Историја Русије (А. Јелачић) 14
| ←< 13. глава | Историја Русије Писац: Алексеј Јелачић |
15. глава→ |
ГЛАВА XIV.
Доба Петра Великог (1682-1725.).
Одмах иза смрти цара Тодора почела су већања о наследнику престола. Пошто у Москви није било одређеног закона о наслеђу престола, а није било ни непосредног престолонаследника, природно је, да се то питање морало решити неком врстом избора. Имајући пред собом евентуалне кандидате, старијег слабоумног царевића Ивана и млађег лепог, изванредно паметног и снажног Петра, великодостојници су се одлучили у корист Петрову. Њихов предлог прихвати огромна гомила скупљена на Црвеном Тргу. Доласком на престо малодобног Петра његова мати и њени рођаци Наришкини добијали су прва места у држави. Али међу њима није било ниједног државника и уопште ниједног човека јаког карактера. Они су хитно позвали из прогонства бившег доглавника цара Алексија, знаменитог Матвјејева, да стане на чело њихове владе. Али док је он још био на путу, странка царевића Ивана, његови рођаци Милославски, постарали су се да уклоне Наришкине и Петра. Они су за то искористили извесно незадовољство војске, московских стрелаца, а такође и људи старог верског закона као и московских радника и сиромаха, и одмах иза доласка Матвјејева подигли су стрелце на јавну демонстрацију пред дворцем (15. маја 1682. године.) Нереди су брзо прешли у оргије. Стрелци су убили и измрцварили пред самом царицом и царем министра Матвјејева и неколико других противника. У исти мах јавили су се у Москви и неки знаци социјалне револуције, јер су робови нападали на своју господу, пљачкали њихову имовину и разорили нарочиту државну установу, која се бавила пословима са робовима. По тражењу стрелаца обављени су нови избори, и, уз цара Петра, проглашен је царем и царевић Иван. Пошто је царица Наталија скинута са намесништва, а њени рођаци протерани, за регенткињу је проглашена царевна Софија, изванредно паметна, енергична и образована особа. Њен љубимац, кнез Василије Гољицин, био је државник напредних идеја и широких видика. Царица Наталија и цар Петар били су поново уклоњени у село Преображенско, где се млади цар развијао веома слободно и боље, него његови претходници на московском престолу. Први месеци владавине Софијине нису били мирни. Осетивши слободу, стрелци и московска светина налазили су се у некој врсти сталне узбуне. Глава стрелаца, кнез Ховански, представљао је опасност по саму династију. Тада се влада одлучила на одлазак царске фамилије и двора у Тројицко-Сергијевски Манастир, куда су позвали мобилисано племство за заштиту династије и законитог реда. Под заштитом тог племства и одреда страних најамника влада се осетила толико сигурном, да је енергично прешла на угушивање револуционарног покрета у Москви. Кнез Ховански и син му бише убијени, а најопаснији бунтовници кажњени и уклоњени из Москве. После тога је влада приступила раду и предузела читав низ корисних мера. „Управа царевне Софије“ вели један савременик, „почела је веома марљиво и праведно према свима и на задовољство народа, тако да никад није било толико мудре управе у руској држави. И сва држава за време њезине управе, за преко седам година, дошла је до цвата и великог богатства. Исто тако развила се трговина и занати; а почеле су и науке.“ Ако писац из симпатије понешто и претерује, његове речи доносе ипак врло много признања.
Културни утицај запада све више расте. У Академији Теологије предају се слободне науке, логика са филологијом, физика или природна филозофија, етика или филозофија морална, и политика — царска мудрост. Јавља се мисао, да се отвори државна књижница. Јављају се васпитачи по кућама великаша; господа се облаче у пољске и маџарске руске и чак почињу да брију браду. Радило се на једноме плану социјалне бриге о сиромасима; „сходно новим европским обичајима“ наређено је да се изврши преглед просјака у Москви: лениве и здраве требало је упутити на рад, а болесне и неспособне сместити у посебне домове. Забрањено је „ићи колима по улицама, ударајући пролазнике дугачким кнутом, пуцати по авлијама из пушака, бацати на улице мртве животиње и живину“, и томе слично.
Док је слабоумни Иван мирно почивао као крунисана лутка, млађи цар Петар растао је и сјајно се развијао; његова околина спремала се да искористи у згодан тренутак живи темпераменат даровитог цара и да га натера на тражење одступања царевне Софије. Између великог двора у Москви и малог у Преображенском постојала је готово отворена мржња и узајамно спремање за борбу. Од старине био је у Москви обичај, да се млади царевићи проводе са својим вршњацима, обично из знатних фамилија. И Петар је имао уза се једно друштво младића, али доста шарено по своме социјалном пореклу. Од њих је он постепено створио два пука звана „забавним“, језгро будуће руске царске гарде. Ова је забавна војска била добро извежбана и наоружана правим пушкама, чак и топовима. У исто време водила се заплетена интрига, да се придобију за акцију против владе много озбиљније војничке снаге. Цар Петар забављао се још првим почецима теориске војничке науке, а скренуо је нарочиту пажњу на лађе и морнарицу. Забаве и рад са лађама били су почеци стварања руске флоте. али нису онда имали никаква политичког значаја. Саобраћај са странцима, који је отпочео у вези с тим и сваке године постајао све интензивнији и разноврснији, имао је не само далекосежних политичких и културних последица, него можда и непосредних резултата у практичној политици, јер су страни најамници у одсудном тренутку прешли на страну Петрову против Софије.
