Istorija Rusije (P. Miljukov) 24

←< 23. glava

ISTORIJA RUSIJE Pisac: Pavle Miljukov

napomena >→

GLAVA XXIV

Rusija pod sovjetskim režimom

Poslednji period ruske istorije počinje 25 oktobra/7 novembra 1917, ali nije još završen. Njegove posledice nisu poznate i ne mogu da se predvide. Prema tome je nemoguće dati nepristrasan istoriski opis. Ali ova bi knjiga bila nepotpuna, kada bi prećutala socijalni pokušaj, koji već petnaest godina radi na tome da, ne samo Rusiju, već i ceo svet, uputi novim pravcem. Ograničićemo se, ipak, na izlaganje najznačajnijih činjenica, birajući u koliko je moguće one, koje niko ne može da ospori.

Petnaest godina sovjetskog režima mogu da se podele na tri perioda od po pet godina, od kojih je svaki obeležen izvesnom izmenom taktike komunističke partije, dok njene opšte tendencije i njeni ciljevi ostaju uvek isti.

U prvom periodu (25 oktobra/7 novembra 1917—1922), kada obrazuje svoje organe, sovjetska država nailazi na mnoge i ozbiljne prepreke, u prvom redu posledice svetskog rata, koje narod teško podnosi, a zatim unutrašnje neprilike, naročito građanski rat, koji se završava tek 1921 godine. To je period „ratnog komunizma”, kako su ga nazvali sami boljševici, da dokažu da su samo teškoće ratnog stanja omele ostvarivanje njihove zamisli.

Drugi period, koji je počeo strahovitim pustošenjem zemlje i nezapamćenom glađu 1921 i 1922 godine, boljševici isto tako smatraju kao izvesno „privremeno otstupanje”, „odmor”, kada su u izvesnoj meri ponovo usvojili principe „buržujske” vlade, u nadi da će na taj način omogućiti da zemlja stane na put zlu, koje su oni pripisivali ratu, a njihovi protivnici njima i njihovom društvenom preokretu. Ovaj period „oporavljanja”, takozvani period Nep zahvata pet sledećih godina od 1923—1928, — u stvari on počinje i završava nešto ranije. Vraćanje izvesnoj ekonomskoj slobodi uskoro dovodi do podizanja produktivnih snaga zemlje, poboljšavanju finansija i reorganizacije saobraćaja.

Poslednji period koji počinje 1928 godine, pretstavlja period socijalističke „rekonstrukcije”. Prema komunističkoj doktrini, vlada Sovjeta nastavlja sa svojim prvobitnim radom i koristeći se rezultatima perioda Nep, stavlja sebi u zadatak da odmah preobrazi Rusiju u „socijalističku” državu. Najkarakterističniji događaj ovog perioda je „petogodišnji plan”, čiji je cilj stvaranje državne industrije, koja bi bila u stanju da „stigne i da prevaziđe” proizvodnju zapadne Evrope i Amerike, kao i „kolektivizacija” agrikulture. Po izvesnim znacima bi se reklo da se ovaj period sada bliži kraju.

I. „Ratni komunizam” i Lenjin (1917—1922)

Oligarhijska organizacija komunističke stranke. — U momentu kada boljševici dolaze na vlast, njihov politički i ekonomski program nije dovršen, a i njihov broj je veoma mali. Komunistička stranka ima svega oko 50. 000 članova, od kojih nekoliko hiljada starih revolucionara (podpolščika, koji su navikli na nezakonite i „podzemne” akcije) i 35. 000 novih pristalica, koji su im prišli tek 1917 u toku borbe protiv provizorne vlade. Ma da se kasnije taj broj udesetorostručio, t. j. dostigao pola miliona, vladajuća elita (verkhuška) sastavljena je od svega 15.000 ljudi od kojih jedna stotina u centralnim organizacijama u Moskvi, i 225 u centralnim organizacijama ostalih pokrajina, vode glavnu reč. Režim je, prema tome, u suštini oligarhiski, a to priznaje i Lenjin 1920: „Strankom upravlja”, kaže on, „centralni odbor od 19 članova, koje bira kongres, dok svakodnevno poslovanje u Moskvi mora da se poveri još manjim grupama, Orgbiro-u, ili biro-u za organizaciju i Politbiro-u, ili biro-u za politiku, a za koje centralni odbor na svečanoj sednici bira po pet članova. Prema tome ovo je najizrazitija oligarhija”. Lenjin kratko i jasno izlaže ulogu ovih centralnih organa stranke u državnoj upravi: „U našoj republici nijedno se važno pitanje iz oblasti politike ili organizacije ne rešava preko državnih ustanova, ako za to ne da nalog centralni odbor stranke.

Prve mere. — Prirodno je da je nova vlast pokazala izvesnu neodlučnost, kada se našla pred zadatkom da upravlja tako ogromnom zemljom sa svojim ograničenim snagama. Kada su Lenjina pitali da li će boljševici moći da se održe na vlasti, odgovorio im je, pre revolucije 25 oktobra/7 novembra, podvlačeći snagu boljševičke demagogije: „Kada poslednji radnik ili nezaposleni, svaka kuvarica i svaki upropašćeni seljak vidi da proleterska vlada parazitima oduzima višak njihovih dobara, silom smešta beskućnike u stanove bogataša, da zemlja prelazi u posed radnika, da radnici nadziravaju fabrike i banke, da se bogataši odmah kažnjavaju ako prikrivaju svoje milione, onda... će se milioni boraca podići... a kapitalisti i kulaci neće imati dovoljno snage da savladaju narodnu revoluciju.”

Iz tih razloga prvi program boljševičke vlade — program, koji im donosi pobedu — manje izražava težnje njihove doktrine, a naglašava želju da se zadovolje najhitnije i najveće potrebe mase.

Već od 25 oktobra/7 novembra, t. j. istog dana kada je buknula revolucija, oni dozvoljavaju seljacima da vlasnicima oduzmu zemlju i ne čekajući rešenje Zakonodavne Skupštine. Dekret od 28 oktobra/10 novembra, predlaže iscrpljenim vojnicima da sa nemačkim vojnicima zaključe hitno primirje na njihovu odgovornost, na bilo kojoj tački fronta. Dekret od 1/14 novembra daje radnicima opšte pravo nadzora u fabrikama u kojima rade. Dekret od 2/15 novembra daje raznim narodnostima u zemlji pravo da upravljaju svojom sudbinom, pa i da se odvoje od Rusije.

U ekonomskoj oblasti boljševici najpre pokazuju više obazrivosti. Njihovi dekreti od 26 oktobra/8 novembra „nacionalizuju” banke, a velika imanja predaju na upravu mesnim seljačkim odborima; na taj način oni rešavaju sudbinu velikog kapitala, ali ne dodiruju ni u samom principu pitanje privatne svojine, malog i srednjeg kapitala, kao ni posedovanje zemlje. Isto tako, oni se u početku zadovoljavaju time što privatnoj industriji nameću kontrolu radnika i tek onda kada je ta kontrola potpuno dezorganizovala rad u fabrikama, rešavaju se boljševici malo po malo — to će da bude završeno tek 1919 — da nacionalizuju sva industriska preduzeća. Tek 21 oktobra 1918 nacionalizuju svu unutrašnju trgovinu i uzimaju na sebe zadatak da između sela. i varoši podele industriske i poljoprivredne proizvode. Sasvim je prirodno da je ovaj ogromni napor nedovoljan i da privatna tajna trgovina i dalje postoji. Spoljna trgovina, koju je mnogo lakše nacionalizovati, uzeta je u državne ruke tek 4 maja, 1918; ona je u to vreme veoma neznatna i slaba.

Raspuštanje Zakonodavne skupštine. — U početku boljševici dozvoljavaju da u vladu učestvuju i ostale socijalističke stranke. Kod socijalnih demokrata, kao i kod socijalnih revolucionara obrazovale su se grupe krajnje levice, koje smatraju da je saradnja sa sovjetima moguća i čiji mnogi članovi čak imaju učešća i u vladi. Međutim, to ne traje dugo. Odnosi se zaoštravaju već prilikom izbora za Zakonodavnu skupštinu, koji je privremena vlada zakazala za novembar. Ma da su sovjeti već odavno zamenili parolu ruskih radikala „Zkonodavna skupština” sa svojom „Sva vlast sovjetima”, oni ipak čekaju rezultat izbora da definitivno utvrde svoj stav prema skupštini, „idolu” demokratije. Uprkos njihovom očekivanju, oni dobijaju većinu. Prema rezultatima (nepotpunim) izbora, oni postižu samo devet i po milijona glasova od 36 milijona glasača ili nešto malo više od četvrtine prema 20.900.000 glasova za socijalističko-revolucionarnu stranku, koja postiže apsolutnu većinu i 4,600.000 glasova za buržujsku stranku, od kojih je bilo 1,900.000 za „Kadete”, 1,700.000 za kandidate raznih narodnosti, samo 300.000 za monarhiste i 200.000 za velike posednike; prema tome imaju oni samo 175 poslanika prema 417 poslanika socijalnih revolucionara, 34 socijalnih demokrata raznih vrsta, 64 buržujska i narodna poslanika. Oni ne mogu da prime tako sastavljenu skupštinu. Pošto su proglasili stranku „Kadeta” za „narodnog neprijatelja” i odložili saziv skupštine za 18 januar, 1918, oni se rešavaju da izvrše udar protiv narodnog pretstavništva, koje optužuju da više ne odgovara volji birača. 18-og januara održao se njihov prvi sastanak na kojem posle dugih i nepotrebnih govora, Železnjakov, vođa mornara, koji su bili na straži, rastera poslanike pod izgovorom da je „straža umorna”. Buharin, ideolog boljševizma objavljuje sa visoke tribine „rat do istrebljenja” „buržujskoj parlamentarnoj republici” i uzvikuje: „Pitanje vlasti rešiće se građanskim ratom.”

Prvi sovjetski ustav. — Prvi ustav socijalističke sovjetske federativne republike Rusije izglasan je 10 jula 1918. Po Marksovoj i Lenjinovoj doktrini država je izraz klasne borbe, a izražava odnos snaga između klasa datog društva. Pošto je 25 oktobra/7 novembra pobedio proletarijat, država mora da se obrazuje kao „diktatura proletarijata”.

Glavni organi države su sovjeti, boljševici vide njihov presedan u pariskoj Komuni od 1871 godine. Po Lenjinovom mišljenju ovaj oblik vlade ima velikih preimućstava, jer sovjeti raspolažu svim onim što je potrebno da se vlada: Imaju oružanu snagu radnika i seljaka, kao i način da ovu usko povezanu snagu mase drže u rukama”; oblik organizacije starog proletarijata^[1] i najzad sposobnost da ujedini preimućstva parlamentarizma i preimućstva neposredne i prave demokratije, t. j. funkcije zakonodavne i izvršne vlasti.

Na tim osnovama zamišljen je ustav. On počinje „Proglasom prava ugnjetavanog, radničkog naroda” gde je objavljeno „ukidanje privatnog poseda, ratifikovanje zakona o radničkoj kontroli, prvom koraku ka potpunom prenosu fabrika, rudnika i železnica u ruke radničke i seljačke, sovjetske republike; poništenja zajmova, koje je zaključila caristička Rusija; prenos banaka u narodne ruke; obavezna služba rada za sve; razoružanje buržoazije i obrazovanje „crvene socijalističke vojske seljaka i radnika”; ukidanje tajnih ugovora, bratska ljubav između vojnika i seljaka sadanje vojske koja se bori i želja da se ma po koju cenu sklopi mir, koji neće značiti ustupanje, ni aneksiju; oslobađanje kolonija; prenos celokupne vlasti na sovjete.

Ustav, dalje, utvrđuje „opšte principe” i način kako da se organizuje vlast. Najviša vlast u S. S. S. R. je sveruski sovjetski kongres, a u međuvremenu, dok kongres ne zaseda, izvršni sveruski centralni odbor^[2] imenuje savet narodnih komesara,^[3] koji će imati za zadatak generalnu upravu zemaljskim poslovima, biće podeljen na 18 sekcija ili „narodnih komesarijata za upravljanje raznim granama administracije”. Na istu organizaciju nailazimo i u saveznim oblastima, gde je, razume se, kompetentnost lokalnih organa znatno ograničena sa strane centralnih, sveruskih organa. Pravo glasa, u stvari, priznaje se samo radnicima, seljacima i vojnicima, i to samo onim seljacima, koji „nemaju radne snage u svojoj službi”; ostale klase, pod pretnjom pravnog progona, nemaju pravo učestvovanja u upravljanju poslovima. Sloboda mnenja, t. j. štampe, sloboda sastajanja i udruživanja postaju isto tako monopol „radnika”. Istina je, međutim,, da je celokupna vlast skoncentrisana u rukama stranke, kako kaže Lenjin: „Moramo stalno imati pred očima da se ustav sovjetske vlasti i de facto i de jure oslanja na stranku, koja vlada, imenuje i organizuje po jednom jedinom načelu... Stranka zapoveda i vlada celom državom, upravlja i treba da upravlja celim državnim mehanizmom.”

Međutim, nemirne i nesređene godine prvog perioda ovog režima ne dozvoljavaju da se tekst ovoga ustava sačuva neizmenjen. Dolazi do uprošćavanja vladinog sistema. Službeni izveštaj o delatnosti stranke priznaje „da su vanredne prilike 1919, 1920, a dobrim delom i 1921 imale velikog uticaja, da su se bez prestanka objavljivale „mobilizacije za prevoz trupa, namirnica...”, da je „čitava stranka bila slična dobro disciplinovanoj vojsci u ratno vreme...” Zato su uskoro svi protivnici komunističkog režima, pa i neki članovi stranke, počeli da zahtevaju da se kao najmanji program bar poštuje ustav od 10 jula.

Kraj rata i brest-litovski ugovor. — Prvi i najhitniji problem, koji su hteli da reše pobednici od 25 oktobra/7 novembra, bio je: završiti rat što pre. Već posle 28 oktobra/10 novembra, 1917, objavljuju oni celom svetu radiotelegramima svoj dekret o miru. Tek onda upućuju direktan apel saveznicima. I ne čekajući na njihov odgovor, naređuju glavnokomandujućem Dukonjinu da počne sa direktnim pregovorima sa Nemcima. Kada je Dukonjin to odbio, ubio ga je jedan mornar. Njegov naslednik Krilenko namerava da putem bežične telegrafije zaključi primirje, koje je zaista potpisano 2/15 decembra, a pregovori o miru počinju 9/22 decembra u Brest-Litovsku.

Da bi se shvatio tok ovih pregovora, ne sme da se zaboravi da su boljševici po dolasku na vlast postavili sebi za zadatak mnogo važniji cilj: izazivanje evropske i svetske revolucije. Pre nego što su mogli da se uvere da je njihova vlast u Rusiji dovoljno jaka, oni hitaju da ostvare taj međunarodni cilj i čvrsto veruju da će da ga ostvare u najkraćem roku. U njihovoj borbi o vlast imali su u Nemačkoj dobrog oslonca. Sada im je prva misao da je demorališu. Ubeđeni su da nemačke diplomate i generali neće odmah pristati da sklope „demokratski mir”, a to je najbolji povod da se počne u Nemačkoj sa propagandom za revoluciju. Stoga se trude da pregovori o miru dobiju što širu popularnost, ali ne uspevaju da ih prenesu u Štokholm. Na njihovo veliko iznenađenje Nemci im odgovore zahtevom da svima narodnostima dadu pravo opredeljenja, da se odreknu Poljske, Kurlandije i jednog dela Livonije i Estonije. Pregovori su u dva maha prekidani, ali kako Nemci ne otstupaju od svog gledišta, a proletarijat se ne odaziva, Trocki se rešava da 4 februara 1918 napravi gest, „jedinstven u istoriji sveta”: „ni mir ni rat”; demobilizovanje ruske vojske i „stavljanje ruskog fronta pod zaštitu nemačkih radnika”. Nemci 18 februara odgovaraju velikom-ofanzivom, a ultimatumom od 21 februara postavljaju još veće zahteve. Posle dugih pregovora centralni odbor stranke je prisiljen na popuštanje. 3 marta, 1918 sklopljen je zaseban ugovor o miru, koji sadrži proglas o nezavisnosti Finske i Ukrajine, otcepljivanje Poljske, Litvanije i Kurlandije, okupaciju Livonije i Estonije od strane Nemaca, ustupanje Batuma i Kara Turskoj i zabranu boljševističke propagande u Nemačkoj.

Saveznici i početak građanskog rata. — Stari saveznici Rusije dugo su se nadali da će Rusija da nastavi rat sa centralnim silama. Posle Brest-Livska oni još jedino veruju u građanski rat, koji već počinje da se vodi protiv boljševika. Njihove diplomate odlaze iz Petrograda preko severa u onom času kada se sovjetska vlada, iz straha od nemačke ofanzive, seli u Moskvu. Na teritoriji donskih kozaka i u Rostovu, gde se sastala grupa ruskih oficira, koja je izbegla boljševičko gonjenje i jedna grupa generala među kojima su Kornilov, Denikin i bivši glavno-komandujući Aleksejev, obrazuje se novembra, 1917 godine, ruska dobrovoljačka vojska. Januara, 1918 ona broji 3. 000 ljudi, koji kod Rostova i Novočerkaska ne mogu da se odupru mnogobrojnim sovjetskim trupama, koje napreduju sa svih strana. 11 februara, general Kaledin, hetman donskih kozaka, vrši samoubistvo, a 23 februara dobrovoljci sa svojim vođama kreću kroz stepe ka Kavkazu. Ova teška borba, takozvana „ledena borba” u kojoj se njihov broj, pored svega penje na 9. 000, daje dovoljno dokaza njihove energije. Pokušavaju, ali bez uspeha da osvoje Jekaterinodar. 13 aprila, Kornilova raznosi bomba, a njegov naslednik general Denikin s teškom mukom dovodi vojsku do Rostova. U to vreme otporna snaga boljševika slabi u izvesnoj meri. Austro-Nemci, koji su 9 februara zaključili u Brest-Litovsku zaseban mir sa Ukrajinom, vrše okupaciju Malorusije i donske oblasti. U Kijevu su organizovali vladu hetmana Skoropadskija, a na Donu potpomogli da se general Krasnov izabere za kozačkog hetmana.

Ako su Krasnov i Skoropadski i pristali da se povinuju naredbama nemačkog cara, „dobrovoljci su ostali verni saveznicima” i računaju na njihovu pomoć u borbi protiv Nemaca i boljševika. Iz straha da se u Rusiji ne obrazuje nemački front, saveznici se interesuju za Denikinovu vojsku i preduzimaju korake da joj u izvesnoj meri pomognu. Oni već potpomažu druge ruske političke stranke, koje se bore protiv boljševika i hoće u Rusiji da obrazuju „istočni front” protiv Nemačke. Oni se interesuju i za drugu jednu narodnost, koja je pogodna za obrazovanje ovog fronta, za Čehe koji su pod carističkim režimom bili sastavili „legiju” protiv Austro-Nemaca, a zatim da se što pre vrate u Evropu da nastave da se bore na francuskom frontu. Na dugom putu koji su izabrali — preko Sibira i Vladivostoka — Česi se sudaraju sa boljševicima i pomažu ruskim oficirima da ih udalje od transibirske pruge. Ti uspesi potstiču saveznike da im odobre da „protivnemački front” obrazuju u Sibiru, pozivajući ih u isti mah da se pridruže „ruskom narodu” u borbi protiv boljševika. Tako oni zaustavljaju napredovanje ka Tihom Okeanu i prebacuju svoje odrede na Ural. 25 jula, 1918 osvajaju Jekaterinburg. Pre nego su evakuisali varoš, gde je od 30 aprila bila internirana carska porodica, boljševici su 16 jula pogubili cara, caricu, njihovog sina i kćeri. 18 jula u Alapaževsku (koji su Česi sa „belima” osvojili tek 28 septembra) boljševici su isto tako pogubili velike kneževe Sergija Mihajhovića, Ivana, Konstantina i Igora Konstantinovića i caričinu sestru Elizabetu, koja se bila pokaluđerila.

Učestvovanje saveznika. — Saveznici se, međutim, rešavaju da u sukobu lično učestvuju. Englezi, koji su se 11 marta pod uticajem brestlitovskog mira iskrcali u Murmansku, šalju jula meseca u Arhangelsk nove trupe. Njihov cilj nije samo da zadrže municiju i vojni materijal, koji su saveznici isporučili, već i da obrazuju „nezavisnu rusku vojsku”. 2-og avgusta ruski oficiri proteruju boljševike iz oblasti Arhangelska i sa engleskom pomoći sastave vladu, kojoj je na čelu N. Čajkovski, stari revolucionar, veoma omiljen u Engleskoj, gde je bio u izbeglištvu.

Na Volgi, u Samari, koja je oslobođena zahvaljujući saradnji Čeha (8 juna), jedna grupa revolucionarnih socijalista i poslanika raspuštene ustavotvorne skupštine sastavlja „Odbor članova ustavotvorne skupštine” i daje mu veliki značaj kao „početku sveruske moći”. 1-og avgusta „narodna vojska”, koju je taj Odbor sakupio broji 8,500 dobrovoljaca i 2.200 vojnika mobilizovanih među tamošnjim stanovništvom.^[4] Saveznici obećavaju da će podržavati ovu vladu u cilju obrazovanja „fronta na Volgi” — od Samare do Kazana. Ovaj „front” je zaista stvoren krajem jula i početkom avgusta, 1918, ali je i suviše udaljen od severnih oblasti, pa pomoć saveznika ne može da stigne; zbog toga je front napušten u toku septembra—oktobra. Kazan, zauzet 7 avgusta, napušten je 10 septembra, a Samara 8 oktobra.

U Sibiru antiboljševici i saveznici ratuju sa više uspeha. Englezi su tamo uputili admirala Kolčakova, da na krajnjem istoku sakupi vojsku. S druge strane, Francuzi i Česi uporno traže da se sastavi jedna jedina „sveruska” vlada. Posle dugih pregovora na kongresu u Ufi, 8—23 septembra, 1918, političke stranke i razne ruske vlade^[5] sastavljaju novu vladu. Na čelu te vlade je umereni revolucionarni socijalist, N. Avksentijev, a njeno sedište je u Omsku u Zapadnom Sibiru. Vlada, međutim, ne uspeva da učvrsti svoj autoritet. 1-og decembra obaraju je desničarski oficiri, tajno potpomognuti od strane Engleza, a na njeno mesto dolazi lična vlada admirala Kolčaka, koji uzima titulu „najvišeg šefa”.

