Istorija Rusije (A. Jelačić) 22

Istorija Rusije
Pisac: Aleksej Jelačić

GLAVA XXII.
Doba Aleksandra III (1881-1894.).

Poznati ruski vajar, knez Paolo Trubeckoj izvajao je ogroman kip cara Aleksandra III, na konju, koji još i sada stoji blizu Nikolajevske stanice u Petrogradu. Tu se vidi jedan debeo, težak, solidan i mračan čovek, sa nečim od ruskog mužika, koji mirno, nekako uspavano sedi na snažnom konju. Kakav kontrast izmeću ova dva jahača: Petra Velikog, koga je izvajao Falkonet, i Aleksandra III! Prvi je sav vatra, sav polet, iniciativa, revolucija; drugi je pokoj, inercija, san. Aleksandar III, posle kratkog kolebanja, shvatio je svoju dužnost kao zadatak ne samo da bude čuvar istoriskih tekovina ruske samodržavne vladavine, nego i vođa reakcije protiv »revolucionarnih« reforama. Aleksandra III, rođenog godine 1845., nisu s početka spremali za vladalački poziv; tek posle smrti njegovog starijeg brata došao je on za prestolonaslednika. Za sistematsko učenje bilo je već prekasno. Tako je Aleksandar III ostao čovek bez modernog obrazovanja i razumevanja novih ideja, Ali nekoliko jednostavnih ideja vodilja, nekoliko političkih linija konzervatizma on je energično usvojio i sprovodio, pošto je bio čovek prav, iskren, uvek dosledan sebi, a uz to lično pošten i strog u svojim moralnim načelima. Njegova porodica, osnovana u srećnom braku sa verenicom njegovog pokojnog brata, danskom princezom Dagmarom, prozvanom u Rusiji Marijom Feodorovnom, (koja je umrla nedavno), bila je uzor čestite, skromne, konzervativne porodice.

Odmah posle stupanja na presto car Aleksandar je morao da reši pitanje o pravcu unutrašnje politike. Ekzekutivni Odbor »Narodne Volje« predložio mu je mir jednim pismom od 10. marta 1881. godine.

Razume se da izmirenje između vlade i revolucije nije bilo mogućno. Znameniti filozof Vladimir Solovjov, kao i Lav Tolstoj, preporučivali su amnestiju ubicama Aleksandra II. Solovjova je vlada zato suspendovala od docenture i kaznila policajnim izgonom, dok je pismo Lava Tolstoja ostalo bez posledica. Ubice Aleksandra II umrli su na vešalima. Ali mnogo složenije je bilo pitanje o tome, šta da se radi sa projektima reforama koji su ostali od cara Aleksandra II. Na sednicama krunskog veća car je diskutovao sa svojim ministrima o njima. Dok je većina tražila napredni kurs, vrhovni državni poverenik kod Svetog Sinoda, bivši profesor građanskog prava, lični profesor cara i prestolonaslednika, Konstantin Pobjedonoscev, najjači i najobrazovaniji ideolog reakcije, prožet mržnjom prema evropskoj prosveti i parlamentarizmu, odlučno se borio protiv svih reforama. Njegov uticaj pobedi i dade politici Aleksandra III onaj kurs, koji smo gore karakterisali. Reformni projekti biše zabačeni, liberalni ministri otpušteni. Resor unutrašnjih dela poveren je ministru prosvete cara Aleksandra II, grofu Dimitriju Tolstoju, koji je čvrstom rukom ugušio poslednje trzaje revolucionarne akcije i, zajedno sa Pobjedonoscevim i ministrom prosvete grofom Djeljanovim, izvodio na širokoj osnovi zamišljen program reakcije u cilju učvršćivanja načela samodržavne vladavine, pravoslavlja i zvanične ruske narodnosti. Pošto su se reforme prethodnog carevanja smatrale kao neka vrsta ograničenja samodržavlja, to su u njima učinjene znatne popravke: porota nije uvedena u one okruge, u kojima je nije bilo; tamo, gde je postojala, bila je ograničena, sudski aparat je stavljen pod jači, naročito politički, vladin nadzor, mirovni suci u većini okruga ukinuti su i veći deo njihovih funkcija, uz mnogobrojne administrativne funkcije, dodeljen je takozvanim zemskim načelnicima, nekoj vrsti vladinih političkih komesara na selu. Pod tutorstvo tih »zemskih načelnika« stavljeni su seljaci i njihova samouprava, i to se moglo smatrati kao neka vrsta povratka kmetskoj zavisnosti. Zemstva i gradske samouprave behu skučeni i stavljeni pod nadzor gubernatora. Staleški princip u njima je pojačan, a naročito je povećan uticaj plemstva. Pošto su lokalne plemićske korporacije postajale sve siromašnije i malobrojnije, pošto su plemići izumirali, prodavali imanja i prosto ih napuštali, uskoro je došlo dotle, da je broj odbornika, koje bi trebalo da izaberu plemići, bio veći od broja samih birača. Po mnogim južnoruskim varošima i varošicama izbiše veliki židovski pokolji, na mnogim mestima gotovo tolerirani od policije, iako neposredno učešće policije u tim ispadima nije dokazano. Kao posledica toga javlja se pooštravanje zakona protiv Židova; oni nisu smeli da se naseljavaju u selima i van određenog teritorija. Ova je mera imala baš obratan rezultat od onoga, na koji se ciljalo: ruski seljaci i siromašni građani nisu oslobođeni od židovske eksploatacije gde je bilo, nije oslabljen antisemitizam, nego je pojačano revolucionarno raspoloženje Židova, a u isto vreme i korumpiranost ruske policije, koja je za lepe novce dopuštala Židovima da se naseljavaju gde hoće.