Можда би Петрова околина и даље остала немоћна, да се није десио велики неуспех у спољњој политици владе. После турске опсаде Беча и ослобођења царске престонице, створена је велика коалиција европских држава против Турске, у коју је ушла и Русија. Закључен је, у вези с тим, вечити мир с Пољском, по ком су смољенска и северска област, покрајине Украјине на левој обали Дњепра и град Кијев са својим срезом коначно признати као стални део руске царевине. Онда је руска војска кренула против Крима. Два пута су московске трупе под кнезом Гољициним и украјински козаци нападали Крим, али без икаква успеха и са големим жртвама. Украјински хетман Самојловић био је оптужен због велеиздаје, смењен и интерниран, а на његово место доведен је знаменити Иван Мазепа. Кнез Гољицин не само да није био кажњен ни укорен, него је још добио велике награде као неки „победник“. Том приликом је избио први отворени сукоб између Петра и Софије. Углед Софијин био је после те афере осетно опао. Ускоро затим интриге између два двора и две странке појачале су се толико, да је једне ноћи ишчекиван узајамни напад и да су се обе стране спремале за борбу. Ускоро су се око Петра скупили, поред забавних пукова, и неки одреди стрелаца и мобилисаног племства. Затим пређоше на цареву страну поједини великаши, а међу њима и хетман Мазепа, као и љубимац царевне Софије, Гољицин. Долазак страних најамника са генералом Гордоном имао је одлучан значај. После тога масе стрелаца и других људи напустили су Софију. Она је морала да преда своје присне присталице, а сама да се повуче у манастир. На тај се начин ззвршило регенство царевне Софије и дошла је управа царског ујака Наришкина и неких других људи из Петрове околине. Петар је, иако пунолетан и неограничен господар, остао подуже по страни, проводећи време у све озбиљнијим војничким и морнарским вежбањима, а и у веселим пијанкама и игранкама у немачком предграђу Москве, готово напустивши антипатичну му жену Евдоксију, с којом је имао сина Алексија.
Први Петров рат био је са Турцима. То је био у ствари наставак старог савезничког рата; овог пута ударили су Руси на утврђени град Азов, близу ушћа Дона. Прва опсада Азова била је доста несрећна. Петар, који је и даље препуштао управу својим доглавницима, озлоглашеним због њихова нехата, неправедности и пљачки, већ се онда показао као организатор првога реда. Он је свом снагом прегао да створи флоту. За неколико месеци, на притоци Дона, на реци Вороњежу саграђена је прва руска ратна флота, која се појавила пред Азовом. Друга опсада тог града, у којој је, као и при грађењу лађа, најактивније суделовао сам цар Петар завршила се заузећем тврђаве. Петар је био због тога бескрајно одушевљен. У Москви му приредише триумфалан дочек, чији је план, пун гротескних детаља, он сам разрадио. Да би се почета акција против Турске појачала, упућено је једно велико посланство у иностранство, да обиђе Немачку, Холандију, Енглеску, Аустрију и Млетке. Том посланству, по жељи младога цара, дат је облик веома необичан за једно предузеће овакве врсте: посланицима је додељена огромна пратња људи средњих година и младића, који су требали да се уче у иностранству. Међу тим ученицима налазио се и сам Петар, обузет невероватном жеђу за знањем. „Ја сам у чину оних, који се уче, и тражим оне, који ме учити хоће,“ гласио је натпис на печату Петровом који је стављао на своја писма и акта из иностранства. Петар је на тај пут ишао под туђим именом. Поред политичке и „педагошке“ сврхе посланство је требало да нађе много и техничара и образованих људи за Русију. Политички је то посланство свој циљ потпуно промашило, али су многи од његових млађих чланова, а изнад свију највише сам цар, научили силу свакаквих ствари, иако понекад без система и често наопако. Маса страних стручњака дошла је у Русију. Сам Петар је радио и обавештавао се неуморно. Није му се свидео енглески парламенат; није се научио ни лепим манирима на страни и понашао се у друштву високих европских дама као простак и варварин; али је дубоко осетио дух европске напредне културе. Поред тога, он је стекао доста практичних знања, у првом реду из морнарства, и утврдио се у свом безграничном поверењу према науци.
Своје учење на страни морао је Петар нагло прекинути, кад су му стигле вести о новој завери његових противника, а на челу са царевном Софијом и о отвореној буни неких стрељачких пукова. Још пре доласка Петрова стрелци су претрпели пораз; били су разоружани и већим делом интернирани; многи су завереници били похватани. Петар се појавио као муња. Први његови поступци изазвали су велике сензације: приликом примања владе и великаша, Петар је свима посекао браде и скратио дугачке староруске кафтане, наредивши свима да се обрију и да носе европско одело, на холандски начин. Иза ове демонстрације Петар је узео на се да спроведе опширну истрагу, која је требала да открије и ишчупа за увек све корене завера и буна. Свирепим мучењем ухапшених и оптужених стрелаца, као и неких других личности, било је изнуђено мноштво исказа, из којих је излазило, да је постојала веома разграната завера, у коју су биле умешане и цареве сестре Софија и Марта. Циљало се на то, да се цар лиши престола. Цар је кратким путем донео пресуде, великим делом смртне. Своје сестре цар је предао суђењу неке врсте Земаљског Сабора, али поступак тог Сабора остао је досада нерасветљен. Зна се само толико, да су царевне закалуђерене и завршиле су свој живот у затвору. Исто тако одсечно Петар се раставио и од жене, затворивши је као калуђерицу у манастир. Поред индивидуалних казни, Петар је донео овом приликом одлуку, да се стрељачка војска коначно укине. Пошто му је сметао и патријарх у спровођењу извесних његових културних рефорама, Петар је једва дочекао смрт старог „светог оца“ Адријана, да остави непопуњену патријаршиску столицу.