Razumljivo je da se boljševici i „beli” najviše otimaju o plodne oblasti na jugu, u blizini moskovskog centra. Baš u tom času pomoć od saveznika nikako ne stiže. Saveznici u stvari ne misle da ozbiljno učestvuju u toj borbi, dok ne završe rat sa centralnim silama, t. j. kada im više ne bude potreban „istočni front”.

Kako antiboljševički šefovi predviđaju na jugu pobedničku ofanzivu boljševika, čim te oblasti napuste Austro-Nemci, oni se trude da saveznike nagovore da što pre pošalju pomoć. Komandant savezničke vojske na rumunskom frontu, general Bertelo, obećava da će poslati 150.000 ljudi (12 divizija), koje će da se iskrcaju u Odesi; sporazumevši se da će bogate rezerve sa rumunskog fronta biti stavljene na raspoloženje Rusima i da će ih bogato snabdeti ratnim materijalom. 19 decembra, 1918 u Odesi se iskrcala jedna divizija, nad kojom je oko polovine januara preuzeo komandu general Anselm. Sa svoje strane su Englezi proširili „domen svog uticaja” i na Kavkaz i od novembrea, 1918, drže tamo jednu diviziju.

Projekt boljševičkog mira. — Namere generala Bertelo-a nailaze na pariskoj konferenciji mira na ozbiljan otpor savezničkih delegata. Dok Pišon i Orlando odobravaju te namere, Lojd Džordž, Vilson i Klemanso nikako ne pristaju uz njih na skupovima od 1-og i 21-og januara, 1919, navodeći da je 150.000 ljudi malo za efikasnu intervenciju, a da niko ne bi hteo da pošalje više u zemlju gde će trupe verovatno da se demoralizuju. Umesto vojne pomoći Lojd Džordž predlaže, a Vilson usvaja, drugi jedan projekt, t. j. da se pretstavnici svih „delova ruskog naroda” pozovu na ostrvo Prinkipo i da se dogovore.

Boljševici (4 februara) hitno prihvataju predlog i pristaju na sve moguće ustupke saveznicima. Međutim, pretstavnici antiboljševičkih vlada ne pristaju ni na kakvu vezu sa „zločinačkim uzurpatorima” i projekt za konferenciju propada. Tri dana docnije, Vilson u dogovoru sa Lojd Džordžem, pošalje u sovjetsku Rusiju Bulita, mladog atašea amerikanske delegacije na kongresu mira, da ispita uslove za mir na osnovu predloga boljševika. 14 marta, potpisan je u Moskvi projekt za mir, pun primamljivih ustupaka: sve će ruske vlade da zadrže svoje teritorije, ekonomska blokada će biti podignuta, biće proklamovana opšta amnestija, a trupe će biti opozvane i razoružane, i t. d. Međutim stanje duhova u Evropi pokazuje izvesne izmene, jer „bele” vojske odnose neke pobede, a boljševici i suviše jasno izražavaju želju za izazivanjem „svetske revolucije”. I tako ponude sovjetske vlade ostaju bez ikakvog dejstva.

Treća Internacionala. — Dan kasnije posle poziva, koji je sovjetima upućen da dođu na Prinkipo (22 januara, 1919), Lenjin poziva sve svetske komunističke stranke da dođu u Moskvu i da definitivno organizuju „Treću Internacionalu”. Treća Internacionala pripremljena je već za vreme svetskog rata, na kongresu socijalista levičara, održanom u Cimervaldu (od 5 do 9 septembra, 1915) i u Kintalu (od 5 do 9 februara, 1916), gde je, uprkos socijalistima-patriotama iz Druge Internacionale, triumfovala boljševička parola „hitan mir bez aneksija”. Stvorena je na moskovskom kongresu od 2 do 6 marta, 1919 i pored toga što nije bilo dovoljno delegacija i što su naglavnije stranke: engleska, američka, i t. d., sasvim izostale. Proglas kongresa, koji je objavljen 10 marta, prihvata mogućnost neodložnog obaranja kapitalističkog režima i izjavljuje da je nastupila „nova revolucionarna era”. Zamišljen je plan po kojem bi se izvela revolucija u svim državama centralne Evrope, a najpre u Nemačkoj, gde su zaista izbile tri pobune, koje uguši Noske, a zatim u Mađarskoj gde se, u sporazumu sa Lenjinom, Bela Kun domogne vlasti. Dokumenta, koja su zaplenjena u Radekovoj kancelariji u Vilmersdorfu, očigledan su dokaz da su boljševičke namere mnogo prevazilazile ono što je ostvareno. U isto vreme otkrivena je njihova delatnost u Indiji, Aziji, Avganistanu i t. d.

Neuspeh savezničke intervencije. — Intervencija saveznika nije dovoljno organizovana, ni dovoljno jaka, pa ne može da ima uspeha.

U Odesi Francuzi imaju svega 12. 000 ljudi, od kojih su 6. 000 Grci i Poljaci. Oni ne mogu da se odupru sovjetskim trupama. Kako im, ma da su oni to očekivali, Ukrajinci pod komandom Petljure, voće ukrajinskih separatista, nisu ukazali nikakvu pomoć, već i sami morali, pošto su iz Kijeva proterali hetmana Skoropadskija, da napuste tu varoš, Francuzi se, posle poraza kod Nikolajeva i Kersona, povlače ka Odesi. Prisiljena žalbama poslaničkoj komori, francuska vlada daje nalog da se Odesa evakuira u roku od 3 dana, počevši od 3 aprila.^[6]

Ni Englezi ne uspevaju da se održe u Kavkazu. U toku juna-jula oni evakuišu Baku, jula-avgusta 1919 Tiflis, a Batum godinu kasnije 9 i 10 jula, 1920.

I drugi jedan engleski pokušaj na Baltiku ima istu sudbinu. „Beli” Rusi su na toj strani bili organizovali „severni front”', sastavljen od 3. 500 ljudi, koji su se od kraja 1918 borili protiv boljševika, a bili su u savezu sa Estoncima, kojima je komandovao general Lajdoner. Na zahtev engleskog generala Marča, sastavljena je u Revalu od 11 do 19 avgusta, 1919 „demokratska ruska vlada”, koja priznaje nezavisnost Estonije i na taj način dobija njenu vojnu pomoć za pohod na Petrograd. Pošto je regrutovao vojsku od 20.000 ljudi i dobio pomoć od Engleske, general Judenič počinje ofanzivu 4 oktobra, 1919. Za sledeće dve nedelje oni su stigli do Gačine, Pavlovska i Krasnoeg Sela. 20 oktobra nalaze se na nekoliko kilometara od Petrograda; u tom odlučnom času Estonci otkazuju pomoć. Boljševici, koje vodi Trocki, organizator crvene vojske, jurišaju i opkole vojsku. Engleska flota, koja je iz Kronštata pošla za Rigu ne uspeva da spreči te vojne operacije, pa je general prisiljen da se odmah povuče (2—14 novembra). 1-og decembra se odriče komande, a 5 decembra je demokratska vlada raspuštena.

Neuspeh Kolčaka u Sibiru. — Admiral Kolčak, kojega je Denjikin priznao za „najvišeg šefa”, okružen je u Omsku od najsjajnijeg diplomatskog kora, među kojim je francuski general Žanen i engleski Gajde i ruskog generala Pepeljaeva, Kolčak januara meseca, 1919, sastavlja plan borbe protiv Moskve. Njegove tri vojske, koje broje 120.000—130.000 ljudi, zauzimaju Ufu (13 marta), a aprila napreduju do Novuzemska, Bugulme, Elabuge, Glazova i Vjatke.

Već maja meseca dolaze do izraza sve slabe tačke ovog poduhvata. Gajda se posvađa sa Kolčakom i daje ostavku, sibirski seljaci, koji su pod jakim uticajem boljševičke propagande, neće da se bore i izazivaju u pozadini više pobuna. Administracija u Sibiru je ne može biti gora; iskorišćavanje vojnika i činovnika dovodi stanovništvo do ogorčenja. I oko samog Kolčaka prave se spletke, a on je sve nervozniji, tako da više nije u stanju da u rukama drži svu vlast, a ne pristaje da je ni sa kim podeli. Saveznici su, ipak, još uvek spremni da ga podržavaju, pod uslovom da dâ demokratska obećanja. On na to pristaje 4 juna. Međutim, njegova je vojska u punom povlačenju. Već 14 oktobra Omsku preti velika opasnost od boljševika, koji ga zauzimaju 14 novembra. U Irkucku gde se sklonila Kolčakova vlada, nailazi se na stranke, koje su sklone boljševicima, tako da Kolčak gubi i preostali autoritet. Kako transibirski put čuvaju Česi, kojima je vlada njihove zemlje preporučila da ostanu neutralni, Kolčakove trupe su prisiljene da se peške povlače kroz tajgu po strahovitoj hladnoći, ostavljajući za sobom bezbrojne žetve.

Kolčak je iz Omska pošao sa sedam vozova, koje je bio prisiljen da napusti na putu i da nastavi put češkim vozom. Još nije ni stigao u Irkuck, a tamo je već izbila pobuna, koju su pripremili revolucionarni socijalisti. Na zahtev ministara, on se odriče svoje dužnosti 4 januara, 1920 i traži zaštitu kod savezničkih pretstavnika, kojima daje na čuvanje depo zlata, koji je sobom doneo. Na stanici u Irkucku 14 januara, Česi ga prepuštaju revolucionarima, koji prete da ne propuste voz. Osuđen je od boljševika, kojima su revolucionarni socijalisti prepustili vlast i streljan 7 februara, u času kada se njegova vojska u povlačenju približila varoši.

Zbog toga vojska kreće ka Krajnjem Istoku, gde se japanska okupacija proširila do ušća Amura i na severu do Sahalina. Pod zaštitom japanskog garnizona stvorena je u Vladivostoku još jedna „bela vlada”, koja se drži do 25 oktobra, 1922; i zaista čim se završila japanska okupacija u varoš su ušli boljševici.

Neuspeh Denjikna i Vrangela u Južnoj Rusiji. — Posle smrti generala Aleksejeva (8 oktobra, 1918), general Denjikin preuzima komandu „oružanih snaga Južne Rusije „i smešta se u Ekaterinodaru u severnom Kavkazu. Njegova vojska dostiže broj od 150.000 ljudi, jer se od maja do oktobra regrutuju mnogi vojnici i kozaci. Vojska najpre postiže niz uspeha. Zauzima Harkov i Caricin na Volgi (24 i 30 juna), ulazi u Kijev (30 avgusta), napreduje ka severu u pravcu Moskve, zauzima Kurks (20 septembra) i Varonež (30 septembra).

Međutim, posle zauzeća Orela, počinju poteškoće. Kozaci, koji pretstavljaju najveći deo vojske, neće da idu napred; njima ne ide u račun da napuste bogate južne krajeve i da osvajaju opustošeni sever. Stanovništvo, koje je „bele” dočekalo kao oslobodioce, uskoro se razočaralo i u njima počelo da gleda velike posednike, koji jedino žele da povrate zemlje, koje su im seljaci oduzeli, Administracija zauzetih krajeva rukovodi se samovoljom i grubom silom. General Vrangel piše Denjikinu: „Rat je postao izvor bogaćenja”. Denjikin nije u stanju da popravi situaciju. Oficiri, koji su većinom monarhisti, smatraju da je Denjikin i suviše „u levo”, dok levičari opet smatraju da je njegova vlada izrazito „u desno”. Njegov neuspeh je neizbežan, kada se kozaci reše da se povuku na svoje zemlje. Najpre gotovo bez ikakvog otpora stižu do Rostova (početkom januara, 1920), zatim posle evakuacije Rostova (9 januara) i Ekaterinodara (4 marta) stižu do Crnog Mora u Novorosijsk. Krajem marta 1920 evakuisan je jedan deo morem na Krim; ostatak i to najveći deo, sastavljen od donskih kozaka kapitulira. Denjikin daje ostavku i putuje u inostranstvo, pošto je prethodno, 4 aprila, 1920, imenovao za svog naslednika, svog takmaca, veoma popularnog među oficirima, generala Vrangela.

Vrangel uspeva jedino da odloži definitivnu evakuaciju. On vraća ostatak vojske na Krim, a to su 20.000 dobrovoljaca i 12.000 kozaka. Pošto je ohrabrio vojsku i ponovo uspostavio disciplinu, on preduzima, od juna do septembra, 1920, tri vojna pohoda u pravcu Dnjepra i Kubana. Kada je odbio da prekine borbu, engleska vlada neće više da mu pomaže. Francuska vlada ga, naprotiv, hrabri i službeno priznaje njegovu vladu (10 avgusta).

Boljševici su, u međuvremenu, na brzinu završili rat sa Poljskom i prebacili 3 novembra protiv njega sve svoje snage. Vrangelova vojska je, međutim, izgubila 60 od sto svoje oružane snage, obeshrabrena je, napušta svoj ratni materijal, povlači se u neredu. Pošto je neprijatelj osvojio zemljouz Perekop (8—9 novembra), progoni je po Krimu. Kako više nije u stanju da se odupre, Vrangel sakupi u lukama 126 lađa, koje 13 i 14 novembra ukrcaju 135. 000 ljudi, od kojih je bilo 70.000 vojnika i prevezu ih do Carigrada, posle teškog puta.

Međutim, Vrangel ne smatra da je njegova vojska razbijena, ne odriče se ni vlasti ni namere da produži borbu protiv boljševika. Ovaj ga stav dovodi do sukoba sa saveznicima. Francuska, koja mu je pomagala za vreme evakuacije, odbija da ga i dalje podržava i 17 aprila, 1921, izjavljuje da više ne priznaje njegovu vojsku. Od 4 avgusta do 14 novembra, borci-izbeglice smešteni su po vojnim logorima na Galipoljskom poluostrvu i na ostrvu Lemnosu, odakle su kasnije prevezeni u Bugarsku i u Jugoslaviju.

Emigracija. — Počela je već novembra, 1917, a za vreme dveju evakuacija Novorosijska i Krima dobila je ogromne razmere. Sem kozaka, vojnika, oficira „bele vojske”, pretstavnici klasa, kojima je oduzeto građansko pravo, i koji su izloženi progonu od strane Čeke^[7], veliki posednici, industrijalci i bankari, naučnici i književnici, političari, novinari, advokati, lekari, umetnici, glumci, muzičari... u masama napuštaju Rusiju.

Ova emigracija, jedinstvena na svetu po svojim razmerama i svojim društvenim sastavom, broji, prema najverovatnijim statistikama, oko milion ljudi. Statistika specijalne komisije Društva Naroda ocenjuje da je broj ruskih emigranata 1932 godine 844.000, od kojih se skoro polovina sklonila u Francusku (oko 400.000), oko 150.000 po slavenskim zemljama, 120.000 po zemljama, koje se graniče sa Rusijom, a 100.000 u Kinu i u Mandžuriju.

Emigranti su se navikli na svoj novi način života. Oni, koji pripadaju slobodnim profesijama nastavljaju, u granicama mogućnosti, svoj raniji rad i među njima ima odličnih pisaca, naučnika i čuvenih umetnika. Veći je deo onih, koji moraju da sebi obezbede egzistenciju manuelnim radom po fabrikama ili poljima za obrađivanje. Politički se dele na mnogobrojne stranke, koje se kreću od socijalizma do ekstremne monarhističke desnice.

Uzroci neuspeha „belih”. — Mnogobrojni su uzroci, koji objašnjavaju neuspehe „belih”. Najpre vojni uzroci: odlični ruski generali prelaze na stranu boljševika, oduševljenje mladih pristalica sovjeta, povoljni strateški položaj „crvenih”, koji su vladali unutrašnjim glavnim linijama, dok su se njihovi protivnici borili u usamljenim grupama po raznim tačkama periferije.

Zatim ekonomski uzroci: prirodna bogatstva južnih krajeva, koji su privlačili „crvene” i siromaštvo severnih, gde je snabdevanje „belih”, u koliko su napredovali, bilo sve teže.

Naročito društveni uzroci: narodne mase, kojima su boljševici davali najprimamljivija obećanja, a naročito seljaci, koji su, pošto su oduzeli zemlje svim starim vlasnicima, sa nepoverenjem sretali „belu” vojsku, koja je baš sastavljena od tih vlasnika, žrtava revolucije.

Najzad politički uzroci: nepoverenje, koje su razne narodnosti starog carstva, pokazivale prema „belim”, koje su smatrale centralistima, neprijateljima autonomije; ponašanje „belih”, koji su stanovništvo naprosto pljačkali, kao i kasna pomoć saveznika, koji su u prvoj neodlučnosti da li treba voditi borbu protiv sovjeta, pod uticajem onih koji su isticali podvojena mišljenja, propustili pogodno vreme, kada sovjeti još nisu bili utvrdili svoju vlast, ni potpuno organizovali crvenu vojsku.

Rat sa Poljskom. — Počinje 1920, aprila meseca, ulaskom u Ukrajinu poljskih trupa, koje zauzimaju Kijev. U maju ofanziva „crvenih” prisiljava napadača na povlačenje. Juna su Poljaci ponovo u povoljnom položaju. Jula meseca ih druga ofanziva crvenih dovodi do samih vrata Varšave. Avgusta meseca Poljaci reformišu svoju vojsku, oslobađaju prestonicu i nanose „crvenima” težak poraz. Sovjeti su prinuđeni na pregovore, posle kojih potpisuju privremeni ugovor o miru, u Rigi, 12 oktobra, 1920. Definitivnim ugovorom, koji je zaključen u Rigi, 18 marta, 1921, Rusija se odriče 4 i četvrt miliona stanovništva, Belorusa, Ukrajinaca, Velikorusa i gubi jedan deo zemlje, veličine 100. 000 km², koji je deli od Litve.

Odnosi sovjeta sa spoljnim državama; prvi internacionalni ugovori i konferencije. — Prvi su ugovori zaključeni sa narodnostima, koje su odvojene od Rusije. To su ugovori o miru i o trgovini od 1920; 2 februara sa Estonijom, 12 jula sa Litvanijom, 11 avgusta sa Letonijom, 14 oktobra sa Finskom. Ovim ugovorima Rusija gubi 47.550 km² i 1.110.000 stanovnika u Estoniji, 51.500 km² i 2,258.000 stanovnika u Litvi, 65.790 km² i 1,850.662 stanovnika u Letoniji, 387.426 km² i 3,336.940 stanovnika u Finskoj ili skupa 552.266 km² i 8,555,562 stanovnika. Ako ovome dodamo 259.000 km² i 15,800.000 Rusa, koji su pali pod poljsku vlast, 40.000 km² i 2,750.000 stanovnika u Besarabiji, koje je anektirala Rumunija, 17.600 km² i 492.000 stanovnika iz oblasti Karsa, koji je ustupljen Turskoj 1921 godine, marta, gubici, koje je Rusija podnela dostižu skupa 868.866 km² i 27,597. 562 stanovnika.^[8]

Uskoro zatim sovjeti pregovaraju i sa velikim silama, čiji se stav prema njima menja u istoj meri u koliko se i njihovi uspesi sve više potvrđuju. Lojd Džordž, koji je u samom početku bio uveren da će oni uspeti, nastoji da s njima dođe do direktnih pregovora. Njegovom inicijativom jedna sovjetska delegacija sa inžinjerom Krasinom na čelu dolazi u London već 31 maja, 1920. Boljševici, međutim, neće da priznaju dugove Rusije, niti hoće da se odreknu boljševičke propagande po britanskim kolonijama. Pregovori su odloženi zbog rata sa Poljskom, u kojem Lojd Džordž uzalud hoće da posreduje, nastavljeni posle privremenog mira u Rigi, a rezultat im je prvi trgovinski sporazum sa Engleskom, potpisan 16 marta, 1921.

Druge trgovinske sporazume zaključila je sovjetska Rusija sa Nemačkom, 6 maja, Norveškom, 2 septembra, Austrijom, 8 decembra, Italijom 26 decembra, 1921, Švedskom, 1 marta, i sa Čehoslovačkom 5 juna, 1922.

Lojd Džordž i dalje upućuje politiku na saradnju sa sovjetskom Rusijom. Na konferenciji u Kanu (6 januara, 1922), gde se proučavaju mogućnosti da se države opustošene ratom ekonomski podignu, naročita pažnja obraća se na Rusiju; Sovjeti su pozvati na konferenciju u Đenovu (10 aprila — 17 maja, 1922). Dok su se moskovski delegati na toj konferenciji ponašali nepomirljivo, saveznici su bili krajnje nesložni. I, zaista, dok je Lojd Džordž spreman da sa sovjetima ozbiljno pregovara, Francuska i Belgija traže od njih da priznaju pravo vlasništva stranaca u Rusiji. Sa svoje strane boljševici traže zajmove, da uspostave finansije svoje zemlje.

Da bi se izišlo iz ćorsokaka u kojem se nalaze pregovori, rešava se da se sazovu stručnjaci na konferenciju u Hag (15 juna— 26 jula, 1922). Dve stranke su tu još nepomirljivije nego u Đenovi. Litvinov, koji je zamenio Čičerina, vođu sovjetske delegacije, ne pristaje na pregovore o ruskim dugovima, ni o kompenzacijama stranim državljanima, čija su preduzeća prešla u državne ruke, dok se god novoj Rusiji ne odobre krediti. Konferencija je zaključena bez ikakvog rezultata.

Dok su sa saveznicima javno pregovarali u Đenovi, Sovjeti su sa Nemačkom koja ih de jure priznaje, zaključila tajni ugovor u Rapalu, 16 aprila, 1922. Kako Nemačka još uvek okleva između zapada i istoka, ovaj ugovor podvlači sovjetsku težnju da istočne zemlje organizuju protivu zapadnih. Sovjetska diplomatija je 1921 godine, 26 februara, zaključila ugovor o prijateljstvu sa Persijom, 28 februara sa Avganistanom, 18 marta sa Turskom, a ti ugovori uvek de jure priznaju sovjetsku vladu.