Štampa i knjige su gonjene gotovo kao za vreme Nikole I. Na univerzitetima je ukinuta avtonomija, i nekoliko najboljih profesora naterano je da dadu ostavku, ili je prosto otpušteno, kao znameniti pravnici Sergije Muromcev, budući predsednik prve Dume, i Maksim Kovaljevski, čovek svetskog glasa, budući član Gornjeg Doma od Akademije Nauka i Univerziteta. Studenti su potčinjeni policajnom nadzoru. Pošto se smatralo da je učešće zemstava i privatne iniciative politički štetno u nižoj školi, to su zabranili i jedno i drugo, a zasnovane su crkvene parohijalne škole, koje su trebale da šire znane osnovano na načelima klerikalizma i reakcije.

Vlada Aleksandra III trudila se svom snagom da rusificira druge narodnosti u Rusiji, pa i Poljake. Počela je likvidaciju finske avtonomije; borila se sa prevlašću Nemaca u baltičkim pokrajinama, gde su nemački baroni i građani (manjina) pritiskivali većinu Estonaca i Lotiša, naročito seljake, koji behu ostali bez zemlje prilikom oslobođenja. Međutim, vlada cara Aleksandra nije mogla da se zauzme za socijalna prava većine stanovnišgva baltičkih pokrajina, jer je glavna tačka njenog programa bila da štiti plemstvo i njegove posede, koji su prelazili u neplemićske, u građanske, a i seljačke ruke. Plemstvo je dobilo i jedan veoma važan ekonomski poklon u obliku ustanove Državne Plemićske Hipotekarne Banke, koja je plemićima davala obilate svote novca pod veoma povoljnim uslovima. Plemstvo je plaćalo manje kamate, nego što je davala država imaocima obveznica te banke. Treba priznati, da je vlada cara Aleksandra pokušala da uradi nešto i za niže staleže. Ukinuta je glavarina i porez na so; ubrzana je likvidacija pravno-prinudnih veza između seljaka, bivših kmetova i njihovih spahija. Ali su to bili palijativi, kao što su palijativne bile i prve mere za rešavanje agrarnog pitanja, sa osnivanjem Seljačke Hipotekarne Banke. Treba zabeležiti i prve početke nešto ozbiljnijeg radničkog zakonodavstva, izazvanog brzim razvijanjem industrije.

Ali se društvo držalo pasivno. Ni u književnosti ni u umetnosti ne može se istaknuti nijedna jača struja, nijedno novo veliko ime, sem Čehova, koji se javlja sa prvim malim pripovetkama. On će postati sa svojom nežnom tugom i društvenim pesimizmom pripovedač-pesnik umirućeg društva i umirućeg sistema.

Car Aleksandar III zaslužio je naziv Mirotvorac. Rusija nije za njegovo vreme vodila nikakvog rata; topovska pucnjava po Srednjoj Aziji nije mogla biti uzeta ozbiljno u obzir. Govorilo se, da je car imao veoma teške uspomene iz rata, od 1877-78. god., ali je verovatnije, da je tu odlučivala njegova zdrava pamet, koja mu je jasno govorila, da je svaki ratni metež veoma opasan po Rusiju i po ceo režim. Mir je ulazio u njegov konzervativni program. I vladajući krugovi bili su onda veoma oprezni; htelo se postići što više uspeha ali bez krvavog rizika rata. Velika pažnja bila je obraćena na Srednju Aziju. Tamo je ruska vlast ojačana; osvojena je velika oaza Merva; a zbog Avganistana u malo nije došlo do sukoba sa Englezima. Ali je Mirotvorac izbegao ratni sukob. Otpočela je tada i kolonizacija Srednje Azije od strane Rusa zemljoradnika. Na Dalekom Istoku pripremala se akcija većega stila; njen početak behu radovi na jednom upravo veličanstvenom i svetsko-istoriskom preduzeću, na građenju velike sibirske železnice, koja je trebala da veže Petrograd sa Vladivostokom, Atlanski Okean sa Tihim. Kamen temeljac za tu prugu postavio je prestolonaslednik Nikola, koji je bio i nominalni šef preduzeća. Njegovo sa velikom slavom priređeno putovanje kroz Daleki Istok bilo je predznak aktivne politike Rusije u tim predelima.

