тамо наћи подршке у случају сукоба са Москвом. Ово друштвено трвење, које је подривало снагу Новгорода, ишло је на руку московској влади. Још када се Дмитриј Шемјака побеђен склонио у Новгород, Василиј II опустошио је град и приморао га да положи заклетву верности московским кнежевима и да се сем тога обавеже да неће примати кнежеве непријатељски расположене према Москви. Године 1471, заборавивши своју заклетву, ногвородски бојари са Борецкима на челу закључили су у име Новгорода са Казимиром, који је био краљ Пољске и велики кнез Литваније, један одбранбени уговор уперен против Москве. Иван III их је до ноге потукао на обалама Шелоња. Иако тада није потпуно уништио независност Новгорода, он је ипак наметнуо републици тешке услове који су у основи наговештавали њен крај: погубљење Борецких, поништење уговора са Казимиром, обавезу да њени епископи примају рукоположење од Москве, и да град плаћа Ивану III велики порез (1470). Наредних година утицај Москве на унутрашње послове Новгорода непрекидно је растао. Године 1478 Иван III оценио је да је дошло време да се свему томе учини крај, те је ухватио за реч изасланике Новгорода који су га били назвали „господарем” и затражио потпуно потчињавање републике. Када је она то одбила, он опседне варош и издиктира своје услове: укидање већа и свих обласних надлештава, и примењивање московских закона на читаву област Новгорода.
Тако Москва уједињује под своју власт не само скоро читаву Средишну Русију између Оке и горњег тока Волге, него и читаву област језера и дугачку северну обалу. Само једна насеобина на истоку, Вјатка, одбија да призна њену власт, али је и она приморана оружјем године 1489 да то учини. После тога уједињење Русије је скоро сасвим завршено; наследник Ивана III имаће само да покори још неколико кнежевина које су остале независне. Московски кнез, који је дотада био само један од многих феудалних господара, постао је стварно једини владалац целе Североисточне Русије и преставник великоруског народа стопљеног у једно једино истородно политичко тело, Московску државу.
Крај татарскога јарма. — Ову државу ослободио је Иван III и од господарства Татара. Златна Хорда била се поделила на неколико независних кнежевина које су међусобно ратовале. На Волги је основан Казањски ханат, а на Криму Гирејски. У Казању московска странка и странка Златне Хорде боре се непрекидно; Иван III именовао је ханове који су му били потпуно одани и које је он потпомагао у борби противу њихових супарника, штићеника Златне Хорде; то му је послужило као изговор да изврши пет војних похода на Казањ. Осим тога, он је нашао једног савезника против Златне Хорде у Менгли-Гиреју, кримскоме хану. Ускоро потом он се више не обазире на Златну Хорду, ослабљену унутрашњим размирицама, и престаје да јој плаћа данак. Хан Ахмет одлучи се тада да га казни, те по старом татарском обичају упаде у Русију. Он године 1480 наиђе на војску Ивана III на обалама Угре. Разочаран уздржавањем Литваније на чију је помоћ рачунао, он се не смеде одлучити на започне борбу. И Иван III се исто тако колебао, и поред прекора који су му упућивали из Москве. Ахмет оконча ово стање повлачећи се са својом војском. Отада московски кнез неће више плаћати данак. Татарскоме јарму дошао је крај, и назив „самодржац” значи да је Иван III потпуно независан од свакога туђинског владара.
Борба са Литванијом. — Уговор закључен између Василија I и Витовта није одржао мир између Москве и Литваније, јер је непрекидно прелажење у службу Москве кнежева пограничних кнежевина, Воротинских, Бјељских, Мезецких, Вјазамских, Одоевских, Новосилских и других, сталан узрок сукоба. Године 1492, после Казимирове смрти, пошто јединство с Пољском није обновљено и Литванија изабрала сопственога кнеза, Иван III искористио је то да затражи своје право са оружјем у руци. После успешног војног похода он наметну литванском великом кнезу Александру уговор којим се Москви признаје право својине над свим областима оних кнежева који су пришли њему, а Ивану III назив „самодршца целе Русије”. Ово помирење запечаћено је браком између Александра и Јелене, ћерке Ивана III. Али сукоби избијају поново. Кнежеви граничних области и даље прелазе у службу Москве, чија се власт проширује над свим големим областима око Дњепра и Десне, што јако озлојеђује Литванију. Осим тога, ћерка Ивана III Јелена жали се своме оцу да је њен муж злоставља. Понован рат избија године 1500. Овога пута Москва подиже противу Литваније кримскога хана, док Литванија супротставља Москви Ливонски ред, чији велики челник Платенборг опсађује Псков. У битци код Видроша Литванци претрпљују тежак пораз, и рат се завршава 1503 године обнављањем претходног уговора.
