Istorija Rusije (A. Jelačić) 14

Istorija Rusije
Pisac: Aleksej Jelačić


GLAVA XIV.
Doba Petra Velikog (1682-1725.).

Odmah iza smrti cara Todora počela su većanja o nasledniku prestola. Pošto u Moskvi nije bilo određenog zakona o nasleđu prestola, a nije bilo ni neposrednog prestolonaslednika, prirodno je, da se to pitanje moralo rešiti nekom vrstom izbora. Imajući pred sobom eventualne kandidate, starijeg slaboumnog carevića Ivana i mlađeg lepog, izvanredno pametnog i snažnog Petra, velikodostojnici su se odlučili u korist Petrovu. Njihov predlog prihvati ogromna gomila skupljena na Crvenom Trgu. Dolaskom na presto malodobnog Petra njegova mati i njeni rođaci Nariškini dobijali su prva mesta u državi. Ali među njima nije bilo nijednog državnika i uopšte nijednog čoveka jakog karaktera. Oni su hitno pozvali iz progonstva bivšeg doglavnika cara Aleksija, znamenitog Matvjejeva, da stane na čelo njihove vlade. Ali dok je on još bio na putu, stranka carevića Ivana, njegovi rođaci Miloslavski, postarali su se da uklone Nariškine i Petra. Oni su za to iskoristili izvesno nezadovoljstvo vojske, moskovskih strelaca, a takođe i ljudi starog verskog zakona kao i moskovskih radnika i siromaha, i odmah iza dolaska Matvjejeva podigli su strelce na javnu demonstraciju pred dvorcem (15. maja 1682. godine.) Neredi su brzo prešli u orgije. Strelci su ubili i izmrcvarili pred samom caricom i carem ministra Matvjejeva i nekoliko drugih protivnika. U isti mah javili su se u Moskvi i neki znaci socijalne revolucije, jer su robovi napadali na svoju gospodu, pljačkali njihovu imovinu i razorili naročitu državnu ustanovu, koja se bavila poslovima sa robovima. Po traženju strelaca obavljeni su novi izbori, i, uz cara Petra, proglašen je carem i carević Ivan. Pošto je carica Natalija skinuta sa namesništva, a njeni rođaci proterani, za regentkinju je proglašena carevna Sofija, izvanredno pametna, energična i obrazovana osoba. Njen ljubimac, knez Vasilije Goljicin, bio je državnik naprednih ideja i širokih vidika. Carica Natalija i car Petar bili su ponovo uklonjeni u selo Preobražensko, gde se mladi car razvijao veoma slobodno i bolje, nego njegovi prethodnici na moskovskom prestolu. Prvi meseci vladavine Sofijine nisu bili mirni. Osetivši slobodu, strelci i moskovska svetina nalazili su se u nekoj vrsti stalne uzbune. Glava strelaca, knez Hovanski, predstavljao je opasnost po samu dinastiju. Tada se vlada odlučila na odlazak carske familije i dvora u Trojicko-Sergijevski Manastir, kuda su pozvali mobilisano plemstvo za zaštitu dinastije i zakonitog reda. Pod zaštitom tog plemstva i odreda stranih najamnika vlada se osetila toliko sigurnom, da je energično prešla na ugušivanje revolucionarnog pokreta u Moskvi. Knez Hovanski i sin mu biše ubijeni, a najopasniji buntovnici kažnjeni i uklonjeni iz Moskve. Posle toga je vlada pristupila radu i preduzela čitav niz korisnih mera. „Uprava carevne Sofije“ veli jedan savremenik, „počela je veoma marljivo i pravedno prema svima i na zadovoljstvo naroda, tako da nikad nije bilo toliko mudre uprave u ruskoj državi. I sva država za vreme njezine uprave, za preko sedam godina, došla je do cvata i velikog bogatstva. Isto tako razvila se trgovina i zanati; a počele su i nauke.“ Ako pisac iz simpatije ponešto i preteruje, njegove reči donose ipak vrlo mnogo priznanja.

Kulturni uticaj zapada sve više raste. U Akademiji Teologije predaju se slobodne nauke, logika sa filologijom, fizika ili prirodna filozofija, etika ili filozofija moralna, i politika — carska mudrost. Javlja se misao, da se otvori državna knjižnica. Javljaju se vaspitači po kućama velikaša; gospoda se oblače u poljske i madžarske ruske i čak počinju da briju bradu. Radilo se na jednome planu socijalne brige o siromasima; „shodno novim evropskim običajima“ naređeno je da se izvrši pregled prosjaka u Moskvi: lenive i zdrave trebalo je uputiti na rad, a bolesne i nesposobne smestiti u posebne domove. Zabranjeno je „ići kolima po ulicama, udarajući prolaznike dugačkim knutom, pucati po avlijama iz pušaka, bacati na ulice mrtve životinje i živinu“, i tome slično.

Dok je slaboumni Ivan mirno počivao kao krunisana lutka, mlađi car Petar rastao je i sjajno se razvijao; njegova okolina spremala se da iskoristi u zgodan trenutak živi temperamenat darovitog cara i da ga natera na traženje odstupanja carevne Sofije. Između velikog dvora u Moskvi i malog u Preobraženskom postojala je gotovo otvorena mržnja i uzajamno spremanje za borbu. Od starine bio je u Moskvi običaj, da se mladi carevići provode sa svojim vršnjacima, obično iz znatnih familija. I Petar je imao uza se jedno društvo mladića, ali dosta šareno po svome socijalnom poreklu. Od njih je on postepeno stvorio dva puka zvana „zabavnim“, jezgro buduće ruske carske garde. Ova je zabavna vojska bila dobro izvežbana i naoružana pravim puškama, čak i topovima. U isto vreme vodila se zapletena intriga, da se pridobiju za akciju protiv vlade mnogo ozbiljnije vojničke snage. Car Petar zabavljao se još prvim počecima teoriske vojničke nauke, a skrenuo je naročitu pažnju na lađe i mornaricu. Zabave i rad sa lađama bili su počeci stvaranja ruske flote. ali nisu onda imali nikakva političkog značaja. Saobraćaj sa strancima, koji je otpočeo u vezi s tim i svake godine postajao sve intenzivniji i raznovrsniji, imao je ne samo dalekosežnih političkih i kulturnih posledica, nego možda i neposrednih rezultata u praktičnoj politici, jer su strani najamnici u odsudnom trenutku prešli na stranu Petrovu protiv Sofije.