Na međunarodnoj konferenciji u Lozani (4 decembra, 1922—5 februara, 1923 i 23 aprila—27 jula, 1923), na koju su Sovjeti pozvani da „pošalju pretstavnike koji će da učestvuju u diskusiji o moreuzima”, Čičerin bez ikakvog uspeha brani tursko gledište, koje se u izvesnoj meri slaže sa gledištem Rusije. Ma da je sporazum o moreuzima nepovoljan po njihovu zemlju, Sovjeti ga potpisuju.

Pre kraja konferencije dolazi između Rusije i Engleske do ozbiljnog sukoba. U vodama Murmanska uzapćene su neke engleske ribarske lađe. Sovjetima je 8 maja, 1923 upućena nota, koja zahteva „punu i potpunu satisfakciju”. Sovjeti daju satisfakciju 11 juna.

Unutrašnja situacija: sistem „ratnog komunizma”. — Do 1920, unutrašnja situacija kod Sovjeta, veoma je teška. Neophodna potreba da se svi prihodi centralizuju i upotrebe u borbi protiv „belih” vojski, koje napadaju sa svih strana, prisiljava Sovjete da neograničeno prošire kompetentnost države i da stvore režim, koji u osnovi je „državni kapitalizam”, ma da Lenjin naziva te mere imenima, pozajmljenim iz „socijalističke” terminologije, da tom periodu da obeležje prelaza ka socijalizmu.

Čim su se oslobodili građanskog rata i preneli na nekoliko organa upravljanje državom u rasulu, boljševici počinju da primenjuju sistem, kojeg oni sami nazivaju „ratnim komunizmom”. Ideal kome teži ovaj sistem je potpuno ukidanje trgovine, ove „buržujske” razmene proizvoda, kao i osnove te razmene, novca i, najzad, postizanje „prirodne razmene” industriskih i poljoprivrednih proizvoda. Kako su po fabrikama radnici već u potpunoj zavisnosti od države, pa čak i potpuno militarizovani, preostaje da se od seljaka oduzme višak žita, koje je potrebno za ishranu vojske, činovnika, radnika i svih gradskih stanovnika, kojih je 1920 trideset pet miliona.

Ovaj zadatak je poveren radničkim „brigadama”, koje odlaze u sela i samim siromašnim seljacima, „bednjacima”, koji se organizuju u naročite odrede. 22 decembra, 1920, Lenjin sa zadovoljstvom utvrđuje da su količine žita dovoljne: „320 miliona puda pre revolucije: to je otprilike minimum bez kojeg se ne može ništa da počne. Prva godina revolucije dala je 50 miliona puda: glad, beskrajna beda. Druga godina daje 100 miliona... Treća (1919-20) 200 miliona... Broj se udvostručavao iz godine u godinu... Prvi put smo zadovoljni: imaćemo na raspoloženju količinu od 300 miliona. Bez ovakve količine je nemoguće i misliti o podizanju industrije, o uspostavljanju saobraćaja, nemoguće je čak i pomisliti na teški posao elektrifikacije Rusije. 1920—1921 zahvaljujući rekvizicijama, komesarijat za ishranu uspeva da se snabde sa 350 miliona puda. U tome uspeva jedino zato što silom uzapćuje sve rezerve, koje seljaci žele da sakriju.

Posledice „ratnog komunizma”. — Ovaj ekonomski sistem dovodi do naglog opadanja proizvodnje. Seljaci najpre napuštaju intenzivan rad, a zatim smanjuju i useve; 1920 se obrađeno zemljište za polovinu smanjilo. Rezerve su tako veoma smanjene. Budžetski deficiti pokrivaju se inflacijom, pa novac sve više gubi vrednost. Kupovna snaga radničkih nadnica se naglo smanjuje i radnici napuštaju fabrike i odlaze u sela. Proizvodnja nacionalizovane industrije pretstavlja 1921 svega 14 od sto od predratne. Ukidanje trgovine dalo je maha tajnoj trgovini u kojoj sve možete dobiti, ali po basnoslovnim cenama. Radnici kradu predmete izrađene u fabrikama i odlaze da sami potraže žita u produktivnim gubernijama.

Posle prve slabe žetve, 1921—1922, pojavljuje se glad. Stanovništvo južnih krajeva i sa Volge napušta sela i upravlja se ka varošima. Naročiti „odredi za zaustavljanje” moraju da im prepreče put. Putevi su prepuni karavana kola; ljudi idu bez cilja, ka nepoznatim krajevima, kod „indiskog kralja”... Ako možemo da poverujemo statistikama, ova glad, kojoj nije bilo ravne, kosi oko 5 miliona žrtava; međutim, ovaj broj ne odgovara istinitom, mnogo većem. 1920 i 1921, nezadovoljstvo seljaka izbija u mnogim pobunama, u zapadnom Sibiru, na Volgi, u tambovskoj i rjazanskoj guberniji, i t. d. i sami mornari iz Kronštata dižu pobunu, što na boljševike ostavlja jak utisak.

„Otstupanje”. — Lenjin mora da prizna da se prevario: „Iskustvo dokazuje da je nagli prelaz na socijalistički oblik vlade iznad naših snaga... Seljak više neće da podnosi veze, koje su se između nas uspostavile... Moramo da vodimo računa o ogromnoj masi stanovništva...” I on se rešava da počne „ozbiljno otstupanje”, t. j. kako on otvoreno kaže, da se prekine sa rekvizicijama, a da se „uspostave poreze, slobodna trgovina, a to u velikoj meri pretpostavlja, vraćanje kapitalizmu”.

Jula i avgusta, 1921, objavljeni su mnogi dekreti, koji određuju ove opšte izmene. To je „Nova Ekonomska Politika” ili Nep. Lenjin i stranka se teše da je to uzmicanje da bi se bolje skočilo. Pa ipak, „otstupanje” ne nailazi na dobar prijem kod mnogih komunista, tako da Lenjin, koji će uskoro ozbiljno da se razboli, mnogo gubi od svog autoriteta. I Nep neće dugo da potraje.

II. Nep i borba o vlast posle Lenjina (1923—1927)

S. S. S. R. i ustav od 6 jula, 1923. — Sovjetska vlada ulazi u drugi period postojanja novog federalnog ustava i novog naziva S. S. S. R. (Savez Sovjetskih Socijalističkih Republika) odakle su isključene reči „ruski” i „federativnih”, koje su bile u starom nazivu. Ugovorom, koji je potpisan 30 decembra, 1922, četiri glavne i „nezavisne” republike, Ruski Federativni Sovjetski Savez, Bela Rusija, Ukrajina i Transkavkaz, t. j. Azerbeđan, Đurđijanska i Jermenska, grupisane su u federativne zemlje, obrazuju pravi S. S. S. R. Krajem 1924, dve „nezavisne” republike, Uzbekistan i Turkmenistan, ulaze u Savez, koji tada ima 15 „autonomnih teritorija” — to je ime, koje se daje narodnostima, koje su najmanje po broju, a najniže po civilizaciji — i 15 „autonomnih republika”. Od ovih 30 „teritorija” ili „republika”, 23 pripadaju Ruskom Federativnom Sovjetskom Savezu.

5 decembra, 1929, pridružila se i sedma republika, Tađikistan, koja je do tada bila autonomna teritorija, a zatim autonomna republika u području Uzbekistana. Od 1930, savez je sastavljen od 15 „autonomnih republika” i 18 „autonomnih teritorija”; 24 od ovih „republika” ili „teritorija” pripadaju Ruskom Federativnom Sovjetskom Savezu.

Popisi od 1926 daju, o teritoriji i stanovništvu sedam saveznih republika, sledeće rezultate:

Republike	Površina u km2	Stanovništvo
Ruski Fed. Sovj. Savez	19,758.000	100,000.000
Ukrajina	452.000	29,020.000
Belorusija	126.800	4,983.900
Transkavkaz	187.120	5,872.741
Uzbekistan	186.300	4,447.600
Tađikistan	154.100	827.400
Turkmenistan	491.200	992.000
Ukupno u S. S. S. R.	21,355.520	146,963,641[9]

Organi Saveza su kongres sovjetskog Saveza, čiji način glasanja ide u prilog varošima, prema tome u prilog radničke klase; centralni izvršni odbor Saveza, koji bira kongres, da vlada između zasedanja kongresa, a sastavljen je od dva doma: Sovjeta Saveza i Sovjeta narodnosti, koji imaju podjednaka administrativna i zakonodavna prava, ali od kojih prvi pretstavlja stanovništvo Saveza u celini, a drugi stanovništvo po njihovim odnosnim narodnostima; pretsedništvo centralnog izvršnog odbora, koje je na vlasti između zasedanja ovog poslednjeg, a sastavljeno je dve trećine od odeljenja dvaju domova, a ostatak od devet članova, koje domovi zajednički biraju; savet narodnih komesara saveza, koji grupiše činovnike „komesarijata Saveza” i takozvanih „pojedinačnih” komesarijata.

Narodni komesarijati dele se na „komesarijate saveza”, „pojedinačne komesarijate” i „autonomne komesarijate”. Prvi — spoljnji poslovi, vojska i mornarica, spoljnja trgovina, saobraćaj, pošte i telegrafi — zajednički su za sve savezne republike, koji u ovim područjima imaju samo svoje „opunomoćene izaslanike”, koji su sasvim potčinjeni saveznim komesarima. Drugi — narodna ekonomija, snabdevanje, rad, finansije, nadzor seljaka i radnika — postoje u isto vreme i u središnjoj vladi i u republikama Saveza; treći — unutrašnja dela, pravda, poljoprivreda, nastava, narodno zdravlje, društvena osiguranja — postoje samo u republikama Saveza. Tako izgleda da ovi poslednji imaju izvesnu autonomiju. Međutim to nije tačno, jer mesni „pojedinačni komesarijati” i „autonomni komesarijati” nisu suvereni na svojim područjima: oni su više ili manje potčinjeni Savezu, koji nadzire uiutrašnju trgovinu, ima u rukama sva velika industriska preduzeća, pravo raspolaganja mesnim budžetima, određuje način obrađivanja i iskorišćavanja zemlje, utvrđuje podlogu za kolonizaciju, daje osnovne principe pravosuđa, pravnog postupka, građanskog i krivičnog zakonika, upravlja nastavom i narodnom higijenom. Pretsedništvo centralnog izvršnog odbora. može da poništi bilo koje rešenje mesne vlasti. Nasuprot tome, dekreti centralnog izvršnog odbora. automatski se primenjuju na sve delove Saveza. Nezavisnost saveznih republika je u toliko manje moguća, u koliko su sve ustanove potčinjene vlasti komunističke stranke, a zatim što se sve poteškoće, koje se ukažu u odnosu između centralnih i pokrajinskih organa, mogu lako da reše jednostavnim premeštanjem odnosnih činovnika. Sovjet narodnosti, neka vrsta „donjeg doma”, veoma dobro zastupa narodnosti, kojima su 1917 boljševici bili obećali slobodu, koja je mogla da znači i otcepljenje, ali poslanici Saveza ruskih federalnih republika gde 73,5% stanovništva pretstavljaju Velikorusi, imaju tamo većinu; kako je, s druge strane, „pretstavništvo narodnosti” pod vlašću kongresa Sovjeta, ono ne može da ima nikakvog uticaja na opštu politiku Saveza.

Prema Ustavu, Savez je otvoren svakoj „socijalističkoj republici”, bez obzira na narodnost, jer, u skladu sa njegovim osnovnim načelom, Savez mora i može da postane, preko tih postepenih udruživanja, jedan svetski savez. Ustav isto tako tvrdi da svaka republika Saveza ima pravo i da se povuče. U samoj stvari, sovjetski pravnici izjavljuju da ovo pravo ima samo „izjavnu” važnost i da svaki pokušaj da se izmeni „sadašnji suverenitet neke efektivne republike, treba da se smatra kao „početak narodnog i protivrevolucionarnog pokreta”. U predgovoru Ustava čitamo izjavu da je S. S. S. R., suprotno državama, koje su i dalje ostale „na polju kapitalizma”, osigurao slobodu naroda i ravnopravnost, miran zajednički život i bratsku saradnju među narodima”; međutim, ni tekst Ustava, ni, na prvom mestu, njegova primena ne opravdavaju ovo tvrđenje. Ukratko, Savez je federalan samo po izgledu. Republike od kojih je sastavljen potčinjene su njegovoj vlasti, kao što je i on sam diktaturi komunističke stranke, čiji centralni odbor i politički biro, što znači glavni sekretar, rešavaju kakva će politika da se vodi.

Nep i oporavljanje. — Zahvaljujući tome što je građanski rat završen, a zatim ustanovljavanju Nep-a snaga proizvodnje jača i Rusija dolazi do svog ekonomskog jedinstva. Sovjeti raspolažu ogromnim ekonomskim kompleksima, ugljem na Doneku, petrolejem sa Kavkaza, žitom iz Ukrajine, sa Volge i iz Zapadnog Sibira, gvožđem sa Urala i ziratnom zemljom stepa.

Neograničene rekvizicije žita zamenila je uobičajena poreza u naturi, pa je uverenje da će moći da uživaju u svojim dobrima, potstaklo seljake da povećaju količine useva i da prošire ziratno zemljište. Velika industrija reorganizovana je po trgovačkim načelima, pa se radnici vraćaju u fabrike, koje su bili napustili. Mala industrija delimično je vraćena privatnim vlasnicima. Uspostavljanje slobodne prodaje robe i otvaranje pijaca, ponovo daju mogućnosti da se obrazuje privatni kapital i da uskoro zahvati najveći deo trgovine na veliko. Razvoj unutrašnje trgovine potpomaže i stabilnost novca; sovjetske rublje, koje su 1924 izgubile svaku vrednost, povučene su iz opticaja i zamenjene novom novčanom jedinicom, červoncem.^[10] Spoljnja trgovina, koja je bila gotovo neznatna, razvija se iz čiji kurs u početku garantuju zlatna podloga i strane devize. Poreze, koje su za vreme „ratnog komunizma” bile potpuno ukinute, ponovo su uspostavljene i 1923 vlada se trudi da sastavi prvi redovan budžet. Stanovništvo, koje je prema nepotpunim statistikama iz 1920 bilo znatno opalo, počinje naglo da raste,^[11] iz godine u godinu, a i sve grane narodne ekonomije, koje su najviše pretrpele, osetno povećavaju svoju proizvodnju.

Nesporazumi u stranci i prva „objašnjavanja”. — Nep, pored svega, zabrinjuje neke članove komunističke stranke. Zinovjev, petrogradski diktator, prvi se podiže protiv stvaranja „nove buržoazije”. Trocki predviđa razvoj privatnog kapitala i otvaranje granica stranim proizvodima. Staljin, glavni sekretar stranke 1925 godine, dolazi do saznanja da među radnicima, koji su se vratili u fabrike i među seljacima vlada neki novi duh i da se oni više ne plaše povratka starih posednika. Stvaranje trgovačkih, industrijskih, i kooperativnih organa, koje je došlo kao posledica Nep-a, proizvodi desetine hiljada novih specijalista, koji svojom naukom potiskuju stare diletante stranke. I sama stranka se menja u koliko iščezavaju komunisti „stare garde”, komunisti iz doba „podzemne” borbe, a pojavljuje se nova generacija, koja neće da radi po postavljenom programu, t. j. na svetskoj revoluciji i socijalizaciji Rusije.

Da se nezadovoljnici umire, osamnaest meseci posle usvajanja Nep-a, počinje da se progoni nepman, pretstavnik kapitala, koji se ponovo pojavljuje u obliku spekulacije. Kada je izgnan iz trgovine, kapital se povlači na sela, gde reguliše kupovine žita i sirovina. Kada je i iz sela izgnan, kapital se ulaže u malu kućnu industriju ili u preduzeća za zajmove. Njegova propast još nije definitivna jedino zbog toga što se šefovi stranke ne slažu.

Lenjin, čiji je autoritet do tada zadržavao sve unutrašnje raspre, leži bolestan od 1923. Već za njegova života počinje borba o njegovo nasledstvo. Ta borba dovodi u sukob Trockog, koga imenuje i šef na samrti i koji je opšte smatran kao zakoniti naslednik i Staljina, glavnog sekretara stranke, koji ima već veliku vlast, deli činove, a kojeg podrnjavaju Zinovjev i Kamenjev.

U jesen, 1923, Trocki izaziva prva javna „objašnjavanja”. Opozicija, koja se 1922 složila protiv centralnog odbora i političkog biroa, čiji je on šef, prebacuje vladajućim krugovima da radnike žrtvuju seljacima i da ih smatraju samo „drvenim lutkama”. Opozicija ih čini odgovornim što najbolji radnici napuštaju stranku, čiji je broj, bilo zbog „čišćenja” Od 1921, koje isključuje 190.000 ljudi, bilo zbog odlaska starih i nedovoljnog oduševljenja mladih, veoma smanjen. Opozicija traži da stranka primenjuje „demokratske principe”, fraza, koju Trocki upotrebljava u velikoj demagoškoj kampanji, koja je naročito upravljena mladoj generaciji i vojnim jedinicama. Ona traži pravo pretstavljanja nezavisne „frakcije”, traži da se činovi dodeljuju izborima, a ne imenovanjima, da se tu pusti pre generacija od posle revolucije, nego „stara garda” i da se za centralni odbor vrše ponovni izbori.

Pokušaj za kompromis propada. Tada Staljin po prvi put upotrebljava svoju vlast i šalje Trockog u Kavkaz „iz zdravstvenih razloga”.

Lenjinova smrt i borba Trockog protiv Staljina. — Lenjin umire 21 januara, 1924. Ostavlja „politički testament”, gde izlaže da antagonizam može da dovede do rascepa, a zatim izjavljuje da Staljinova „prostota” i njegovo prisustvo u centralnom odboru znače opasnost za stranku, dok dalje kaže da je Trocki „najsposobniji”, ma da i suviše „uobražen”.

Trocki se služi ovim dokumentom, koji se centralni odbor trudi da prikrije, da ponovo i otvoreno napadne Staljina. U knjizi „Oktobarske lekcije”,^[12] on razvija teoriju stalne revolucije, sebi pripisuje pobedu boljševika nad privremenom vladom i ukazuje na kukavičluk Zinovjeva i Kamenjeva, koji sa Staljinom sastavljaju „triumvirat” ili kako on kaže trojku (zapregu od tri konja). Staljin odgovara akcijom. Učvršćuje svoj položaj u stranci uvodeći u stranku 200.000 radnika „Lenjinove regrutacije” i organizujući u cilju svojih interesa izbore na XIII kongresu stranke, gde njegovi protivnici gotovo liče na optuženike. Međutim, centralni odbor stranke se tek januara 1925 rešava da osudi Trockog; on mora da dâ ostavku na položaj pretsednika „vojnog revolucionarnog saveta”, što ga odvaja od crvene vojske, a zatim je obavešten da će u slučaju da se ponovo odupre nalozima stranke, biti isključen iz političkog biro-a i iz centralnog odbora.

Kad je Trocki uklonjen, Staljin ima da se bori sa svojim jučerašnjim saveznicima, Kamenjevom i Zinovjevom, koji veruje da je neuporedivo jak, jer se oslanja na organizaciju komunističke stranke u Petrogradu. Sukob izgleda kao sukob između doktrina: Staljin brani novu tezu da se u Rusiji, ma kako da je zemlja nazadna, može da „izgradi socijalizam a da se ne čeka revolucija u zapadnoj Evropi”, dok Zinovjev, pretsednik Treće Internacionale, propoveda da treba, najpre, da se ostvari svetska revolucija. Međutim, sukob je čisto lične prirode; Staljinovi protivnici hoće da ga smene sa položaja glavnog sekretara. U tome ne uspevaju ni Zinovjev ni Kamenjev, i pored svoje reputacije „najbližih Lenjinovih učenika” i njihovih uobraženja da su najautentičniji interpretatori „lenjinizma”. Kada decembra, 1925, na XIV kongresu stranke, lenjingradski komunisti predlažu da se glavni sekretar potčini opunomoćenom političkom biro-u, uspevaju samo da se Staljinu prirede oduševljene ovacije. Kujbišev, lutka glavnog sekretara i pretsednik glavnog organa stranke, „centralne komisije za nadzor”, kategorički izjavljuje: „Drug Staljin je uspeo da oko sebe grupiše najbolje snage stranke”. Tada Staljin po prvi put otvoreno istupa, kao „šef” stranke.

XIV kongres označava kraj triumvirata: Zinovjev gubi moć vice-kralja Lenjingrada i njegova je stranka rasturena; Kamenjev je smenjen sa položaja komesara za trgovinu. Međutim se opozicija ponovo stvara zbližavanjem Kamenjeva i Zinovjeva sa Trockim i sa nekim grupama nezadovoljnika. Ova Nep (nova opozicija) protestvuje zbog ustupaka učinjenih Nep-u i odbacuje novu Staljinovu teoriju o mogućnosti da se „socijalizam ostvari u jednoj jedinoj zemlji”. Pribegavajući tajnim sastancima i brošurama, opozicija organizuje pravu zaveru protiv „Staljinove frakcije”. Centralni odbor odgovara na tu akciju isterivanjem Zinovjeva iz političkog biro-a, a zatim isključuje i iz stranke sve pristalice opozicije. 16 oktobra, 1926, šefovi opozicije su prisiljeni da centralnom odboru dadu časno zadovoljenje i da ga mole da primi natrag u članstvo isključene članove. Pred ovim znakom slabosti, Staljin izjavljuje da se „opozicija povlači jer nema vojske”, a zatim pojačava represalije: Zinovjev je smenjen sa položaja pretsednika Treće Internacionale. Trocki i Kamenjev zbrisani: jedan sa liste članova, a drugi sa liste stažista političkog biro-a.