Москва наследница Византије. — Док се развија упорна борба противу Татара и Литваније, Московска држава почиње да игра прилично важну улогу у међународном животу. Она ступа у везу са Данском, Турском, Угарском, немачким царем и далеком Венецијом, која ратује с Турском и шаље јој вешто састављене поруке да би је приволела да стане на чело хришћанских крсташа противу ислама. Али њој нису потребни савети Венеције да би створила обимне и сјајне планове. Још у XIV веку су борбе бугарских кнежева биле повод да у бугарској књижевности поникне идеја како бугарска престоница Трново треба да наследи Цариград као средиште православља и да постане „трећи Рим”, као што је Цариград био „други Рим” када је раније постао политичко средиште читавога света. Московски научници позајмили су то учење од бугарских писаца и усвојили га после пада Цариграда у турске руке 1453 године, да би га применили на Москву. То чине калуђер Филотеј у својим Посланицима и митрополит Зосим у новом Ускршњем канону, који је састављен 1492 године: „Два Рима су пала, трећи Рим биће Москва, а четвртога неће ни бити ...”; Цариград је пао под ударцима „безбожних Агарјана”, „Турака”, и то је казна коју му је Бог послао због многих јереси што се у њему беху укорениле; отсада ће улога врховнога средишта православља припадати граду у коме истинска православна вера блиста у пуној чистоти, а то ће рећи Москви. Из овога учења московска књижевност тога доба закључује да власт московскога великог кнеза треба да има обележје, вредност и обимност власти византискога цара. Као и византиски цар, тако и самодржац Москве треба да се сматра за Божјег претставника на земљи, а његова власт, коју је Бог успоставио, треба да буде самодржна и потпуна, јер противити се тој власти значи противити се самоме Богу.
Ово схватање, толико удаљено од уобичајенога мишљења које је у кнезу видело старешину једне уступљене му области, но које је толико ишло у прилог владаревој моћи, московска влада је званично усвојила. Иван III, пошто му је умрла прва жена, тверска кнегиња, оженио се византиском принцезом Зое (Софијом) Палеолог, нећакињом последњега византиског цара, и ово венчање, уздигнуто на степен политичког знамења, потврдило је у очима савременика схватање да је московски велики кнез доиста наследник византиских царева. После тога московски владар усваја нове знаке владарске власти; државни грб, престо и одело великога кнеза, скиптар и шар, који потсећају на византиске знаке и означавају божанско порекло и неприкосновеност његове власти. Начин живота и уређења његовога двора мењају се из основа. Уместо старинског начина живота великог земљопоседника долази церемонијал византиског двора. Велики кнез држи се на одстојању од својих поданика, као неко више биће коме се обични смртни не могу слободно приближити. Двор и тврђаву Кремљ обновили су из основа уметници, међу којима је био и чувени архитект Аристотел Фјораванти, и италијански мајстори који су дошли са Софијом Палеолог; они су подигли нове зидове Кремља са кулама у стилу Ренесанса, као и нове дворце, међу којима и чувени „дворац са пљоснима”, сав украшен историским и библиским живописом, нове камене лавре: Успенску, Архангелску и Благовештенску, које замењују старе дрвене цркве у Кремљу.
Ново политичко и административно уређење. — У исти мах када се мења уређење двора, преображава се и државно уређење. Нова теорија о самодржној власти и нови задаци што их доноси политичко уједињење Североисточне Русије не допуштају више да се остане при политичким обичајима и методама некадање Русије. За владавине Ивана III ударени су темељи једнога новог поретка који ће се касније звати „режим потчињавања владаревој служби”. Противно ранијем уређењу, где је начело слободнога уговора између бојара или слободнога службеника с једне стране, и кнеза с друге, играо велику улогу, овај нови поредак почива на начелу потчињавања сваког појединца, тако да буде („службеник” кнежев, или да подлеже некој порези или обавезној служби. Потреба за одбраном земље од Татара и Литваније, а касније и од Пољске и Пруске, приморавају државну управу да преустроји Московску државу по узору на војнички логор, где све мора бити подређено гвозденој дисциплини, искључујући сваку личну слободу. Под притиском те потребе, она почиње да руши некадању праксу. Тако Иван III не пристаје више да призна бојарима и слободним службеницима право да напусте службу свога кнеза па да пређу у службу другога. Иако он прима у службу кнежеве који су дошли из Литваније, он не сматра да они могу касније да га напусте; када бојар Данил Холмски хоће да се врати у Литванију, он га хвата, баца у тамницу и пушта га тек када је потписао обавезу и заклео се да никад неће напустити његову службу да би отишао другде. Бојари и слободни службеници постају војни обвезници и морају да служе целог живота; они за то примају као награду имања или помјестје, а то ће рећи државну земљу, сразмерно учињеним услугама. Та имања, насупрот баштинама или вотчинама, нису сопственост војног обвезника, него су му само уступљена за време његовог службовања. Уживалац таквога имања не може ни да га отуђи ни да га преда у наслеђе другоме; по његовој смрти, државна управа га одузима да га уступи поново. Да би створио државна добра која су му потребна, Иван III врши први покушај одузимања манастирских имања, што изазива код јавних радника онога времена живо расправљање о праву манастира на сопственост и дели чак и саме калуђере на присталице и противнике те сопствености.
