Историја Русије (А. Јелачић) 21

←< 20. глава

Историја Русије Писац: Алексеј Јелачић

22. глава→

ГЛАВА XXI.
Доба Александра II (1855-1881.).
(Велике реформе, реакција и револуција).

Александар II примио је наслеђе тешког Кримског Рата. Тај се рат у главном одиграо овако: године 1853. руска војска оперисала је на Дунаву и у Закавказју. За те операције руска флота требала је да обезбеди несметан саобраћај Црним Морем. У томе је био смисао знамените синопске битке, у којој је руска флота адмирала Нахимова сасвим уништила турску флоту. Синопска битка дала је непосредно повода западним државама — Енглеској и Француској — да објаве Русији рат. Оне су повукле за собом неутралну Аустрију, која је натерала Русију на повлачење из Дунавских Кнежевина-Енглеско-француска флота блокирала је руску флоту у Севастопољу и искрцала је јак одред Француза, Енглеза и Турака код Еупаторије на Криму. Покушај руских трупа кнеза Меншикова да зауставе напредовање савезника пропао је. Иза тога отпочела је једанаестомесечна опсада Севастопоља, којој се почетком 1855. године придружише талијанске трупе краља Виктора Емануила. Руска флота била је већим делом потопљена на улазу у Севастопољски Залив. Нови покушаји руских главних снага да ослободе Севастопољ (битке код Инкермана и на Црној Реци) свршили су се неуспехом, и после нечувених борби и дуготрајног бомбардовања, за време кога су Руси понекад губили преко 1000 људи на дан, француске трупе заузеше на јуриш Малахов брежуљак, који је био кључ одбране. Руски заштитници опустошенога града и порушених утврђења напустише град. После овог настало је готово свуда затишје, без формалног примирја. У новембру 1855. године Руси заузеше закавкаску тврђаву Карс; ово је створило повољну психолошку ситуацију за преговоре о миру. Истрошена, разорена Русија, у којој је николајевски режим доживео потпун слом, није могла продужити ратовање. Савезници са своје стране нису имали изгледа да постигну неке нове брзе и велике успехе, и тако је дошло до Париског Конгреса. Тај је Русији вратио места освојена од савезника, а Русија је изгубила освојења у Закавказју и одрекла се обале доњег Дунава (измаилски срез у Бесарабији). Најважнија тачка овог уговора за Русију, и у исто време најтежа, састојала се у забрани, да Русија не може имати тврђава, утврђених пристаништа и ратних лађа на Црноме Мору.

Цар Александар имао је 37 година, када је ступио на престо. Он је био већ потпуно израђен човек. Његови погледи и начела стварани су под двоструким упливом: његова оца и високог дворског и војног друштва које је обожавало цара Николу и удварало му се, и веома хуманих и либералних васпитача Мердера и чувеног песника Жуковског, као и његова професора економије Арсењева, који је раније, као професор петроградског универзитета, био гоњен због либерализма. Цар Александар био је спреман да брани самодржавну владавину и интересе њеног главног ослонца, племства, али је у исто време био прожет и сажаљењем за народне масе; а беше и свестан да без темељних промена у руском селу не може опстати Руска Царевина. Иначе, цар Александар био је лично веома симпатичан човек; његова спољашњост чинила је на све најлепши утисак. У својим манирима он није имао крутости очеве, био је добар говорник и образован човек, а главна му је мана била само у слабој вољи.

Кримска катастрофа убедила је многе, па и самог цара, да су потребне велике реформе. Сељачко питање стајало је у првоме реду. Економски, политички и чисто психолошки, Русија је изашла потпуно из оног стања, у ком би се кметска зависност сељака могла бар донекле одржавати и правдати. Ослобођење сељака било је хитна и безусловна нужда. Још у марту 1856., примајући московско племство, Цар је говорио веома опрезно: „Шире се гласови како ја хоћу прогласити ослобођење сељака; ово није тако, ...али ја нећу да кажем ни да сам против ослобођења: ми живимо у такво једно доба да се ово мора десити касније или пре. Ја мислим да сте ви мога мишљења. Дакле, много је боље да ово дође одозго, него одоздо.“ У племству је врење отпочело. Племићи литванских губернија поднели су намеснику генералу Назимову молбу да се дозволи претрес питања о ослобођењу сељака, без уступања земље. На то изиђе знаменито царево ручно писмо од 20. новембра 1857., којим је племство овлашћено да се бави сељачким питањем, и то с тим, да право племића на земљу остане неокрњено и да сељак добије слободу и своју кућу са баштом, али и то уз оштету спахији. Крајем 1857. и током 1858. године племство је почело да у својим стручним одборима претреса начин решења сељачког питања. У исто време отпочело је претресање овог питања и у штампи, и то не само у емиграцији, него и у Русији, где су на се обратили највећу пажњу својом ерудицијом и оданошћу интересима сељака чланци младог економског писца Чернишевског, као и ватрени чланак виђеног професора правника Кавељина. Током 1859. образоване су уз „Главни Одбор“ о сељачком питању специ-јалне комисије за израду законских нацрта. За све време трајале су упорне борбе између различитих струја у бирократији и племству, које су тежиле да реше на различне начине сељачко питање. Јака је била струја, која је тражила да сељаци буду стварно ослобођени без земље. Само настојањима цара Александра треба приписати што је реформа била ипак почетком 1861. готова и што је веома брзо прошла кроз Државни Савет. Овај је само успео, да у последњи тренутак унесе један веома штетан параграф, према коме су сељаци, споразумно са спахијама, могли да добију такозвани „просјачки део“ сасвим бадава и да се тиме, добивши четвртину земље коју су раније имали, реше одмах свих обавеза према својим бившим господарима. Ова мера је знатно смањила површину сељачке земље и постала је један од узрока доцнијој сложености аграрног проблема. На дан свога доласка на престо, т. ј. 19. фебруара 1861., Александар II је потписао знаменити, али веома неспретно састављени проглас на народ о ослобођењу. 5. марта проглас је био објављен целом народу. Повлашћени сталежи налазили су се у великој паници, у очекивању буне, док су се масе држале потпуно мирно и ћутљиво.