1927 godine frakcija opozicije, koja je „najviše u levo”, frakcija Sapronova i Smirnova, nastavlja, i pored kapitulacija šefova, borbu sa centralnim odborom. Sredinom te godine i sami šefovi se pokajnički vraćaju opoziciji. Opozicija prenosi štampariju tajnih brošura u Berlin. Političkom biro-u poslat je program, potpisan od 83 člana opozicije, koji odmah dobija oko 1.500 pristalica; zbog međunarodnih prilika, koje su kasnije izložene, Staljinova politika je oštro kritikovana; s druge strane, Trocki optužuje tu grupu, da priprema novi Termidor. Staljin se trudi da borbu završi jednim kompromisom. Opozicija, koja oseća da je podržavaju i izvesni krugovi iz same stranke, pokazuje još življu aktivnost: kako kaže Rudzutak, jedan od Staljikovih pristalica, opozicija ponavlja „po svim uglovima da se ekonomski sistem raspada, da se položaj radničke klase pogoršava, da se opasni kulaci množe, da radnici imaju na ustima korpu, da se u stranci razvijaju kaporalizam i fašizam”. Njena je propaganda najjača u Uniji komunističke omladine, među mladim radnicima i vojnicima crvene vojske. Svuda su izlepljeni letci, koji iznose da „diktator Staljin skreće sve više u desno, da brani kapitaliste i kulake”.

Sem toga na letcima piše: „Živela sloboda reči i štampe! Dole sovjetska vlast!” Mikojan, jedan od novih Staljinovih satelita, tvrdi: „Opozicija ima svoj program, svoj centralni odbor, svoje pokrajinske odbore; oni primaju one, koji ne pripadaju našoj stranci ili koji su isključeni; imaju svoju blagajnu, svoju štampariju, organizuju manifestacije, daju nove parole za mase van stranke... Glavna je činjenica u ovoj godini da opozicija više nije frakcija, već stranka”. Sada opozicija ima i „vojsku”, tako da zategnutost među ovim grupama postaje sve veća i da uzajamno prete terorističkim delima.

Pred opasnosti rešava se Staljin na krajnje mere: 28 oktobra 1927 rešeno je u centralnom odboru i u centralnoj komisiji za kontrolu, koji su se sastali na plenarnoj sednici, da se Trocki i Zinovjev isključe iz centralnog odbora. 12 novembra isključeni su iz stranke, jer su „radili na diktaturi proletarijata”; decembra meseca, na XV kongresu, isključeno je još 75 drugih glavnih članova opozicije, među kojima Kamenjev i Rakovski, bivši ambasador u Parizu.

Pravno priznanje S. S. S. R. od strane Francuske i Engleske. — Inostranstvo dugo i ne sluti o razmiricama u stranci. S druge strane, Lenjinovo otstupanje od prvobitnih pravila i uspesi Nep-a, daju inostranstvu utisak da će „ruski pokušaj” da uspe. Putovanja Erio-a (1922) i de Monzi-a (1923) u Rusiju, pojačavaju taj utisak u Francuskoj. U Engleskoj stav Lojd Džordža i laburističke stranke ide u prilog sovjetima. Pobeda, koju su u obema zemljama, odneli levičari na izborima od decembra, 1923 i maja 1924, prouzrokuje definitivno previranje u korist sovjetske vlade, čije je pravno priznavanje bilo na programima izbora.

Na svom prvom zasedanju odlučuje nova britanska vlada, kojoj je na čelu g. Makdonald, da kao i Nemačka 1922, pravno prizna Sovjete. Ovo priznavanje je obavljeno 1 februara, 1924, ali sadrži izvesne rezerve u pogledu starih ruskih obaveza, kao i propagande protiv interesa Velike Britanije. 9 februara, Čičerin ne prima k znanju ova ograničenja, a komunistička internacionala nastavlja sa postavljanjem zahteva da se Irskoj, Egiptu i Indiji da nezavisnost.

14 jula iduće godine sastaje se u Londonu englesko-sovjetska konferencija, da reši sva sporna pitanja. Dok Englezi traže da se priznaju dugovi, boljševici traže zajmove. Sporazum izgleda nemoguć. Na navaljivanje radničkih poslanika Makdonald pristaje 8 avgusta da potpiše ugovor, koji istina odlaže sporna pitanja, ali priznaje sovjetski monopol na spoljnju trgovinu i nepovrednost članova diplomatskih i članova trgovinskih sovjetskih misija. Makdonaldova vlada pada malo kasnije, a 21 novembra Baldvinov konservativni kabinet odbija ratifikovanje ugovora od 8 avgusta. Ipak, priznavanje de jure nije opozvano, a trgovinski sporazum ostaje na snazi.

U Francuskoj vlada Erio-a, sastavljena posle izbora od 11 maja, priznaje de jure vladu S. S. S. R., počevši od 28 oktobra 1924; međutim, vlada „izrično rezerviše prava, koja su francuski građani stekli ranijim obavezama starih ruskih vlada” i primenjuje iste rezerve na „odgovornost, koju je na sebe uzela Rusija od 1914 s obzirom na francusku državu i njene pripadnike”; sem toga „nemešanje u unutrašnje poslove” mora da bude uzajamno pravilo.

Francusko-sovjetska konferencija, zakazana za 10 januar, 1925, odložena je na neodređeno vreme, jer komunistička propaganda po fabrikama, u vojsci, mornarici i po francuskim kolonijama ometa redovno stanje, kao i zbog toga što je nemoguć sporazum po pitanju priznavanja dugova i kompenzacija vlasnicima francuskih preduzeća u Rusiji. Septembra 1925, Krasin, sovjetski ambasador, postavlja Kajo-u predloge, koje ovaj odbija kao nedovoljne. Decembra meseca dolazi sam Čičerin da predloži Aristidu Brijanu da se pregovori nastave na široj osnovi. Tako se 26 februara 1926 otvara, pod pretsedništvom Rakovskog, sovjetskog ambasadora i de Mozija, ministra za javne radove, konferencija, koja ovog puta detaljno ispituje problem dugova i kredita. 14 aprila sovjetska delegacija predlaže da se predratni dugovi isplate u 62 godišnje otplate od 40 miliona zlatnih franaka, ali tek pošto budu odobreni prethodni zajmovi u novcu i u naturi. Taj je predlog ocenjen kao neprihvatljiv i pregovori se prekidaju već 10 jula. 30 jula, 1927 Rakovski traži da se pregovori nastave i 21 septembra, pošto je prethodno otišao da traži instrukcije iz Moskve, daje nove predloge: isplata 62 godišnje sume od po 60 miliona zlatnih franaka, priznavanje Francuske za naciju, koja je najviše favorizovana, ali sve to uz otvaranje zajma u visini od 120 miliona dolara, raspodeljenog na 6 godina. Diskusije se nastavljaju naročito o načinu garantovanja isplata godišnjih suma robom i ruskim petroleumom, koji će da se uvozi u Francusku. Opozivanje Rakovskoga, kome francuska štampa zamera na nekim izjavama datim prilikom puta u Moskvu, a kojeg komunistička stranka osuđuje da je uzeo učešća u opoziciji protiv Staljina, ponovo prekida pregovore.

I ostale države priznaju de jure S. S. S. R.: u Evropi Italija (7 februara), zatim Austrija, Danska, Grčka, Norveška i Švedska; u Americi: Meksiko; u Aziji: Kina (21 maja 1924), Hedžas i Japan (20 januara 1925).

Jedine među velikim silama, Sjedinjene države, neprijateljski gledaju na uspostavljanje odnosa. One su poslednje pristale da učestvuju sa saveznicima 1918—1919, i prve su od toga odustale. 10 avgusta 1920, Sjedinjene Države su notom državnog sekretara Kolbija, izjavile da odustaju od svakog koraka, koji bi se odnosio na „vitalne interese Rusije”, dogod ona ne dobije „vladu, koja će da bude priznata u civilizovanom svetu” i dok ne bude dostojna „da je slušaju”. 31 maja 1921 su notom sekretara Hjuža osudile Japan zbog „duge okupacije strateških centara u istočnom Sibiru” i izjavile da „Amerika nikada neće priznati legitimnost zahteva”, koji proizilaze iz ove okupacije. Na konferenciji u Vašingtonu notom od 19 septembra, 1921, izjavile su da smatraju „nedopuštenim da se donose rešenja, koja idu na štetu legitimnih ruskih interesa”. Od 1923 one ne smetaju svojim podanicima da stupaju u privatne trgovačke veze, koje su sve važnije, sa S. S. S. R., ali i dalje službeno ne priznaju sovjetsku vladu.

Aktivnost komunističke internacionale i diplomatski neuspesi. — Komunistička internacionala je ozbiljna zapreka za uspostavljanje normalnih i trajnih diplomatskih odnosa sa vladom S. S. S. R. Uzalud ta vlada tvrdi da je potpuno nezavisna od nje. Javno je poznato da evropske komunističke partije dobijaju od nje znatne novčane pomoći i da je uprava internacionale u rukama političkog biroa komunističke ruske stranke. S druge strane, zar sovjetska vlada i sama ne izjavljuje preko svojih vlastitih pretstavnika, da nikada neće prestati da pomaže radničke klase svih zemalja da ostvare svetsku revoluciju?

Aktivnost Treće Internacionale najveća je u Engleskoj, gde je podržava važna manjina Tred Union. U cilju zaustavljanja boljševičke propagande, Baldvinova vlada hapsi njene šefove u njihovom glavnom stanu u Kings stritu. Uzapćena i objavljena dokumenta ukazuju na boljševičku akciju po britanskim kolonijama, instrukcije internacionale za propagandu i slanje novčane pomoći. Krivci su osuđeni 24 novembra 1925, na godinu dana zatvora zbog „pozivanja na revol”, ali to ne smeta da boljševici aktivno učestvuju u štrajku rudara u leto 1926 godine, u kojem njihova štampa vidi početak građanskog rata u Engleskoj, kao i svetske revolucije. Pa ipak, njihov uticaj na Tred Union mnogo je slabiji posle ovih događaja.

Na Krajnjem Istoku najpre odnose sjajnu pobedu. Njihova propaganda nailazi na odličan prijem među kineskim narodnim pokretom protiv stranaca. Nacionalistički šef Sun Jat Sen stupa sa njima u savez i postavlja se na čelo stranke, koja je osnovana njihovim posredovanjem, takozvana „Kuomintang”, koja u Kantonu obrazuje svoju vladu. Odatle nacionalisti i komunisti osvajaju, od 1925 do 1927, celu Južnu Kinu i prenose sedište vlade u Nanking. Posle smrti Sun Jat Sena dolazi do borbe među klasama koja deli nacionaliste i umereni šef Čang Kaj Šek raskida Savez sa boljševicima i proteruje pretstavnike Sovjeta iz Kine 14 decembra 1927.

Učestvovanje boljševika u kineskoj revoluciji u Engleskoj veoma rashlađuje oduševljenje pristalica sovjetsko-engleskog zbliženja. Konservativci traže da se poništi trgovinski sporazum iz 1921, kao i akt priznavanja i da se boljševici proteraju iz Engleske. Ser Ostin Čemberlen uspeva da za neko vreme primiri svoje pristalice, ali 23 februara 1927, on obaveštava sovjetskog poslanika, Rozenholca, da je, u slučaju ako se propaganda nastavi, prekid odnosa neminovan. 12 maja vlada vrši pretres u prostorijama „Arkosa” (trgovačke sovjetske delegacije) i 26 maja prekida diplomatske odnose sa sovjetima.

1927 godina je teška za S. S. S. R. 6 aprila otpušten je sovjetski konzulat u Pekingu. Juna meseca je u Varšavi ubijen pretstavnik sovjetske vlasti u Poljskoj, Vojkov. Sve ove činjenice potvrđuju sovjetske strepnje da se „kapitalističke i imperijalističke” zemlje celog sveta spremaju da ih napadnu. Staljin objašnjava ubistvo Vojkova kao „drugi sarajevski atentat”. I ako je Moskvi po opštem utisku rat neizbežan, očekivana svetska revolucija ne izbija.

Otkada je Zinovjev, čiji su svi planovi propadali, bio smenjen sa pretsedničkog položaja Treće Internacionale, Moskva počinje da nazire da agresivna taktika ove poslednje ne može da se pomiri sa održavanjem normalnih diplomatskih odnosa. Čičerinova zvezda počinje da bledi — on, uostalom, nikada nije ni imao u očima boljševičkih šefova nekog ozbiljnog uticaja, — a Litvinov, koji je do tada bio za kulisom, izlazi malo po malo na pozornicu. Potrebno je da se protiv ratne opasnosti preduzmu uspešnija sretstva, nego što je propaganda i agitacija po svim zemljama sveta. Stoga sovjetska diplomatija polazi novim putevima; s jedne strane se trudi da, u cilju nekog konflikta, što bolje utvrdi odnose sa silama, koje su prema njoj dobro raspoložene, a s druge, počinje da radi na sprečavanju ratne opasnosti, pristajući uz opšti pokret u korist mira, objavljujući svoj vlastiti program razoružanja i pacifizma, a u isto vreme nastavlja intenzivan rad na militarizaciji S. S. S. R.

Ugovori o savezima sa istočnim državama. — Ideja da se obrazuje neka vrsta protiv-lige Društvu Naroda, koje Moskva smatra kao glavnog organizatora budućeg rata protiv S. S. S. R., nije nova. Već 1921, kako smo videli, Sovjeti traže na istoku saveznike protiv zapada i sklapaju ugovore o prijateljstvu sa Persijom, Turskom i Avganistanom. Preostaje da se iz toga izvuku sva preimućstva. Na bližem istoku, kao i u Kini, glavni adut boljševika je njihovo odricanje svih osvajanja carističke diplomatije i suprotnost između ovog plemenitog postupka i „imperijalizma” evropskih sila. Preko Uzbekistana, Turkmenistana i Kazakstana, oni su u direktnoj vezi sa muslimanskim stanovništvom; te su pokrajine proglašene za republike, 1924 godine, pa im je, razume se, pod kontrolom stranke, dozvoljeno da razvijaju svoju narodnu civilizaciju.

Prvi rusko-orijentalski ugovor sklopljen je sa Turskom: potpisao ga je Čičerin, u Parizu, 17 decembra, 1925,^[13] kada je putovao po inostranstvu, a taj ugovor sadrži obostrano odricanje svih ugovora, koji sadrže neki neprijateljski stav jedne zemlje prema drugoj, kao i svih ekonomskih i finansiskih ugovora, što znači i pristanak na istupanje iz članstva Društva Naroda.

Dva slična ugovora sklopljena su sa Persijom i sa Avganistanom. Revolucija u Avganistanu i stupanje na presto Amanulaha, malog „Petra Velikog”, zbližava vlade u Kabulu i u Moskvi, koje se, 31 avgusta, 1926, formalno obavezuju bez ikakvog ograničenja s obzirom na Društvo Naroda, da će „se usprotiviti neprijateljskoj akciji neke treće sile”.^[14] Ugovor sa Persijom (oktobar 1927), ponavlja tekst tursko-sovjetskog ugovora, ali Persija sebi rezerviše pravo da ispunjava svoje obaveze prema Društvu Naroda.

Sovjetska diplomatija se ne zadovoljava pojedinačnim ugovorima sa svakom od ovih istočnih zemalja, već im, isto tako, pomaže da sklope međusobno slične ugovore, kao što je Evropi slučaj kod Male Antante. Tako su zaključeni tursko-persijski ugovor (22 aprila, 1926) i persisko-avganistanski ugovor (28 novembra, 1927). Novembra, 1927, delegacije iz Mongolije, Avganistana i Turske prisustvuju proslavi osmogodišnjice komunističke revolucije. Moskva može da proslavlja svoj „Anti-Lokarno”.

Ugovor o neutralnosti i o nenapadanju sa Nemačkom. — U Evropi Sovjeti uspevaju da sa Nemačkom stupe u tešnje odnose. Nemačka je prva dobila ekonomske koncesije u S. S. S. R. (1921). Od 1922 ona je pomagala crvenoj vojsci i prenela u Rusiju jedan deo svog vlastitog oružja. Juna, iste godine, poslala je u Moskvu svog pretstavnika kneza Brokdorf-Rancau. Međutim, Zinovjevi pokušaji, 1923, da kod nje izazove revoluciju labave njihove veze. Posle pretresa, koji je pruska policija izvršila u prostorijama sovjetskog poslanstva — taj pretres vlada Rajha nije odobrila, — sovjetski ambasador Krestinskij odmah napušta Berlin. Pa ipak, svađa ne traje dugo. Polazeći za Lokarno, nemačka delegacija hoće da ima u džepu ugovor sličan rapalskom i 12 oktobra, 1925, potpisan je novi sovjetsko-nemački trgovinski ugovor, koji stupa na snagu 12 marta, 1926.

U isto vreme, Strezemanova politika orijentiše Nemačku ka zapadu i priprema njen ulazak u Društvo Naroda. Kako je Čičerin u Berlinu izjavio da bi ovo stupanje u članstvo bilo isto kao i pristupanje nekoj neprijateljskoj koaliciji protiv S. S. S. R., Strezeman da ga umiri obećava da neće prihvatiti članove 16 i 17 ugovora Društva Naroda, t, j. da neće dozvoliti da vojske, koje bi mogle da budu upućene protiv S. S. S. R., prođu kroz Nemačku. Ugovor od 24 aprila 1926 još više zbližava ove dve zemlje, koje se obavezuju na neutralnost u slučaju napada neke treće sile, kao i na to da neće pristupiti koaliciji, koja bi za cilj imala ekonomski i finansiski bojkot jedne od njih.

Litvinovov „pacifizam”. — Ni drugi pravac, pravac pacifizma, kojim kreće sovjetska diplomatija, ne pretstavlja ništa novo. Ta je težnja počela već 1922 i 1923. 1922 u Đenovi, Čičerin je podneo plan o razoružanju, koji konferencija, na primedbu Bartua, odlaže kao neaktuelan. 12 juna, kada je sovjetska vojska bila smanjena, Litvinov je uputio pozive Poljskoj, Letoniji, Estoniji i Finskoj da se sporazumeju sa sovjetskom vladom u cilju ostvarenja delimičnog smanjenja naoružanja. Na moskovskoj konferenciji, koja je otvorena 2 decembra, predložio im je umanjenje od 75%, koje je trebalo da bude izvedeno u roku od 18—24 meseca, ali, i pored dugih pregovora, nije mogao da dođe do rezultata. On je i u Rimu, isto tako bez uspeha, 1923 godine, postavio pitanje pomorskog razoružanja. Od 1926 i 1927, kada Moskva menja politiku, on vodi dvostruku pacifističku akciju, jednu susednih država, a drugu u Društvu Naroda.

Marta 1926, on ponovo predlaže Letoniji, Estoniji i Finskoj da zaključe ugovore o neutralnosti i o nenapadanju „po ugledu na ugovor sklopljen između S. S. S. R. i Nemačke i Turske”. Ove zemlje su uvek spremne na sporazum, kao što su to bile i 1923, pre moskovske konferencije i to ne pojedinačno, već zajedno, želeći da i Poljska i Rumunija učestvuju u pregovorima. Pored svih dugih pregovora, one nisu, zbog velike razlike među njihovim interesima, mogle da obrazuju „istočni Lokarno”, blok svih baltičkih zemalja sem Litve, koja Poljskoj ne može da oprosti aneksiju Vilne. 20 avgusta, Finska, Letonija i Estonija pristaju da sa S. S. S. R. počnu zasebne pregovore, ne gubeći međusobnu vezu. Međutim, Poljska kojoj Moskva, 27, predlaže potpisivanje pakta o neutralnosti i nenapadanju, ponovo moli da se najpre sporazume sa njom u Ženevi. Pregovori se odugovlače. Samo Litva 28 septembra potpisuje ugovor sa S. S. S. R. ali kako ovaj podvlači da ne priznaje poljsku aneksiju Vilne, i ova poslednja sila udaljuje. Sada i Finska, Estonija i Letonija odlažu pregovore od 27 i 28 novembra 1926. Pregovori, koji su bili prekinuti zbog ubistva sovjetskog pretstavnika u Poljskoj, Vojkova, juna 1927, nastaviće se tek u trećem periodu istorije S. S. S. R.

12 decembra 1925 Čičerin je pozvat u Društvo Naroda, da učestvuje u konferenciji o razoružanju i da pošalje izaslanike na pripremnu sednicu. Čičerin najpre odbija pod izgovorom da neće da ide u Švajcarsku, gde je, 13 maja 1923, ubijen sovjetski pretstavnik, Vorovskij. Međutim, Staljin je spreman da učestvuje na međunarodnim konferencijama. Sukob sa Švajcarskom rešen je berlinskim sporazumom (14 aprila 1927) i sovjeti, pošto su poslali izaslanike na međunarodnu ekonomsku konferenciju, maja 1927, izjavljuju da su spremni da uzmu učešća u novembarskom zasedanju pripremne komisije za konferenciju o razoružanju.

Već na prvoj sednici ovog četvrtog zasedanja, 30 novembra, Litvinov i ne prikrivajući svoje propagandističke namere, iznosi radikalan predlog: neposredno i potpuno ukidanje zemaljskih, pomorskih i vazdušnih snaga. Komisija učtivo odlaže ispitivanje ovog predloga za iduću sednicu.

Na martovskom zasedanju, 1928, petom po redu, posle grubih i sarkastičnih odgovora protivnicima svog plana, Litvinov izlaže novi projekt delimičnog razoružanja, koje će najjače države prisiliti da svoje naoružanje svedu za polovinu, manje jake za trećinu i najslabije za četvrtinu! I pored njegovog protestvovanja, projekt je upućen na šesto zasedanje. U očekivanju, sovjetska vlada je pozvata da potpiše Brian—Kelogov pakt, kao i sve sile koje su u tom smislu bile pozvate. Litvinov, koji zahteva jednakost postupka, uzalud traži da se izvrše neke izmene; pakt potpisuje bez ograničenja, 31 avgusta 1928.

Na aprilskom zasedanju, 1929, njegov je projekt o razoružanju odbijen, posle trodnevne diskusije — iz formalnih razloga, ma da se on trudio da dobije povoljno rešenje o samoj suštini, — i on upravlja radu pripremne komisije žestoke kritike, ukazuje na njenu beskorisnost i podvlači potrebu da se sazove opšta konferencija, u nadi da će vlade pod pritiskom narodnih masa, morati da „usvoje stav, koji više odgovara narodnim zahtevima”.

Na novembarskom zasedanju, 1930, na kojoj se završava sastavljanje sporazuma o razoružanju, Litvinova zamenjuje neki beznačajniji pretstavnik, Lunačarskij, koji na poslednjoj sednici od 9 decembra, ponavlja sve kritike svog prethodnika.