Možda bi Petrova okolina i dalje ostala nemoćna, da se nije desio veliki neuspeh u spoljnjoj politici vlade. Posle turske opsade Beča i oslobođenja carske prestonice, stvorena je velika koalicija evropskih država protiv Turske, u koju je ušla i Rusija. Zaključen je, u vezi s tim, večiti mir s Poljskom, po kom su smoljenska i severska oblast, pokrajine Ukrajine na levoj obali Dnjepra i grad Kijev sa svojim srezom konačno priznati kao stalni deo ruske carevine. Onda je ruska vojska krenula protiv Krima. Dva puta su moskovske trupe pod knezom Goljicinim i ukrajinski kozaci napadali Krim, ali bez ikakva uspeha i sa golemim žrtvama. Ukrajinski hetman Samojlović bio je optužen zbog veleizdaje, smenjen i interniran, a na njegovo mesto doveden je znameniti Ivan Mazepa. Knez Goljicin ne samo da nije bio kažnjen ni ukoren, nego je još dobio velike nagrade kao neki „pobednik“. Tom prilikom je izbio prvi otvoreni sukob između Petra i Sofije. Ugled Sofijin bio je posle te afere osetno opao. Uskoro zatim intrige između dva dvora i dve stranke pojačale su se toliko, da je jedne noći iščekivan uzajamni napad i da su se obe strane spremale za borbu. Uskoro su se oko Petra skupili, pored zabavnih pukova, i neki odredi strelaca i mobilisanog plemstva. Zatim pređoše na carevu stranu pojedini velikaši, a među njima i hetman Mazepa, kao i ljubimac carevne Sofije, Goljicin. Dolazak stranih najamnika sa generalom Gordonom imao je odlučan značaj. Posle toga mase strelaca i drugih ljudi napustili su Sofiju. Ona je morala da preda svoje prisne pristalice, a sama da se povuče u manastir. Na taj se način zzvršilo regenstvo carevne Sofije i došla je uprava carskog ujaka Nariškina i nekih drugih ljudi iz Petrove okoline. Petar je, iako punoletan i neograničen gospodar, ostao poduže po strani, provodeći vreme u sve ozbiljnijim vojničkim i mornarskim vežbanjima, a i u veselim pijankama i igrankama u nemačkom predgrađu Moskve, gotovo napustivši antipatičnu mu ženu Evdoksiju, s kojom je imao sina Aleksija.

Prvi Petrov rat bio je sa Turcima. To je bio u stvari nastavak starog savezničkog rata; ovog puta udarili su Rusi na utvrđeni grad Azov, blizu ušća Dona. Prva opsada Azova bila je dosta nesrećna. Petar, koji je i dalje prepuštao upravu svojim doglavnicima, ozloglašenim zbog njihova nehata, nepravednosti i pljački, već se onda pokazao kao organizator prvoga reda. On je svom snagom pregao da stvori flotu. Za nekoliko meseci, na pritoci Dona, na reci Voronježu sagrađena je prva ruska ratna flota, koja se pojavila pred Azovom. Druga opsada tog grada, u kojoj je, kao i pri građenju lađa, najaktivnije sudelovao sam car Petar završila se zauzećem tvrđave. Petar je bio zbog toga beskrajno oduševljen. U Moskvi mu prirediše triumfalan doček, čiji je plan, pun grotesknih detalja, on sam razradio. Da bi se početa akcija protiv Turske pojačala, upućeno je jedno veliko poslanstvo u inostranstvo, da obiđe Nemačku, Holandiju, Englesku, Austriju i Mletke. Tom poslanstvu, po želji mladoga cara, dat je oblik veoma neobičan za jedno preduzeće ovakve vrste: poslanicima je dodeljena ogromna pratnja ljudi srednjih godina i mladića, koji su trebali da se uče u inostranstvu. Među tim učenicima nalazio se i sam Petar, obuzet neverovatnom žeđu za znanjem. „Ja sam u činu onih, koji se uče, i tražim one, koji me učiti hoće,“ glasio je natpis na pečatu Petrovom koji je stavljao na svoja pisma i akta iz inostranstva. Petar je na taj put išao pod tuđim imenom. Pored političke i „pedagoške“ svrhe poslanstvo je trebalo da nađe mnogo i tehničara i obrazovanih ljudi za Rusiju. Politički je to poslanstvo svoj cilj potpuno promašilo, ali su mnogi od njegovih mlađih članova, a iznad sviju najviše sam car, naučili silu svakakvih stvari, iako ponekad bez sistema i često naopako. Masa stranih stručnjaka došla je u Rusiju. Sam Petar je radio i obaveštavao se neumorno. Nije mu se svideo engleski parlamenat; nije se naučio ni lepim manirima na strani i ponašao se u društvu visokih evropskih dama kao prostak i varvarin; ali je duboko osetio duh evropske napredne kulture. Pored toga, on je stekao dosta praktičnih znanja, u prvom redu iz mornarstva, i utvrdio se u svom bezgraničnom poverenju prema nauci.

Svoje učenje na strani morao je Petar naglo prekinuti, kad su mu stigle vesti o novoj zaveri njegovih protivnika, a na čelu sa carevnom Sofijom i o otvorenoj buni nekih streljačkih pukova. Još pre dolaska Petrova strelci su pretrpeli poraz; bili su razoružani i većim delom internirani; mnogi su zaverenici bili pohvatani. Petar se pojavio kao munja. Prvi njegovi postupci izazvali su velike senzacije: prilikom primanja vlade i velikaša, Petar je svima posekao brade i skratio dugačke staroruske kaftane, naredivši svima da se obriju i da nose evropsko odelo, na holandski način. Iza ove demonstracije Petar je uzeo na se da sprovede opširnu istragu, koja je trebala da otkrije i iščupa za uvek sve korene zavera i buna. Svirepim mučenjem uhapšenih i optuženih strelaca, kao i nekih drugih ličnosti, bilo je iznuđeno mnoštvo iskaza, iz kojih je izlazilo, da je postojala veoma razgranata zavera, u koju su bile umešane i careve sestre Sofija i Marta. Ciljalo se na to, da se car liši prestola. Car je kratkim putem doneo presude, velikim delom smrtne. Svoje sestre car je predao suđenju neke vrste Zemaljskog Sabora, ali postupak tog Sabora ostao je dosada nerasvetljen. Zna se samo toliko, da su carevne zakaluđerene i završile su svoj život u zatvoru. Isto tako odsečno Petar se rastavio i od žene, zatvorivši je kao kaluđericu u manastir. Pored individualnih kazni, Petar je doneo ovom prilikom odluku, da se streljačka vojska konačno ukine. Pošto mu je smetao i patrijarh u sprovođenju izvesnih njegovih kulturnih reforama, Petar je jedva dočekao smrt starog „svetog oca“ Adrijana, da ostavi nepopunjenu patrijaršisku stolicu.