Спахиских кметова било је тада у Русији на 21,000.000 земљорадника и око 1 1/2 милион такозваних „дворових“, т. ј. кућних слугу племства. Осим тога још и 4,700.000 кметова царске куће и 20,000.000 државних кметова. Суштина реформе, у колико се она тицала спахиских кметова, састојала се у следећем: 1) слуге („дворови“) добијали су просто слободу, без даљих услова, само су били дужни да још две године служе; економски положај многих од њих, након ослобођења, био је очајан, јер је њих племство навелико отпуштало а они често нису имали ни куће ни земљишта, нити су били вични каквом корисном занату; 2) земљорадници су исто тако добијали слободу провизорно, још за две године остајући под влашћу племства, везани различним дужностима према својим ранијим господарима; 3) након две године укидала се властеоска судбеност и полиција, а кућа и башта сељака, са споредним зградама предавале су им се уз известан данак; али је то могло да се претвори и у власништво с помоћу уговора између племића и дотичних сељака, који су онда плаћали откупнину; исто су тако 4) и сеоске општине, такозвани „мирови“ (поглавито у великоруским губернијама), односно поједине породице (поглавито у губернијама мало- и белоруским) добијају на уживање оне земље које су раније обрађивали уз плаћање данка, док је допуштена била и откупнина, уз припомоћ државе; 5) односи између племства и бивших кметова имали су да буду удешени у појединим спахилуцима добровољним споразумом странака, уз посредовање специјалног владиног поузданика, али је касније спроведена принудна ликвидација сељачко-племићских односа, гдегод нису дотле били уређени и ликвидирани добровољном погодбом; 6) сељаци су сачували своје обичајно право, самоуправу, где је раније била, па је овака сталешка самоуправа заведена у све општине, а општине су груписане у веће територијалне комплексе, т. зв. „волости“ са изборним старешином, и са нарочитим судом који је имао да решава сељачке цивилне парнице, па и мање кривичне ствари; 7) у општинама великоруским, земља ораница и ливаде нису биле приватно власништво појединаца, него „мира,“ али то није био колективизам експлоатације него само влаеништва, са више или мање честом променом делова заједничког земљишта која су се налазила у обради и уживању појединаца.

Реформа је, како се види, у основи својој била доста радикална; па ипак ни издалека није задовољила сељаке, а неким својим одредбама довела је до сталног незадовољства.

Иза сељачке реформе дошао је низ других великих рефорама које ћемо сад редом изложити. Са највећом промишљеношћу и веома систематски је израђена реформа судства. Судови у Русији били су сталешки, гломазни; лоше плаћене и лоше спремљене судије биле су познате по својој подмитљивости и несавесности; судски поступак био је невероватно застарео и основан на чисто писменој процедури. Реформа цара Александра дала је Русији „суд брз, праведан, милостив, једнак за све.“ Поред других корисних установа, била је уведена порота у свима важним криминалним парницама и „мировна правда,“ т. ј. нижи судови за брзо решавање мањих кривичних и грађанских парница. Русија се са правом поносила овим „Судбеним Уставом“ цара Александра II (од 20. новембра 1864).

Телесне казне, често веома сурове, тиштале су врло тешко руски радни народ. Године 1863. њихова је употреба била јако ограничена: само робијаши, осуђени на губитак извесних права, војници у такозваним „дисциплинским батаљонима“, и најзад у много слабијем степену сељаци, по пресудама сталешких судова, могли су да буду подвргнути релативно лакој телесној казни. Тек четрдесет година касније, приликом рођења престолонаследника Алексија, цар Никола II је укинуо телесне казне за сељаке.

Исте године, када су делимично укинуте телесне казне, спроведена је важна финансиска реформа, којом је укинута по народну привреду и друштвени морал веома штетна установа такозваних откупшчика т. ј. богатих људи, који су изнајмљивади од државе монопол продаје алкохолних пића. Реформа универзитета дала им је административну аутономију, релативну слободу науке и наставе, и уопште напреднију уредбу.

Најзад, године 1864., издата је уредба о самоуправним установама гувернијалним и среским. Заступници ових нових установа, такозваног Земства, били су бирани од самога становништва, земљепоседника, поседника индустриских предузећа и сеоских општина. Уз гувернијалне и среске скупштине деловали су и њихови извршни органи, такозване Управе. „Земства“ су се бринула о народној привреди, народном здрављу и просвети, све на доста широкој основи. Она су постала веома напредан чинилац руског друштвеног и државног живота. Године 1870. уређена је самоуправа градова. Органе те самоуправе „Градске думе“ т. ј. већа, са њиховим извршним особљем, бирали су сви поседници у граду без обзира на сталешку припадност. Године 1865. изашао је закон о штампи. Иако је по томе закону очувана цензура, ипак је штампа добила више олакшица, те се могла боље развијати.

Застарелост организације војске, невероватно дуги рок војне службе, од које су били ослобођени повлашћени сталежи, све је то изазивало велико незадовољство у народу. Министар војни, генерал Димитрије Миљутин, извео је темељну реформу руске војске у напредном и демократском духу. Организација војске и самог васпитања официра и војника била је јако побољшана, рок у сталноме кадру био је смањен, обавеза личног учешћа у одбрани отаџбине проширена на све (1874.).