Militarizacija S. S. S. R. — U osnovi Sovjeti mnogo manje traže garantije od eventualne ofanzive „imperijalizma” u ugovorima o miru a mnogo više u militarizaciji celokupnog stanovništva. Po njihovom mišljenju crvena vojska je „vojska celog sveta” i pristup je otvoren „radnicima svih zemalja”. Iz nje se pažljivo izdvajaju svi nedovoljno sigurni elementi. Razaružavanje buržoazije, a naoružavanje proletarijata: to je stvarni osnov klasne vojske S. S. S. R.

Prema dekretu od 18 septembra, 1925, koji uspostavlja obaveznu petogodišnju vojnu službu, mladi ljudi, sposobni za vojsku, upućeni su ili aktivno, vojsci ili teritorijalnim jedinicama ili su „klasirani u kategoriju onih koji pretiču broj pod zastavom”. Pošto je aktivna vojska za vreme građanskog rata dostigla maksimalan broj od 5,300.000 ljudi (1 januara, 1921), bila je postepeno svedena na 1,600.000 ljudi 1921, na 800.000 ljudi 1922, i 520.000 ljudi 1924—25, a to naročito iz budžetskih uzroka. Teritorijalne jedinice broje 430.000 ljudi. U ovim jedinicama i u aktivnoj vojsci, ljudi efektivno moraju da služe po 2 godine, — 3 godine u mornarici — a da zatim za vreme od tri godine vrše nastavnu službu. Samo klasa koja pretiče od broja pod zastavom ima obavezan rok od 5 godina. Po isteku tih 5 godina vojne službe, ljudi svih kategorija prevode se u rezervu, koja broji oko 9 i po miliona ljudi sposobnih za vojsku.

Van vojske postoje udruženja „dobrovoljaca”, koji sarađuju na odbrani zemlje: takva su udruženja Osovjakhim ili Društvo za hemisku i vazdušnu odbranu zemlje, koje već 1927 ima 2,900.000 članova i Aviodor ili Automobilsko udruženje, koje ima 1,200.000 članova. Sem toga u svima školama od osnovne do više nastave, organizovani su kursevi vojne nastave, sa gimnastičkim vežbama i manuelnim radom. Štampa ne prestaje da govori o ratu i tako drži zemlju u ratobornoj atmosferi.

Socijalistička rekonstrukcija po selima i Staljinova pobeda nad opozicijom. — Krajem perioda, koji privlači našu pažnju, dešavaju se dve stvari, koje su po izgledu suprotne, a u samoj strani se dopunjuju. U prvom redu trgovina i poljoprivreda i industrija, kojima je Nep išao na ruku, dostižu predratni nivo, t. j. onaj iz 1913 godine, koju sovjetski ekonomisti uzimaju kao bazu za svoja poređenja. Na drugom mestu Staljin pravi smele pokušaje, pred kojim se i sam Lenjin ustručavao, uspeva da se oslobodi svojih političkih protivnika, da se okruži privrženim saradnicima i da k sebi privuče sve državne činovnike i pristalice stranke. Odatle kod njega samouverenje i snaga koji ga ne napuštaju ni onda kada protivnici njegovog sistema prouzrokuju paniku i plaše se propasti komunističkog režima.

Pod uticajem Lenjina, koji je zazirao od seljaka, stranka je usvojila parolu: „Lice prema selu”. 1922, on je seljacima, najpre, odobrio novi agrarni zakonik, koji im je dozvoljavao da svoju zemlju otuđe ili dadu pod zakup, što je gotovo vraćalo pravo poseda. Posle slabe žetve, 1924 godine, kada je nastupila opasnost od seljačke bune i kada je Zinovjev u strahu ponavljao Lenjinovo pitanje: „Ko će da odnese pobedu?”, seljacima su napravljeni novi i važni ustupci. Već 1924 proširena je vlast autonomnih, administrativnih organa po selima, 1925 izbori za seoske sovjete relativno su slobodni, glasači se javljaju u mnogo većem broju, među sobom biraju kandidate „bez stranke” i za polovinu smanjuju razmeru izabranih komunista. Zemaljske poreze su smanjene, a proučavane su mere, koje će da omoguće povećanje proizvodnje seoske ekonomije. Nešto ranije, 1923—24, vlada je, da bi povećala kupovnu snagu seljaka, smanjila cene industriskih proizvoda, a povisila cenu poljoprivrednih. Na taj način je vlada sastavila „makaze”, koje su, do tada, na štetu seljaka bile široko rastavljene.

Od polovine 1925, čim je vlada opazila da će žetva da zadovolji, ona menja taktiku prema seljacima. Kao početak rešava se da na selo pošalje 3.000 propagatora (2.000 mladih komunista i 1.000 mladih instruktora), da tamo učvrste njen uticaj. Zatim Staljin izbacuje novu parolu: pošto je Nep postigao svoj cilj, pa je period „oporavljanja” završen, potrebno je da se nastavi delo, koje je „otstupanjem” prekinuto i ponovo se založiti za uspostavljanje t. j. izgrađivanje socijalizma. Bez obzira na lične netrpeljivosti, ova parola dovodi do podele između većeg dela stranke, grupisanog oko Staljina i opozicije. Protivnici iznose čas ovo čas ono — Lenjinovo mišljenje, čijih 20 dela svakako mogu da dadu dovoljno dokaza u prilog jedne i druge teze. Staljinove pristalice tvrde da Lenjin nije odugovlačio sa uvođenjem socijalizma u Rusiju i da ga je jedino briga da izbegne dezorganizaciju zemlje naterala da privremeno pokušaj odloži, a ne da ga se definitivno odrekne. Oni, dalje, tvrde da nije potrebno da se, kao do sada, podnosi uporedno postojanje dvaju „ekonomskih sektora”, „socijalističkog sektora” (radnici, industrija) i „privatnog sektora” (privatna trgovina, poljoprivreda), već da je potrebno da se prvi poveća na štetu drugoga. Trocki i njegovi pristalice se, tako isto, pozivaju na Lenjina i tvrde, naprotiv, da Rusija nije zrela za socijalizam i da će u socijalizam moći da bude uvedena tek onda, kada socijalna revolucija bude triumfovala u svim industrijalizovanim zemljama. Oni tvrde da se od ruskih zemljoradnika ne mogu da stvore socijalisti, da umesto ukidanja „privatnog sektora” treba taj sektor iskoristiti teškim porezama u korist „socijalističkog sektora”, da je nemoguće da se, prema Staljinovoj želji, stvori „socijalizam u jednoj jedinoj zemlji”, da se, prema tome, ne treba okretati ka nacionalnoj rekonstrukciji Rusije, već da treba, kao i ranije, potpomagati međunarodni proletarijat.

Ovoj opoziciji, sa strane levice, koja Staljina optužuje da se udvara buržoaziji po varošima, a kulacima po selima, kao i da se odriče principa međunarodne revolucije, pridružuje se i desnica, koja smatra da koncesije „privatnom sektoru” nisu dovoljne i da je najbolje, kada već Trockijeve pristalice osporavaju mogućnost stvaranja socijalizma u Rusiji, da se napusti ceo socijalistički pokušaj. Ove dve opozicije, u osnovi tako različite, slažu se da odbiju Staljinov „plan o rekonstrukciji”.

Međutim, čim je Staljin uklonio „lenje” šefove opozicije, zalaže se da njihovim mnogobrojnim pristalicama levičarima dokaže, da je i on sam stvorio krajnje levičarski program. Najbolji način, kojim on razoružava pristalice Trockog, najbolji dokaz da je on pristalica levice jeste otvaranje novih izgleda u pobedu revolucije, podizanje zanosa, vraćanja vere u „mehanizam” stranke, a naročito primena petogodišnjeg plana, koja logično proizlazi iz njegove ideje o pretapanju privatnog sektora u socijalistički i njegovo sprovođenje među mlađom generacijom, koja je napola zaboravila početke revolucije.

Najzanimljivije je da ovaj plan neće da ostvare glavni pretstavnici „stare garde”, koju je Staljin rasterao i smestio po nižim položajima, već ljudi nove generacije od 30 do 40 godina, koje pretstavlja Trocki. Tako će biti zadovoljena ambicija onih koji su među njima najsposobniji, kao što su Molotov, Andrejev, Kaganović, Kujbišev, Rudzutak, Ordžonikidzei Mikojan, koji ulaze u centralni odbor ili u komisiju za kontrolu, a u kojima Staljin dobija jake i verne saveznike.

III. Petogodišnji plan i „Staljinizam” (1928—1932)

Treći period istorije Sovjeta obeležen je novim socijalnim pokušajem, koji je čisto Staljinovo delo. Kako je mnogo smeliji od Lenjinovog pokušaja, nema sa njim gotovo ničeg zajedničkog, kao što ni Lenjinovo delo nije imalo mnogo zajedničkog sa marksizmom od 1917 godine. Taj pokušaj, takozvani „staljinizam” znači uverenje da se socijalizam može da sprovede u jednoj jedinoj zemlji. U unutrašnjoj politici je taj pravac obeležen borbom protiv seljaka a zatim „socijalizacijom” i „kolektivizacijom” privatnih preduzeća; u spoljnjoj politici se oseća izvesno slabljenje delatnosti Treće Internacionale, jer S. S. S. R. oseća sve više potrebu za inostranom pomoći, a mora i da razvije spoljnju trgovinu.

Petogodišnji plan industrijalizacije. — Misao o tom „planu” nije tako nova. Čim se država počela da brine o proizvodnji i raspodeli proizvoda, plan se nametao sam, kao i potreba za budžetom i stabilizovanjem novca. Videli smo, da je već 1923 izglasan prvi budžet, ma da još nepotpun, a 1924 izvršena je reforma u pogledu novca. 1925—26 naročita komisija za „državni plan” određena je da utvrđuje takozvane „kontrolne cifre”, koje su objavljivane svake godine, da bi se overavanjem podloga godišnjeg budžeta odredio za budućnost plan etatizovane ekonomije. Nova je izrada krajem 1927 i ratifikovanje 1929 petogodišnjeg plana za pet sledećih godina, od 1928—29 do 1932—33; važna je činjenica da je ovaj plan, posle samog objavljivanja, počeo da se ubrzanim tempom provodi u delo. Cilj plana je da se „privatni sektor” potpuno i brzo pretopi u „socijalistički sektor”, a to će da se omogući znatnim razvojem industrije na štetu poljoprivrede. Rešeno je da se kroz 5 godina u narodnu ekonomiju investira 64,600.000.000 rubalja^[15], 3,100.000.000 u elektrifikaciju, 10 milijarda u saobraćaj i 23,200.000.000 u poljoprivredu.

Sovjeti više ne mogu da računa]u na zajmove u inostranstvu. Ko će da im pozajmi ovolike sume? Samo stanovništvo. Pošto su ocenili da će nacionalni prihodi, koji su 1927—1928 iznosili 70,200.000.000 rubalja, 1932—1933 dostići sumu od 128 milijarda, t. j. povećati se za 80%, plan će od toga morati da utroši oko 40% — dok Nemačka nije pre krize mogla da utroši ni 14% od svojih prihoda, — od kojih će se svega 10% uzeti od seljačkih imanja, a 30% u obliku poreze i prisilnih zajmova. Glavni zadatak budžeta će se sastojati u tome da sume, koje pokupi od seljačkog stanovništva, uloži u industriju. Plan u svoje teoretske proračune unosi i prihode, ko]e će doneti prodaja prihoda nacionalizovane industrije; plan pretpostavlja da će se troškovi oko industriske proizvodnje smanjiti za 35%, da će jedan deo (24%) ovog smanjivanja omogućiti da se proizvodi prodaju po najnižoj ceni, a da će ostatak (11%) pretstavljati čist dobitak, ko]i će da bude investiran u industriju. Plan, dalje, predviđa da će kroz pet godina bruto industriske proizvodnje skočiti sa 18,300.000.000 na 43,200.000.000 rublji, t. j. da će se povisiti za 136%, od kojih će 35% biti prihod od novih preduzeća.

Plan ]e manje optimistički u pogledu poljoprivrede, jer predviđa svega 21,6% povećanja obrađenog zemljišta, a 55% proizvodnje, — pretpostavlja se da će produktivnost rasti za 25%, — što bi značilo da će vrednost od 16,700.000.000 preći na 25,800.000.000 rubalja.

Uslovi ostvarenja plana. — Autori plana izrično predviđaju da će za njegovo ostvarenje stanovništvo morati da podnosi najteže žrtve, kao i da svoju vlastitu potrošnju svede na najmanju meru. Kao nagradu obećavaju da će zato opšte blagostanje biti mnogo veće, da će se, na prvom mestu, nominalna vrednost dnevnice povisiti za 47%, a stvarna vrednost, uzevši u obzir opadanje cena robe, za 71%. S druge strane, kako se ne radi o razvijanju „lake industrije”, koja proizvodi predmete za opštu upotrebu, već „teške industrije koja proizvodi oruđe za proizvodnju, visoke peći, razne alate, delove za fabrike i t. d., jasno je da Rusija sama nije u stanju da se podigne do industriskog nivoa, koji predviđa plan. Potrebna joj je pomoć iz inostranstva. Inostranstvo mora da je snabde inžinjerima, arhitektima i kvalifikovanim radnicima, kojih ona nema. Rusija, tako, uposluje oko 20. 000 „specijalista” iz Amerike i iz Nemačke. Isto tako u inostranstvu mora da kupi mehanički pribor za nove fabrike. Za sve to je potreban novac i to u stranim devizama. Da ih dobije, mora da poveća izvoz, koji je 1919 bio spao na mrtvu tačku, a ni kasnije nije postigao više od 40% izvoza od pre revolucije, a naročito u glavnom ruskom proizvodu, žitu. Međutim su, nivelacijom velikih poseda za vreme prvih godina revolucije, seljačka imanja postala i suviše mala, a najveći deo od njih proizvodi žito za ličnu potrošnju. Jedino bogati seljaci, kulaci, mogu da prodaju žito i da kupuju fabrikovane proizvode, a oni su vladi podozrivi i progonjeni kao „buržuji”. Taj položaj dovodi sovjete do toga da razrade novu jednu misao, koja ih je u početku njihove vlade bila potstakla da sačuvaju velike posede i da od njih stvore „sovjetska imanja”, sovetskija khozjajstva ili skraćeno sovkhoze. Ta su poljska imanja bili pretvorili u „fabrike žita”, koje, istina, u neveštim rukama nisu davale dobre prihode. Kako Staljin sada raspolaže jačom birokratskom organizacijom, on se rešava da od celokupne poljoprivrede stvori „fabriku žita”, t. j. da „socijalizuje” i „kolektivizuje” mala imanja pojedinaca. Ovo konfiskovanje zemlje i materijala od svih vlasnika najzad uništava klasu kulaka, koja je sada, kao ranije veliki posednici, sasvim „likvidirana”.

Tako će malo po malo da se prošire prvobitne namere petogodišnjeg plana. Prvi njegovi autori će čak da budu osuđeni kao previše umereni, biće progonjeni i najzad proterani. Isto će da se desi i starim specijalistima za ekonomiju i statističarima: oni će biti naprosto optuženi zbog „sabotaže”, a Institut za statistiku, njihovo sedište, biće ukinut.

Industriska parola: „stići Ameriku”. — Petogodišnji plan označava nastup jednog novog socijalnog perioda, nove izmene unutrašnje politike Sovjeta, kao i njihove spoljnje trgovine: on ide ne samo za tim da razvije radničku klasu i da ojača socijalizam u Rusiji, već i da osigura potpunu ekonomsku nezavisnost zemlje. Sve u državi mora da sarađuje u jednom cilju: stići i prevazići Ameriku. Da se ohrabre i potstaknu saradnici na ostvarivanju tog plana, njegovo se privođenje u delo ubrzava i izbacuje parola: „Platiletka za četiri godine”. Preduzeća se pozivaju da jedno drugo izazivaju na „socijalističko takmičenje”. Osnivaju se grupe udarnika (članovi udarnih brigada) i grupe „heroja” petogodišnjeg plana da bi elektrisale radničke mase i hrabrile ih na rad. Da se stanovništvo ubedi da je potreban rad u ubrzanom tempu, iskorišćava se atmosfera panike, koju stvaraju tobožnje pretnje svetske „buržoazije”, koja hoće da uništi „socijalističku otadžbinu radnika”. Od samog početka, vršenje ratnih priprema pretstavlja jedan od glavnih zadataka plana. Zato se plan naročito baca na saradnju sa Nemcima u cilju razvijanja hemiske industrije, fabrika oružja i aviona.

Naročito je važno stvaranje teške industrije, koja treba da izrađuje oruđe za proizvodnju. Preduzeti su veličanstveni radovi pod upravom najboljih stranih stručnjaka. Na Dnjepru se, uz saradnju američkog inžinjera Hjuža L. Kupera, koji je izradio Vilson Dem na Niagari, gradi najveća električna centrala u Evropi, Dnjeprostroj. Na uralskim stepama grade inžinjeri iz „Artur mek Ki Kompani” jednu od najvećih fabrika čelika na svetu, Magnitostroj, na podnožju planine Magnitaja i jednu potpuno novu varoš, Magnitogorsk. Na 1700 km. od južnog Urala, na kraju Sibira u bazenu Kuzneka razvija se uporedo sa jednim ogromnim rudnikom uglja, koji snabdeva džinovske visoke peći u Magnitostroju. Kod Nižnij-Novgoroda se pod voćstvom Henri Forda i Ostinove Kompanije (Ohio — Nju-Jork) izgrađuje ogromna fabrika automobila, kao i jedna ogromna varoš. Na Donjoj Volgi, u Staljingradu (pre Caricin), pod upravom Džona K. Kaldera, podiže se velika fabrika poljoprivrednih traktora. Iz zemlje prosto niču: fabrike svih vrsta, električne centrale, fabrike čelika i mašina. Mašta ustupa pred izvesnom vrstom opijenosti i grandomanije. Ide se ne samo za tim da se stvore „džinovi industrije”, koji će moći da tuku sve rekorde postignute u proizvodnji, već se teži, isto tako, da se izgrade u najbrže mogućem roku.

Zapreke na ostvarenju plana. — Pa ipak, ostvarenje plana nailazi na velike poteškoće. Krajnja žurba, kojom se pristupa izradi, čak i pre nego su dovršeni planovi, nedostatak kvalifikovanih radnika, njihova nestalnost, jer se regrutuju sa svih strana, a nisu u stanju da podnose užasne stanbene prilike, rđavu ishranu i higijenske prilike po novim gradilištima, slabe željezničke mreže, zakašnjenja u isporuci sirovina, neophodnih za izgradnju i za uredno funkcionisanje novih usavršenih mašina, sve to utiče da se troškovi, koje nova preduzeća imaju oko proizvodnje, stalno povećavaju i pokazuje da nije moguće da se proizvodi unapred određenim tempom. Što se tiče starih preduzeća, koja prelaze u drugorazredna, ona odmah nailaze na poteškoće, kroz koje će nova proći, čim budu dovršena.

Na prvom mestu, ne ostvaruju se snižavanje cena, koje je, po predračunu, morala da proizvede povećana proizvodnja i potrošnja. Fabrike u tome mogu da uspeju jedino osetnim pogoršavanjem kvaliteta jer su prisiljene da stalno povećavaju proizvodnju. Moraju da daju dokaza o tom povećanju —, pa i onda cene, ne samo što ne opadaju u predviđenim razmerama već, naprosto, rastu. Što proizvodi nacionalizovane industrije vladi ne daju prihode, koje je očekivala, dolazi naročito odatle, što je zapostavljena čisto trgovačka računica koja je u periodu Nep-a, dovela industriska preduzeća do znatnog uspeha. Prema dekretu od 31 januara, 1930 godine, državna banka mora da odobri sve kredite, ova razume se, ne može da proverava da li su molbe opravdane, ona automatski daje odobrenja, a šefovi preduzeća nemaju računa da se interesuju za pravu cenu.

Pa ni ogromni razvoji proizvodnje i potrošnje, koje tako isto plan predviđa, ne dolaze do izraza. Na protiv, dolazi uskoro do „nestašice robe”, tj. do nestašice najnužnijih artikala. Već prve godine plana (1928—1929), mora i službeno da se prizna da nema dovoljno pamučnih artikala, vunenih, kožnih, a naročito cipela, metalnih i staklenih artikala; druge godine se lista produžuje: Nema šećera, biljnih masti, ni duvana; u proleće, 1929, nedovoljna i neuredna ishrana varoši, prisiljava vladu da pribegne „kartama” za podelu hleba i ostalih proizvoda za ishranu privilegisanih elemenata gradskog stanovništva. Jula, 1930, Brjuhanov komesar za finansije, priznaje da u Moskvi i u ostalim varošima nema hleba, šećera, povrća, mesa, maslaca, ni tkanina. Stanovništvo mora da se baci na kupus i na krompire. Povišenje nadnica ne odgovara više povišenju cena životnih namirnica: od 1928 do kraja 1931 se nadnice povisuju za 38%, ali se zato cene namirnica penju za 90, 6%. Tako je kupovna snaga radnika veoma smanjena.

Naročito u glavnim granama proizvodnje, u metalurgiji i rudnicima, rezultati zaostaju za predviđenim. Da prikrije to zakašnjenje, vlada mora da produži drugi period za čitavo — peto —, tromesečje, od oktobra do decembra, 1930, i da ekonomsku godinu počne od 1 januara, u mesto od 1 oktobra. Vlada baca odgovornost za ove neuspehe na šefove preduzeća; optužuje ih zbog svesne „sabotaže” i veze sa inostranstvom. Više „primernih” procesa završava se osudama na smrt ili na progon, koje ruskim kvalifikovanim specijalistima oduzimaju svaku ambiciju da zauzmu neko važno mesto i da pokažu neku inicijativu. Birokratski karakter ovih ustanova, seljakanje radne snage i „na prvom mestu” slaba organizacija saobraćaja najbolje nam objašnjavaju uzroke ove nedovoljne proizvodnje.