U državnu upravu Petar je uvodio čisto građanski elemenat. Videlo se uskoro, da je Petar imao naročitih simpatija i poverenja prema merkantilističkim doktrinama i da je želeo dati trgovačkom kapitalu i građanstvu mnogo veću ulogu u državi i društvu, nego što su je ranije imali. Godine 1700. nova godina se već praznovala 1. januara na evropski način, a radilo se i na uvođenju specijalnih građanskih slova, koja su nekoliko godina kasnije doista i uvedena. Tim je izvršena krupna reforma azbuke; stvorena je građanska ćirilica, kojom se u glavnom i sada služe Rusi, Srbi i Bugari, sa izvesnim dopunama i izmenama prema fonetičkim osobinama pojedinih jezika i prema onim reformama, koje su kasnije bile izvedene. Uvođenje elemenata takozvanog „niskog porekla“, koje se zapažalo ponešto još i za vreme Vasilija III i Ivana IV, kao i za vreme Velike Bune, mnogo se ojačalo u Petrovo doba. Petar gotovo nije ni pitao za poreklo i društvene veze onih ljudi, koje je dovodio na svoj dvor, u diplomatiju, vojsku i javnu upravu. Sve te struke behu pune ljudi tamnog porekla bilo Rusa, bilo stranaca. Za Petra je bilo glavno: energija, neumornost, svežina i vedrina duha, osetljiva pamet, sposobnost brzog orijentisanja i širina vidika kandidata za pojedina mesta. Sam neumoran radnik, vedra duha, on je to isto tražio i od svojih doglavnika, i uopšte od ljudi kojima je poveravao kakav posao. Moralne kvalifikacije, u prvom redu lično poštenje, tražile su se, istina, od kandidata, ali su dolazile tek na drugo mesto. Zato za sve vreme vladavine Petra Velikog produžuje se bezbroj procesa o raznovrsnoj korupciji državnih organa i o kratkim postupcima samoga cara, koji je obično svoje saradnike kad skrive svojeručno kažnjavao debelom batinom. Sredina, u kojoj je Petar radio, i ljudi s kojima je sarađivao bili su većim delom jako pokvareni. Ali ono što im ipak treba priznati jeste bez ikakve sumnje njihova neosporna talentovanost i velika radinost. Tako su bile, pod vođstvom neumornog cara, izvedene u Rusiji veoma raznovrsne reforme na svima poljima javnog i privatnog života.

Po Karlovačkom Miru, za kojim je sledio separatan ugovor Rusije sa Portom, Rusiji su dodeljene obale Azovskog Mora i Azov sa ušćem Dona. To je bila mala nagrada za velike žrtve. Još za vreme pregovora u Karlovcima Petar je lično vodio pregovore sa poljskim kraljem Stanislavom Avgustom Sasknm o savezu protivu Švedske. U taj su savez uvukli i danskoga kralja. Svrha saveza beše, da se oduzmu Švedskoj njene zemlje duž Baltičkog Mora, od kojih je Rusija bila sasvim odgurnuta nesrećnim ugovorom u Stolbovu god. 1617. Smatrali su svi, da će pobeda biti laka, pošto u Švedskoj vlada lakomisleni i premladi kralj Karlo XII. Čim je dobio izveštaj, da je između Rusije i Porte konačno prestalo ratno stanje, Petar se krenuo sa vojskom u švedske predele. Tako je počeo, avgusta 1700., najveći rat za vreme Petra Velikog, takozvani Veliki Severni Rat, koji je progutao ogromne snage ruskog cara i njegovog carstva. Retko su se s kim dešavali u životu onakvi preobražaji kakav se desio sa Karlom XII. Čim je čuo za napad saveznika on se sa svojom malom vojskom pojavio pred Kopenhagenom i naterao je danskog kralja na kapitulaciju; zatim se dao brzo prevesti u Livoniju, u kojoj je jedna grupa nezadovoljnih plemića pokušala da digne ustanak u korist Petrovu. Petar je bio zauzet opsadom jake švedske tvrđave Narve, na ušću reke istog imena. U glomaznoj vojsci Petrovoj nije bilo dobrih zapovednika, a ono što ih je bilo, većinom stranci, nisu uživali poverenje svojih vojnika. Vojska je bila nejednaka, loše snabdevena, velikim delom slabo izvežbana i slabo naoružana. Iznenadnim napadom na nju Karlo, iako je bio gotovo pet puta slabiji, naneo joj je strašan poraz. Mase Rusa podavile su se u talasima Narve, dok su druge bile zarobljene sa celokupnim taborom, komorom, artiljerijom i zastavama. Samo su se dva gardiska puka još nekako borila, pa su se povukla u nekom redu, ali pretrpevši teške gubitke. Petar je u panici pobegao sa bojnog polja još pre odlučnog trenutka. Ali se baš tad javila i sva veličina i moć njegova duha i karaktera: oporavivši se od strašnog napada straha i malaksalosti, Petar je počeo da sa neverovatnom brzinom reorganizira vojsku, finansije i administraciju, u koliko su one trebale vojsci. U prvom redu trebalo je stvoriti ponovo artiljeriju. Petar se nije bojao nepopularne mere, oduzimanja crkvenih zvona, koja su pretopljena u topove. Karlo XII, ubeđen da je s Rusijom svršeno, nije ušao u njene predele, nego je, ostavivši duž ruske granice samo vrlo slabe snage, sa glavnom vojskom brzo krenuo preko Livonije u poljske predele. Prvi sukobi sa vojskom kralja poljskog ispali su srećno za Karla. Ali je poprište rata bilo preveliko; Karlo se gubio u ogromnim poljskim šumama, jureći za svojim protivnikom. Ipak, on je protivnika 1706. potpuno dotukao.

Dok se sve to dešavalo u Poljskoj i Saskoj, Petar je stvorio novu vojsku i uspeo je da s njome prodre u švedske predele, da osvoji u jesen 1702. moćnu tvrđavu Noteburg na izlasku Neve iz Ladoškog Jezera (Petar je tu tvrđavu nazvao Šliselburg t. j. Ključgrad), i da izađe na proleće 1703. na Baltičko More, gde je osvojio ušće Neve i malo ostrvo blizu njega; na ovom ušću i ostrvu javlja se buduća prestonica—grad Svetog Petra, nazvan na holandeski način Sankt-Piterburh sa tvrđavom Svetih Petra i Pavla i sa utvrđenim pristaništem Kronštatom na spomenutom ostrvcu. Uz vojsku izbi na Baltičko More i ruska flota sagrađena na jezeru Onjegi. Prvi sukobi ruskih ratnih lađa sa švedskim bili su veoma uspešni po Ruse. Petar je imao zadovoljstvo da lično učestvuje u zarobljavanju jedne švedske lađe. Ne zaustavljajući se na ovim uspesima, Petar je osvojio nekoliko pokrajina duž Baltičkoga Mora: Kareliju, Ingriju, Estonsku i Livoniju sa njenim glavnim gradom Rigom.