У државну управу Петар је уводио чисто грађански елеменат. Видело се ускоро, да је Петар имао нарочитих симпатија и поверења према меркантилистичким доктринама и да је желео дати трговачком капиталу и грађанству много већу улогу у држави и друштву, него што су је раније имали. Године 1700. нова година се већ празновала 1. јануара на европски начин, а радило се и на увођењу специјалних грађанских слова, која су неколико година касније доиста и уведена. Тим је извршена крупна реформа азбуке; створена је грађанска ћирилица, којом се у главном и сада служе Руси, Срби и Бугари, са извесним допунама и изменама према фонетичким особинама појединих језика и према оним реформама, које су касније биле изведене. Увођење елемената такозваног „ниског порекла“, које се запажало понешто још и за време Василија III и Ивана IV, као и за време Велике Буне, много се ојачало у Петрово доба. Петар готово није ни питао за порекло и друштвене везе оних људи, које је доводио на свој двор, у дипломатију, војску и јавну управу. Све те струке беху пуне људи тамног порекла било Руса, било странаца. За Петра је било главно: енергија, неуморност, свежина и ведрина духа, осетљива памет, способност брзог оријентисања и ширина видика кандидата за поједина места. Сам неуморан радник, ведра духа, он је то исто тражио и од својих доглавника, и уопште од људи којима је поверавао какав посао. Моралне квалификације, у првом реду лично поштење, тражиле су се, истина, од кандидата, али су долазиле тек на друго место. Зато за све време владавине Петра Великог продужује се безброј процеса о разноврсној корупцији државних органа и о кратким поступцима самога цара, који је обично своје сараднике кад скриве својеручно кажњавао дебелом батином. Средина, у којој је Петар радио, и људи с којима је сарађивао били су већим делом јако покварени. Али оно што им ипак треба признати јесте без икакве сумње њихова неоспорна талентованост и велика радиност. Тако су биле, под вођством неуморног цара, изведене у Русији веома разноврсне реформе на свима пољима јавног и приватног живота.
По Карловачком Миру, за којим је следио сепаратан уговор Русије са Портом, Русији су додељене обале Азовског Мора и Азов са ушћем Дона. То је била мала награда за велике жртве. Још за време преговора у Карловцима Петар је лично водио преговоре са пољским краљем Станиславом Августом Саскнм о савезу противу Шведске. У тај су савез увукли и данскога краља. Сврха савеза беше, да се одузму Шведској њене земље дуж Балтичког Мора, од којих је Русија била сасвим одгурнута несрећним уговором у Столбову год. 1617. Сматрали су сви, да ће победа бити лака, пошто у Шведској влада лакомислени и премлади краљ Карло XII. Чим је добио извештај, да је између Русије и Порте коначно престало ратно стање, Петар се кренуо са војском у шведске пределе. Тако је почео, августа 1700., највећи рат за време Петра Великог, такозвани Велики Северни Рат, који је прогутао огромне снаге руског цара и његовог царства. Ретко су се с ким дешавали у животу онакви преображаји какав се десио са Карлом XII. Чим је чуо за напад савезника он се са својом малом војском појавио пред Копенхагеном и натерао је данског краља на капитулацију; затим се дао брзо превести у Ливонију, у којој је једна група незадовољних племића покушала да дигне устанак у корист Петрову. Петар је био заузет опсадом јаке шведске тврђаве Нарве, на ушћу реке истог имена. У гломазној војсци Петровој није било добрих заповедника, а оно што их је било, већином странци, нису уживали поверење својих војника. Војска је била неједнака, лоше снабдевена, великим делом слабо извежбана и слабо наоружана. Изненадним нападом на њу Карло, иако је био готово пет пута слабији, нанео јој је страшан пораз. Масе Руса подавиле су се у таласима Нарве, док су друге биле заробљене са целокупним табором, комором, артиљеријом и заставама. Само су се два гардиска пука још некако борила, па су се повукла у неком реду, али претрпевши тешке губитке. Петар је у паници побегао са бојног поља још пре одлучног тренутка. Али се баш тад јавила и сва величина и моћ његова духа и карактера: опоравивши се од страшног напада страха и малаксалости, Петар је почео да са невероватном брзином реорганизира војску, финансије и администрацију, у колико су оне требале војсци. У првом реду требало је створити поново артиљерију. Петар се није бојао непопуларне мере, одузимања црквених звона, која су претопљена у топове. Карло XII, убеђен да је с Русијом свршено, није ушао у њене пределе, него је, оставивши дуж руске границе само врло слабе снаге, са главном војском брзо кренуо преко Ливоније у пољске пределе. Први сукоби са војском краља пољског испали су срећно за Карла. Али је поприште рата било превелико; Карло се губио у огромним пољским шумама, јурећи за својим противником. Ипак, он је противника 1706. потпуно дотукао.
Док се све то дешавало у Пољској и Саској, Петар је створио нову војску и успео је да с њоме продре у шведске пределе, да освоји у јесен 1702. моћну тврђаву Нотебург на изласку Неве из Ладошког Језера (Петар је ту тврђаву назвао Шлиселбург т. ј. Кључград), и да изађе на пролеће 1703. на Балтичко Море, где је освојио ушће Неве и мало острво близу њега; на овом ушћу и острву јавља се будућа престоница—град Светог Петра, назван на холандески начин Санкт-Питербурх са тврђавом Светих Петра и Павла и са утврђеним пристаништем Кронштатом на споменутом острвцу. Уз војску изби на Балтичко Море и руска флота саграђена на језеру Оњеги. Први сукоби руских ратних лађа са шведским били су веома успешни по Русе. Петар је имао задовољство да лично учествује у заробљавању једне шведске лађе. Не заустављајући се на овим успесима, Петар је освојио неколико покрајина дуж Балтичкога Мора: Карелију, Ингрију, Естонску и Ливонију са њеним главним градом Ригом.