Такве су биле ове значајне реформе, које су у многоме промениле облик Русије и сведочиле о појави, односно јачању нових друштвених група грађанства, интелигенције, слободног сељаштва. Преглед идеолошког, социјално-политичког покрета у првом реду, почећемо са стварањем школа т. зв. славјанофила и западњака. У главном социјалном питању свога доба оба ова табора била су једнодушна: ропство су сви осуђивали. „Ми (т. ј. западњаци) и славјанофили“, вели Херцен, „ми смо представљали неку врсту Јануса са два лица; они су гледали унатраг, ми пак унапред. Али смо у осећањима били једно, и наша су срца подједнаком снагом куцала за нашег млађег брата, сељака. За њих је то била као нека успомена, за нас пророчанство...“ Док су западњаци — бар њихова већина, — тражили, да Русија иде истим путем којим је ишла Западна Европа, те западне законе, установе, и уређења сматрали узором за којим и Русија треба да тежи ако хоће да остане велика, дотле су славјанофили сумњали у истинитост западних просветних начела, у ваљаност морала и друштва, и у примењивост установа западних земаља на Русију. Они су гледали да своју науку црпу из примера и успомена руске прошлости пре Петра Великог, делећи своје симпатије између древне Москве и Кијева; хтели су да утврде самостална начела руског живота. Русија је прихватила била хришћанство у облику васељенског православља, и остала је увек у оквиру Васељенске Цркве, па је и класичну просвету добила посредством Цркве, без елемената трезвеног рационализма. Русија с тога није знала за римске правне установе, за уговоре и формализам феудалнога друштва, у њој је право хришћанско схватање, које је по својој суштини „једна целина мудрости“, ударило свој печат на уређење и живот. Ово се схватање најбоље огледа у драговољном позиву Варјазима, да дођу у Русију и да владају, разуме се споразумно са народом; даље у Цркви, која даје духовна начела држави и друштву; у унутарњој правди самих закона и у чувању истинитог достојанства сваке личности; у јединству и лепоти моралног живљења, у прирођеној иако свесној скромности, док је Запад пун охолости и самопоуздања; али напосе, и више свега, у руској сеоској општини — „миру“. Додамо ли још овоме формулу славјанофилског политичког програма, према којој треба вратити оно што је било у државном уређењу старе кијевске и московске Русије, наиме дати народу, „земљи“, „власт мњења“, а цару — „власт силе“, те успоставити и уређење и просвету и спољашњи облик живота, и обреде, обичаје, па чак и моде Русије пре Петра Великог, онда ћемо добити потпуну слику славјанофилства, какво су проповедали, поред Кирјејевског, и браћа Аксакови и Хомјаков, Самарин, и остали. Конзервативни и националистички елементи у овој доктрини нарочито су јаки код епигона славенофилства (око 1880. r. и касније). Почевши пак од 1860. године славјанофили су се нарочито истакли пропагандом у корист Јужних Словена, поименице Срба и Бугара, и уопште извесним панславистичким идејама. Један од главних представника доктрине тих година, Никола Дањиљевски, сматрао je опречност Русије и Европе као неки закон историје.

Али, вера у самосталност руских историских „начела“, у неовисност од Европе и у замашну оригиналност историске судбине Русије, као и симпатије према општини — „миру“, играле знатну улогу и при стварању идеологије такозваног „народњаштва“; а преко „народњаштва“ ове су идеолошке претпоставке ушле и у страначки програм и погледе странке социјалиста револуционара, где су, чудновато испреплетене и измешане с елементима марксизма, синдикализма, и анархизма (највише Бакуњинова правца), допринеле много стварању идеологије бољшевичког покрета; док ортодоксни марксистички покрет и ортодоксна социјал-демократија у Русији, исто као и главне струје руског више или мање демократског либерализма, воде своје порекло (у највећој мери) од западњаштва. У доба првих година „великих рефорама“, следбеници славјанофила и западњака ишли су у три главна политичка правца: конзервативни, либерални и социјалистички; овај последњи уз знатно учешће понеких западњака, највише Херцена, који заузима у руском идеолошком развитку веома угледно место.

Позитивни политички и животни идеал Херценов створен је под непосредним утицајем књижевности француског рационализма, па либералних писаца времена Рестаурације, и најзад утопистичке и социјалистичке књижевности, док му је критичну садржину дала руска стварност — кметска зависност сељака и деспотизам цара Николе. Херцен се у Русији развио у убеђена револуционарног западњака. Али када је дошао, на кратко време пред Револуцију од 1848., у западну Европу — одакле се није више ни вратио, — он је убрзо запазио, да су уставност, политичке слободе, прогрес и просвета, о којима је толико слушао, уопште сва култура Европе, пуни битних недостатака. Република од 1848., и револуција, довели су до још тужнијих разочарања. „Кудагод се кренеш дува варварство, из дворова исто као из радионица... Савремени нараштај има једног јединог бога, капитал, и нема других богова до њега.“ „...Европа се сада досетила, да би парламентарни систем могао бити оштроумно средство којим ће, тако рећи хемиским начином, друштвене потребе и енергију акције претворити у речи и бесконачне спорове... Демократија има страшну моћ рушења; а кад се лати грађења, губи се у ученичким експериментима и у политичким вежбањима.“ Ово је писано уочи револуције од године 1848. Још је веће било разочарање Херценово након њена неуспеха. А 1864., године оснивања Прве Интернационале, Херцен сабира своје искуство и даје ову оцену Европе и њене цивилизације: „Филистарство, то је последња реч цивилизације, — цео образовани свет отишао је у филистре. Драги пријатељу, време је да се мирно и смирено увиди, да је филистарство завршна форма западне цивилизације, њена зрелост, — филистарством се завршује дуги ред њених снова, епопеја њена развића, роман њене младости. После свих маштања и тежња, филистарство пружа људима скромни и тихи кутак и неузбудљив живот...“ Али на „ивици моралне пропасти“, он је нашао спас у вери у Русију: „Ја осећам срцем и умом да се историја гура кроз наша врата“ (1857.). „У Русији, која ћe поћи својим властитим путем, искоришћујући и ширећи њој битно прирођени дух социјалне правде, који се најбоље оличава у сеоској општини, у колективизму и задругарству сеоскога „мира“, и у бунтовном духу народа, доћиће до коначне победе правде, и одатле ће наступити прави преображај Европе и човечанства, на основу начела руских и словенских битно различних од западних (романо-германских).“ Тако Херцен, у извесном смислу, пружа руку славјанофилима, и везује руски национализам и руско-словенски месијанизам с европским утопистичким социјализмом. У филијацији социјалних и филозофских идеја руских, у стварању „народњаштва“, а преко њега и модерног комунизма, Херцену припада важно место. Социјалисте и либерали свију праваца били су, и у многом су још, његови ученици, па и сам творац и покретач анархизма, оснивач а онда рушилац Прве Интернационале, Бакуњин, који је на њега снажно упливисао, био је од своје стране под његовим утицајем.