Međutim je Karlo krenuo protiv Petra. Počeci tog rusko-švedskog rata u Poljskoj nisu bili povoljni za Petra. On je morao pod dosta teškim okolnostima da se povlači. Karlo je krenuo za njim u unutrašnjost Rusije, ali je išao zaobilaznim putem, nadajući se u ustanak Male Rusije i hetmana Mazepe, s kojim beše zaključio tajni ugovor. Dok je glavna švedska vojska prodrla duboko u Ukrajinu, pomoćna vojska, sa velikom komorom, beše potučena od Petrova doglavnika Menjšikova kraj Ljesne u Belorusiji. Ovo je bio vrlo težak udarac za Karla, ali je još teži bio potpuni neuspeh Mazepin u Ukrajini. Vrlo malo ljudi pristalo je tamo uz Mazepu i Karla XII. Većina naroda ostala je verna Rusiji. Tako je Petar mogao dosta lako da zadrži svoje položaje u Ukrajini, i da osvoji i razori Mazepino utvrđeno mesto Baturin, da zbaci samoga Mazepu, koji je bio tom prilikom i anatemisan, i da sprovede nov izbor hetmana, na koji je položaj došao Rusima odan pukovnik Ivan Skoropadski. U maju i junu 1709. Karlo je bezuspešno opsedao utvrđeni grad Poltavu; kraj njega, u zoru 27. juna, po starom kalendaru, otpočela, a već se oko podne završila i sudbonosna bitka između glavnih švedskih i ruskih snaga. Petar, koji je u svojoj naredbi vojsci napisao čuvene reči: „O Petru znate, da mu život nije drag; samo neka živi Rusija u slavi i sreći“, pokazao je čudesa hrabrosti. Znamenita Poltavska Bitka završila se ne samo porazom, nego gotovo uništenjem švedske vojske i Mazepinog odreda. Karlo i Mazepa sa malobrojnom pratnjom jedva su se spasli begstvom preko Dnjepra i našli su utočište na turskom zemljištu u gradu Benderima u Besarabiji, odakle je Karlo podbadao Tursku na nov rat protiv Rusije. Godine 1711. izbio je novi rat između Porte i Rusije. Petar Veliki zaključio je tajni savez sa moldavskim i vlaškim gospodarima i krenuo je u njihove kneževine, nadajući se u isto vreme i na pomoć Južnih Slovena.

Kulturnih, pa donekle i političkih veza između Rusa i Južnih Slovena bilo je od prastarih vremena. Ali su one postale naročito žive za doba cara Petra Velikog. U nizu mnogobrojnih domaćih i stranih saradnika Petra Velikog, pomoćnika i učesnika u njegovim pothvatima, bilo je puno Južnih Slovena. Tako je među njima bio, na primer, kao odličan carev diplomatski saradnik, i neki Sava L. Vladaslavić, poreklom od ugledne hercegovačke porodice. Njegov otac, progonjen u zavičaju od Turaka, nastanio se bio u Dubrovniku, te je Sava kasnije postao i sam dubrovačkim plemićem. Sava je zarana počeo da se bavi trgovinom, pa došavši u Carigrad, uhvatio je onde veze sa ruskim diplomatama knezom Goljicinom i Ukrajincevim, i postao je njihov tajni agenat. Vršeći tako poslove tajnog poverenika ruske diplomatije i ujedno trgovca, on je godine 1702. došao sa robom preko Crnog Mora i Azova u Moskvu, gde ga je sam car lepo primio. Onda se opet, sa puno ruske robe, Sava (1705.) vratio u Carigrad, i tu je aktivno sarađivao sa Petrovim ministrom Tolstojem, sve do godine 1708., kada ga opet vidimo u Moskvi, gde mu se daje pravo da trguje bez plaćanja carine, a pored toga dobija na dar i kuću. Godine 1710. on je već postao dvorski savetnik i ujedno spahija u Ukrajini. U carevu pohodu na Prut, koji se nesrećno svršio (1711.), Sava je učestvovao očigledno kao politički savetnik za sva balkanska pitanja. Car nalaže zapovedniku svojih trupa da sporazumno sa Vladislavićem postupa u uređenju odnosa prema hrišćanima. Godine 1716. Sava ide u Italiju, i tu — pored nadzora nad ruskim državnim pitomcima — obavlja i mnoge važne poslove, nastojeći poimence da zaključi konkordat sa papom Klimentom XI, i vodeći pregovore sa Mletačkom Republikom, koja je tada bila zagazila u rat sa Turskom; napokon, vodeći pregovore i sa Dubrovačkom Republikom. Pri ovim pregovorima, Vladislavić, koji je imao u Dubrovniku dosta prijatelja, te kome je (kao „plemenitom Iliru u Moskvi“) Dubrovački Senat pre više godina preporučivao neke svoje sugrađane upućene u Rusiju, nije uspeo da isposluje dozvolu Senata da se sagradi u Dubrovniku pravoslavna crkva, jer se Senat bojao da ne bi Dubrovnik preplavili pravoslavni Srbi otomanski podanici; a pored toga Senat nije bio baš zadahnut verskom tolerancijom. Ipak je Vladislavić poneo sa sobom veoma laskava pisma dubrovačkog Senata adresovana Petru Velikom. Da spomenemo još i to, da je za carevanja naslednice i žene Petrove, Katarine I, Sava postigao svoj najveći diplomatski uspeh, kao izvanredni ruski izaslanik na egzotičnom i dalekom dvoru kineskog cara.

Drugi jedan Jugosloven, Bokelj (rođen 1680. u Perastu) Mata Zmajević, odličan pomorac, stupio je u službu carevu, i u njoj se odlikovao, kao talentovan inžinjer i brodograditelj, i isto tako i kao zapovednik flote. Najveću slavu stekao je Zmajević u odlučnoj pomorskoj bitci kod Tanguta, između Rusa i Šveđana, kojom je prilikom svojom veštinom i hrabrošću spasao i flotu i samog cara. Pri kraju svoje karijere došao je do časti i položaja velikog admirala; ali optužen radi pronevere državnog novca (što se često dešavalo u ondašnjoj Rusiji), pao je u nemilost, i umro je u Zadru gde je i sahranjen.

Pored Zmajevića bila su tada u ruskoj službi još dva odlična primorca: dubrovčani Jeronim Natalić i Ivan Tudizić, i mnogo drugih njihovih užih zemljaka i sunarodnika. Kako se vidi iz veoma zanimljivih dokumenata dubrovačkog arhiva, Dubrovnik se mnogo radovao odlasku i uspehu svojih sinova u Rusiji, pa je i u svojim pismima caru u više mahova davao izraza svoga poštovanja i ushićenja; ali, što je još mnogo zanimljivije, dubrovački senatori iskazivali su tim prilikama svoja osećanja sveslovenske solidarnosti, ističući više puta zajednicu krvi i jezika koja ih vezuje sa ruskim carem i njegovim narodom, te smatrajući malu slovensku republiku Sv. Vlaha na Jadranu ogrankom ogromnog slovenskog stabla.