Међутим је Карло кренуо против Петра. Почеци тог руско-шведског рата у Пољској нису били повољни за Петра. Он је морао под доста тешким околностима да се повлачи. Карло је кренуо за њим у унутрашњост Русије, али је ишао заобилазним путем, надајући се у устанак Мале Русије и хетмана Мазепе, с којим беше закључио тајни уговор. Док је главна шведска војска продрла дубоко у Украјину, помоћна војска, са великом комором, беше потучена од Петрова доглавника Мењшикова крај Љесне у Белорусији. Ово је био врло тежак ударац за Карла, али је још тежи био потпуни неуспех Мазепин у Украјини. Врло мало људи пристало је тамо уз Мазепу и Карла XII. Већина народа остала је верна Русији. Тако је Петар могао доста лако да задржи своје положаје у Украјини, и да освоји и разори Мазепино утврђено место Батурин, да збаци самога Мазепу, који је био том приликом и анатемисан, и да спроведе нов избор хетмана, на који је положај дошао Русима одан пуковник Иван Скоропадски. У мају и јуну 1709. Карло је безуспешно опседао утврђени град Полтаву; крај њега, у зору 27. јуна, по старом календару, отпочела, а већ се око подне завршила и судбоносна битка између главних шведских и руских снага. Петар, који је у својој наредби војсци написао чувене речи: „О Петру знате, да му живот није драг; само нека живи Русија у слави и срећи“, показао је чудеса храбрости. Знаменита Полтавска Битка завршила се не само поразом, него готово уништењем шведске војске и Мазепиног одреда. Карло и Мазепа са малобројном пратњом једва су се спасли бегством преко Дњепра и нашли су уточиште на турском земљишту у граду Бендерима у Бесарабији, одакле је Карло подбадао Турску на нов рат против Русије. Године 1711. избио је нови рат између Порте и Русије. Петар Велики закључио је тајни савез са молдавским и влашким господарима и кренуо је у њихове кнежевине, надајући се у исто време и на помоћ Јужних Словена.
Културних, па донекле и политичких веза између Руса и Јужних Словена било је од прастарих времена. Али су оне постале нарочито живе за доба цара Петра Великог. У низу многобројних домаћих и страних сарадника Петра Великог, помоћника и учесника у његовим потхватима, било је пуно Јужних Словена. Тако је међу њима био, на пример, као одличан царев дипломатски сарадник, и неки Сава Л. Владаславић, пореклом од угледне херцеговачке породице. Његов отац, прогоњен у завичају од Турака, настанио се био у Дубровнику, те је Сава касније постао и сам дубровачким племићем. Сава је зарана почео да се бави трговином, па дошавши у Цариград, ухватио је онде везе са руским дипломатама кнезом Гољицином и Украјинцевим, и постао је њихов тајни агенат. Вршећи тако послове тајног повереника руске дипломатије и уједно трговца, он је године 1702. дошао са робом преко Црног Мора и Азова у Москву, где га је сам цар лепо примио. Онда се опет, са пуно руске робе, Сава (1705.) вратио у Цариград, и ту је активно сарађивао са Петровим министром Толстојем, све до године 1708., када га опет видимо у Москви, где му се даје право да тргује без плаћања царине, а поред тога добија на дар и кућу. Године 1710. он је већ постао дворски саветник и уједно спахија у Украјини. У цареву походу на Прут, који се несрећно свршио (1711.), Сава је учествовао очигледно као политички саветник за сва балканска питања. Цар налаже заповеднику својих трупа да споразумно са Владиславићем поступа у уређењу односа према хришћанима. Године 1716. Сава иде у Италију, и ту — поред надзора над руским државним питомцима — обавља и многе важне послове, настојећи поименце да закључи конкордат са папом Климентом XI, и водећи преговоре са Млетачком Републиком, која је тада била загазила у рат са Турском; напокон, водећи преговоре и са Дубровачком Републиком. При овим преговорима, Владиславић, који је имао у Дубровнику доста пријатеља, те коме је (као „племенитом Илиру у Москви“) Дубровачки Сенат пре више година препоручивао неке своје суграђане упућене у Русију, није успео да испослује дозволу Сената да се сагради у Дубровнику православна црква, јер се Сенат бојао да не би Дубровник преплавили православни Срби отомански поданици; а поред тога Сенат није био баш задахнут верском толеранцијом. Ипак је Владиславић понео са собом веома ласкава писма дубровачког Сената адресована Петру Великом. Да споменемо још и то, да је за царевања наследнице и жене Петрове, Катарине I, Сава постигао свој највећи дипломатски успех, као изванредни руски изасланик на егзотичном и далеком двору кинеског цара.
Други један Југословен, Бокељ (рођен 1680. у Перасту) Мата Змајевић, одличан поморац, ступио је у службу цареву, и у њој се одликовао, као талентован инжињер и бродоградитељ, и исто тако и као заповедник флоте. Највећу славу стекао је Змајевић у одлучној поморској битци код Тангута, између Руса и Швеђана, којом је приликом својом вештином и храброшћу спасао и флоту и самог цара. При крају своје каријере дошао је до части и положаја великог адмирала; али оптужен ради проневере државног новца (што се често дешавало у ондашњој Русији), пао је у немилост, и умро је у Задру где је и сахрањен.
Поред Змајевића била су тада у руској служби још два одлична приморца: дубровчани Јероним Наталић и Иван Тудизић, и много других њихових ужих земљака и сународника. Како се види из веома занимљивих докумената дубровачког архива, Дубровник се много радовао одласку и успеху својих синова у Русији, па је и у својим писмима цару у више махова давао израза свога поштовања и усхићења; али, што је још много занимљивије, дубровачки сенатори исказивали су тим приликама своја осећања свесловенске солидарности, истичући више пута заједницу крви и језика која их везује са руским царем и његовим народом, те сматрајући малу словенску републику Св. Влаха на Јадрану огранком огромног словенског стабла.