Популарност Херценова била је необична, тако да је његово „Звоно“, забрањено у Русији, постало у време „великих рефорама“ најомиљенији и највише читани руски лист. Тек након пољског устанка (1863.), када су Херцена напустили левичари револуционарци, због извесне умерености, па и умерени либерали, незадовољни његовим полонофилством, почело је нагло опадање славе Звона, па и Херценове уопште.

У годинама такозваних „рефорама“ ствара се у Русији право јавно мњење. Релативна слобода штампе, и у вези с тим појава групе људи, прилично многобројне, који живе од пера, па задругарство, адвокатура, а мало касније и органи локалне самоуправе, који дају посла знатном броју интелектуалаца, — све је то доприло ступању у јавни живот такозване интелигенције „разнога звања“, који нису ни племићи, ни сељаци, ни свештеници, ни трговци. Њима у извесном смислу пружа руку „племић који се каје“ — каје се што је одрастао на тлу неправде и што живи на рачун народа, — тип који више не умире. Високе школе, у којима број ђака брзо расте, пуне су тога елемента.

Сељаштво, у целини доста мирно, прихваћа реформе. Али тај мир је привидан. Песник Њекрасов описао је ово ћутање сељака сјајним стиховима:

„По престоницама хука и бука, бесни беседнички рат... А тамо, у дубинама Русије, влада вечити мир...“

У души, сељаштво није задовољно. Оно сматра, с правом, да су му претешки терети наметнути у корист племства, и да је подела земљишног поседа испала на његову штету; у души сељаци сматрају да они уопште не би требали ништа да плате, јер су они прави власници земље, те да је уопште постојање спахилука голема неправда. Властелински двор постао је за њих символ понижења. Господска ораница, шума, ливада и пашњак, у свему том виде они од њих одузето добро, Које је њима од преке потребе, а које уопште не припада тим племенитим бадаваџијама. Све то треба натраг освојити за сељака. При том су они монархисти до дна душе, — у њима живи идеал великог, православног, самодржавног Цара, њихова господара, њихова оца. Цар-баћушка преварен је и заробљен од племства. „Цар је милостив, али је псар немилостив“ каже једна народна пословица.

Међу интелигенцијом су се онда највише истицали револуционарним духом књижевници и високошколци, којих је тада већ било на хиљаде; па нешто, али у много мањем броју и у позадини покрета, и неки људи либералних професија, најзад и нешто, већином нижих, чиновника и чак и официра. У исто су се доба неке вође младих „земстава“, многи професори високих школа, и нешто високих бирократа (нарочито председника и чланова нових судова), истакли као покретачи и гласоноше либерализма, који је — на супрот социјалним, па чак и социјалистичким тежњама интелигенције „разнога звања“ и омладине — наглашавао потребу јачања либералнога курса, побољшања администрације и судства, развијања установа локалног „seli-governement“-a, који има да буде „крунисан“ (т. ј. да буде заведено народно представништво), дакако уз прокламацију грађанске једнакости и политичких слобода. Револуционари нису много марили за овакве политичке реформе. Њихове идејне вође били су тада одлични критичари и публицисте Доброљубов и Писарев (који је унео револуционарне идеје и чисто натуралистичко и грубо утилитаристичко схватање чак и у естетску критику, одбацујући и Пушкина, као песника без икакве вредности), па највећи апостол нове генерације, Чернишевски, који се, уз темељно познавање политичке економије и западних социјалних доктрина, загревао нарочито за руску општину и за оригиналне националне руске методе и путеве, који ће коначно довести до општечовечанске cpeћe. И он је дакле био „народњак“, па ни њему није био туђ руски месијанизам, само што га је он заоденуо у чисто материјалистичко и атеистичко схватање.

Главна карактерна црта интелигенције око 1860. и даље био је такозвани нихилизам — реч коју је унео у језик и књижевност Тургењев, у своме знаменитом роману „Оцеви и деца“. Слољашња грубост, вулгарно понашање, презирање свију друштвених обзира, филозофски материјализам и верски атеизам, уз социјално-политички радикализам и идеалистичку оданост интересима простог пука — то су главне црте овог покрета, или, тачније рећи, менталитета.

С јесени године 1861. букнули су нереди на универзитетима: већи број ђака изгубио је стипендије, многи су отпуштени и протерани у покрајине. Ово „расељавање“ интелигентних „бунџија“ по целој Русији било је од значаја за јачање незадовољства у самом народу. Узбуђење, осећај несигурности, све су више расли. Пожари, који су се на необјашњен начин ширили по већим и мањим градовима Русије; појава летака, као што је била читава једна серија под насловом „Великорос“, или посебни летак „Спахиским сељацима“, у вези с којима је затворен, па онда и на дугогодишњу робију осуђен Чернишевски; појава неке „Златне грамоте (т. ј. повеље), којом је цар тобоже даривао сељацима пуно власништво на земљу, те укидао порез на главу и откупнину за земљу, исто као и регрутирање, с позивом сељацима на буну против спахија и власти, ако се ови буду одупрли овој „царској“ наредби, - све су то били знаци снажног покрета. Године 1863. створена је тајна превратна организација, која је прогласила први пут знамениту лозинку: „Земља и воља“ (т.ј. слобода), као одговор на питање „Шта треба народу?“