Првобитни и једноставни облици државне управе из прошлих времена, који су много потсећали на облике управљања приватних предузећа, почињу такође да уступају место другима. Стварају се сталне установе, прикази, ради управљања било разним гранама администрације, било разним областима, под врховним руководством владаочеве Думе. Састав ове Думе или Савета, у који улазе бојари и околничи, виши чиновници, постаје све одређенији и сталнији. Тежња за темељним преуређењем државне управе доводи до првог покушаја да се састави зборник закона, до обнародовања првог Судебњика (Судског требника), посвећеног нарочито судском поступку, но који такође додирује и разне случајеве из друштвеног и управног подручја.
Иако делимичне и почетне, ове реформе изазивају негодовање и отпор. Нов однос између владара и његових поданика, као и промена положаја бојара и слободних службеника јако озлојеђују оне који бране неприкосновеност старих обичаја. Њихово незадовољство испољава се најпре у питању наслеђа престола које дубоко дели дворане од бојара. Ко ће бити наследник Ивана III? Његов унук Дмитриј, чији је отац умро 1490 године и који је рођен у првом браку Ивана III, или пак његов син из другог брака Василиј? Они који одобравају нове обичаје потпомажу Софију и њеног сина Василија, док бојари, који су привржени традицијама и који приписују Софији главну одговорност за мрске им новине, подржавају свима силама Дмитрија и његову мајку Јелену. На неколико година пред своју смрт, после једне свађе са Софијом, Иван III прогласио је Дмитрија за свога наследника; но, када је Софија поново задобила утицај, он му одузима то звање и проглашава Василија за савладара и свога наследника. Тада бојари који мрзе Софију и не допуштају да се дира у обичаје из доба апанажа, изражавају свој гнев и почињу можда да припремају дворску револуцију. За време ових немира Иван III шаље у прогонство и чак погубљује неколико бунтовних бојара. То је први непријатељски поступак московске владе противу бојара из опозиције; касније ће се ова борба распламтети к добити страховите облике.
Најбољи доказ да је московска Русија на путу преображавања јесте појава једне борбене књижевности у којој се супротстављају два опречна друштвена учења. Једно од ових учења, названо „јосифизам” по имену његовога творца Јосифа, игумана Волочког манастира, тврди у области државне политике да начело самодржности почива на идеји о божанском пореклу владарске власти; иако је незадовољан покушајем Ивана III за подржављавањем манастирских добара и тим поводом дао важне изјаве ограђиња у томе питању, Јосиф брани друштвени поредак заснован на строгом реду који одриче појединцу право да располаже собом. У области вере он тврди да спасење душе зависи од тачног испуњавања црквених обреда и дословног признавања, без икакве расправе, сваке речи Светога писма; он одобрава да црквена власт угушује свако испољавање слободоумности у области вере, као и погубљавање јеретика које се вршило у Москви; он брани црквене заједнице и право манастира да имају земљу. Друго учење; сасвим супротно, јесте учење једне групе стареца (Божјих људи), калуђера из манастира северно од Волге, које предводи тако исто један игуман, Нил Сорски. Стареци више цене искрену веру него механичко вршење обреда, више слободно размишљање о верским истинама него спољну дисциплину коју намеће црква, више дух него слово Еванђеља. Они проповедају испосништво и одрицање земаљских уживања. Они не одобравају да црква може служити државној политици. Они се изјашњавају против манастирских заједница и супротстављају им пустињачки живот сав посвећен размишљању. Убеђени да калуђери треба да буду материјално незаинтересовани, они изјављују да манастири не треба да имају земљу. Као браниоци слободе они устају противу погубљавања јеретика и траже верску трпељивост. У области државне политике они су ближи претставницима опозиције и не одобравају нове обичаје, док су „јосифисти” у блиској вези са званичним круговима московске владе.
IV. — Василиј III (1505-1533)
уредиИсто онако одлучно као што је довршио уједињење Северо-источне Русије, Иван III је у границама Московске државе ограничио права намесних кнежева. Иако је својим тестаментом разделио своје поседе петорици својих синова, ипак је најстаријем сину, Василију, дао много већи део него што су укупно износили делови свих осталих, а осим тога одузео млађим синовима сва политичка права у њиховим областима. Тако је начело јединствене власти коначно и безусловно учвршћено.
Присаједињење Рјазања, Пскова и Сјеверска. — Василиј III довршио је присаједињење и последњих кнежевина на Северо-истоку које су још биле независне. Када је рјазањски кнез, који је још увек држао један део своје кнежевине, одбио да се покори московскоме великом кнезу, ухваћен је и бачен у тамницу; он успе да побегне и склони се у Литванију, али је цела његова кнежевина присаједињена Москви.