Slabo hranjeni radnici dobijaju sve bednije stanove — svaka osoba raspolaže samo sa 5,8 m² 1927—1928, a sa 5,6 m² 1928—1929 — i zato, baš kao i u doba „ratnog komunizma”, napuštaju fabrike i na drugom mestu traže bolje životne uslove, a neki opet definitivno napuštaju fabrike i odlaze na sela. Neka preduzeća, a naročito nove fabrike i rudnici, kroz jednu godinu sasvim izmene radništvo. Uzalud se vlada trudi da radnika veže za posao izričnom zabranom seljakanja: oni to i dalje rade, i pored zabrane.

Ostvarenje plana, stvaranje direktnih veza između proizvođača i potrošača nameću saobraćaju mnogo veću odgovornost, nego što je imao u vreme slobodne trgovine. Kako su autori plana potpuno zanemarili saobraćaj, on zaostaje daleko ispod svog zadatka. Već 15 aprila, 1930, Ekonomičeskaja Žizn (Ekonomski Život) priznaje u svom godišnjem izdanju „da organizacija saobraćaja ne poznaje vreme, količinu ni vrstu robe, koju će imati da preveze u idućim mesecima”, a zatim ukazuje na „zločinačku površnost, kojom se vode saobraćajne linije”. Nered je toliki da roba stiže u zakašnjenju ili u sasvim nezgodno vreme: dok se gomila i trune na jednom mestu, na drugom je nikako nema. U industriji se po fabrikama često zaustavlja ceo rad, jer se ne dobija potrebni materijal. Dešavaju se i smešne greške: Baškirci, koji rade u drvenoj industriji, dobijaju odjednom 5000 brnjica za pse; u Berezov, u dalekom Sibiru, stiže partija francuskih rečnika; odraslima stižu dečje haljinice, a seljacima parfemi i svilene čarape, i t. d.

Na kraju, plan ne može da uspe zbog nestalnosti novca. U tom cilju plan predviđa samo retko izdavanje červoneca i to samo do sume od 250,000.000 rublji godišnje. Međutim ova skromna predviđanja se uskoro pokazuju kao potpuno nedovoljna da pokriju ogromne troškove izgradnje i skupih iskorišćavanja fabrika. 1928—1929, potrebno je da se izda 671, 000. 000 rubalja; 1929—1930 1,602,000. 000; 1 januara, 1931 se količina u opticaju povisuje na 4,355.000.000 rubalja, a 1 juna, 1931, ona dostiže 5,786.000.000. 1930 gubi rubalja, na preostaloj privatnoj pijaci, prilikom kupovine izrađenih predmeta, ¾ svoje nominalne vrednosti. Kasnije gubi čak devet desetina, pa i više.

„Ukidanje kulaka”. — Na ovaj plan ima naročitog uticaja Staljinova seljačka politika. U svom rešenju XVI konferencija stranke tvrdi „da se socijalističko izgrađivanje ne razvija uništavanjem privatne proizvodnje, već njenim tehničkim funkcionisanjem i ekonomskim podizanjem”. Zato plan, u prvom redu, predviđa da se sovjetske i kolektivne žitnice krajem pete godine davati samo 23% žita, dok će žitnice privatnih lica davati preostalih 77%, pa zato prihvata razmenu od 121 milion „privatnih” seljaka prema 14 miliona „socijalizovanih”. Međutim, u koliko se proizvodnja ubrzava, dolazi se do namere da se svih 22 miliona privatnih seljačkih imanja pretvori u kolektivna, da bi se, upotrebom traktora, što bolje iskorišćavala. Na ovaj način, očekuje se veća produktivnost zemlje, koja bi dala dovoljno žita da se ishrane varoši i vojska i da se izvozi u inostranstvo. Razume se da se ovom ekonomskom argumentu dodaje klasni. 27 decembra, 1929, Staljin izjavljuje: „Vlada menja dosadašnju politiku ograničavanja težnje kulaka da druge eksploatišu i prelazi na politiku ukidanja kulačke klase.”

Rešeno je, dakle, da se protiv kulaka i podkulaka, t. j. manje-više imućnih seljaka, koji umesto jedne krave imaju dve, a drže stranog radnika da pored članova porodice, vrši poljske radove, — tih je sada, ne više 4%, već 10% svih seljaka — upotrebe iste nasilne mere, koje su upotrebljene protiv ranijih velikih posednika. U stvari, primenjuju se još svirepije mere. Prema jednom poverljivom cirkularu stranke (6 januara, 1930), naročiti odredi sastavljeni od 25.000 oprobanih komunista, dobijaju nalog da pročiste od kulaka izvesan broj, unapred određenih porodica po selima, t. j. da pobiju njihove članove ili da ih upute na prisilne radove u šume severnih predela ili u izgnanstvo ili pak da ih ostave u samom mestu, ali bez sretstava za život. Nalog je izvršen jedne ledene noći; oružane grupe isteruju ljude, žene i decu iz njihovih kuća, uzapćuju sva njihova imanja i zabranjuju drugim seljacima da im ukažu pomoć. Mnogi kulaci umiru od zime i gladi; ostali su, gotovo bez namirnica, utovareni u hladne teretne vagone, koji jure sa juga na sever Rusije, i mnogi podležu u toku samog puta. Eksproprisanih kulaka je bilo na stotine hiljada, možda čak i milion. Tako je u Rusiji uništena i jedina klasa, koja je živela od svojih vlastitih sretstava.

Agrarna kolektivizacija i njene posledice. — Dekret od 6 januara, 1930, naređuje da se imaju sva imanja „siromašnih” i „srednjih” seljaka (bednjak i serednjak), da preobraze u kolektivna gazdinstva ili skraćeno kol'khoze^[16] (kolektivnoe Khozjajstvo), i to od proleća iste godine u oblastima, koje proizvode žito za trgovinu, Ukrajini, Kavkazu i Donjoj Volgi, a od proleća, 1931, u ostalim oblastima. Seljaci su pretnjama prisiljeni da stupaju u kol'khoze: za dva meseca broj kolektizovanih porodica prelazi sa 5,000.000 na 9,500.000; u proleće dostiže 50% celokupnog broja. Ove vanredne mere, koje iz osnova menjaju vekovni seoski sistem imanja, prisiljavaju seljake da pobiju svoju stoku i da utroše svoje rezerve pre nego što uđu u kol'khoz. Postoji opasnost da polja zarastu u korov. Množe se ubistva komunista po selima, a javljaju se bune.

Tada Staljin objavljuje (2 marta, 1930) svoj čuveni članak: „Opijenost od uspeha”, u kojem oštro kritikuje preteranu revnost u istraživanju njegovih naloga. Dekretom od 15 marta, 1930, dozvoljava se kolektiviziranim seljacima da istupe iz kol'khoza i da izuzmu svoju imovinu, dozvoljava se onima koji ostaju da mogu imati jednu kravu, nešto stoke i živine i jednu baštu. S druge strane, dekret od 5 aprila daje kol'khozima razna preimućstva i odobrava im velike kredite. U međuvremenu, između dva dekreta oko 9 miliona porodica napušta kol'khoz; međutim, u krajevima, koji proizvode žito 40—45% porodica ostaju u kol'khozima.

Od jeseni, 1930, rad na kolektivizaciji ponovo počinje. Ponovo polaze ka severu vozovi sa kulacima. Opšte uzev, seljački otpor slabi i januara, 1933, Staljin može da utvrdi da je 80°% seljačkih porodica kolektivizirano. U ukrajinskim stepama kolektivizacija dostiže 82%, u predelu Donje Volge 81, 9%, u predelu Srednje Volge 86%, a kod Nemaca na Volgi 95%.

Uskoro se ukazuju posledice kolektivizacije. Najpre, obrađeno zemljište smanjuje se u znatnoj meri, tako da je ishrana varoši sve teža; prema službenim statistikama od 1928—1930, broj konja se smanjuje za 8, 3%, rogate stoke za 29, 4%, ovaca za 22, 6% i broj svinja za 48,7%. Ma da se zahvaljujući upotrebi traktora obrađeno zemljište povećava, — od 118 miliona hektara penje se na 137, između 1929 i 1931 —, usevi, a i žito žetava mnogo zaostaje u kvalitetu. Seljaci znaju da rade za druge, pa za žetve, koje država uzapćuje, ne pokazuju dovoljno interesa; seje se i žanje sa velikim zakašnjenjima.

Ove su posledice, istina, prikrivene 1930, koja daje odličnu žetvu — na stoku ima 22, 500.000 tona žita, od kojih je skoro 6,000.000 izvezeno u toku zime —, ali se zato jasno pokazuju idućih godina, koje su bile manje povoljne. Da osigura izvoz, vlada preuzima od seljaka polovinu njihovih bruto prihoda, pa čak i više. 1931, i pored slabe žetve, vlada oduzima 6% više nego prošle godine, a to znači da su seljaci lišeni svojih životnih potreba, pa i jednog dela useva. Prirodno je, da se situacija 1932 još više pogoršava: seljaci iz južnih krajeva i sa Donje Volge gladuju i pokazuju još manje volje da seju ili da žanju: oni na sve načine odugovlače isporuke za državu i trude se da prikriju jedan deo žetve za svoju ličnu potrošnju. Vlada je prisiljena da objavi dekret (7 avgusta, 1932), kojim preti smrtnom kaznom svima onima, koji po svojim poljima potkradaju državu. Tako zemlja pada u situaciju, koja mnogo potseća na situaciju od 1921, pre Nep-a.

Staljinova priznanja. — Vladajući krugovi S. S. S. R. ne mogu da sakriju pred sobom, ni pred drugima jasne uzroke svojih neuspeha. U svom govoru od 23 juna, 1931, održanom pred šefovima preduzeća, Staljin pominje neke uzroke, kao nedostatak radne snage i stavlja sledeće primedbe: potrebno je da se povise nadnice kvalifikovanim radnicima i da se napusti „egalizacija”; da se napusti sistem anonimnog rada i da se uspostavi odgovornost pojedinaca u njihovoj relativnoj ulozi; da se napusti sistem „neprekidnog rada od sedam dana” i da se usvoji nedelja od 6 dana sa odmorom; da se šefovima preduzeća pokloni puno poverenje, kao i specijalistama bez stranke, koji su, do pred kratko vreme, optuživani zbog sabotaže; da se, najzad, uspostavi čisto trgovačko knjigovodstvo i da se u preduzećima decentralizovana uprava podvrgne dalekoj upravi „na papiru”. Prirodno je, da Staljin ništa ne prigovara samom principu „izvođenja socijalizma” i da ćuteći prelazi preko mnogo ozbiljnijih neuspeha, koje smo već izložili, ali nam ovo traženje leka dokazuje da je prešao u stav popuštanja.

Sovjetski „demping”. — Uspeh petogodišnjeg plana mora da dovede do povoljnog godišnjeg bilansa. Pre nego je usvojen, kada je uvoz bio veći od izvoza, Vneštorg (Biro za Spoljnu Trgovinu) uspostavlja ravnotežu smanjivanjem kupovina u inostranstvu.

Otsada je taj način nemoguć, jer se mašine moraju da uvoze iz inostranstva. Preostaje samo da se izvoz poveća što je moguće više i to snižavanjem cena.

Ovaj „sovjetski demping”,^[17] kako su ga nazvali u inostranstvu, smatra se kao želja sovjeta da sabotiraju trgovinu i industriju ostalih država, u čemu sovjeti, svakako, uspevaju. Međutim, glavni mu je cilj da S. S. S. R. bude u mogućnosti da isplati svoje strane poverioce. Na nesreću, na svetskom tržištu, u isto vreme naglo padaju cene sirovina, koje su glavni artikli sovjetskog izvoza.

Uzalud se povećava broj artikala za izvoz; uzalud se, da se pokrije nedovoljna proizvodnja nekih sirovina, mnogo više izvozi drvo i petrolej; prihodi ni izdaleka ne odgovaraju povećanom obimu izvoza. Pasiva spoljne trgovine prelazi sa 22 miliona rubalja, 1930, na 294 miliona, 1931 i na 142 miliona, prvih sedam meseci, 1932. Da bi nadoknadili gubitke od te trgovine, Sovjeti moraju da od inostranstva traže veće zajmove. Interesi koje moraju da plaćaju veoma su nepovoljni (25% i više). Engleskoj, Nemačkoj i Italiji vlada garantuje prodaje njihovih pripadnika u Rusiji; u Nemačkoj garantija dostiže 90%—65% od države i 25% od varoši — i prodavaoc reskira svega 10%, a i to je lako pokriti povišenjem cene, koja ide do 25%, stvarne vrednosti prodate robe. Ovaj sistem ne može neograničeno da traje. U početku 1932, S. S. S. R. Nemačkoj duguje 1,200.000.000 maraka. Na tome se Sovjeti moraju da zaustave. Sve im je teže da kupuju mašine u inostranstvu; produžava se rok menica, koje nisu mogli da plate, ali su im zajmovi uskraćeni. To pada u isto vreme, kada je njihov budžet, zbog posledica agrarne kolektivizacije, zapao u velike poteškoće.

Prikupljeni stokovi žita su nedovoljni. — Kako je vlada preuzela brigu oko pravilne raspodele izrađenih proizvoda i proizvoda za ishranu, kao i u vreme „ratnog komunizma”, ona se trudi da sakupi što više žita za ishranu bezbrojnih vojnika, činovnika i za osiguranje izvoza. Povećanje stokova žita, koji od 576, 000. 000 puda od 1927—1928 — poslednje godine Nep-a —, prelaze na 660.000.000 puda 1929, na 1,250.000.000 puda 1930 i 1,400.000.000 puda 1931, nije posledica veće proizvodnje; to povećanje nije ni posledica povećavanja zasejanih zemljišta, već jedino toga što se od seljaka oduzimaju sve rezerve. Tako se, od samog početka 1932 vlada zabrinuto pita da li će biti dovoljno žita za nova sejanja. Strah se potvrđuje u proleće, kada se zemlja zasejava kasno i nebrižljivo, naročito u sovkhzima, ali i u kol'khozima.

Da bi se preduhitrile teške posledice ovog stanja, vlada preduzima niz mera. Najpre priznaje da obrađivanje polja traktorima nije dovoljno i traži da se „vrati konjima”. Zatim, pošto je središnji odbor stranke na XVII konferenciji (februara, 1932) podvukao rđave strane suviše brze kolektivizacije i primetio da „veliki brojevi nisu uvek znak dobrog kvaliteta”, on se rešava da seljacima vrati krave; smanjuje donekle zemaljsku porezu, smanjuje stokove za 264 miliona puda i dozvoljava (6 maja, 1932) seljacima iz kol'khoza da na pijacama slobodno prodaju višak svojih proizvoda. Ovaj pokušaj uvođenja slobodne trgovine vraća spekulaciji: kako cene na slobodnoj pijaci daleko nadvisuju službene cene na pijacama se pojavljuju preprodavci, a članovi kol'khoza staju da prodaju zajedničke proizvode. Mesne vlasti utvrđuju cene i progone „spekulante”, i t. d. Njihove proizvoljne mere prisiljavaju vladu da obnaroduje dekret o „revolucionarnoj legalnosti”, uzaludni pokušaj da se zaštiti „socijalistička svojina”. S druge strane je pravo slobodne prodaje žita „pojačalo” kod seljaka „otpor kada se radi o isporuci žita državi”^[18]; тако се дозвола за слободну трговину даје само оним кол'кхозима, који су извршили своје обавезе према држави.

Vlada je otvorila pijace dobrim delom da bi sa sebe skinula tešku odgovornost ishrane varoškog stanovništva. Sem toga se vlada trudi da smanji broj onih koje mora da hrani. 15 novembra, 1932, vlada objavljuje da će svaki radnik, koji ma i samo jedan dan, bez važnog uzroka, izostane od fabrike, biti otpušten, a karta za namirnice će mu biti oduzeta. 10 decembra, rešava se vlada da ponovo izvrši „prečišćavanje” stranke, čiji su članovi i suviše brojni^[19], a mnogi sumnjivi zbog veze sa poreznicima. 27, vlada izdaje unutrašnje pasoše, kojima se toliko služila policija starog režima, u cilju rasterećivanja varoši, koje je veoma teško snabdevati, od seljaka, koji su bežali od gladi ili agrarne kolektivizacije i svih onih, koji su smatrani za protiv-revolucionare; svi oni, koji ne dobiju pasoš moraju da napuste varoši: po Kirovljevoj statistici, biće oko 800. 000 stanovnika isterano iz Petrograda i iz Moskve.

Nije samo dovoljno smanjiti broj potrošača, čiji život pada na državni trošak. Potrebno ]e i prisiliti seljake da proizvode dovoljno žita za ishranu svih ovih potrošača. Vlada izgleda rešena da po svaku cenu savlada pasivni otpor sela, a naročito najproduktivnijih, koja su najmanje poslušna. Ona se, po rečima Bukharina, oseća dovoljno snažnom da „smrvi” uporne seljake.^[20] Pored svega nije manje tačno da je pokušaj kolektivizacije imanja propao, a to priznaje i Staljin, i da je taj neuspeh onemogućio proizvodnju predviđenim tempom. Optimistička tvrđenja službenih listova i branilaca „opšte Staljinove linije”, postaju sve manje ubedljiva.

Ponovio obrazovanje opozicije protiv Staljina. — U koliko poteškoće sve više rastu, opozicija s desna i sa leva podiže glavu.

Na plenarnoj sednici centralnog odbora stranke (28 septembra — 3 oktobra, 1932) Staljin nailazi na veliki otpor. Izglasana rešenja su, istina, veoma uglađena, ali u cilju pobede nad protivnicima mora opet da se upotrebi stara metoda, t. j. izmišljanje komplota.

Već 9 oktobra, kancelarija centralnog odbora stranke rešava da isključi „zaverenike”. Pored starih suparnika Zinovjeva i Kameneva, koji su pre kratkog vremena bili primljeni u članstvo posle dostojne satisfakcije; isključeni su i mladi protiv-rvolucionari (Rjutin, Mareskij, Ptašnij i dr. ). Optuženi su da su hteli da stvore tajnu buržujsku organizaciju, koja je imala za zadatak da u Rusiji ponovo osnuje kapitalistički režim, a naročito klasu kulaka. Pravda, koja članove opozicije naziva „trulim liberalima, proizvodima buržujske degenerisanosti” i t. d., tvrdi da je njihov program vraćanje zemlje kulacima, ukidanje sovkhoza i kol'khoza, kao i prepuštanje socijalističkih preduzeća stranim kapitalistima.^[21]

Popuštanje sovjetskih diplomata u sovjetsko-japanskom sukobu. — U spoljnoj politici pojavljuje se ne više teoriska, već stvarna ratna opasnost. Međutim Sovjeti se trude da ne samo militarizuju zemlju, već i da otklone sve sukobe i vode krajnje obazrivu politiku, kao na primer u toku sovjetsko-japanskog sukoba, do kojeg dolazi posle okupacije Mandžurije od strane Japanaca.

U početku se sovjetski krugovi, a naročito u Mandžuriji, veoma ratoborno drže. Kada (februara, 1932) Japanci traže dozvolu da se za prevoz trupa u Kharbin, posluže železnicom, koja prolazi kroz Istočnu Kinu, mesne vlasti najpre odbijaju, a uskoro zatim Moskva daje dozvolu i Japanci se njome bogato koriste. Pored svega, Sovjeti povećavaju broj svojih trupa na Krajnjem Istoku: od 70.000, oni povećavaju broj vojske na 170.000 ljudi, koncentrišu tamo aeroplane, tenkove, i t. d., a da bi opravdali ove mere predstrožnosti, objavljuju dokumenta, u kojima „odgovorne” japanske vojne ličnosti iznose program aneksije Sibira do jezera Bajkala. Njihov stav prisiljava Japan da svoje trupe udalje od ruskih granica, ali stvara diplomatsku zategnutost. Aprila i maja, u Moskvi i Kharbinu se predviđa da je konflikt neizbežan, ali Japan daje umirujuće izjave i zategnutost popušta.

Proklamacija nezavisnosti Mandžurije izaziva novu zategnutost. Zatim, (oktobra, 1932) Sovjeti izjavljuju da su spremni da prime mandžurskog konzula u S. S. S. R., pa i u Moskvi, ali što oni još otvoreno ne priznaju nezavisnost mandžurske države, to je jedino da ne pokvare svoje odnose sa Sjedinjenim Državama. 31 decembra, 1931, Litvinov je bio predložio Japanu da potpiše ugovor o nenapadanju. Japanska vlada je odbila ovaj predlog (decembra, 1932), ali je izjavila da je spremna da prouči stvaranje japansko-sovjetsko-mandžurskog odbora, koji bi imao za cilj sprečavanje pograničnih incidenata.

Pregovori i ugovori o nenapadanju. — Litvinovljeva pacifistička politika menja karakter. Ma da na konferenciji za razoružanje u Ženevi, koja se. otvara 2 februara, 1932, on još uvek zadržava svoj nepomirljivi stav i bez uspeha se trudi da nametne dva svoja plana o razoružanju, on u isto vreme provodi praktičnu politiku i pregovara sa zemljama, kojima se graniči S. S. S. R., u cilju potpisivanja ugovora o nenapadanju.

Ovog puta Francuska daje inicijativu. Krajem 1931, francuska štampa objavljuje da je 21 avgusta potpisan između Francuske i Sovjetske Rusije jedan ugovor i da je njegova ratifikacija podložna zaključku sličnih ugovora između S. S. S. R. i francuskih saveznika, Poljske i Rumunije. Već 25 januara, 1932, usvojen je tekst poljsko-sovjetskog ugovora. I ovog puta njegova primena zavisi od potpisivanja sličnih ugovora između drugih zemalja na granici S. S. S. R. i ovog poslednjeg. Litvinov, koji je 21 januara, već pregovarao sa Finskom, pregovara, 8 februara, sa Estonijom i, 9, sa Letonijom, Rumunija, međutim, ne pristaje na ugovor, ako Sovjeti ne priznaju aneksiju Besarabije. Kako se rumunsko-sovjetski pregovori odugovlače, Poljska potpisuje, jula meseca, zaseban ugovor. Pregovori sa Rumunijom se još življe nastavljaju oktobra meseca, pod uticajem Herio-a, koji ne želi da Sovjetska Rusija i dalje obrazuje blok sa Nemačkom. Rumunska vlada Vajde-Vojevode naginje ugovoru, koji će pitanje Besarabije da ostavi postrani, ali je protesti i ostavka njinog ministra u Londonu, Tituleska, prisiljavaju da se povuče. Ma da Rumunija nije nastavila pregovore, Francuska je, 29 novembra, 1932, ratifikovala francusko-sovjetski pakt o nenapadanju.