Баш ових година настале су врло озбиљне компликације у Пољској. По доласку на престо, цар Александар, приликом посете Варшави, позваоје Пољаке да напусте неостварљива маштања, али су ипак у Пољској веровали у новог владара и надали се да ћe учинити нешто за Пољаке. Амнестија бившим револуционарима и поједини уступци изазивали су веће наде. Влада је допустила оснивање Пољопривредног Друштва, које је домало постало средиште политичке акције. Као члан покрајинске управе дошао је маркиз Вељопољски, који се својски трудио да удари чврсте темеље аутономији краљевине и да спроведе сељачку реформу на доста широкој бази, али ослањајући се на Русију и напуштајући мисао о Великој Пољској. Док су се широке народне масе држале потпуно пасивно, у вишем друштву, у чиновништву и у официрском кору, настало је све јаче врење. Нико озбиљно није подржавао Вељопољског. Када је, после неколико сукоба и манифестација, влада распустила Пољопривредно Друштво, дошло је до великих демонстрација по улицама Варшаве, 8. априла 1861., које су биле крваво угушене. То је био почетак револуције. Створене су две тајне организације: умеренија Дирекција Белих и револуционарнија Тајни Комитет Црвених. Мисија царског намесника и брата, великог кнеза Константина, да умири разбуктале страсти није успела, а крајем 1862. године тајна револуционарна организација, претворивши се у револуционарну владу, прогласи општи народни устанак. Масе пука остале су и даље пасивне и устанак, иако се проширио на Литву, Белорусију и Волинију, био је у главном доста лако, али врло крваво угушен. Интервенција Француске, Енглеске и Аустрије у корист Пољака била је од руске владе одбачена, а пољска револуционарна влада ухваћена и обешена. Сељачко питање у Пољској решено је веома повољно за сељаке. У Пољској све до 1905. год. спроводила се веома окрутна русификаторска политика; у Литви, Белорусији и на Украјини, на десној обали Дњепра, пољске мањине и католичанство били су јако гоњени. Године 1875. било је службено укинуто унијатство, које се ипак одржало, гоњено од власти, све до године 1905. У вези са свим овим догађајима, наредбама из године 1863. и нарочито 1876., забрањена је свака службена употреба украјинског или малоруског језика и јако је ограничена његова употреба чак и у лепој књижевности.

План једне опште буне, године 1863., био је комбинован са пољским устанком, и могао је да буде веома опасан, да није ускоро откривен и осујећен. Али већ године :865. јавља се такозвана Организација са следећим програмом: 1) пропаганда међу сељацима за национализацију земље, 2) буна сељака против поседника, противу племства, и противу власти; 3) оснивање школа, друштава (задруга), радионица (књиговезница, шиваћих радња, и слично), као средство да се ступи у ближи додир са народом; 4) оснивање читаоница и бесплатних школа, организација друштава (пододбора) у покрајинама, на основу начела комунизма; 5) социјалистичка пропаганда у народу, с помоћу учитеља и ђака богословије. Када је један од чланова Организације, племић Димитрије Каракозов, пуцао (у априлу 1866.) на цара, иако је он то учинио на своју руку и без знања већине Организације, ипак је то био знак за жестоке прогоне, па чак и за обуставу неких радикалнијих органа штампе.

Велик број интелектуалаца, по невољи и драговољно, међу њима и женских, често из одличних породица (као на пример знаменита теорискиња Соња Перовска), којима је руска влада ускратила право посећивања високих школа у Русији, кренуо је оних година у Европу, и читаве групе руских студената, више-мање завађених са царском полицијом, скупљале су се по већим универзитетским градовима Европе, тако нарочито у Цириху, где су с њима долазили у додир и везу и српски левичарски омладинци. Тамо је међу њима почео да прикупља присташе, па је онда пренео акцију у Русију, и то и у престонице и у покрајину, бивши учитељ Њечајев, чија је акција и организација дала садржину роману Достојевског „Зли дуси“, у ком има више генијалних „пророчанстава“ о будућој руској револуцији, или тачније, генијалног предвиђања и дубоких запажања и закључака на основу стварне грађе из живота руских револуционара. Та организација имала је следећи програм: „Једини циљ Друштва, то је потпуно ослобођење и благостање народа. Али будући да је Друштво убеђено да се тај циљ даје постићи само народном револуцијом, оно ћe се служити свим могућим средствима да би се у народу развила и раширила свест о патњама, које могу највише да исцрпу стрпљење народних маса, те да се дигне неопходна општа буна. Друштво не подразумева под револуцијом неки покрет удешен према класичним европским узорима. Овај покрет неће да се заустави пред приватном својином и пред традицијама социјалног реда, неће да се сматра задовољеним пошто уништи једну по-литичку форму, да би је једноставно заменио другом, и уредио оно што се зове револуционарна држава. Револуција не може да буде спасоносна за народ догод не искорени све елементе данашње државе, не истреби све традиције социјалнога реда, и не уништи све сталеже у Русији. Наш посао, то је страховито рушење, потпуно рушење, опште и без сажаљења. И зато, чим дођемо у дотицај са народом, ми треба да се ујединимо пре свега са пуком бескућника, тих јединих правих руских револуционара, и створимо од њих једну непобедиву и све уништавајућу силу, — то је целокупност нашег задатка, наше организације, и наших идеала!..“ Организација је откривена пре него што је извршила ма што значајније. Ускоро затим влада је позвала емиграцију да се врати у отаџбину, забранивши јој школовање у иностранству.

Масе младе интелигенције, које су се тада вратиле у Русију, послужиле су као елементи за просветну, и мирну по методама, иако револуционарну по коначној сврси, организацију Чајковског, те за снажни покрет „уласка у народ“. О њему вели Њекрасов у чувеним стиховима:

Не иди пространим
Путем грешничким,
Своје страсти роб!

Иди к снужденим
И потиштеним,
Блажи јад им љут!

Где се највише,
Пати, уздише,
Ту први буд!
(превод А. Харамбашића)

Маса интелигентних младића и девојака, често из одличних и богатих кућа, покушали су да раде међу народом, да га уче, да врше међу простим светом више-мање магловиту пропаганду.

Покрет се овај завршио споља, у главном, потпуним поразом, процесом и прогонима. Али су његови учесници ипак постигли што су желели: приближили су се народу, упознали су се с њим.

Године 1876. основа се поново, на много широј бази, организација Земља и Воља. Један од њених првих иступа јесте голема демонстрација у Петрограду 19. новембра исте године. Идуће године, због рата за ослобођење балканске браће, Русија је мало мирнија, али већ следеће (1878.) године револуционарни и либерални покрети налазе се опет у пуном јеку. Пред полазак на одлучну борбу, револуционари морају да се определе, да јасно означе своје циљеве, и да одреде своје односе према либералима. У том правцу састављао је основна питања тактике Петар Лaвpoв, бивши професор Генералштабне Академије, социолог и публицист. Он је опомињао чланове и омладинце, да не забораве, да је увек досад, кадгод је долазило до савеза између народњака и буржоазије, народ бивао преварен, јер да нема ништа заједничко између социјалне револуције и револуције која се ствара само да се добије либералан устав. „Било да време за револуцију мора да дође, било да не мора, било да час за њу наступи пре или после стварања буржоазије у Русији, — револуција коју ми тражимо мора бити народна и социјална! Она мора бити упућена не само против владе, њена сврха не сме се састојати само у томе да се власт преда у друге руке, — она мора из темеља да сруши све привредне основе постојећег друштвеног стања!“ Ту, код Лаврова, видимо опет јасно формулисану теорију социјалне револуције, која карактерише револуционарно народњаштво.