Године 1510, Василиј III окончао је већ раније знатно умањену независност Пскова. Ова варош, која се 1348 године одвојила од Великог Новгорода коме је припадала, признала је власт Москве и примала кнежеве које јој је она потврђивала. Од године 1399 кнежеви Пскова називали су се намесницима московскога великог кнеза, и Василиј II захтевао је да их не бира народ, него да их одређује велики кнез. Најзад, за владавине Ивана III, Псков се одрекао свога права да збацује намеснике које наименује велики кнез. Тако је постепено ишчезла скоро потпуно његова политичка независност. Године 1510 Василиј III искористио је један сукоб између становника и њиховога намесника те је — под изговором да врши своја права врховнога судије — одузео тој вароши звоно за сазивање већа, укинуо и само веће и наметнуо Пскову московско државно уређење. Напослетку је присајединио све земљишне поседе кнежева из области Сјеверска који су се одвојили од Литваније (1523). Тако се завршава заувек уједињење читаве тадање Русије у једну једину Московску државу, чије се границе пружају од обала Леденога Океана до обала Оке иза које почињу дивље степе још ненасељене, и до средњег тока Волге, где још постоји татарска краљевина око града Казања.
Одбрана граница. — Одбрана граница од честих насртаја Татара још увек је, као и раније, неопходна потреба за Москву. Златна Хорда је коначно распарчана. Кримски ханови желе да преотму московскоме великом кнезу поверење које он ужива у Казању и којим се служи да би својим штићеницима подарио достојанство хана. Ово супарништво изазива читав низ војних похода Москве на Казањ да би се потпомогла московска струја противу присталица Крима, а тако исто и нове најезде кримских гиреја у Русију. Најезда Менгли-гиреја је нарочито поразна, јер татарске руље продиру до Москве и одводе мноштво руских заробљеника.
Рат са Литванијом такође се наставља. Прелаз у службу Москве кнеза Михаила Глинског, литванског великог властелина, поново распирује сукоб. После трију ратних похода (1513 и 1514) Руси најзад заузимају Смоленск. Године 1514 руска војска потучена је код Орше. Преговори за мир отпочињу посредством немачког посланика Херберштајна, али питање Смоленска спречава да се они приведу крају. Мир је напослетку закључен године 1522, и Москва је задржала Смоленск.
Развитак самодржне власти. — Василиј III наставио је исто и унутрашњу политику свога оца, укидајући и даље неуморно повластице из времена апанажа. Московска влада будно је пазила на расположење књажата (малих кнежева), некадањих независних господара кнежевских апанажа, који су постали бојари московскога великог кнеза. Ови „кнежевићи” образовали су још раније виши слој племства; а како су задржали своје кнежевске титуле, тежили су да задобију повлашћени положај код великог кнеза и желели да с њим деле власт, док је он био чврсто решен да их стави у исти ред са осталим бојарима и да начини од њих своје службенике. Њихови и најмањи прохтеви за политичким повластицама били су према томе немилосрдно угушивани. Василиј III није се устезао да кажњава некадање кнежеве осумњичене за бунтовничко сплеткарење, те се падање у немилост и погубљења умножавају за његове владавине. Неколико записа незадовољних бојара који су сачувани до данас описују га као још плаховитијег и самовољнијег владара него што је био његов отац Иван III: „Покојни владар — пишу они — допуштао је да му се стављају примедбе, али овај не трпи ни једну.”
V. — Иван IV Грозни
уредиПочетак владавине. — Василиј III женио се двапут. Како му његова прва жена Соломонија Сабуров није родила ниједно дете, приморао ју је да се закалуђери, а он се оженио Јеленом, нећаком литванскога избеглице Глинског. Од ње је имао два сина, Ивана — будућега Ивана Грозног, и Георгија. Када је он умро 1533 године, Ивану је било тек тринаест година.
Пошто је нови велики кнез био малолетан, намесништво је прешло у руке његове мајке Јелене, која је владала уз припомоћ свога љубимца Кнеза Телепнев-Оболенскога. Браћа Василија III, Георгиј и Андреј, који бораве у својим додељеним областима Можајска и Углича, хоће да искористе те околности да би изишли из зависног положаја у који су стављени за владавине Ивана III млађи чланови кнежевске породице. Али Јелена, уз припомоћ свога љубимца, показује се веома одлучна. Она наређује да се ухапсе оба кнеза, и они завршавају живот у тамници. На исти начин ослобађа се она свога стрица Михаила Глинског. Године 1538 она умире изненада, и говори се да су је бојари отровали.
Државна управа прелази у руке бојара, и настаје читав низ нереда. Кнежеви Шујски (потомци Рјурикови) и кнежеви Бјељски (потомци Гедимина, литванскога кнеза) помамно се отимају о власт, која у више махова прелази са једне породице на другу. Ова борба, у којој се противници утркују у подмуклости и свирепости и чија грозота ужасава нервозног и осетљивог дечка какав је био Иван IV, завршава се победом Шујских. Ови владају деспотски, пљачкају крунску касу и угњетавају народ. Они бодре рђаве нагоне Иванове, његове варварске забаве, повлађују његовом уживању да гледа мучење људи и животиња. Иако се пред светом понашају према њему као покорни дворани, када су насамо немају никаквих обзира према њему, вређају га својом набуситошћу и ускраћују му много штошта. Целог живота Иван неће моћи да заборави та понижавања у своме детињству и биће увек пун мржње према „кнежевићима” и бојарима; његова узбудљива нарав навешће га да свуда види личне непријатеље и гониће га на освету.