Много мање задовољства показивала је дубровачка влада у погледу активне политике коју је водио руски цар на Балкану, поименце услед роварења његових агената по Црној Гори, Боки и Херцеговини, у близини граница Републике, која су је доводила често у велику неприлику, нарочито после борбе владике Данила и његових Црногораца противу Турака. Чим је, наиме, цар Петар почео да се спрема на рат са Турском, он је потражио везе са балканским хришћанима. Од стране Срба су долазили емисари, и то и од угарских Срба и од Срба под Турцима. Тако је, још у мају 1710., дошао био, у Москву капетан Богдан Поповић, носећи уза се писмо двојице српских пуковника, Јована Текелије и једног његова друга из Арада и Сегедина: „О најблагочестивији царе, — прекрасно сијајуће сунце правде!“, тако су писали у свом китњастом словенском језику српски пуковници; „милостивим оком погледај на нас убоге и својим царским мислима помисли о нашој отеческој српској земљи, пре многих година подјармљеној од неверника, нарочито онда када ће Господ Бог подигнути твоју крсташку десницу наспрам њих и немој да заборавиш да и нас, најмање, позовеш и помилујеш, нека се и ми потрудимо у служби за свога православнога Цара“.
Међу српским придошлицама са Балкана нарочито се истакао Херцеговац Михајло Милорадовић, који је са својом браћом, Гаврилом и Александром, ступио у царску службу. ГБега је цар, чим је букнуо рат са Турском, упутио као свог главног агента међу Црногорце. Милорадовић је носио уза се царску повељу, у којој се позивају на крсташки рат противу Турчина све „благородне“ (црногорске) „особе“, и уопште „сви народи који обожавају разапетог Христа — Бога нашега“... У предугачкој овој повељи, адресованој на православне хришћане“грчке и римске вере“, цар спомиње велике заслуге Црногораца, и то чак од ратова Александра Маћедонског (неки тадашњи писци држали су да су у војсци Александровој учествовали и Илири, т. ј.. Словени, а Петар то учешће овде једноставно приписује Црногорцима, да би их што боље задобио и „осоколио“). Црногорци су само чекали на овај миг царев, те је мисија Милорадовићева успела потпуно. Октобра 1711. цар је добио одговор из Црне Горе, од „војвода, кнежева, и осталих живећих у пределима Зетским и Црногорским“, којим су му Црногорци јављали, да су са радошћу примили његову повељу, и да се радо одазивају његову позиву. И доиста, већ 15. јуна идуће године била се код Гацка прва битка, а затим је било окршаја и на другим местима. Али је Црногорцима било тешко због недостатка оружја; они га затраже од цара, а замоле уједно да их цар и пристојно награди.. Ствар се убрзо окрене сасвим на зло, јер Петар, након катастрофе на Пруту, где би опкољен од превелике турске војске, би принуђен да капитулише и да хитно затражи мир од султана и да престане са ратовањем уопште. Тада Милорадовић раздели међу Црногорце поклоњене од цара дукате, а сам се врати у Русију, где је остао касније са службом у Украјини, у чину пуковника, у Гађачу. У овој дужности истицао се свирепошћу,у чему га је још надмашала његова жена (рођена Бутовићева, пореклом од једне од најзнаменитијих племићских украјинских породица). Милорадовићи су ушли у коло најодличнијег руског племства, добили су велике поседе поглавито по Украјини, а у каснијим нараштајима носили су и грофовску титулу.
Док је тако Михајло Милорадовић правио „каријеру“ у Русији, сироти Црногорци имали су да испаштају своје ратовање и да тешко трпе од турске навале. Турци прегазише Црну Гору и починише у њој безбројне зулуме. Владика и многи други угледни људи бише приморани да се склоне на млетачко земљиште. Ипак су и за све то време остали Црногорци у вези са царем, код којега се налазио и изасланик владике Данила — архиђакон Максим. Године 1715. пошао је у Русију и сам владика. Али је све било узалуд. Велико балканско предузеће царево било је пропало, и Владика и Црногорци имали су да се задовоље, у име отштете, поклонима у новцу, у црквеном оделу и посуђу, иконама и књигама. Цетињском Манастиру дозвољено је да шаље у Русију известан број калуђера и приправника, да прикупљају милостињу. Али је Владици касније (након завршетка Северног Рата) стављена у изглед обилатија помоћ.
Резултати такозваног Прутског Похода били су веома жалосни за Русију. Петар је морао да се одрекне права Русије да држи ратне лађе и да има утврђења на обалама Црнога Мора и да врати Турској Азов и ушће Дона. Поред тога претрпела је Русија и големе новчане жртве и велико политичко понижење. Тада се Петар свом снагом упустио у борбу са Шведском. Неколико година трајао је рат у Финској, у Поморанској и на мору.
У исто време Петар се озбиљно уплео и у средњо-европску, нарочито немачку политику, па га видимо како сваки час трчи по Немачкој, и због ратних предузећа, и због политичких интрига, и због лечења и одмора по бањама, и због културних послова, које никада не напушта, долазећи поред осталих у додир и с таквим људима, какав беше генијални немачки филозоф Лајбниц. Овај је био очаран џиновском појавом руског владара и који је израдио за њ више значајних пројеката, а међу њима и нацрт за Руску Академију Наука.
У своме лутању по Европи Петар је 1717. године направио дужу посету Француској и њеном малом краљу Лују XV. Политички ова посета није дала ништа, иако се хтело да се привуче Француска на страну Русије, као и да се закључи брачна веза између Романова и Бурбона удајом Петрове ћерке за краља Луја. И у једном и у другом послу Петар није успео.