„Земља и Воља“ прихватила је додуше програм социјалне револуције, али је остало привремено нерешено питање, којим ће путем она ударити: да ли правим терористичким или путем пропаганде. Једна група била је за терор и завере, за активно наступање, за нападај убеђене револуционарне мањине, која може да, евентуално, и координира свој рад с акцијом левога крила либералног племства и грађанске интелигенције. Друга група била је противна и тероризму и уопште политичкој акцији, него је мислила да треба сав рад усредсредити на питања чисто социјалне пропаганде, да би се народне масе што пре увукле у борбу, те да с тога треба убацити у њих лозинку чорнаво передијела, под којим се речима разумевала у народу поновна подела земље, и уопште свију добара, према начелу потпуне једнакости и равноправности. То је била сасвим примитивна концепција готово детињастог и наивног народног колективизма. Присташе ове групе, разуме се, нису били схватили ствар тако грубо и једноставно, али су у тражењу популарне лозинке дохватили баш ову омиљену народну идеју која је најлакше дизала масе на буну.

Најстрашнији, највећи, и најгласовитији процес који се одиграо тада (1877.), „Процес сто деведесет тројице“ показао је најбоље колико је далеко захватио био покрет „Земље и Воље.“ Након тога процеса дошло је до расцепа у Организацији: на групу Народне Воље (терористичка), и на групу Чорнаво Передијела (социјално-пропагандистичку). Не можемо овде пратити у подробностима чувену борбу између царске владе и тајне револуционарне акције „Екзекутивног Одбора Народне Воље.“ Рећићемо само толико, да се и са једне и са друге стране показивало много одлучности, ревности, и свирепости. То је био прави грађански рат. Групе ових људи бацале су у ваздух железничке мостове, убијале чиновнике и генерале, шириле свуда пропагандистичку литературу, коју је и сам цар налазио на своме писаћем столу; оне су ослобађале више пута своје другове који би допали тамнице!... То су они све постизавали самопожртвовањем, а затим и благодарећи симпатијама које су уживали у свима круговима друштва, чак и међу високом бирократијом и код генералитета. „Не треба,“ пише министар Валујев у једном службеном реферату (1879.), „преувеличавати значај потешкоћа и опасности, иако је ситуација доста неугодна. Равнодушност коју показују готово сви одлични људи према борби владе против релативно незнатног броја злочинаца заиста је лош знак. Што се пак тиче народа, он је узбуђен али равнодушан, и изгледа да очекује свршетак борбе не стављајући се на страну владе...“

Када је изгледало, за неко кратко време, да ћe министар унутрашњих дела, — управо диктатор, — гроф Лорис Мељиков, кога је цар позвао да умири страсти, успети да нешто учини у либералном правцу, 25 најодлучнијих либерала поднели су му (1880.) меморандум, у којем траже за руски народ „озбиљне гарантије личних права (грађана)“. Али узалуд. Цар Александар се до последњег тренутка колебао да потврди и да даде објавити умерени пројекат Лориса Мељикова, којим се позивају заступници окружних скупштина да суделују, као нека врста стручњака, у припремним законодавним радовима владе. Тај пројекат (тобожња „конституција“) био је послат да се слаже у Државну Штампарију баш оног јутра (1. марта) када је бачена бомба окончала царев живот. То је био већ тринаести атентат! Дотада је цар као неким чудом остао „неповређен“. Кобног 1. марта он је пре подне отишао некуд колима, па је, на повратку у Зимску Палату, на Катеринином каналу, бачена на њ бомба. И овог пута остао је неповређен. Али, док се задржавао на месту атентата, други терориста бацио му је пред ноге другу бомбу. Атентатор је остао на месту мртав, али је и цар био смртно погођен.

У историји руске књижевности године 1860. до 1880. спадају у ред најсјајнијих. Чиста књижевност блистала је са неколико имена огромне вредности. Иван Тургењев (1818—1883.), који се јавља још четрдесетих година са неколико дивних приповедака, издаје године 1852. своју ванредно лепу и социјално занимљиву збирку Ловчевих Записа. Од друге половине педесетих па све до друге половине седамдесетих година јављају се његови социјални романи, шест их на броју, који престављају хронику умног и социјалног развитка Русије тог доба. У приповеткама, које излазе упоредо са романима, и које ћe можда сачувати своју уметничку вредност и значај много дуже и у много већем степену него романи, засићени интересима тренутка, Тургењев се јавља као велики мајстор дубоке психолошке анализе и мислилац, пун полета и оригиналних идеја. По својим политичким назорима Тургењев спада у ред одлучних либералних западњака; либерални часопис Весник Европе сматра Тургењева као свога најбољег сарадника. Пред своју смрт Тургењев објављује збирку такозваних Песама у прози: то су лирски одломци прожети дубоким осећањима васељенске љубави, хуманости, али и тешког песимизма; једна од тих песама, која онда није могла да буде легално објављена, слави подвиг оних девојака из отменог друштва, које су се бациле у вртлог револуције, жртвујући себе за добро народа. Кратак одломак о руском језику „великом и богатом и моћном“, који једини спасава писца усред „тешких сумња“ о судбини Отаџбине јесте песнички и политички тестаменат великог писца, који неће изгубити своју вредност док постоји Русија и руски народ.