Otkaz englesko-sovjetskog trgovinskog ugovora. — Nasuprot francusko-sovjetskim odnosima, englesko-sovjetski odnosi se, 1932, ozbiljno pogoršavaju. 27 januara, prekinuti su englesko-sovjetski pregovori o priznavanju dugova, jer kao uslov zato S. S. S. R. ponovo traži dugoročne zajmove. Kabinet koalicije smanjuje sumu vladine garantije, koja je osigurana engleskim prodavaocima, kao i rok zajmova odobrenih sovjetskoj trgovini, koji su za vreme laburističke vlade, prešli prvobitne granice, utvrđene na 1,600.000 engleskih funti na 12 meseci. Javno mnenje utvrđuje da engleski uvoz iz Rusije 4 do 5 puta prelazi engleski izvoz u S. S. S. R., da boljševici iskorišćavaju engleske zajmove da plate svoje porudžbine u Nemačkoj i u Americi, da sem toga ometaju svojim niskim cenama unutrašnju englesku trgovinu. Javno mnenje naročito kritikuje uvoz sovjetskog drveta, koje je proizvod prisilnog rada kulaka, proteranih na sever Rusije, što, uostalom, objašnjava njegovu nisku cenu; ono, dalje, traži otkazivanje ugovora od 1930. S jedne strane, da bi svoj postupak dovela u sklad sa rešenjem carske konferencije u Otavi, Engleska neće da se S. S. S. R. više koristi odredbom naprivilegovanijeg naroda. 17 oktobra, ona otkazuje ugovor od 1930, ali daje ponudu za nastavljanje pregovora u cilju sklapanja novog ugovora na drugim osnovama.

IV. „Kulturna revolucija”

Vera. — 13 član Ustava od 10 jula, 1918, koji proklamuje da se „u cilju garantovanja prave slobodne svesti radnika, Crkva deli od Države, a Škola od Crkve” i da je „sloboda verske i protiverske propagande priznata svim građanima”, sasvim odgovara željama, koje su ruski liberali odavno formulisali. U stvari, Sovjeti prema crkvi ne mogu da ostanu neutralni, pošto član 13 komunističkog programa objavljuje da „stranka mora da doprinese da se narodne mase oslobode verskih predrasuda”. Borba protiv vere za njih pretstavlja deo borbe protiv klase ili protiv buržoazije. Oni preduzimaju sve što je potrebno da se i sudski ometa verski kult, ukidaju sve verske škole i dozvoljavaju versku nastavu, isključivo privatnog karaktera, određenu za mladiće i devojke koji su navršili 18 godina.

5/18 novembra 1917 godine, u samome trenutku, kad je boljševička revolucija bila na vrhuncu, sabor u zasedanju od 15/28 avgusta da bi uspostavio patrijarha, koga je ukinuo Petar Veliki, bira vladiku Tihona, za patrijarha i obrazuje Sinod, koji će mu pomagati, kao i „svešteničku administraciju”, u koju ulaze i svetovna lica. Sabor i patrijarh živo protestuju protivu „progonjenja” koja počinju, i trude se da se odupru sovjetskim dekretima o crkvi; u jednom apelu upućenoj pravoslavnoj pastvi Sabor ide čak dotle, da je poziva „da pođe na Golgotu”, i da se odupre otvoreno neizbegavajući čak ni mučeništvo.

Sovjeti odgovaraju terorom, koji opredeljuje Tihona, da obznani 26 oktobra 1918 svoju poslanicu narodu, u kojoj otvoreno napada „internacionalističku vlast i žestoko protestvuje protiv pogubljenja sveštenika i vladika i uzapćenja crkvenih dobara. Vlada, koja se još uzdržava od konačnih mera, rešava da vladajućoj crkvi suprostavi jednu još radikalniju religioznu stranku, ali i oportunističku, i nju pomaže da osnuje „obnovljenu crkvu” ili „živu” crkvu. Borba postaje još ozbiljnija, kada je vlada obnarodovala 23 februara 1922 godine dekret odnoseći se na konfiskaciju svega crkvenog blaga u korist žrtava gladi. 28 februara patrijarh preti da će isključiti iz crkve sva svetovna lica i sveštenike koji budu izvršili ovaj dekret. 12 maja on je uhapšen, a vođstvo crkvenih poslova preduzeli su vođe „žive” crkve, koji su zvanično priznale boljševike.

U maju 1923 g. „živa crkva” saziva sabor, raščinjuje Tihona, objavljuje da je kapitalizam „smrtni greh” i poziva verne da se protiv njega bore, pod vođstvom sovjetske vlade. Ovaj stav i verske reforme — dosta skromne, — koje ona uvodi, odvraćaju od nje većinu pravoslavne pastve. Tihon tada razume da je potrebno učiniti ustupke; pošto je priznao 15 juna 1923 da nije bio u pravu što se odupro režimu i izjavio „da od sada više nije neprijatelj sovjetske vlasti” pušten je na slobodu i opet preuzima voćstvo crkve. Kada umire 7 aprila 1925 godine on ostavlja „apel” da bi pozvao verne na „lojalnost”, a poziva sveštenike, da ne dopuste borbu protivu vlade.”

Posle patrijarhove smrti Sovjeti ne dopuštaju saziv novog Sabora koji bi mu izabrao naslednike, i voćstvo crkve dopada „čuvaru patrijaršiskog prestola” mitropolitu Petru. Pošto on neće da se potčini vladi, Sovjeti pomažu vođe „žive crkve” koja tada uzima zloglasno ime „nove crkve”, da sazovu u drugi sabor (oktobar 1925) vladike i sveštenstvo koji su im se pridružili. Ovaj sabor optužuje Petra da je imao veze sa monarhistima u emigraciji, i na njegovom mestu postavlja vrhovno vođstvo crkve. Petar i njegove pristalice 1925 uhapšeni su i docnije prognani u Sibir na Solovska ostrva.

Većina vernih i vladika ostaju ipak privrženi Petru. Naslednik, koga je on izabrao, mitropolit Sergije izjavljuje po primeru Tihonovom da će stara crkva biti lojalna prema vladi i neće se baviti politikom. Vladike, u izgnanstvu na Solovskim ostrvima, tvrde takođe, da su spremne da se potčine, pod uslovom da se dopusti, shodno 13 članu ustava, — crkvi da postoji. Pošto su ga prethodno uhapsili, sovjeti pregovaraju sa Sergijem, oslobađaju ga i ovlašćuju, 18 maja 1927, godine da organizuje „privremeni sinod”. Legalizujući zvanično „staru” crkvu, oni sebi obezbeđuju, kao što su želeli, neposredni uticaj na njeno versko poslovanje. Ovo stanje izaziva otpor protivu Sergija od strane vladika i najnepopustljivijih sveštenika. U poslanici od 27 jula 1927 Sergije pravda svoj kompromis i uz to traži od emigriranih sveštenika „lojalan stav” prema sovjetskoj vlasti. Ovo traženje rđavo je primljeno, te stvara razdor u pravoslavnim opštinama u inostranstvu, gde se konstituisala monarhistička crkva mitropolita Antona (u Karlovcima u Jugoslaviji) i apolitička crkva mitropolita Evlogija u Parizu, od ove se odvaja jedna crkva — vladike Serafima — koja se potčinjuje vlasti Sergija, a opštine „Nove Crkve”, takođe se stvaraju, naročito u Americi. Sovjeti se ne ograničuju samo da uzmu kontrolu nad svakom crkvenom organizacijom. Zakon od 8 aprila 1928 god. i dodatak članu 13 Ustava, obnarodovani 22 maja, zabranjuju svaku „versku propagandu” i ne daju crkvi da se bavi nastavom i dobročinstvima; obavljanje obreda postaje tako teško, da iziskuje najveće samopožrtvovanje od strane sveštenika i vernika. S druge strane, boljševici organizuju u veliko antireligioznu propagandu počevši sa školama. Liga bezbožnika 1925 smanjuje godine starosti za pristup u nju, na 14 godina, i pored toga vrbuje, kao „pionire”, decu od 6—14 godina, njeno brojno stanje koje je u 1928 obuhvatalo svega 128.000 članova, penje se na taj način početkom 1930 na 2,500.000 članova, podrazumevajući tu i „pionire”. Da bi odgovorili, tobož, „traženju” naroda, boljševici skidaju — crkvena zvona, zatvaraju i ruše bogomolje, pretvaraju ih u bioskope, pozorišta, škole ili kooperative. Svaki otpor prema tim merama ugušen je. Crkve i sveštenici koji preostaju ugušeni su poreskim teretima; lica koja daju utočište sveštenicima teško su oporezovana; ovima je zabranjeno da stanuju u granicama svojih parohija... Blagodareći ustupcima Sergija, „stara crkva” mogla je da sačuva 30. 000 parohija, 163 vladike i nekoliko desetina miliona vernih.^[22] Njeno stanje, naročito posle zatvaranja i preinačenja mnogih crkava, ipak je vrlo slabo. Veliki deo njenih sveštenika primorani su da slušaju naredbe boljševika, koji smatraju vladike, kao svoje činovnike. U nedostatku Bogoslovije, ona ne može da stvara novu generaciju sveštenika, dok se stara postepeno gasi; 1930 polovina sveštenika stariji su preko 50 godina.

Ako se verski duh jače održava na selu i među seljacima u crvenoj armiji, svugde on mora da prikriva svoja osećanja i da slavi crkvene obrede krišom. Ohrabreni svojim uspesima, sovjeti dekretom od 15 maja 1932 godine utvrđuju „pjatiljetku bezbožništva” da bi potpuno ugušili veru. Već prve godine — crkvene škole sviju veroispovesti, koje tada još postoje, — biće zatvorene, a službenici ovih veroispovesti lišeni prinadležnosti, dakle mogućnosti da žive. Prvoga maja 1934 bogomolje sviju veroispovesti imaju biti zatvorene u glavnim gradovima svih republika i velikim centrima. „Verska ognjišta” u porodicama konačno su uklonjena.” Izdavanje Crkvenih knjiga i pravljenje crkvenih utvara zabranjeno je.

Treće godine svi sveštenici, koji se do tada nisu odrekli svoga poziva, biće prognani iz S. S. S. R. „1 maja 1937 na celoj teritoriji S. S. S. R. ne treba da preostane ni jedna bogomolja, i sam pojam o Bogu biće uklonjen iz Sovjetske unije, kao preostatak srednjeg veka, kao oruđe ugnjetavanja radničkih masa.”

Škola. — U području škole, kao i udrugima, Sovjeti počinju primenjivanjem najmodernijih principa. Ali oni opažaju uskoro da ti principi, pozajmljeni od evropskih i američkih pedagoga, od strane nastavničkog osoblja veoma radikalnih tendencija, mogu biti primenjeni samo u malom broju „uzornih” škola. Ali, prema programu komunističke partije (mart 1913), zadatak osnovne škole je da „obrazuje generaciju sposobnu da konačno utvrdi komunizam”. Nastava dakle treba da bude „politehnička” t. j., da upozna sa svima strukama proizvodnje, — i prema doktrini Marksa i Engelsa „da razvije sve sposobnosti članova komunističkog društva”.

Zadatak koji se nameće težak je.

Prvo, izostaju im škole i komunistički nastavnici. U oči revolucije blagodareći delatnosti Dume, Rusija je bila na putu da nastavu učini pristupačnom svima; prema jednoj statistici od 1911 ona je imala tada 154.177 učitelja i učiteljica sa 8.146.637 đaka. A 1915 imala je 122.123 osnovnih škola. Za vreme građanskog rata, te škole potpuno napuštene, velikim delom bile su razorene; 1921, njihov broj je spao na 76.000 hiljada, a broj đaka u njima na 6.000.000. Od 1921 do 1923 one su produžile da propadaju; broj, „prvostepeni” škola koje odgovaraju pređašnjim osnovnim školama, smanjuje se od 76.000 na 43.000 znači smanjenje 41—47% u iznosu na 1915 — i od 6,000.000 na 3,000.000 — dok se broj „drugostepeni škola” koje odgovaraju bivšim srednjim školama i broj njihovih đaka smanjio od 3.700 na 866 i od 410.000 na 210.000. Što se tiče nastavničkog osoblja ono se pokazuje u početku izrično neprijateljski raspoloženo prema sovjetima. Panruski savez učitelja pošto se otvoreno izjasnio protiv njih, rasturen je, i „sumnjivi” učitelji najureni su. Tek posle Nep-a, nastavnici postepeno prelaze iz otvorenog neprijateljstva u „neutralnost”, i posredništvom jednog novog Panruskog saveza radnika javnog vaspitanja kao potčinjenosti vladi. Međutim, još 1927 srazmera onih koji pripadaju komunističkoj partiji iznosi svega 4, 8% po selima, a 5, 6% u gradovima.

Pored toga, Sovjeti trebaju da stvore novu nastavu. Statut od 1918 hoće da primeni načelo jedinstvenih škola sa svoja tri stepena; osnovne, srednje, i više, pristupačne svima. Ali uskoro škola, umesto da može dati svima opšte školovanje, mora da se brine za profesionalno vaspitanje, praktično i tehničko, te je načelo jedinstvene škole napušteno. Odričući se demokratskih iluzija od 1918, novi statut od 18 decembra 1923 preinačuje školsku organizaciju. On predviđa tri vrste škole, od kojih svaka sprema za izvesnu kategoriju zanimanja, a čije je održavanje povereno mesnom stanovništvu: iz prvostepene škole (četiri školske godine), prelazi se u niže profesionalne škole; iz drugostepene škole prvi tečaj (tri školske godine), na tehnikum i „profesionalne kurseve”; iz drugostepene škole^[23] drugi tečaj (dve školske godine) u više profesionalne ustanove. Završetak opšte nastave utvrđen je na petnaest godina starosti, t. j. posle prvog tečaja drugostepene škole, što „mogu sebi da dopuste”, prema sarkastičnom izrazu Lunačarskog, komesara za opštu nastavu, „samo najvarvarskije i najsiromašnije zemlje”, tako, jedino prvostepene škole i drugostepene prvog tečaja, posvećene masama, teže još da daju opšte obrazovanje.

Da ova opšta nastava ne bi remetila program „socijalne nastave”, u njoj se primenjuje metod „kompleksa”: lekcije ne smeju biti date po predmetima (pravopis, računica, zemljopis) nego u „paketima” na živim primerima, prisnim seljaku, kao krava, miš, potok, itd. i datim po mogućstvu u bašti, voćnjaku, polju, a ne u školi. — Rezultat ovog načina biće znatno smirenje živoga znanja čitanja, pisanja i računice. Da bi se sprečilo da se padne u haos, zvanični programi sređuju „komplekse”, po rubrikama: „Rad”, „priroda” i „društvo”. U prvoj godini Prvostepene škole glavna tema je „porodica”, u drugoj „selo”, ili „kvart jednog grada”; u trećoj „oblasna privreda”, u četvrtoj „privreda S. S. S. R. i drugih zemalja”. Ali ni za učitelje, lišene priručnika, ni za đake bačene iz škola na ulicu i prinuđene da se odaju „socijalnoj aktivnosti”, ovi programi ne mogu se ostvariti. Pored toga, primena sistema „kolektivnih grupa” đaka, koji sami sebi daju svoju disciplinu, podriva autoritet učitelja, koga ometa još i mešanje partije, koja u školi organizuje „ćelije” svojih pionira.^[24] Novi programi objavljeni su 1927: i ako su manje radikalni, njihova primena nije ni malo popravila uslove nastave.

Od vremena Nep-a (1923—1925), sovjetske škole nailaze na više naklonosti kod stanovništva. U isto vreme, kad i vladin ugled, i broj škola svih vrsta raste; taj broj koji počinje od 44.000 godine 1923, penje se na 122.000 godine 1928—1929, dok se broj đaka penje od 3,210.000 na 12,000. 000. Ponovo se postavlja pitanje da škole budu pristupačne svima za školsku 1933—1934godinu. Ali taj plan je vrlo skup i broj škola ne podiže se tako naglo, kao nove generacije, pristigle za školu.

U školama preovlađuje profesionalna nastava: dva ciklusa drugostepenih škola pokušavaju zbilja da daju specijalna tehnička znanja. Tehničke škole takođe su ustanovljene za starije u svakoj fabrici; od 2000 godine 1921, one prelaze 100. 000 škola godine 1927. U višu nastavu su uvedeni „tehnički instituti” za tekstilnu, električnu i hemijsku industriju, za poljoprivredne nauke itd.; u već postojećim ustanovama otvoreni su „radnički fakulteti”, gde može neposredno stupiti, na preporuku partije „radnik iz radionice i seljak sa njive”, koji su se pokazali, prema slikovitoj reči Trockoga, sposobni „da zagrizu granit nauke” — prirodno da je zbog toga nivo nastave opao. Prema školskoj statistici od 1927 ima 6.309 ustanova profesionalne nastave sa 838.968 učenika, u trenutku kada je petogodišnji plan bio već napravljen. Da bi se taj plan ostvario, njegovi tvorci smatrali su da će trebati 176.000 inženjera i 260.000 tehničara, ne računajući 450.000 stručnjaka — od kojih 90.000 sa višom spremom i 360.000 obične spreme — potrebnih za kolektivnu poljoprivredu. Kako profesionalne škole mogu dati samo neznatan broj, treba preurediti sav sistem nastave na snazi, ako se hoće biti „siguran u proizvodnju” i naročito pročistiti „škole” od osoblja „stranog” komunizmu. Izvršenje ove dužnosti — povereno je mladome đeneralu Bubnovu, koji od septembra 1929 godine, zamenivši Lunačarskog u komesarijatu za narodnu prosvetu, upotrebljava samo vojnički rečnik, tako karakterističan za Staljinovu vladavinu: „usvajanje ritma borbe”, „mobilizacije snaga narodne prosvete”, „kulturni rat”, „proboj”.... to su nove parole.

Prema programu petogodišnjeg plana čini se naročiti napor da se poveća broj škola. Ako se veruje zvaničnim izveštajima, školski brojevi se penju 1930—1931, od 13.500.000 na 20.000.000 učenika, od kojih 14.000.000 otpada na osnovne škole, 3.700.000 na pedagoške organizacije, 600.000 na tehničke institute, 300.000 na više ustanove i tako dalje. Kako se broj škola, učitelja i knjiga ne penje proporcionalno, pribegava se svima sretstvima: U prostorijama na raspoloženju — mnoge su zauzete još i drugim javnim potrebama — učenici su podeljeni u tri partije, koje se zamenjuju svakoga dana; u školama prvoga stepena, učenici koji su svršili četiri godine studija, regrutovani su silom kao učitelji, a u školama drugoga stepena, učenici šeste i sedme godine su pretvoreni u profesore. Programi od 1927 nazvani su „programi kulaka”. Oni su izmenjeni po jednoj novoj teoriji od Šulgina, primljenoj zvanično, koji od škole pravi kulturni atelje fabrike. Oni daju još dosta mesta vojnim vežbama, koje zauzimaju od petine do trećine njihovog radnog vremena.

Reforma 1930—1931 odmah spušta nivo nastave. Vlada to opaža i trudi se 1932 godine da ispravi preterivanja; između ostalih mera, ona propisuje napuštanje raznih eksperimentalnih metoda da bi se vratilo na materijal iz opšte kulture.

U višoj nastavi, univerziteti su „očišćeni” udaljavanjem većine starih profesora, često najboljih naučnika, i podeljeni na zasebne fakultete „tehnički, pedagoški, sovjetsko pravo, socijalne nauke, medicina čije održavanje povereno je ekonomskim organizacijama. Akademija nauka preinačena je u marksističkom duhu; a kao novi članovi, koji su joj dati, imaju neznatna naučna dela, oni su izdržali ozbiljan staž u partiji. Broj „radničkkih fakulteta” i njihovih dopuna (večernji kursevi, predavanja u više lekcija) prelazi od 177 god. 1928—1929 do 664 godine 1930—1931, a broj studenata radničkog porekla penje se od 30% na 50%; što se tiče broja ustanova sa opštom višom nastavom, penje se od 151 na 537, a broj njihovih studenata od 191.000 na 272.000. Ali i tu je kvantitet išao na štetu kvaliteta: Radnici koji se sve više šalju na fakultete rđavo su spremljeni da mogu pratiti nastavu; stvarno naučno pripremanje ustupa mesto klasnoj nastavi i vojnom pripremanju.

Godine 1932 komesarijat za narodnu prosvetu priznaje svoje pogreške i osuđuje jednostranu koncepciju problema odnosa nauke i proizvodnje, i ograničenje dužnosti nauke isključivo dnevna pitanja. Dekretom od 19 septembra Univerziteti dobijaju gotovo svoju biblioteku. Osim toga, uvode se prijemni i prelazni ispiti; stupanje dece kulturnih roditelja na univerzitete olakšano je; profesori su ponovo ovlašćeni da pripremaju kandidate za profesore... ali još je suviše rano ceniti rezultate ovih mera.

Književnost. — mnogi ruski književnici velikog talenta; I. Bunjin, D. Mereškoovski, A. Kuprin, I. Šmelov, B. Zajcov, pesnik Bajmont i mnogi drugi napustili su Rusiju u početku boljševičke revolucije. Oni koji su ostali, kao Brjusov i Blok, i oni koji su se vratili, kao A. Tolstoj, i Andrej Belij, hteli ne hteli prilagodili su se novome režimu.

Naklonosti boljševika i ovde su ka krajnjim tendencijama ka futurizmu koji pesnik Majakovski naziva „proleterska umetnost”. Uskoro futurizmu konkuriše organizacija Prolet-kult (proleterska kultura), koja cilja na književni monopol i obećava da odmah preduzme stvaranje socijalnih oblika misli i osećanja. Ali nova vlast ne može da trpi pored sebe nikakav monopol i treća grupa otkriva takođe svoje prednosti; to je organizacija pisaca radnika i seljaka, punih oduševljenja za velika dela pobedonosnoga komunizma, ali i suviše lišenih dara i književnog iskustva.