Mnogo manje zadovoljstva pokazivala je dubrovačka vlada u pogledu aktivne politike koju je vodio ruski car na Balkanu, poimence usled rovarenja njegovih agenata po Crnoj Gori, Boki i Hercegovini, u blizini granica Republike, koja su je dovodila često u veliku nepriliku, naročito posle borbe vladike Danila i njegovih Crnogoraca protivu Turaka. Čim je, naime, car Petar počeo da se sprema na rat sa Turskom, on je potražio veze sa balkanskim hrišćanima. Od strane Srba su dolazili emisari, i to i od ugarskih Srba i od Srba pod Turcima. Tako je, još u maju 1710., došao bio, u Moskvu kapetan Bogdan Popović, noseći uza se pismo dvojice srpskih pukovnika, Jovana Tekelije i jednog njegova druga iz Arada i Segedina: „O najblagočestiviji care, — prekrasno sijajuće sunce pravde!“, tako su pisali u svom kitnjastom slovenskom jeziku srpski pukovnici; „milostivim okom pogledaj na nas uboge i svojim carskim mislima pomisli o našoj otečeskoj srpskoj zemlji, pre mnogih godina podjarmljenoj od nevernika, naročito onda kada će Gospod Bog podignuti tvoju krstašku desnicu naspram njih i nemoj da zaboraviš da i nas, najmanje, pozoveš i pomiluješ, neka se i mi potrudimo u službi za svoga pravoslavnoga Cara“.

Među srpskim pridošlicama sa Balkana naročito se istakao Hercegovac Mihajlo Miloradović, koji je sa svojom braćom, Gavrilom i Aleksandrom, stupio u carsku službu. GBega je car, čim je buknuo rat sa Turskom, uputio kao svog glavnog agenta među Crnogorce. Miloradović je nosio uza se carsku povelju, u kojoj se pozivaju na krstaški rat protivu Turčina sve „blagorodne“ (crnogorske) „osobe“, i uopšte „svi narodi koji obožavaju razapetog Hrista — Boga našega“... U predugačkoj ovoj povelji, adresovanoj na pravoslavne hrišćane“grčke i rimske vere“, car spominje velike zasluge Crnogoraca, i to čak od ratova Aleksandra Maćedonskog (neki tadašnji pisci držali su da su u vojsci Aleksandrovoj učestvovali i Iliri, t. j.. Sloveni, a Petar to učešće ovde jednostavno pripisuje Crnogorcima, da bi ih što bolje zadobio i „osokolio“). Crnogorci su samo čekali na ovaj mig carev, te je misija Miloradovićeva uspela potpuno. Oktobra 1711. car je dobio odgovor iz Crne Gore, od „vojvoda, kneževa, i ostalih živećih u predelima Zetskim i Crnogorskim“, kojim su mu Crnogorci javljali, da su sa radošću primili njegovu povelju, i da se rado odazivaju njegovu pozivu. I doista, već 15. juna iduće godine bila se kod Gacka prva bitka, a zatim je bilo okršaja i na drugim mestima. Ali je Crnogorcima bilo teško zbog nedostatka oružja; oni ga zatraže od cara, a zamole ujedno da ih car i pristojno nagradi.. Stvar se ubrzo okrene sasvim na zlo, jer Petar, nakon katastrofe na Prutu, gde bi opkoljen od prevelike turske vojske, bi prinuđen da kapituliše i da hitno zatraži mir od sultana i da prestane sa ratovanjem uopšte. Tada Miloradović razdeli među Crnogorce poklonjene od cara dukate, a sam se vrati u Rusiju, gde je ostao kasnije sa službom u Ukrajini, u činu pukovnika, u Gađaču. U ovoj dužnosti isticao se svirepošću,u čemu ga je još nadmašala njegova žena (rođena Butovićeva, poreklom od jedne od najznamenitijih plemićskih ukrajinskih porodica). Miloradovići su ušli u kolo najodličnijeg ruskog plemstva, dobili su velike posede poglavito po Ukrajini, a u kasnijim naraštajima nosili su i grofovsku titulu.

Dok je tako Mihajlo Miloradović pravio „karijeru“ u Rusiji, siroti Crnogorci imali su da ispaštaju svoje ratovanje i da teško trpe od turske navale. Turci pregaziše Crnu Goru i počiniše u njoj bezbrojne zulume. Vladika i mnogi drugi ugledni ljudi biše primorani da se sklone na mletačko zemljište. Ipak su i za sve to vreme ostali Crnogorci u vezi sa carem, kod kojega se nalazio i izaslanik vladike Danila — arhiđakon Maksim. Godine 1715. pošao je u Rusiju i sam vladika. Ali je sve bilo uzalud. Veliko balkansko preduzeće carevo bilo je propalo, i Vladika i Crnogorci imali su da se zadovolje, u ime otštete, poklonima u novcu, u crkvenom odelu i posuđu, ikonama i knjigama. Cetinjskom Manastiru dozvoljeno je da šalje u Rusiju izvestan broj kaluđera i pripravnika, da prikupljaju milostinju. Ali je Vladici kasnije (nakon završetka Severnog Rata) stavljena u izgled obilatija pomoć.

Rezultati takozvanog Prutskog Pohoda bili su veoma žalosni za Rusiju. Petar je morao da se odrekne prava Rusije da drži ratne lađe i da ima utvrđenja na obalama Crnoga Mora i da vrati Turskoj Azov i ušće Dona. Pored toga pretrpela je Rusija i goleme novčane žrtve i veliko političko poniženje. Tada se Petar svom snagom upustio u borbu sa Švedskom. Nekoliko godina trajao je rat u Finskoj, u Pomoranskoj i na moru.

U isto vreme Petar se ozbiljno upleo i u srednjo-evropsku, naročito nemačku politiku, pa ga vidimo kako svaki čas trči po Nemačkoj, i zbog ratnih preduzeća, i zbog političkih intriga, i zbog lečenja i odmora po banjama, i zbog kulturnih poslova, koje nikada ne napušta, dolazeći pored ostalih u dodir i s takvim ljudima, kakav beše genijalni nemački filozof Lajbnic. Ovaj je bio očaran džinovskom pojavom ruskog vladara i koji je izradio za nj više značajnih projekata, a među njima i nacrt za Rusku Akademiju Nauka.

U svome lutanju po Evropi Petar je 1717. godine napravio dužu posetu Francuskoj i njenom malom kralju Luju XV. Politički ova poseta nije dala ništa, iako se htelo da se privuče Francuska na stranu Rusije, kao i da se zaključi bračna veza između Romanova i Burbona udajom Petrove ćerke za kralja Luja. I u jednom i u drugom poslu Petar nije uspeo.