Тургењев је поздравио као великог писца руске земље млађег свог савременика Лaвa Николајевића Толстоја (1828—1910.). Баш оне године када се Тургењев прославио „Ловчевим Записима“, јавља се са приповетком Детињство овај будући књижевни џин, један од највећих писаца човечанства. Он је био тада млад спахија, члан највишег племства, официр, који је проводио младе године у веселом и раскалашном друштву, али је већ тада био дубок мислилац, и посматрач живота са необично проницавим оком, књижевник, који је савршено владао најлепшим руским језиком. Необично јаке реалистичке приповетке, такозване „Севастопољске“, у којима су пластички приказане крваве слике из опсађеног Севастопоља; уз то занимљиве приповетке из кавкаског живота, створиле су младом писцу велико књижевно име. У александровско доба јављају се два његова велика романа, која су му донела светски глас: Рат и Мир, величанствена епопеја руског живота с почетка XIX столећа, прожета фаталистичком филозофијом историје, и Ана Карењина, социјални и филозофски роман из савременог живота. Толстој није спадао у неку политичку странку, али је имао извесних додирних тачака са конзервативцима, и зато су његови романи штампани први пут у часопису главног конзервативног публицисте тог доба Михајла Каткова, у Руском Веснику. Трећи великан руске књижевности и мисли тог времена јесте Тодор Михајловић Достојевски (1822—1881.). Пореклом Белорус, али општеруски писац, он је после робије, на коју је био осуђен као политички кривац, живео извесно време интерниран у Сибиру. Године 1856. вратио се по амнестији у европску Русију. Ту је покушао да ради публицистички, близак конзервативцима и славјанофилству. У својим романима Понижени и увређени, Злочин и казна, Зли дуси, Идиот, Браћа Карамазови, у сликама Записци из мртвог дома, у приповеткама Њеточка Њезванова, Коикар, Записи из подрума, Село Степањчиково, и др. Достојевски постиже врхунац психолошке анализе, и поставља са необичном јачином најзамашније и најстрашније проблеме, који занимају и муче човечанство. Као код Толстоја, и код Достојевскског превлађују хришћанске концепције, али прерађене на властити начин. Поред претресања вечитих проблема и стварања вечитих општечовечанских типова, Достојевски даје веома актуелну слику савремене Русије и на више места обрађује проблеме текуће политике, али схваћене са једне више тачке гледишта и стављене у везу са вечитим проблемима духа. У том смислу највећи значај имају му Зли дуси. Поразну критику друштва пре рефорама, као и за време рефорама и реакције, дао је у својим романима, приповеткама, успоменама, причицама и цртицама генијални сатиричар Михајло Салтиков-Шчедрин. Поред ових најкрупнијих људи можемо само по имену споменути одличног романописца Ивана Гончарова („Обломов,“ „Понор“), Писемског, аутора многих романа и приповедака, Димитрија Григоровића, затим приповедаче Помјаловског, Рјешетњикова, Гљеба Успенског, Зламовратског, Љескова, групу дивних лирских песника:’‘ Тодора Тјутчева, који се одликује дубином филозофске мисли, Алексија Толстоја, који је био јак и у драми (историска трилогија из доба Велике Буне) Аполона Мајкова, Плешчејева, Фета и Полонског. Али је најкарактеристичнији песник тог доба Никола Њекрасов који се одликује јаким социјално-политичким лиризмом. Руско драмско позориште има у то време великог писца Александра Островског и одличне глумце.

У спољњој политици Русија наставља у извесном смислу са традиционалном политиком легитимизма, т. ј. чувања постојећег стања и одбране монархиског начела. Тако је руско Министарство Спољњих Послова, на челу кога је стајао кнез Александар Горшков, по изричном налогу цара протестовало против насилног спајања Сицилије са краљевином Сардинијом и против укидања других талијанских државица, затим против збацивања хановеранске и двеју хесенских династија. Много озбиљније је било мешање Русије у Критско Питање. Интервенцијом код грчке владе и код краља Ђорђа, који је био ожењен руском великом кнегињом, спречена је слободна Грчка да помаже критске усташе. Руска дипломатија истицала је своје становиште код хришћанских поданика султанових, да буду верни свом владару и да стрпљиво чекају побољшање свога стања од милости Високе Порте. Иза Кримског Рата Русија је на Балкану радила у споразуму са Француском, тако да је неко време изгледало као да је између цара Александра и цара Наполеона III дошло до неке врсте личног пријатељства. У питању замене кнеза Александра Карађорђевића старим кнезом Милошем Обреновићем, као и у питању спасавања Црне Горе од турске освете, после битке на Грахову, Русија се потпуно слагала са Француском. Али је брзо дошло до неспоразума због француске интервенције у корист Пољске. Пољско питање довело је до зближавања између Русије и Пруске. Влада цара Александра, држећи се пријатељски неутрално за време сукоба Пруске са Данском, са Аустријом и Француском, обезбедила је залеђе Пруској, и учинила је тим велику услугу немачком уједињавању. Русија се тим, уједно, посредно осветила Француској и Аустрији, које су биле тучене од Пруса. Зато се пруски министар председник и каснији канцелар Немачког Царства, Бисмарк, који је једно време био пруски посланик на петроградскоме двору, залагао за добре односе са Русијом. Русија је, на међународној конференцији у Лондону, године 1871. добила одобрење за укидање извесних клаузула Париског Уговора, које су јој забрањивале да подиже тврђаве и ратне луке и да држи ратне лађе на Црном Мору. У Средњој Азији, након низа експедиција, огромни простори, и то не само пустиња него и дивне културне оазе, прелазе било у власништво, било под протекторат Русије; тамо се ствара права руска колонијална империја, која онда још нема за Русију велики економски значај, али свакако представља широке могућности за експанзију руског капитала.

На Балкану, Русију терају на активно иступање, поред питања државног престижа, и чисто идеолошки мотиви, да се помогне потлаченој браћи. У Москви се ствара Словенско Добротворно Друштво са оделењима у Петрограду, Кијеву и Одеси. На челу његовом стоје виђени славјанофили, нарочито Иван Аксаков. Води се интензивна пропаганда за уједињење Словенства, за коначно ослобођење Србије и Црне Горе и за уједињење с осталим Србима, за стварање бугарске државе и ослобођење Бугара не само од политичке власти Турака, него и од црквене Грка-фанаријота. Покушај да се изведе некакво, барем идеолошко, уједињење Словена на словенској етнографској изложби у Москви године 1867. разбија се ради пољског питања и очигледне симпатије знатног дела Чеха према Пољацима. Славјанофилска пропаганда и њени елементи на двору, у војсци, и у високој бирократији, групише се око личности престолонаследника Александра. Они не маре много западно католичко Словенство уопште, заједно са Словенцима и Хрватима, док су према Пољској директно непријатељски расположени. Зато је цела пажња одговорних и неодговорних чинилаца, активних политичара и публициста, скренута на Балкан, где су били спремни нарочито да се заузму у корист Бугара, као конзервативног и примитивног елемента.