Следеће године један је случај ослободио Петра; од опасног противника, Карла XII, који је погинуо. Уверивши се у бескорисност ратовања по Немачкој Петар је онда сву своју пажњу управио на главно поприште рата; његова војска два пута је провалила у саму Шведску, и на крају крајева уморене зараћене стране, после дугог већања, закључише мир у Ништату године 1721. По овом миру Русија је добила потврду свију својих освојења, изузев већег дела Финске. Тада су руској држави коначно припале ове земље: део Финске, са Виборгом, Карелија, Ингрија, Естонска и Ливонија са острвима мозунским и градом Ригом. Русија је учврстила свој положај на Балтичком Мору, где је располагала са више одличних пристаништа и са великом трговачком: и ратном флотом. То су биле творевине Петра Великог. Природно је, да су одушевљени Петрови доглавници, грађански великаши и високи војни часници, прогласили Петра Императором (ова се титула сматрала већом од царске, те се оспоравала дуже време руским владарима од стране других дворова), Оцем Отаџбине и Великим.
Након невероватно раскошних и фантастичних светковина због победе над Шведском Петар је дао својој војсци кратак одмор, али се брзо окренуо на другу страну. Он је почео да машта о средњем и далеком Истоку, спремајући истраживачка путовања у Кину и у још даље крајеве, упућујући једну читаву ратну експедицију (кнеза Бековића-Черкаског) у Индију преко средње Азије, а сам са војском и морнарицом крену преко Кавказа и Касписког Језера на Персију. Као последица ове експедиције, која није била лоше замишљена, али је изведена са више крупних грешака, припали су Русији крајеви на Западу и Југу од Касписког Језера, а међу њима и предео Баку, једно од најбогатијих места са изворима нафте. Рат са Персијом, изазван овом експедицијом, завршио се веома повољним миром за Русију. То је било последње крупно дело спољње политике Петра Великог.
Паралелно уз моћну делатност ратну и дипломатску развијала се унутрашња политика Петрова. Прво, што одмах пада у очи човеку који тек почиње да се бави проучавањем доба Петра Великог, то је зависност унутрашње његове политике од потреба и интереса рата. Велики део такозваних рефорама Петра Великог изведен је у непосредној вези са ратним пословима. Пар се, по мишљењу једнога од најбољих познавалаца ондашње Русије, Фокерота, са нарочитом марљивошћу трудио око побољшања својих ратних снага. „Најомиљенији посао“, вели на једном месту Фокерот, „било је за цара грађење лађа и других ствари, које се тичу морнарства. О унутрашњим мерама на корист државе, судства, господарства и трговине он се веома мало, или се никако није бринуо током првих тридесет година своје владавине и био је потпуно задовољан, ако су морнарица и војска биле довољно снабдевене новцем, дрвом, регрутима, морнарима, храном и муницијом“. Међутим, последњих година Петар је све више улазио у друге гране државне управе. Поред тога, модерни истраживачи су врло добро уочили, да је Петар у првој периоди своје владавине радио без икаквог система, шта више често на врат на нос, докле касније уноси све више озбиљности и плана у своје послове. Треба одмах истаћи, да је Петар увек имао врло живо интересовање за просвету и науку; можда их је он схватао и превише утилитарно, али је то ипак било од користи и то треба свакако подвући.
Што се тиче уређења саме врховне власти она је за време Петрово сачувала свој апсолутни, неограничени карактер; шта више, Петар је први дао једну заокругљену теорију руске самодржавне владавине. „Његово Величанство јесте самовластан монарх, који никоме на целоме свету не треба да полаже рачуне о својим пословима, а има силу и моћ да своје земље и државе, као хришћански господар, по своме нахођењу и вољи управља“ тако гласи „Војнички устав“ од године 1716. Једна важна новина, коју је Петар унео у руско државно право, јесте то, што је наслеђе престола довео у зависност од воље владареве, док је раније уставни обичај руске царевине признавао два комбинована начела у попуњавању царског престола: вољу божју; која се огледа у случајности рођења ове или оне личности, и исту вољу божју која се огледа у слободним изборима цара, односно престолонаследника од стране „целе земље“ заступљене на Земаљском Сабору. Указ, који је Петар издао о наслеђу престола, образложио је један од његових доглавника, црквени и политички писац, владика Теофан Прокоповић, у нарочитом спису „Правда воље монарха у одређивању својега наследника“. Овој врло важној теориској расправи дата је готово снага закона. Иначе, Петар је давао својој неограниченој монархији све више полицајни и бирократски карактер. Он је био свакако прави претеча, а поготову већ и представник „просвећеног апсолутизма“. За време Петрово у непосредној вези са ратним потребама, предузете су биле важне мере за реорганизацију војске и државне службе, војне и грађанске, а с тим у вези и за преуређење целокупне друштвене организације. За време Петрово сталешке службе постале су много теже. Племство је било много строжије увучено у државну службу него пре; само трећина сваке племићске породице имала је право да служи у грађанској служби, а остали, су, од младих година па до старости, били дужни да служе у војсци или у морнарици, и то почев од редова. Да би некако поправили свој положај богатији, знатнији и јачи племићи тежили су највише да иду у гардиске пукове, који су добијали аристократско обележје, док је маса нижег племства, као и простог света, попуњавала армиске пукове. Унапређење било је стављено у зависност не само од препоруке команданата, него и од тајног гласања збора људи виших чинова. Без чина племић није имао потпун значај правог племића, док је сваки човек, без обзира на његово порекло, који је добио први официрски чин или седми по реду чин грађанске службе постајао наследни племић. Племство се руско демократизовало и донекле бирократизовало. Створена је добро промишљена табела чинова у војсци, морнарици, дворској и грађанској служби.