У својој тринаестој години он одједном окончава господарство Шујских, јер предаје Андрија Шујског својим ловцима, који га убијају. Вероватно да су га на то дело навели Глински, рођаци његове мајке, који су се одмах дочепали државних послова. Ивану је било суђено да целога свог живота жуди за самовлашћу, а да увек поново пада — кад год би се ослободио некога одвећ незгодног саветника — под утицај другога. Његова страсна жеља за самовлашћем и неспособност да се истински ослободи утицаја своје околине испуњавају његову душу горчином; он ужива да себе сматра за мученика, и жарко жуди да се освети онима који су га вређали и „да се брани”. Њега ће увек мучити мисао да други управљају његовом вољом и да је он неспособан да раскине окове који га спутавају; незадовољан собом, он ће се немилосрдно светити својој околини. То је психолошки узрок његове тираније, која не претставља тиранију једнога самопоузданог деспота, него човека коме је непрестано потребно да самом себи доказује како је моћан. Због тога он тражи смирење у ужасним мукама којима подвргава своје истинске или замишљене непријатеље. Али тога смирења он не налази; мучећи друге, он не престаје да мучи самога себе; он замишља око себе све саме завере, сумњичи свакога, предаје се своме гневу и доводи до врхунца застрашивање, које постаје правило његове владавине. Још у раноме детињству показивао је знаке тога душевног растројства, које ће понекад престати под благотворним утицајима, али ће се увек поново јављати још силније. Пошто се ослободио Шујских и предао власт Глинскима, наставио је да живи животом који је био испуњен дивљачким забавама и изопаченим разонодама. Митрополит Макарије, присталица „јосифистичких” схватања који се у то доба приближио њему, привео га је озбиљнијим занимањима. По његовом се савету Иван, који је навршавао шеснаесту годину, жени Анастасијом Романовном - Захарјином - Јурјевом. Ускоро потом он се крунише и узима назив цара (1547). Тако је и званично потврђена теза која је претстављала Москву као трећи Рим, а московскога кнеза као наследника византиских царева (цезара).
Неколико месеца после његовога крунисања и женидбе, страховит пожар уништава скоро целу Москву, и за време те несреће народ се побуњује противу Глинских, чија га грабежљива управа озлојеђује исто колико и управа Шујских. Ова два догађаја чине на Ивана веома дубок утисак. Он одлучује да се одрекне свога разузданог живота и да се озбиљно посвети државним пословима. Нови саветници имају приступа к њему: најглавнији од њих је Силвестар, протојереј Богојављенске лавре, и један човек из нижега племства, Алексеј Адашев. Са још неколицином других личности, нарочито кнезом Андрејем Курбским, они образују царев приватан савет, Избранаја рада (Савет изабраних) који сарађује са владаоцем на остварењу читавог низа реформи. Сарадња Силвестра и Адашева са Иваном траје отприлике шест година (1547—1553), и то раздобље обележено је важним унутрашњим преуређењима као и озбиљним догађајима у спољној политици.
Унутрашње реформе. — Иван је отпочео овај рад на реформама једном свечаном церемонијом. Пред великим скупом народа, на Црвеном тргу у Кремљу, он је одржао говор у коме је позвао свакога да заборави некадање неправде и да сарађује на заједничком делу народног уздизања; ипак, он не пропушта да спомене увреде што их је претрпео у својој младости од бојара и њихово деспотско понашање према народу, на обећава да ће убудуће он лично бдити над добром својих поданика.
Најпре је састављен нов Зборник (Судебњик), објављен 1550 године, који се бави нарочито реформом судске организације и поступка, и који позива да у судовима заседавају, поред чиновника, још и изабрани претставници меснога становништва. У исто време је један нарочити сабор израдио и објавио Стоглав, збирку од сто глава о разним реформама које треба извести у животу цркве и свештенства.
После тога предузета је реформа месне управне и судске власти, коју врше намесници и властела (волостељи) што их је цар наименовао, али које сам народ издржава. Али народ, исцрпен наметима, засипао је средишну управу молбама да се укине награђивање чиновника путем „исхране”. Са своје стране средишна власт, у тежњи да увећа војну снагу државе, више је волела да види како се војни обвезници посвећују одбрани земље пре него намесничким и волостељским звањима. Због тога се испрва оставља општинама (мир) слобода било да задрже своје раније намеснике и волостеље, било да их замене изабраним мештанима који би имали управну и судску власт; општине које желе да уживају самоуправу биће обавезне да плаћају држави нарочити порез у замену за оне намете што су их узимали намесници и волостељи. Ускоро после 1550 године, самоуправне општине (мирови) обавезно су замениле свуда намеснике и волостеље. У окрузима где станују сељаци и малограђани или посадски, становници морају да бирају судије или старосте и судијине помоћнике зване клетвеници или цјеловалници, зато што морају да пољубе крст и да се закуну да ће правилно вршити своју службу. У окрузима где станују војни обвезници или племићи, сви становници учествују у бирању, али само племићи могу бити изабрани, и ти изабраници зову се губној староста. Бирачи потписују записник о избору и одговорни су пред средишним властима за часност изабраних; ако некоји староста проневери државни новац и не може да га врати, морају га накнадити сами бирачи.