Појава Русије у Средњој Азији изазива велику забринутост енглеске дипломатије и она тежи да увуче Русију у компликације на Балкану. И званична влада у Петрограду сматра, да се јавно мнење треба активније бавити балканским питањима, да би се скренула пажња од унутрашње кризе. Устанак у Босни и Херцеговини, 1875. године, и улазак Србије и Црне Горе у рат дају врло добар повод за такве акције. Тај рат, иако није био помаган од стране званичне Русије, ипак је нашао жив одзив у руском јавном мнењу. Нарочито се тада истакло Словенско Добротворно Друштво, које се, према духовитој речи једног руског историчара, „налазило у рату са Високом Портом“. Неколико хиљада добровољаца, на челу са генералом Черњајевим, који постаје командант српске војске, и неколико милиона руских рубаља стижу у Србију, скупљени уз веома активно учешће тог Добротворног Друштва. Пораз Србије код Ђуниса изазива и званичну интервенцију Русије, која настојава прво да се закључи примирје, а онда и мир, на основу status quo ante. Међутим, политичке промене у Турској, где су револуционарни елементи оборили султана Абдул-Азиса и заменили га Абдул-Хамидом, прогласивши уједно и устав, турски националистички изгреди, и нарочито крвави покољи по Бугарској, све је то спремало терен за ратну акцију Русије на Балкану. Beћ неколико година Русију је заступао у Цариграду врло агресивни експонент славјанофилске политике, генерал Игњатијев, кога су у шали звали вице-султаном. Са променом режима у Турској њему није остало ништа друго него да упућује ствари у правцу ратног сукоба. У очекивању неизбежног сукоба цар Александар отишао је у Рајхштат на састанак са царем Фрањом Јосифом. Ту је 22. јуна решено, да Аустро-Угарска може окупирати један део Босне и Херцеговине, а за случај распада Отоманске Империје решено је „да се ни у ком случају не дозволи стварање једне велике словенске и какве друге државе на Балкану“. 3. јануара 1877. закључена је и тајна војна конвенција између Русије и Аустро-Угарске. За дипломатску помоћ и неутралност Аустро-Угарска је добијала одрешене руке у Херцеговини, Босни и чак у Санџаку. И са Румунијом је закључен уговор о пријатељству и о слободном пролазу руских трупа кроз Румунију.

Пошто су остали узалудни сви покушаји великих сила да спрече ратни сукоб, цар Александар је у Кишењеву 12. априла 1877. објавио рат Турској. Рат је био припремљен доста неозбиљно. Активна војска била је бројно недовољно јака, слабо наоружана и лоше снабдевена. Врховна Команда била је у нереду; и тако се рат развијао доста неповољно за Русију и стајао је големих жртава. Нарочито је била тешка опсада утврђеног логора Осман-Паше код Плевне. И овом је приликом руска војска показала своје чувено јунаштво и издржљивост, а сем тога нарочито приликом сјајне одбране превоја на Шипки. Руски сликар-Верешчагин у својој чувеној слици руског војника, који се смрзава, али верно чува стражу на Шипки, сачувао је успомену на чувене коминикеје руске Врховне Команде: на Шапки све je мирно, којима је она карактерисала свакодневне трагичне удесе на овом превоју. Од јуна 1877, у рат је ступила на страни Русије и Румунија, затим од децембра исте године Црна Гора и Србија. Капитулација Плевне, заузеће Карса у Азији, прелаз руских трупа преко Балкана и заузеће без борбе Пловдива и Једрена, и најзад појава руских трупа пред вратима самог Цариграда, неспремног за одбрану — све је то довело до потпуне капитулације Турске у Сан-Стефану. По сан-стефанском прелиминарном уговору створена је велика Бугарска, а Србија је добијала извесно, врло мало, проширење земљишта. Добруџа је требала да припадне Румунији у замену за делове Бесарабије, које је Русија по Париском Миру изгубила. У Азији Русија је добивала знатне територије са Карсом, Ардаганом и Батумом. Порта се обавезала, да ће Русији исплатити велику оштету. Још за време брзог напредовања руских трупа у правцу Цариграда показало се, да се не само Енглеска, него и Немачка и Аустро-Угарска спремају да омету коначну победу Русије. Зато за обавештене и није било никакво изненађење, када су Силе затражиле да се цео Сан-стефански Уговор ревидира на једном европском конгресу. Тај је конгрес одржан у Берлину, 1878. год. По Берлинском Уговору створена је кнежевина Бугарска, а на југу од Балкана образована је аутономна провинција Источна Румелија са хришћанским генералним гувернером. По 25. члану тог Уговора Аустро-Угарска је добила право да, као мандатор Европе, поседне и управља Херцеговином и Босном, које остају само под номинелним суверенитетом султановим; поред тога Аустрија је добила право да размести своје гарнизоне и у Санџаку. Србија и Црна Гора проглашене су као потпуно независне, исто тако и Румунија. Све три ове државе добиле су и извесно територијално проширење. Одредбе, које су се тицале територијалних промена у Азији, у Добруџи, и Бесарабији, као и о оштети Русији, остале су у главноме непромењене. Берлински Уговор посведочио је, да је Русија том приликом била готово усамљена и да се њен престиж опет срозао, будући да је била и војнички и финансиски јако исцрпена.

Али се већ тада могло очекивати зближавање између Русије и Француске, коју је цар Александар личном интервенцијом год. 1875. спасао од новога напада Немачке.

Треба још споменути, да је за време цара Александра II Русија проширила своје границе на далеком истоку до река Амура и Усура и да је добила читаво острво Сахалин. Поседи Русије у Америци (полуострво Аљаска), којом је Русија владала преко нарочитог руско-америчког друштва, почев од 1822., били су 1867. продати Североамеричкој Унији.