Sledeće godine jedan je slučaj oslobodio Petra; od opasnog protivnika, Karla XII, koji je poginuo. Uverivši se u beskorisnost ratovanja po Nemačkoj Petar je onda svu svoju pažnju upravio na glavno poprište rata; njegova vojska dva puta je provalila u samu Švedsku, i na kraju krajeva umorene zaraćene strane, posle dugog većanja, zaključiše mir u Ništatu godine 1721. Po ovom miru Rusija je dobila potvrdu sviju svojih osvojenja, izuzev većeg dela Finske. Tada su ruskoj državi konačno pripale ove zemlje: deo Finske, sa Viborgom, Karelija, Ingrija, Estonska i Livonija sa ostrvima mozunskim i gradom Rigom. Rusija je učvrstila svoj položaj na Baltičkom Moru, gde je raspolagala sa više odličnih pristaništa i sa velikom trgovačkom: i ratnom flotom. To su bile tvorevine Petra Velikog. Prirodno je, da su oduševljeni Petrovi doglavnici, građanski velikaši i visoki vojni časnici, proglasili Petra Imperatorom (ova se titula smatrala većom od carske, te se osporavala duže vreme ruskim vladarima od strane drugih dvorova), Ocem Otadžbine i Velikim.

Nakon neverovatno raskošnih i fantastičnih svetkovina zbog pobede nad Švedskom Petar je dao svojoj vojsci kratak odmor, ali se brzo okrenuo na drugu stranu. On je počeo da mašta o srednjem i dalekom Istoku, spremajući istraživačka putovanja u Kinu i u još dalje krajeve, upućujući jednu čitavu ratnu ekspediciju (kneza Bekovića-Čerkaskog) u Indiju preko srednje Azije, a sam sa vojskom i mornaricom krenu preko Kavkaza i Kaspiskog Jezera na Persiju. Kao posledica ove ekspedicije, koja nije bila loše zamišljena, ali je izvedena sa više krupnih grešaka, pripali su Rusiji krajevi na Zapadu i Jugu od Kaspiskog Jezera, a među njima i predeo Baku, jedno od najbogatijih mesta sa izvorima nafte. Rat sa Persijom, izazvan ovom ekspedicijom, završio se veoma povoljnim mirom za Rusiju. To je bilo poslednje krupno delo spoljnje politike Petra Velikog.

Paralelno uz moćnu delatnost ratnu i diplomatsku razvijala se unutrašnja politika Petrova. Prvo, što odmah pada u oči čoveku koji tek počinje da se bavi proučavanjem doba Petra Velikog, to je zavisnost unutrašnje njegove politike od potreba i interesa rata. Veliki deo takozvanih reforama Petra Velikog izveden je u neposrednoj vezi sa ratnim poslovima. Par se, po mišljenju jednoga od najboljih poznavalaca ondašnje Rusije, Fokerota, sa naročitom marljivošću trudio oko poboljšanja svojih ratnih snaga. „Najomiljeniji posao“, veli na jednom mestu Fokerot, „bilo je za cara građenje lađa i drugih stvari, koje se tiču mornarstva. O unutrašnjim merama na korist države, sudstva, gospodarstva i trgovine on se veoma malo, ili se nikako nije brinuo tokom prvih trideset godina svoje vladavine i bio je potpuno zadovoljan, ako su mornarica i vojska bile dovoljno snabdevene novcem, drvom, regrutima, mornarima, hranom i municijom“. Međutim, poslednjih godina Petar je sve više ulazio u druge grane državne uprave. Pored toga, moderni istraživači su vrlo dobro uočili, da je Petar u prvoj periodi svoje vladavine radio bez ikakvog sistema, šta više često na vrat na nos, dokle kasnije unosi sve više ozbiljnosti i plana u svoje poslove. Treba odmah istaći, da je Petar uvek imao vrlo živo interesovanje za prosvetu i nauku; možda ih je on shvatao i previše utilitarno, ali je to ipak bilo od koristi i to treba svakako podvući.

Što se tiče uređenja same vrhovne vlasti ona je za vreme Petrovo sačuvala svoj apsolutni, neograničeni karakter; šta više, Petar je prvi dao jednu zaokrugljenu teoriju ruske samodržavne vladavine. „Njegovo Veličanstvo jeste samovlastan monarh, koji nikome na celome svetu ne treba da polaže račune o svojim poslovima, a ima silu i moć da svoje zemlje i države, kao hrišćanski gospodar, po svome nahođenju i volji upravlja“ tako glasi „Vojnički ustav“ od godine 1716. Jedna važna novina, koju je Petar uneo u rusko državno pravo, jeste to, što je nasleđe prestola doveo u zavisnost od volje vladareve, dok je ranije ustavni običaj ruske carevine priznavao dva kombinovana načela u popunjavanju carskog prestola: volju božju; koja se ogleda u slučajnosti rođenja ove ili one ličnosti, i istu volju božju koja se ogleda u slobodnim izborima cara, odnosno prestolonaslednika od strane „cele zemlje“ zastupljene na Zemaljskom Saboru. Ukaz, koji je Petar izdao o nasleđu prestola, obrazložio je jedan od njegovih doglavnika, crkveni i politički pisac, vladika Teofan Prokopović, u naročitom spisu „Pravda volje monarha u određivanju svojega naslednika“. Ovoj vrlo važnoj teoriskoj raspravi data je gotovo snaga zakona. Inače, Petar je davao svojoj neograničenoj monarhiji sve više policajni i birokratski karakter. On je bio svakako pravi preteča, a pogotovu već i predstavnik „prosvećenog apsolutizma“. Za vreme Petrovo u neposrednoj vezi sa ratnim potrebama, preduzete su bile važne mere za reorganizaciju vojske i državne službe, vojne i građanske, a s tim u vezi i za preuređenje celokupne društvene organizacije. Za vreme Petrovo staleške službe postale su mnogo teže. Plemstvo je bilo mnogo strožije uvučeno u državnu službu nego pre; samo trećina svake plemićske porodice imala je pravo da služi u građanskoj službi, a ostali, su, od mladih godina pa do starosti, bili dužni da služe u vojsci ili u mornarici, i to počev od redova. Da bi nekako popravili svoj položaj bogatiji, znatniji i jači plemići težili su najviše da idu u gardiske pukove, koji su dobijali aristokratsko obeležje, dok je masa nižeg plemstva, kao i prostog sveta, popunjavala armiske pukove. Unapređenje bilo je stavljeno u zavisnost ne samo od preporuke komandanata, nego i od tajnog glasanja zbora ljudi viših činova. Bez čina plemić nije imao potpun značaj pravog plemića, dok je svaki čovek, bez obzira na njegovo poreklo, koji je dobio prvi oficirski čin ili sedmi po redu čin građanske službe postajao nasledni plemić. Plemstvo se rusko demokratizovalo i donekle birokratizovalo. Stvorena je dobro promišljena tabela činova u vojsci, mornarici, dvorskoj i građanskoj službi.