Да би се створила чврста основа војничкој одбрани земље, извршена је коначна организација војних обвезника. Земља је подељена на округе и у сваком од њих установљена су удружења земљишних поседника обавезних на војну службу држави. У окрузима у којима су настањени, војни обвезници добивају, као што је већ речено, имања сразмерна њиховом звању. Према своме друштвеном положају они се деле на три категорије или чина, „изабрани племићи”, „синови дворских бојара” и „синови градских бојара”, којима су звања додељена према њиховој важности. Земљишни посед треба да им пружи материјалну могућност да врше своју војну обавезу, али их она често приморава да за дуже време напусте своје имање. Свакога пролећа врши се мобилизација. Војни обвезници који имају имања морају да одлазе на одређена места, на коњу и са оружјем, са извесним одређеним бројем себара (по један себар на 100 полудесјатина или хектара обрађене земље). Они образују пукове који се шаљу да бране границе од непријатеља. Кад престану непријатељства, враћају их њиховим домовима. Војни обвезници који припадају високоме племству, сем што командују пуковима састављеним од војних обвезника из унутрашњости, имају још и своја звања у Москви. Они заседавају у царевој Думи, чији су чланови подељени у три класе: бојари, великодостојници друге класе (околничи) и племићи Думе, који управљају разним приказима. Војни обвезници су неопозиво везани за своју дужност до краја живота. Њихов положај постаје наследан, и тако је судбина једнога човека одређена још од рођења.
Исто тако варошки трговци и радници (посадски) морају обавезно припадати својим удружењима. Према износу њихове порезе они су подељени на неколико категорија, и свака од њих плаћа државној благајни таксе за своју трговину или занате и даје чиновнике разним гранама државне управе. Ови чиновници, као и читаво удружење (мир) коме они припадају, одговарају својим имањем за правилно вршење службе. Они који су се обогатили позивају се у Москву, где образују једну вишу категорију трговаца и занатлија — називају их гостима, „људима из гостинског удружења” или „људима из удружења чохара”. Они уживају извесне повластице, али у накнаду за то морају да врше најделикатније финансиске дужности, као што су интендантска управа и финансиска администрација, и то под њиховом личном новчаном одговорношћу.
Што се тиче сељака, један део њих, „старих сељака”, оних који одавно бораве на истом земљишту, изгубили су од XVI века право да прелазе од једнога поседника другоме и постају коначно везани за сопственика имања или властелинства на коме станују. Други су према закону закупци, и они могу слободно по истеку закупа да напусте власника земље пошто испуне све одредбе уговора. Али уствари и они губе неповратно ту слободу због огромних дугова које су створили ради обрађивања земље. Није далеко тренутак када ће влада искористити ту економску зависност да би за поседнике везала све сељаке који станују на њиховом земљишту. Пошто је коначно везала племиће поседнике за војну службу и доделила им земљишни посед, она приморава сељаке који станују на њиховој земљи да раде за њихову корист, те да им омогући да испуне своје обавезе према држави.
Тако се ствара једна Русија подјармљена од горе до доле, где чланови свих сталежа морају да врше одређене службе. Изнад те потчињене масе уздиже се цар, самодржни владар. Он управља земљом уз припомоћ Думе. У хитним случајевима — као године 1566 ради претресања питања о вођењу рата — он сазива и Земскиј Собор (Народну скупштину), у који улазе сви чланови Думе, чиновници свих московских приказа, више свештенство, војни обвезници који заузимају високе војне положаје, и московски „ гости” или велики капиталисти. Али ни Дума ни Земскиј Собор не ограничавају владареву власт; они могу само да му даду своје мишљење о питањима која им он постави, не спутавајући ниуколико његову вољу.
Спољна политика: ширење ка истоку и западу. — Упоредо са унутрашњим реформама, група Силвестра и Адашева наставља успешно одлучну спољну политику. Већ од почетка XVI века притисак што га је Москва вршила на Казањску татарску краљевину био је све јачи. За владавине Ивана IV циља се јасно на заузимање слива Волге. Године 1550 саграђена је тврђава Свијажск, и читава бреговита обала Волге у области Казања „присаједињена” је Свијажску. То је увод у освајање Казања, чија противмосковска странка тражи помоћ од кримскога хана. Иван IV одговара војним походом којим се Казањ осваја на јуриш, и године 1551 Казањска ханска држава престаје да постоји. Одмах затим освојена је Башкирија, а године 1556 и Астраханска краљевина. Цео слив Волге све до Каспијског Мора припојен је Московској држави, те њена територија постаје огромна.