Nep vraća relativnu slobodu, koja koristi sledbenicima stare književnosti. Iz jedne grupe mladih, ko]i su se već bili podigli i maskirali svoju duhovnu nezavisnost pod imenom „Serapionova braća” pozajmljenim od nemačkog romantičara Hofmana, izlaze daroviti pisci, kao humorista Zoščenko, romansijer Feđin, Slonimski i Tihonov. Ostali pisci, koji se nisu javljali, prekidaju ćutanje: to su oni koje zovu poputčik, (saputnici): Piljnjak, Babel, Leonov; njima se pridružuju i pisci iz predhodne generacije: A. Tolstoj, V. Versajev, i Erenburg. Pisci „proleteri” odmah ih napadaju. Međutim ove pisce vlast ne podržava; Trocki i Lunačarski su mišljenja da se neproleterskim talentima gleda kroz prste, jer su njima slični neki seoski i radnički pisci koji su obrazovali grupu, zvanu pereval. Iz toga doba datiraju najbolja dela sovjetskog perioda. Ona napuštaju vojničke teme i zamenjuju ih psihološkim; takva su dela romani: Razgrom, (Poraz) od Fadejeva, objavljen 1925—1926, Barsuki (četkice) od Leonova, a naročito Cement od Gladkova, štampani 1926, imaju velikog uspeha.

Trpeljivost, koja je praktikovana za vreme Nepa, nije nadživela ovaj period. Od 1928 vlada vrši na književnost sve veći pritisak i prisiljava je, kao i školu, da radi jedino na „utvrđivanju socijalizma”. Obrazuju se sve radikalnije književne grupe, a svaka nova grupa optužuje prethodnu zbog izdaje proletarijata. Tako Rosijskaja asocijacija proleterskih pisatelej ili skraćeno Rap (Rusko udruženje proleterskih književnika) objavljuje rat Vserosijskom Sojuzu pisateleja (Pan-ruskom savezu pisaca) tako da i njega samog napadaju članovi levice (Lebedinski) i da su i ovi (1928) izdani od krajnje levice po čijom mišljenju književnost mora da se odrekne opisivanja „živog čoveka” i „psiholoških utančanosti” i jednostavno da izvršuje Staljinove „socijalne naloge”. Razvijani roman zamenjuje kratki esej koji peva slavopojke Pjatiljetki, kolhozima i ostalim uspesima proleterske revolucije. U ovoj vrsti književnog rada ističe se Bezimenskij, koji je u ostalom i sam isključen iz partije. Ova atmosfera uzajamnih potkazivanja spušta književni nivo. Međutim, verovatno zahvaljujući uticaju Maksima Gorkog na Staljina, izgleda da je vlada od nekog vremena popustila u nadzoru nad književnošću. 23 aprila 1932 Rap je raspušten zbog svoje nepomirljivosti i preterivanja.

Štampa i plakate. — Više još nego knjiga, dnevna štampa i plakate mogu uticati na duhove.

„Naša štampa i naša stranka su nedeljive”, kaže jedan boljševički pisac. „Imena listova su sinonimi partije; i sama partija starala se oko organa štampe.” Prirodno, samo zvanična štampa može izlaziti u S. S. S. R. Izvestija su organ Sovjetske vlade; Pravda, sovjetske stranke. Van ove dve publikacije, suviše teške za običnog čitaoca, stranka objavljuje mnogobrojne specijalne listove za seljake, radnike, crvenu armiju, mladež, žene itd. u kojima se urednici izražavaju naročitim jezikom za svaku sredinu. Za vreme Nepa, listovi su odbacivali apstraktne komentare, teško shvatljive narodnim masama, kad su se obraćali osećanjima i interesima čitalaca. Da bi postavljala vezu između listova i čitalaca, stranka je ustanovila „radnike saradnike” (Rabkor) i „seljake saradnike” (selkor), koji su postali uši i oči vlade, u najudaljenijim krajevima zemlje. Od petogodišnjeg plana, ton listova je iznova promenjen. Njima je od tada stavljeno u dužnost, ne da poučavaju ni da zanimaju, već da „vode” narod, stavljajući mu do znanja vladine dekrete. Od tada mnogo upotrebljavaju vojnički stil: tako, saopštavaju upustva prestonice „frontovima” koji se organizuju: front za kupovinu žita, front za proletnja i jesenja sađenja itd; objavljuju prekore za neuspeh proizvodnje, zahtevaju ubrzani tempo, tempo, „udara” i „socijalno takmičenje” između fabrika, sela ustanova; pozivaju da se na juriš zauzmu određene pozicije; da „zderu maske saboterima” i „imperijalistima” iz inostranstva; da prete utvarom rata, traže naoružanje i izvršenje „petogodišnjeg plana za četiri godine”.

Plakata je omiljeni instrument sovjetske propagande. Tu nije potrebna velika inspiracija da se uspe; dovoljno je samo naći nekoliko drečećih slika koje objavljuju dnevne parole. „Sve za odbranu zemlje”, ili „Koje za Sovjete? „, ili „Sovjetska Rusija je opsednuta tvrđava”, kao što su bile one u početku sa karikaturama cara, popova i buržuja, uobičajenim motivima crtača. Najbolje plakate su od D. Moora (Orlov) i V. Denisova, već poznatih kao karikaturiste od pre revolucije. Nešto ostavljena posle 1922 godine, plakata je opet došla u modu od 1928 i njeni glavni motivi su gomilanje žita, unutrašnji državni zajmovi industrijalizacija, kolektivizacija...

Bioskopi i pozorište. — Pozorište i naročito bioskop ima da dopune akciju štampe i afiša.

Bioskop postaje državni monopol od 1923 godine. Kako Ajzenštajn, sovjetski filmski reditelj piše, film „nije prosta zabava, on je određen da sprovede propagandu sovjetskih država i njenih ideja među narodima... Za nas, umetnost... jedno je od naših oružja na frontu borbe klasa”. Otuda, pošto je stavio na platno socijalne romane kao „Cement”, on od tada naročito izrađuje „dnevne socijalne porudžbine.” Prema Leonu Musinjaku, bilo je 1 aprila 1927 u Sovjetskoj Rusiji više od 5000 kinematografskih postrojenja, od toga broja 1491 u gledalištima u pravom smislu te reči, 1780 u klubovima, 232 postavljeni po selima, 1498 pokretnih po selima i 142 pokretnih u crvenoj vojsci; u Ukrajini 2020; u drugim federalnim republikama oko jedne hiljade od prilike; u svemu preko 8000 za sve republike koje pripadaju savezu sovjetskih republika.

Što se tiče pozorišta, procedure starih inscenarija, zvanih „akedemskih”, zajedno sa „Hudožestvenim teatrom” Stanislavskog, napuštene su. Nameće se nova doktrina: „Pozorišni oktobar”^[25], čiji prvi pionir Mejerholt, raniji pozorišni reditelj, rešava se da pristupi „kubističko-futurističkoj konstrukciji u tri dimenzije” koja odbacuje dekor i zamenjuje igru akrobatskim pokretima gimnastičara. I u pozorištu se događa isti sukob doktrina kao i u književnosti: ono napušta čistu umetnost „nezavisnu od klasa” i postaje saradnik „socijalističke građevine”; psihološka drama je odbačena i proleterski dramatičari pišu „klasne komade” koji ilustruju „ekonomske fenomene” a ne više „život čoveka”. Ali reakcija protivu „klasnih” motiva događa se mnogo brže na pozornici nego u književnosti. Publika prestaje da se interesuje propagandnim pozorištima i beži u druga, čim su ova počela da daju dela iz vremena pre revolucije. Ako pozorište hoće da služi propagandi mora pre svega da se vrati životu; mogu se samo da „uzbude srca”, živom čovečijom reč]u, a ne akrobatskim vežbanjima, kako je sovjetska vlada, izgleda ipak, nedavno shvatila.

Umetnost. — Najčuveniji ruski umetnici, kao Šuhajev, Jakovljev, Sorin, Šagal, Benoa, Somov, Korovin, Grigorijev, i toliki drugi emigrirali su. Oni koji su ostali u S. S. S. R. odali su se naročito futurizmu i kubizmu. U početku, crkva im je tražila pre svega da imaju osećanje za „monumentalno”, da prikažu „kolektivnog čoveka” i „čoveka mašinu”. Na trgovima, oni podižu ogromne kipove od „štuka”, u ostalom heroja revolucije, od Stenjka Razina do Marksa i Engelsa. Prilikom sovjetskih svečanosti na fasadama kuća, po travnjacima, po drveću i cveću skverovima i trgovima oni ne štede žive boje. Ali taj zanos ne traje dugo. Sa Nepo-m, državna pomoć prestaje, stari sistem „ponude i tražnje” ponovo stupa u dejstvo, i nekadanje umetničke težnje javljaju se iznova. Umesto prestavljanja mašina i „kolektivnog čoveka”, umetnici biraju predmete pristupačne svima i obrađene na realistični način. Razume se, ti motivi su birani radije iz događaja komunističke revolucije, ali oni donose opet na veliku radost posetilaca izložbi, „žanr” prizore, čak predele i mrtvu prirodu.

Od početka 1928 u umetnosti se oseća nova politička orijentacija. Od nje se traži da bude „umetnost klase” i da neposredno učestvuje na delu „socijalističkog građenja”. „Materijalni predmet” postaje tip proleterske umetnosti i idealni način da se obradi taj „predmet”; u arhitekturi ili nameštaju jeste „konstruktivizam”, koji propoveda L. Korbizije. Čak i narodne mase pozvane su da sarađuju na umetnosti. „Naturalistički” realizam treba da ustupi mesto realizmu, tobož, „proleterskom”. Kako se ne zna zapravo u čemu se sastoji taj „novi stil”, zadovoljava se „inžinjerskom estetikom” u arhitekturi, a „estetikom socijalnog prilagođavanja” za sve predmete svakodnevnog života, nameštaj, odelo, tkanine, itd.; „kancelarijska standardizacija” u ovom pogledu tip je umetničkog ostvarenja u sovjetima.

Muzika. — Oba kompozitora koji su otekli svetsku slavu, Stravinski i Prokifijev, žive i rade u inostranstvu, kao i pretstavnici starog naraštaja, Glazunov, Čerepkin, Grečaninov, Metner, Rahmanjinov. Stoga je i muzičko stvaranje u S. S. S. R. naročito slabo.

Pokušaj da se uvode najnoviji „izmi” u muziku i muzički „futurizam”, bedno su propali. Ono što treba za mase, jeste uprostiti, a ne komplikovati muziku; stoga su porudžbine „monumentalnih” dela namenjenih da slave revolucionarni „heroizam”, naročito odgovarale profesionalnim muzičarima, koji su ih izveli u konvencionalnom stilu, za koji su jedino bili sposobni.

Pravi umetnici zatvaraju se u sebe i pišu ne brinući se za publiku. Mjaskovski, tvorac osam simfonija, produžuje stare tradicije, Sen-Petersburškog konservatorija; Frajnberg tera Skrjabinov misticizam do muzičke patologije; Aleksandrov veoma je akademičan; Niko od njih nije pretrpeo uticaj komunističke revolucije.

Među mladima, A. Masolov, koji je komponovao podržavanje larme i pištanja manjina, i A. Krajin, koji je uzeo na sebe da piše simfonije o „Marks-Lenjin-Staljin-u”, čine izuzetak; dok drugi Lobačev, Korčmarev, Mugaj itd. liferanti triumfalnih marševa, nisu ni malo obnovitelji, i sleduju tragovima svojih učitelja starog naraštaja.

Nauka. — Ako su mnogi naučnici, kao i književnici i umetnici napustili Rusiju i nastavili svoju delatnost u inostranstvu mnogi su i ostali u S. S. S. R. Oni koji nisu bili zamenjeni „crvenim” naučnicima i profesorima, produžavaju svoj rad u Akademiji nauka, u naročitim institutima, po univerzitetima. Više njih — među njima nekolicina svetskog glasa — nisu mogli da podnose zimu i glad u periodu „ratnog komunizma”. Drugi, istoričari kao Platonov, Tarle, moskovska grupa i učenici Ključevskog optuženi da su monarhisti i da održavaju veze sa inostranstvom, prognani su u unutrašnjost ili uhapšeni. Mnogi drugi, „specijalisti” koji zaposleni po raznim industrijama nisu mogli da spreče njihovu propast koju su traženja vlade učinila neizbežnom, bili su optuženi za kontra-revolucionarnu „sabotažu” i da bi ispaštali grehove socijalističkog građenja, uhapšeni su, prognani ili osuđeni na robiju u toku vladavine Staljinove.

U ostalom, neke naučne discipline više su bile favorizovane od književnosti. Naravno da to nisu društvene, političke, privredne, pravne čovečanske nauke, koje ne mogu da idu protiv Marksističke doktrine. To je naročito čista nauka, kao matematika, fizika, hemija, biologija ili nauka praktično primenljive, kao zemljopis koji pravi spisak prirodnih bogastava zemlje, ili arheologija i lingvistika, koje pre svega proučavaju razne narodnosti u uniji, tako i statistika, barem do zatvaranja, po nalogu Staljinovom, Centralnog ureda za statistiku, i Konjukturnog instituta. Bez sumnje i one su trpele od dezorganizacije univerziteta, ali finansijska pomoć sovjeta nije im nedostajala. One su raspolagale znatnijim kreditima nego nekada da bi uredili specijalne institute ili da organizuju istraživanja ruskih predela malo poznatih ili uopšte nepoznatih, naročito predela nastanjenih autonomnim narodnostima.

U području istorije, ispitivanje revolucionarnog pokreta i, blagodareći objavljivanju neizdatih dokumenata, proučavanje poslednjih godina carizma, učinile su veliki napredak. Pojavili su se i interesantni radovi o istoriji ruske umetnosti, naročito o verskoj umetnosti-ikone, freske. Ali su naročito brojne nove publikacije u nauci čiji zaključci nemaju političkog dejstva i veoma značajni rezultati su postignuti.

ZAKLjUČAK. — U vreme — decembar 1932 — sa kojim se zaustavlja ovo izlaganje može da se misli da treći period istorije sovjeta, period pjatiljetke i diktature glavnog sekretarijata komunističke partije, ima da se približi svom kraju. Ako treba da se ostvari druga pjatiljetka, koju sovjetski specijalisti sada izrađuju, ali koja se privremeno odložila, ona će biti primenjena u potpuno različitoj političkoj sredini.

Za pet poslednjih godina, kao što smo videli, ruska revolucija dosta se jako „nacionalizovala”, drugim rečima, ona je delom izgubila svoj „internacionalni” karakter. Teškoće veoma ozbiljne, sa kojima se ona bori, specifično su ruske. Glavna je protivurečnost između poljoprivrednog karaktera zemlje i neproporcionalnog razvića isuviše ubrzanog tempa industrijalizacije. Pokušaj učinjen da se savlada ova prepreka socijalizacijom i kolektivizacijom poljoprivrede potpuno je propao^[26]. Ovaj neuspeh treba da označi kraj Staljinovog perioda. On dokazuje da zemlja nije u stanju da podnosi industrisku armaturu, koja joj je na teretu, zbog toga što ne raspolaže nacionalnim tržištem, sposobnim da potroši njene proizvode, a koje ona ne može dalje da izvozi u inostranstvo sa gubitkom. Ovo je potpuno razumela opozicija Staljinovog režima, sačinjena od pretstavnika starog naraštaja — „stare garde” — uklonjenih od vođstva poslova, i od mladih koji nisu potpuno opčinjeni zvaničnom doktrinom, i koji, prema toku događaja, moraju uočiti postojanje jaza između te doktrine i mogućnosti za normalni život narodnih masa koje mu se žrtvuju.

Bez sumnje, postojanje ogromne birokratije — koja je istovetna sa komunističkom partijom^[27] — može da produži sadašnji režim, sprečavajući radikalne i brze reforme. Ali treba voditi računa o pogoršanju materijalnog stanja činovnika, sve jačoj mržnji, koju ovi pobuđuju u masi, najzad veze koje spajaju te mase sa omladinom na službi u crvenoj armiji. Zbog svega toga mogu se predvideti promene, čiji privrženici postaju sve mnogobrojniji. Na izgled obe opozicije dolaze do zaključaka potpuno suprotnih: „desničarska” opozicija traži sve jasnije uspostavljanje životnih prilika bolje prilagođenih Rusiji, „levičarska” opozicija traži da se vrati na ideju „permanentne” revolucije Trockoga, i da se opet preuzme u celosti međunarodna akcija u svojoj prvobitnoj jednostavnosti. U osnovi, obe se slažu, tražeći da se „pliva uz tok” da bi se opet uputilo pravcem koji je ruska revolucija od 25 oktobra/7 novembra 1917 napustila. Ali istorija se ne vraća u nazad, Ma kakva bila moguća promena, ona će otvoriti novu eru ruske istorije. Nije uloga istoričara da kaže kakav će joj biti karakter.

— K R A J —

Beleške

1. ^{Doktrina Žorža Sorela.}
2. ^{Vseroesijskij centralnij ispolniteljnij komitet. Skraćeno: Cik.}
3. ^{Sovet narodnih komisarov. Skraćeno: Sovnarkom.}
4. ^{Prvog septembra teoriski bi trebalo da u području samarske vlade ima 121.000 vojnih lica, međutim, 19 avgusta još uvek nema više od 21.000 mobilizovanih.}
5. ^{Vlada u Samari, privremena vlada Sibira, uralski, i orenburški Kozaci, mesna ekaterinburška vlada, Kirgizi i Baškiri.}
6. ^{Nalog za evakuaciju izaziva paniku u gradu sa milionom stanovnika General Anselm uspeva da ukrca 10.000 dobrovoljaca — ostali polaze prema Rumuniji — i 30.000 civilnih lica.}
7. ^{Verkhovnaja črezvičajnaja komispja, skraćeno Večeka ili Čeka jeste naročita komisija sastavljena novembra, 1917. Kao revolucionarna policija, ona je slična carskoj „Ohrani”. Čuvena je po terorističkim borbama, koje je vodila protiv neprijatelja „klase”, t. j. buržuja, intelektualaca, „belih” oficira, članova stranki, koje nisu bile komunističke. Kada je ukinuta 6 februara, 1922 zamenilo je Objedinenoe Gosudarstvenoe političeskoe upravlenije ili skraćeno O. G. U. Ova komisija ima neograničenu vlast: jedan dekret od 16 oktobra, 1922, daje joj pravo da strelja razbojnike uhvaćene na delu; drugi tajni dekret od 15 novembra 1923, sastavlja u njenom području sud, koji može izricati smrtne kazne za protiv-revolucionare. Otada se „teror” širi i na seljake, na radnike i na sve one koji su optuženi da su „napadali” interese proletarijata.}
8. ^{Dati brojevi pripadaju najpribližnijim statistikama u času otcepljivanja, 1919 za Besarabiju, 1920 za Finsku i Estoniju, 1922 za Letoniju, 1923 za Litvu.}
9. ^{1 januara, 1931, po poslednjoj statistici, ukupan broj stanovništva je 161.000.000.}
10. ^{Nominalna mu je vrednost 9 rubalja i 92 i otprilike ravna jednoj engleskoj livri.}
11. ^{Godišnji priraštaj 2,5%}
12. ^{O revoluciji 25 oktobra/7 novembra.}
13. ^{Obnovljen je 1929.}
14. ^{Amanulah je svečeno dočekan u Rusiji 1928, 1929 je zbačen sa prestola, boljševici nisu hteli da mu pomognu; njegov naslednik, Nadir Kan, nastavlja prijateljsku politiku sa Moskvom.}
15. ^{Ovog datuma budžetska godina počinje od 5 oktobra, a traje do 30 septembra iduće godine. Kasnije ćemo videti da će 1930 godine to vreme trajanja biti izmenjeno. Da bi se dobila vrednost papirnih franaka, treba pomnožiti ovu sumu sa 13,50.}
16. ^{Ova reč označava tri različita oblika „kolektivne ekonomije”: grupe, čiji članovi jedni drugima pomažu prilikom obrađivanja zemlje, a zemlje i proizvodi ostaju privatna svojina; udruženja gde su jedino proizvodi kolektizovani; potpune zajednice, gde je sve zajedničko.}
17. ^{Da se objasne niske sovjetske cene izvezenih artikala, moramo imati na umu da Staljinov sistem ne dozvoljava da se tačno računa čista cena, jer se u nedostatku ekonomskog plana ne može da povede računa ni o rasipanju u samoj zemlji, ni o gubicima u spoljnoj trgovini.}
18. ^{15 oktobra, 1932 su stokova za polovinu manji od količina kojima se raspolagalo prošle, godine u isto vreme.}
19. ^{1 jula, 1932, stranka je imala 3, 130. 000 članova. Takva stranka, kaže Bukharir nije više stranka; to je „društvo”, koje ima slobodu i nezavisnost.}
20. ^{U „pokajničkom” govoru, koji je Bukharin održao januara, 1933, da prizna svoje pogreške i zatraži stroge kazne za „oportuniste”, koje je podržavao, Bukharin upotrebljava reč: utrambovati. Ova živopisna reč ne znači „nivelisati”, već smrviti, kao što mašina mrvi šljunak.}
21. ^{Početkom januara, 1933 isključeni su i drugi „zaverenici”, koju su optuženi da predlažu napuštanje industrijalizacije i vraćanje naročitog kapitalizma kulaka.}
22. ^{1927 „nova crkva” imala je 6145 parohija i 140 vladika.}
23. ^{Đaci, koji dolaze na prvi tečaj drugostepenih škola, imaju da prođu kroz 7 školskih godišta (4 + 3), a đaci koji dolaze na drugi tečaj ovih škola prolaze kroz devet školskih godišta (4 + 3 + 2).}
24. ^{Stvorena 1922 ova organizacija imala je već 1924 preko 600. 000 članova, a 1928 oko dva miliona.}
25. ^{Za uspomenu na revoluciju od 25 oktobra — 7 novembra 1917.}
26. ^{U svom izveštaju, podnetom plenarnoj skupštini Centralnog komiteta partije januara 1933, Staljin priznaje da velika većina kolhoza i solhoza još nisu rentabilni.}
27. ^{Prvog jula 1932, videli smo, ova partija u prkos uzastopnih „čišćenja" brojala je 3. 130. 000 članova.}