Na Balkanu Rusija je međutim nastavljala aktivnu politiku, u kojoj se sada mogla zapaziti i jedna nova crta, vezana sa razvijanjem kapitalizma u Rusiji: u Bugarskoj se radilo i na ekonomskoj ekspanziji Rusije u izvesnom obliku (gradnja železnica od ruskog gvožđa, pod nadzorom ruskih inženjera, eventualno snagama ruskih radenika, a na trošak velikih ruskih železničkih društava, koja su tada energično gradila rusku železničku mrežu). Tu su se ruski interesi i ruska politika sve više sukobljavali sa politikom Austro-Ugarske, iza čijih se leđa osećala akcija Nemačke. Tu su se ocrtavale i prve konture buduće katastrofe, iako je s početka Aleksandrova carevanja izgledalo, da između triju konzervativnih careva postoji puna saglasnost (sastanak u Skernevicama, u ruskoj Poljskoj godine 1884.). Austro-Ugarska je međutim, po okupaciji Bosne i Hercegovine i Novopazarskog Sandžaka, postala potpuno balkanska država; težila je na Solun; i išla je za tim da potčini svome uticaju i Bugarsku i Srbiju. U Srbiji je u tome u glavnom i uspela zahvaljujući držanju kralja Milana.

Suparništvo između Rusije i Austro-Ugarske u Bugarskoj ispalo je veoma nepovoljno po Rusiju. Knez Aleksandar Batenberg, rođak ruskih careva, još se nekako kolebao između te dve države, dok ga Rusija kao nepouzdana nije srušila, — ali Ferdinand Koburški, njegov naslednik, izabran i doveden na presto Ujedinjene Bugarske protiv volje Rusije, uveo je Bugarsku potpuno u krug austro-ugarske i nemačke politike. Njega je car Aleksandar prosto bojkotovao. Rusija je izgubila u Bugarskoj dosta simpatija zbog svog mešanja u bugarske unutrašnje stvari, i zbog nespretnih postupanja ruskih generala Soboljeva i Kauljbarsa, od kojih je prvi bio ministar predsednik, a drugi vojni ministar kneza Batenberga. Austriska agitacija, vrlo aktivna, tvrdila je, da Rusija tobože ide za tim, da jednostavno osvoji Bugarsku i da je pretvori u nekakav »Zadunavski kraj«.

Porodične veze između crnogorske i ruske dinastije, odnosno udaja crnogorskih princeza Stane i Milice za ruske velike kneževe Nikolu i Petra Nikolajeviće, dala je naročit značaj rusko-crnogorskim intimnim odnosima u ovo doba. Car Aleksandar je tada crnogorskog kneza Nikolu nazivao i javno »svojim jedinim iskrenim prijateljem«.

Sukob sa Austro-Ugarskom i Nemačkom nagonio je Rusiju, da traži saveznike na drugoj strani, Pošto je zbližavanje sa Engleskom zbog aziskih pitanja onda još bilo nemoguće, ostala je od velikih sila jedina Francuska, sa kojom se moglo doći u veze. A i za Francusku, poniženu i uvređenu od Nemačke, bilo je to zbližavanje sa Rusijom preka potreba. Francuska je ozbiljno pomagala Rusiju obilatim zajmovima, koji su delom išli na razvijanje ruske velike industrije, a delom na reorganizaciju ruske vojske. Poseta francuske flote u Kronštatu i ruske u Tulonu bile su psihološka priprema pravog vojničkog saveza, koji je godine 1892. stvarno zaključen. U to se vreme na nemačkom prestolu nalazio mladi Viljem II, koga je car Aleksandar prosto prezirao. Kancelar Bismark, koji je ipak imao obzira prema Rusiji, bio je potisnut s vlasti. Kratko vreme pre svog odlaska s vlasti on je objavio formalni ugovor o Trojnom Savezu, kome je bila prišla i Rumunija, hoteći da malo zastraši Rusiju. Ali se tu »gvozdeni kancelar« prevario. To objavljivanje samo je ubrzalo formalno sklapanje rusko-francuskog saveza.