Али Ивану IV не годи утицај Силвестра и Адашева, који изгледа да га држе у духовној зависности. Године 1553 он се тако тешко разболео, да сви очекују његову смрт, па и он сам тражи од бојара да положе заклетву његовом сину, маломе Дмитрију, којег му је недавно родила његова жена Анастасија. Крај постеље болеснога цара бојари се љуто завађају. Некоји од њих, међу којима Силвестар и Адашев, одбијају да положе заклетву Димитрију, под изговором да би за владавине једнога малолетног цара могло доћи до тешких раздора, те зато више воле да престо допадне рођаку Ивана IV, кнезу Владимиру Старицком. Захарјани, рођаци Анастасијини, отворено се изјашњавају за Дмитрија; међутим, Силвестар и Адашев, који су стално у затегнутим односима са Анастасијом, боје се управо да би се за Дмитријеве владавине Захарјини докопали власти. Противно сваком очекивању, Иван IV оздравио је. Он остаје огорчен на бојаре, јер су се оглушили о његов захтев, а нарочито на Силвестра и Адашева. Отада он презире њихове савете. Кад они наваљују да се после освојења Казања и Астрахања уништи једном одлучном офанзивом последњи бедем татарске моћи на Криму, Иван IV стаје на гледиште супротно њиховоме предлогу и решава се да остане у дефанзиви према Татарима, а да предузме офанзиву противу Ливонскога реда. Према Татарима он наређује да се подигне низ утврђења, чији је центар Тула и које чувају војни одреди, како би се заштитили руски сељаци из слива Оке од татарских најезда и спречио сваки татарски упад са југа Русије. Што се тиче мале Ливоније, њему и његовим новим саветницима чини се да ће њено освајање омогућити да се лако допре до Балтичког Мора и да се тамо чврсто закорачи.
Овај смели план, који наговештава политику Петра Великог, није водио рачуна о немогућности да се рат локализује. Међутим, тај рат, који ће трајати четврт столећа, изазваће Шведску и Пољску да се у њега умешају. Он је почео године 1558. Две године узастопце руска војска пустоши скоро по читавој Ливонији. Али у тренутку када изгледа да је коначни успех близу, Шведска, Литванија и Данска поделише између себе највећи део Ливоније, чији је остатак — Курландија — претворен у световно војводство, које је постало вазал Пољске. Због тога је Иван приморан да ратује са Шведском и Литванијом како би сачувао освојене области у Ливонији. Користећи се једним раздором између Шведске и Данске, он објави рат Литванији и Пољској. Срећа му се испрва осмехује; године 1563 он заузима Полоцк и осваја Литванију све до Вилне. Литванци траже мир и пристају да уступе Полоцк, али Земскиј Собор, који је сазван по царевом наређењу 1566 године, изјашњава се за настављање рата, и та војна трајаће још шест година и бити углавном повољна по Русе. То стање нагло се мења — у времену када је услед погубљења бојара руска војска лишена многих искусних и храбрих вођа — када је на престо Литваније ступио Стеван Батори, изванредно способан војсковођа. Године 1576 он повраћа Полоцк, заузима Вељикије Луки и опсађује Псков, но не може да га освоји. Овај неуспех приморава га да започне — посредством апостолског нунција Антонија Посевина — преговоре за мир, и године 1582 Иван IV пристаје да се одрекне својих захтева у погледу Ливоније и свих освојених области у Литванији. У исто време Швеђани освајају руске вароши Јам, Копорје и Корелу, које им Русија уступа године 1583 заједно са Естонијом. Дуготрајни рат за освојење Ливоније завршава се дакле потпуним неуспехом.
Насупрот томе, на другом крају Русија постизава истовремено један неочекивани успех. Строганови, пребогати поседници из слива Каме, пошто су дуго времена трпели нападе Татара из Сибира, послали су на њих један одред Козака под заповедништвом атамана Ермака. Атаман је напао поседе татарскога велможе Кучума који су се налазили у сливу Оба и Иртиша, потукао Татаре и присајединио Москви Кучумове области (1582). То је прво закорачавање у Сибир, и руско продирање у ту земљу неће се више зауставити.