Tražeći od plemstva teške i duge službe, ograničavajući ga veoma osetno u pravu slobodnog raspolaganja imanjima i to ne samo spahilucima, nego i samim baštinama; nastojeći najzad da mlađe plemstvo bude još i školovano i podvrgavajući ga naročitim ispitima, Petar ga je u glavnom ostavio gospodarom nad seljaštvom, u koliko seljaci nisu bili regrutovani za carsku vojsku. Seljak novak bio je slobodan od trenutka, kada je stupio u carsku vojsku i njemu su bili otvoreni, barem u teoriji, putevi za unapređenje i ulazak u oficirski kor i nasledno plemstvo, ali je taj seljak vojnik bio izgubljen za selo, porodicu i gospodarstvo. Da bi sva masa od plemstva zavisnih ljudi služila državu, Petar je vršio regrutaciju i među kmetovima i među robovima. Za plaćanje poreza od strane njihovih članova bile su odgovorne opštine slobodnih građana i slobodnih „državnih seljaka“; ova poslednja kolektivna odgovornost seljaka za ispravno plaćanje njihova duga postala je važna činjenica u stvaranju kolektivističke ruske opštine — čuvenog „mira“.

Petar se mnogo brinuo o gradovima: merkantilist po svojim ekonomskim shvatanjima, on je, i zbog potreba ratnih, a i inače puno radio na razvijanju pristaništa, na dizanju izvozne i uvozne trgovine, naročito one prve, i na stvaranju domaće industrije. Pored nepotrebnih ili malo potrebnih fabrika, građene su i veoma korisne, a isto se tako neumorno radilo na istraživanju i iskopavanju ruda. Radilo se puno i na poboljšanju saobraćajnih prilika: građeni su i popravljeni javni drumovi, regulisane su reke, kopani su kanali. Preduzimane su takođe mere za čuvanje ogromnih šumskih bogatstava Rusije, koja su se dotle nemilice utamanjivala. Razume se, da je najviše truda i troškova uloženo u omiljenu prestonicu Petrograd, carev „paradis“, koji je neumorni car gradio, naseljavao i ulepšavao i protiv prirode i protiv ljudi.

Sva ova golema delatnost, koja je često dovodila do teških kriza i do velikih izliva narodnog nezadovoljstva iziskivala je velika finansiska sredstva. Sva reforma Petra Velikog prolazila je u znaku teške borbe za budžetsku ravnotežu, koja nikad nije bila postignuta. Sva vladavina Petrova prošla je u izmišljanju različnih finansiskih mera za povećanje prihoda. Primenili su i takozvano „kvarenje novca“; tada su prvi put izmišljene u Rusiji taksene marke i hartije i svakojaki monopoli i dažbine, kao na primer veoma zanimljivi porez na brade. Ali država nikad nije izlazila iz finansiske krize. Međutim, ratna i trgovačka mornarica bili su pozitivan rezultat Petrove vladavine, kao i dosta jaka, na novi način organizovana, stajaća vojska.

Što se tiče administrativne organizacije Rusije, ona se za vreme Petra Velikog više puta menjala. Centralne ustanove stare moskovske Rusije likvidirane su. Već početkom XVIII stoleća prestala je da radi starodrevna Boljarska Duma, taj stup aristokratije i utočište konzervativaca. Posle raznih pokušaja da vrši funkcije vrhovne vlasti preko pojedinaca snabdevenih izvanrednim punomoćstvima i preko raznih ustanova, Petar je, odlazeći na Prut i očekujući velike opasnosti, kratkim vlastoručnim ukazom stvorio najviše državno telo, neku vrstu Namesničkog Veća. U redovnim prilikama to je bio organ najvišeg suda i nadzora nad svima granama uprave, takozvani „Upravni Senat“. U nj su ušli najvažniji doglavnici Petrovi. Kasnije su uz taj senat postavljeni: general-prokuror, koji je trebao da bude „oko gospodarevo“ i da vrši nadzor nad samim najvišim upravnim telom i sudom u carevini; zatim čitava organizacija „fiškala“ t. j. istraživača i kontrolora; general-rektmajstor za primanje i isleđivanje tužbi privatnih lica; najzad geroldmajstor za nadzor nad plemstvom, njegovim raspoređivanjem po grupama i činovima, za davanje diploma za titule kneževske i novouvedene grofovske i baronske, i za grbove, koji su takođe onda uvođeni u Rusiju. Uvedene su i glomazne „kolegije“ t. j. kolegijalne ustanove za različne grane uprave, po primeru Švedske. Tada je nastala i Duhovna Kolegija ili Sveti Sinod pravoslavne crkve kojim je Petar zamenio godine 1721. ukinuto patrijaršisko zvanje. Sastavljen od vladika i sveštenika (mislilo se, da se u nj uvedu i svetovne ličnosti) Sinod je bio potpuno poslušno oruđe carske vlasti; radio je pod nadzorom „oberprokurora“, na koje je mesto, po ideji Petrovoj, trebao da dođe neki energičan oficir, što je iz početka i bilo. Petar je slomio crkvenu moć, i to ne samo ovom merom, nego i ograničavanjem kompetencije duhovnih sudova, oduzimanjem ogromnih crkvenih imanja, likvidacijom mnogih manastira i dosta oštrim merama protiv kaluđera. Zanimljiva je bila i veoma neozbiljna i ružna ustanova Petrova, takozvani „Sabor najvećih budala i pijanica“, s kojim je Petar priređivao čitave orgije i sa neverovatnom grubošću ali sa glumačkom veštinom izvodio parodije na različne obrede crkvene. Već spomenuti vladika Teofan napisao je naročit pravilnik za Sveti Sinod (takozvani „Duhovni reglament“) u kom su izložene i obrazložene osnovne tačke zakonodavstva i politike Petrove u poslovima crkve.

Provincijalna administracija menjala se nekoliko puta za vreme Petrovo. Bila je stvorena nova podela Rusije na takozvane guvernije, na čelu sa guvernerima, u većini slučajeva generalima, koji su imali ogromnu vlast, gotovo kao neograničeni gospodari svojih pokrajina. Pokušaj da se uz njih stvore neke vrste od plemstva biranih kolegijalnih ustanova nije uspeo. Važniji guverneri koji su često bivali senatori, zvani su „vrhovna gospoda“. Oni su postali neka vrsta oligarhiske vlade uz Petra, oni su bili izvanredno bogati, uzimali su vidnog učešća u svakojakim finansiskim transakcijama i trgovačkim i industriskim poslovima, a u većini nisu bili pripadnici stare aristokratije. Najveći čovek među njima beše već spomenuti Menjšikov, tamnog porekla, koji je dospeo do kneževske titule i do najvećih položaja u državi. Guvernije su se delile na „provincije“ i srezove, sa vojvodama i komesarima na čelu.