Тражећи од племства тешке и дуге службе, ограничавајући га веома осетно у праву слободног располагања имањима и то не само спахилуцима, него и самим баштинама; настојећи најзад да млађе племство буде још и школовано и подвргавајући га нарочитим испитима, Петар га је у главном оставио господаром над сељаштвом, у колико сељаци нису били регрутовани за царску војску. Сељак новак био је слободан од тренутка, када је ступио у царску војску и њему су били отворени, барем у теорији, путеви за унапређење и улазак у официрски кор и наследно племство, али је тај сељак војник био изгубљен за село, породицу и господарство. Да би сва маса од племства зависних људи служила државу, Петар је вршио регрутацију и међу кметовима и међу робовима. За плаћање пореза од стране њихових чланова биле су одговорне општине слободних грађана и слободних „државних сељака“; ова последња колективна одговорност сељака за исправно плаћање њихова дуга постала је важна чињеница у стварању колективистичке руске општине — чувеног „мира“.
Петар се много бринуо о градовима: меркантилист по својим економским схватањима, он је, и због потреба ратних, а и иначе пуно радио на развијању пристаништа, на дизању извозне и увозне трговине, нарочито оне прве, и на стварању домаће индустрије. Поред непотребних или мало потребних фабрика, грађене су и веома корисне, а исто се тако неуморно радило на истраживању и ископавању руда. Радило се пуно и на побољшању саобраћајних прилика: грађени су и поправљени јавни друмови, регулисане су реке, копани су канали. Предузимане су такође мере за чување огромних шумских богатстава Русије, која су се дотле немилице утамањивала. Разуме се, да је највише труда и трошкова уложено у омиљену престоницу Петроград, царев „парадис“, који је неуморни цар градио, насељавао и улепшавао и против природе и против људи.
Сва ова голема делатност, која је често доводила до тешких криза и до великих излива народног незадовољства изискивала је велика финансиска средства. Сва реформа Петра Великог пролазила је у знаку тешке борбе за буџетску равнотежу, која никад није била постигнута. Сва владавина Петрова прошла је у измишљању различних финансиских мера за повећање прихода. Применили су и такозвано „кварење новца“; тада су први пут измишљене у Русији таксене марке и хартије и свакојаки монополи и дажбине, као на пример веома занимљиви порез на браде. Али држава никад није излазила из финансиске кризе. Међутим, ратна и трговачка морнарица били су позитиван резултат Петрове владавине, као и доста јака, на нови начин организована, стајаћа војска.
Што се тиче административне организације Русије, она се за време Петра Великог више пута мењала. Централне установе старе московске Русије ликвидиране су. Већ почетком XVIII столећа престала је да ради стародревна Бољарска Дума, тај ступ аристократије и уточиште конзервативаца. После разних покушаја да врши функције врховне власти преко појединаца снабдевених изванредним пуномоћствима и преко разних установа, Петар је, одлазећи на Прут и очекујући велике опасности, кратким власторучним указом створио највише државно тело, неку врсту Намесничког Већа. У редовним приликама то је био орган највишег суда и надзора над свима гранама управе, такозвани „Управни Сенат“. У њ су ушли најважнији доглавници Петрови. Касније су уз тај сенат постављени: генерал-прокурор, који је требао да буде „око господарево“ и да врши надзор над самим највишим управним телом и судом у царевини; затим читава организација „фишкала“ т. ј. истраживача и контролора; генерал-ректмајстор за примање и ислеђивање тужби приватних лица; најзад геролдмајстор за надзор над племством, његовим распоређивањем по групама и чиновима, за давање диплома за титуле кнежевске и новоуведене грофовске и баронске, и за грбове, који су такође онда увођени у Русију. Уведене су и гломазне „колегије“ т. ј. колегијалне установе за различне гране управе, по примеру Шведске. Тада је настала и Духовна Колегија или Свети Синод православне цркве којим је Петар заменио године 1721. укинуто патријаршиско звање. Састављен од владика и свештеника (мислило се, да се у њ уведу и световне личности) Синод је био потпуно послушно оруђе царске власти; радио је под надзором „оберпрокурора“, на које је место, по идеји Петровој, требао да дође неки енергичан официр, што је из почетка и било. Петар је сломио црквену моћ, и то не само овом мером, него и ограничавањем компетенције духовних судова, одузимањем огромних црквених имања, ликвидацијом многих манастира и доста оштрим мерама против калуђера. Занимљива је била и веома неозбиљна и ружна установа Петрова, такозвани „Сабор највећих будала и пијаница“, с којим је Петар приређивао читаве оргије и са невероватном грубошћу али са глумачком вештином изводио пародије на различне обреде црквене. Већ споменути владика Теофан написао је нарочит правилник за Свети Синод (такозвани „Духовни регламент“) у ком су изложене и образложене основне тачке законодавства и политике Петрове у пословима цркве.
Провинцијална администрација мењала се неколико пута за време Петрово. Била је створена нова подела Русије на такозване гуверније, на челу са гувернерима, у већини случајева генералима, који су имали огромну власт, готово као неограничени господари својих покрајина. Покушај да се уз њих створе неке врсте од племства бираних колегијалних установа није успео. Важнији гувернери који су често бивали сенатори, звани су „врховна господа“. Они су постали нека врста олигархиске владе уз Петра, они су били изванредно богати, узимали су видног учешћа у свакојаким финансиским трансакцијама и трговачким и индустриским пословима, а у већини нису били припадници старе аристократије. Највећи човек међу њима беше већ споменути Мењшиков, тамног порекла, који је доспео до кнежевске титуле и до највећих положаја у држави. Гуверније су се делиле на „провинције“ и срезове, са војводама и комесарима на челу.