Борба противу племићске и насилничке владавине. — Док се одиграва спољни рат, унутрашња политика Иванова дубоко се мења. Године 1560 умире царица Анастасија, и нови Иванови љубимци оптужују Силвестра и Адашева да су они виновници њене смрти. Иако није имао доказа, Иван коначно кида са Силвестром који се повлачи на крајњи Север, у манастир на острвљу Соловки, и са Адашевом, који ће погинути у рату са Ливонијом. Нове личности које се групишу око цара јесу — са ретким изузецима — људи скромнога порекла, као Скуратов-Бјељски — који није из кнежевске породице Бјељских —, назван Маљута; као Басманов и Василиј Гразној. Развратни и грабљиви, они потпирују рђаве склоности којима се он био предао у својој младости и које су се утишале под утицајем Силвестра, Адашева и Анастасије. Ускоро потом женидба Иванова са Черкескињом Маријом Темрјуковном допринела је да се развију његове изопачене склоности. У таквој средини, усред оргија, смишља он план да уништи племићску групу „кнежевића”. Године 1564 кнез Андреј Курбски, пријатељ Силвестра и Адашева, склања се у Литванију и шаље му једно прекорно писмо у коме га оптужује да тежи ка свирепом деспотизму и да више не слуша добре савете искусних бојара. Иван IV, у једном дугачком и жучном писму, одговара му и потсећа на тешке увреде које су му у младости нанели „кнежевићи” и бојари, па развија „јосифистичку” теорију о божанској природи своје неограничене власти и своје одговорности једино пред Богом. Ова чувена преписка расветљује тајне политичке узроке тероризма Ивана IV, који се не могу објаснити само личним побудама и умном неуравнотеженошћу царевом. Стварно, то је почетак једнога жестоког сукоба између двеју идеологија, од којих се једна напаја московским апсолутизмом у току стварања, а друга је још прожета успоменом на слободе које су бојари уживали у времену апанажа. У тренутку када је године 1565 Иван започео своју политику погубљавања, појавили су се многи политички памфлети у којима са расправљало о истим предметима као у преписци између Курбскога и цара. Тако Иван Пересвјетов оригиналним стилом проповеда идеал апсолутизма, који помоћу крвавог терора уништава повластице племства и ослања се на службено племство које се слепо покорава свим наређењима апсолутнога владара. Но насупрот томе, у једној расправи под насловом Бесједа Валаамских чудотворцев негодује се противу свирепог и тиранског режима, наглашује се потреба да цар има поред себе један сталан савет састављен од изабраних претставника свих народних слојева, и његова дужност да влада у сагласности с тим саветом.
При самом свршетку године 1564, Иван одједном напушта Москву и повлачи се у место Александровскаја Слобода (близу манастира Тројица-Сергијево). Одатле шаље он у Москву акт којим се одриче престола, оптужујући у исти мах бојаре за издајство и напомињући да он не окривљује народ за то издајство. Али, пошто га је једна делегација из Москве замолила да повуче своју одлуку, он на то одмах пристаје, под условом да се сви повинују новом режиму који ће он завести. Тада он (1565) ствара једну нову установу коју назива опричнина. Опричници су телесни гардисти којима је дужност да чувају цара и да уништавају „издајство” у земљи. Они образују засебан „двор” око цара, и њих предводи Маљута Скуратов-Бјељски. Они се издржавају приходима од неколико московских квартова и великих имања растурених по читавој земљи, а која су најчешће припадала „кнежевићима”; ови пак, у замену за то, добивају мања имања у удаљенијим областима. Иван изводи на тај начин праву аграрну реформу на рачун великих поседа „кнежевића” и задаје страховит удар моћи последњих апанажиста. Један његов савременик сликовито каже да је он поделио „као секиром” читаву московску територију на два дела: опричнину и земшчину, јер ова обухвата све што није додељено опричнини. Свакој од њих даје он засебну управу. али ипак ставља такорећи земшчину под полициску контролу опричнине. Читава земшчина сматра се да је у немилости, осумњичена да нагиње издајству, те опричници имају право да њене чланове подвргну свакојаким насиљима. Једном скрнавном пародијом он образује од главних опричника неку врсту монашког реда коме је он сам старешина. Та монашка браћа врше ревносно верске обреде, а Иван се усрдно моли Богу и метанише толико да раскрвави чело; али, после службе Божје, они збацују своје калуђерске мантије, па облаче раскошна одела и отпочињу пировање. За оргијама долазе мучења којима подвргавају све подозриве људе, а тако исто и погубљења. Крв се пролива обилно, најпре крв бојара и „кнежевића”; више кнежевских породица потпуно је истребљено. Ускоро се насилништво проширује на читаву земшчину без разлике сталежа, а понекад и на саме опричнике међусобно поцепане услед сукоба.
Иван IV није се устезао да свргне митрополита Филипа, веома цењеног због свога светитељског живота, зато што је указао на насиља опричника и тражио од цара да их уклони. Но ови су га ухватили у цркви и затворили у један манастир у Тверу, где је митрополита неколико година касније удавио у ћелији сам Маљута Скуратов. Године 1570, на једну доставу коју се није потрудио ни да провери, Иван лично поведе своју војску на Велики Новгород. Он опустоши неколико руских вароши и претвори Новгород у пустињу; неколико недеља пљачкане су трговине и куће по граду и свакодневно вршен покољ становника, па је у реку Волхов бачено толико лешева да се она излила.
Страсти које му сажижу душу, разврат, непрекидан страх од опасности — у једном тренутку је помишљао чак да побегне у Енглеску од својих уображених непријатеља —, душевни потреси што их је осетио за време крвавога терора, све то брзо је порушило здравље Ивана IV. Када је организовао опричину, било му је тек 36 година, али је он тада већ изгледао као старац. Наредне године још више му погоршавају здравље. На годину дана пред смрт, у једном наступу гнева, убио је кундаком свога старијег сина Ивана, рођеног у његовом браку са Анастасијом, и не може да се утеши због тога. Умро је после једне дуге и тешке болести почетком 1584 године.