Poslednjih godina Petar je izveo, ne vodeći računa o ruskim pravnim običajima, reformu sudskog postupka, a i zanimljiv pokušaj da odvoji sudstvo od administracije i da stvori nezavisne kolegijalne sudove. Ali se ova reforma pokazala kao neizvodljiva i nepraktična i zbog potpunog nedostatka spremnih sudaca i zbog pokvarenosti sudačkih kolegija. Uopšte sve mere Petrove stradale su, koliko od tog što su bile veštačke kombinacije, toliko i zbog nedostatka saradnika i izvršilaca, kao i zbog neobrazovanosti i upravnih staleža i mase naroda. Osećajući na svakom koraku štetu od neznanja i praznoverica, kao i od golemih praznina u vlastitom obrazovanju, Petar je činio ogromne napore, naročito poslednjih godina, da što više raširi prosvetu u Rusiji; on otvara škole, pomaže književnost, dovodi u Rusiju obrazovane strance, šalje Ruse u inostranstvo radi školovanja, tera plemstvo na učenje, barem kod kuće, priređuje ispite, bez kojih čovek nije dobijao službe ni dozvole da se ženi. Uz to se radilo na promeni običaja, na evropeiziranju načina života i manira, barem kod viših staleža društva. Njegov dvor bio je uređen na evropski način, samo bez one stroge etikecije, na koju se toliko pazilo po svima evropskim dvorovima. Petar je odlučno zabranio zatvaranje žena, koje je bilo u običaju kod viših staleža.

Kulturna i prosvetna politika Petrova, koja je postigla izvesne pozitivne rezultate, imala je svakako revolucionaran karakter, i zato je izazivala, pa i sad izaziva ushićenje jednih, a negodovanje i mržnju drugih. Ona je bila prožeta slobodoumnim antiklerikalnim, ali ne antiverskim načelima. Petar je mrzeo bigoteriju, nazadnjaštvo i trule tradicije stare Moskovije, naročito njenog dvorskog života.

Ne treba preterivati i, poput nekih savremenika Petrovih a i pojedinih kasnijih pisaca, smatrati, da je taj Petrov posao doveo do potpunog preobražaja Rusije,— ali ne treba u tim reformama gledati ni niz drugorednih promena, koje su dobile tako velik značaj tek u iluzijama savremenika i potomaka, opravdanim donekle zbog one strašne povike, koju su izazvale. Reforma, čije su se mnoge posledice pokazale kao štetne, donela je ipak i lepih i značajnih plodova. Tim reformama mnogo je smetao suviše oštar način, na koji su uvođene. Ta oskudica obzira izazivala je česte bune. Narodne mase roptale su i protiv novotarija i protiv cara. Mnogi Rusi smatrali su Petra kao samozvanca, kao Nemca, koji ne veruje u Hrista, kao samog Antihrista. Naročito je to mišljenje vladalo kod staroveraca, koji su nastavili svoju opoziciju crkvi i vlastima. Najopasniji bio je pasivni otpor: nehat i nerad činovništva, dezertiranje plemstva, neplaćanje poreza, nedolazak regruta, nerad i nered pri građenju Petrograda, utvrđenja, gradova, lađa, drumova i kanala. Država, car i vlada bili su u stalnoj borbi sa vlastitim narodom. Ipak, očigledno je, da su reforme odgovarale izvesnim težnjama i raspoloženjima u narodu; inače, od njih zaista ne bi bilo ništa, a i sam bi car bio oboren od svojih podanika mnogo pre, nego što su ga slomili bolest i preveliki napori jednog života, koji beše pun samopregora i neumornog rada, ali i svakojakih besnih uživanja i preterivanja. U ruskim arhivama sačuvane su mase svakojakih predloga najraznovrsnijih ljudi, upućivanih caru i vladi, koji su govorili o različitim reformama. To je svakako jak dokaz za izvestan društveni pokret u prilog reforama.

Petrov porodični život nije bio srećan. Sa svojom prvom ženom rastavio se dosta grubo. Njihov sin — jedinac, carević Aleksije, odrastao je daleko od oca i sa puno nepoverenja prema njemu. U svom životu Petar je imao bezbroj avantura, ali i jednu veoma ozbiljnu vezu sa zarobljenicom njegova doglavnika Šeremetjeva, nekom Martom, Litvankom. Ova aeantura pretvorila se tokom godina u trajnu i duboku ljubav, tako da je Petar uzeo Katarinu, kako se Marta prozvala prilikom prelaza u pravoslavlje, za zakonitu ženu. Od Katarine je imao više dece. Od njegovih kćeri Ana se udala za vojvodu holštajnskog, dok je Jelisaveta ostala devojka. Neko vreme bio je u životu i jedan sin iz tog braka, takođe Petar. Ovaj je pokvario odnose između oca i starijega sina Aleksija. Aleksije beše nada reakcionarne stranke. Između oca i sina bio je dubok jaz. Svi pokušaji Petrovi da natera sina na poslušnost propali su. Ženu, koju mu je otac doveo, princezu Sofiju od Braunšvajg-Volfenbitela Aleksije je mrzeo iako je imao od nje dvoje dece. Najzad, nesrećni carević pobegao je iz Rusije sa jednom svojom ljubaznicom. Doglavnik Petrov, lukavi i bezobzirni Petar Tolstoj, uspeo je da begunce vrati natrag i da ga zatvori. Nastala je strašna parnica, u kojoj je sam car uzeo na se ulogu istražnog suca. Mučen na svirep način, carević Aleksije je bio osuđen na smrt, ali izgleda da je podlegao mukama još pre izvršenja presude. Majka Aleksijeva teško je nastradala, a nekoliko drugih ličnosti bile su kažnjene smrću. Kao politička posledica ove mračne i strašne porodične drame, koja je poslužila Mereškovskom za roman o „Antihristu,“ a slikaru Nikoli Ge za divnu sliku „Petar i Aleksije,“ javio se ukaz Petrov, kojim je on prisvojio neograničeno pravo da raspolaže prestolom.

Već odavno oslabljeno zdravlje moćnog cara, tog džina telom i duhom, naročito je nastradalo prilikom spasavanja nekih vojnika koji su se davili u Finskom Zalivu. U ovom slučaju neverovatno svirepi i bezobzirni car Petar javlja se sa crtama najveće hrišćanske ljubavi i divnog samopožrtvovanja. Kao posledica jakog nazeba, koji je tom prilikom car dobio, došla je smrt. Petar je izgubio svest za vreme kratkog bolovanja pre, nego je uspeo da označi naslednika. Džin po svome telesnom rastu, Petar je bio dosta lep ali tokom godina strašni doživljaji i neograničena uživanja dali su njegovu licu čudnovat, jeziv izgled. Temperamenat njegov imao je previše bujnosti. Beše obdaren gvozdenom voljom, neverovatnom radinošću, fanatičnom radoznalošću i sposobnošću izvanredno brzog shvatanja. Priroda svirepa, čulna i strasna, on je bio u isto vreme prožet i idealizmom — i to idealizmom rada i vatrene ljubavi prema otadžbini.