Последњих година Петар је извео, не водећи рачуна о руским правним обичајима, реформу судског поступка, а и занимљив покушај да одвоји судство од администрације и да створи независне колегијалне судове. Али се ова реформа показала као неизводљива и непрактична и због потпуног недостатка спремних судаца и због покварености судачких колегија. Уопште све мере Петрове страдале су, колико од тог што су биле вештачке комбинације, толико и због недостатка сарадника и извршилаца, као и због необразованости и управних сталежа и масе народа. Осећајући на сваком кораку штету од незнања и празноверица, као и од големих празнина у властитом образовању, Петар је чинио огромне напоре, нарочито последњих година, да што више рашири просвету у Русији; он отвара школе, помаже књижевност, доводи у Русију образоване странце, шаље Русе у иностранство ради школовања, тера племство на учење, барем код куће, приређује испите, без којих човек није добијао службе ни дозволе да се жени. Уз то се радило на промени обичаја, на европеизирању начина живота и манира, барем код виших сталежа друштва. Његов двор био је уређен на европски начин, само без оне строге етикеције, на коју се толико пазило по свима европским дворовима. Петар је одлучно забранио затварање жена, које је било у обичају код виших сталежа.
Културна и просветна политика Петрова, која је постигла извесне позитивне резултате, имала је свакако револуционаран карактер, и зато је изазивала, па и сад изазива усхићење једних, а негодовање и мржњу других. Она је била прожета слободоумним антиклерикалним, али не антиверским начелима. Петар је мрзео биготерију, назадњаштво и труле традиције старе Московије, нарочито њеног дворског живота.
Не треба претеривати и, попут неких савременика Петрових а и појединих каснијих писаца, сматрати, да је тај Петров посао довео до потпуног преображаја Русије,— али не треба у тим реформама гледати ни низ другоредних промена, које су добиле тако велик значај тек у илузијама савременика и потомака, оправданим донекле због оне страшне повике, коју су изазвале. Реформа, чије су се многе последице показале као штетне, донела је ипак и лепих и значајних плодова. Тим реформама много је сметао сувише оштар начин, на који су увођене. Та оскудица обзира изазивала је честе буне. Народне масе роптале су и против новотарија и против цара. Многи Руси сматрали су Петра као самозванца, као Немца, који не верује у Христа, као самог Антихриста. Нарочито је то мишљење владало код старовераца, који су наставили своју опозицију цркви и властима. Најопаснији био је пасивни отпор: нехат и нерад чиновништва, дезертирање племства, неплаћање пореза, недолазак регрута, нерад и неред при грађењу Петрограда, утврђења, градова, лађа, друмова и канала. Држава, цар и влада били су у сталној борби са властитим народом. Ипак, очигледно је, да су реформе одговарале извесним тежњама и расположењима у народу; иначе, од њих заиста не би било ништа, а и сам би цар био оборен од својих поданика много пре, него што су га сломили болест и превелики напори једног живота, који беше пун самопрегора и неуморног рада, али и свакојаких бесних уживања и претеривања. У руским архивама сачуване су масе свакојаких предлога најразноврснијих људи, упућиваних цару и влади, који су говорили о различитим реформама. То је свакако јак доказ за известан друштвени покрет у прилог рефорама.
Петров породични живот није био срећан. Са својом првом женом раставио се доста грубо. Њихов син — јединац, царевић Алексије, одрастао је далеко од оца и са пуно неповерења према њему. У свом животу Петар је имао безброј авантура, али и једну веома озбиљну везу са заробљеницом његова доглавника Шереметјева, неком Мартом, Литванком. Ова аеантура претворила се током година у трајну и дубоку љубав, тако да је Петар узео Катарину, како се Марта прозвала приликом прелаза у православље, за закониту жену. Од Катарине је имао више деце. Од његових кћери Ана се удала за војводу холштајнског, док је Јелисавета остала девојка. Неко време био је у животу и један син из тог брака, такође Петар. Овај је покварио односе између оца и старијега сина Алексија. Алексије беше нада реакционарне странке. Између оца и сина био је дубок јаз. Сви покушаји Петрови да натера сина на послушност пропали су. Жену, коју му је отац довео, принцезу Софију од Брауншвајг-Волфенбитела Алексије је мрзео иако је имао од ње двоје деце. Најзад, несрећни царевић побегао је из Русије са једном својом љубазницом. Доглавник Петров, лукави и безобзирни Петар Толстој, успео је да бегунце врати натраг и да га затвори. Настала је страшна парница, у којој је сам цар узео на се улогу истражног суца. Мучен на свиреп начин, царевић Алексије је био осуђен на смрт, али изгледа да је подлегао мукама још пре извршења пресуде. Мајка Алексијева тешко је настрадала, а неколико других личности биле су кажњене смрћу. Као политичка последица ове мрачне и страшне породичне драме, која је послужила Мерешковском за роман о „Антихристу,“ а сликару Николи Ге за дивну слику „Петар и Алексије,“ јавио се указ Петров, којим је он присвојио неограничено право да располаже престолом.
Већ одавно ослабљено здравље моћног цара, тог џина телом и духом, нарочито је настрадало приликом спасавања неких војника који су се давили у Финском Заливу. У овом случају невероватно свирепи и безобзирни цар Петар јавља се са цртама највеће хришћанске љубави и дивног самопожртвовања. Као последица јаког назеба, који је том приликом цар добио, дошла је смрт. Петар је изгубио свест за време кратког боловања пре, него је успео да означи наследника. Џин по своме телесном расту, Петар је био доста леп али током година страшни доживљаји и неограничена уживања дали су његову лицу чудноват, језив изглед. Темпераменат његов имао је превише бујности. Беше обдарен гвозденом вољом, невероватном радиношћу, фанатичном радозналошћу и способношћу изванредно брзог схватања. Природа свирепа, чулна и страсна, он је био у исто време прожет и идеализмом — и то идеализмом рада и ватрене љубави према отаџбини.