Istorija Jugoslavije (V. Ćorović) 5.7
| ←<< | ISTORIJA JUGOSLAVIJE Pisac: Vladimir Ćorović |
>>→ |
1. Interniranje srpskih vođa u Austriji. — 2. Turska nasilja. — 3. Srbi i Bečki kongres. — 4. Hadži-Prodanov ustanak. — 5. Drugi ustanak Miloša Obrenovića. — 6. Posredovanje Rusije. — 7. Turska popustljivost. — 8. Sporazum Milošev sa Turcima. — 9. Pogibija Karađorđeva. — 10. Ustručavanje Portino da reši srpsko pitanje. — 11. Akermanska konvencija. Jedrenski mir. — 12. Priznanje Srbijine samouprave.
Prešavši u Zemun, Karađorđe je izjavio da misli pođi u Rusiju, zajedno sa Nedobom. Ali, to su u prvi mah omele austriske vlasti, koje su se i prema njemu, kao i prema ostalim vojvodama, ponašale skoro neprijateljski. Knez Meternih, koga ruski car Aleksandar u to vreme smatra »kao centralnu tačku svih važnih operacija i u svima pitanjima od vrednosti pita tako za savet kao što bi mogao činiti samo sa jednim svojim ministrom«, sprečava neposrednije mere Rusije u korist Srba. Vlasti, po njegovim uputstvima, zapte pisma namenjena za Srbiju; prebeglicama se, pa i samome Karađorđu, sekvestrira celo imanje za dug učinjen tokom rata kod sremskih i banatskih trgovaca. Kada su izdržali karantenu na granici, srpske izbeglice bivaju delom konfinirane, a delom internirane. Sama Karađorđa vode iz Zemuna u Fenek, Golubince, pa u Petrovaradin. Mnoge od prebeglica čak i zatvaraju. I Karađorđe je bio upola zatvoren; u Petrovaradinu mogao se kretati samo u gornjoj tvrđavi, i to stalno u pratnji jednoga oficira, a nije mogao ni opštiti ni sa kim bez prisustva vlasti.
Ruski car i ruska vlada, žaleći Srbe kao svoje saveznike, behu rešili da ove srpske izbeglice prime i smeste u Rusiji. Austriji to iz više razloga nije išlo u račun; pa, praveći se da izlazi u susret turskim željama da se srpski begunci ili izdadu ili uklone što dalje od granice, dade prevesti glavne vođe čak u Štajersku, Korušku i Kranjsku. Tako bi i Karađorđe, sa vojničkom stražom, otpremljen u Grac, gde stiže 23. januara god. 1814. Putni trošak za to nasilno premeštanje svi su Srbi morali platiti za sebe same i za stražarsku pratnju. Kinjeni austriskim pakostima svake vrste, Srbi obasipaju molbama rusko poslanstvo u Beču i traže zaštite. Na zauzimanje Rusa, posle dužih pregovora, srpski vođi, najzad, dobiše dozvolu da krenu u Rusiju, i krajem septembra god. 1814. oni se uputiše tamo.
Srbija je za to vreme bila pregažena. Ogorčeni Turci svetili su se svirepo ne samo ustanicima nego i ženama i deci. »Samo na dan 17. oktobra (1813.) dovedeno je bilo, na prodaju, 1800 srpskih žena i srpske dece«, i to u Beograd. Za beogradskoga vezira bi doveden Sulejman Skopljak paša, hrabar ali brutalan čovek, koji je ugušio drobnjački ustanak, koji se borio god. 1809. u Novome Pazaru sa Srbima i bio god. 1813. ranjen na Zasavici. Bosanski vezir govorio je francuskome konzulu, s izvesnim uživanjem, posle takvog načina smirivanja, kako poglavari opljačkane i opustošene Srbije »neće više nađi naroda za dizanje na bunu«. Ipak, svesni svojih obaveza prema Rusiji, turski vodeći krugovi nalaze da posle prvog besa treba popuštati. Srbija je osvojena i ustanak ugušen, i time se zasad treba zadovoljiti. Naročito postaju popustljiviji posle Napoleonova poraza kod Lajpciga i na glas da se u Beču sprema kongres velikih sila da sređuje iz temelja poremećene odnose u Evropi. Na tom kongresu moglo se očekivati da će Rusija, kao glavni pobednik Napoleonov, imati važnu ulogu, i Turska nije htela da joj svojim držanjem dade povoda za zamerke o povredi Bukureškoga ugovora. Stoga su turske vlasti početkom novembra izdale buruntije za novopostavljene srpske »obor knezove« i proglašenu amnestiju učinile su istinskim oprostom. Samo ne zadugo. Sulejman-paša se pokazao u pravoj boji po odlasku Kuršidovom iz Srbije, kada je ostao sam sa narodom. On nije imao kao Kuršid nikakva državničkoga pogleda. Bio je ličan, ćudljiv i osvetljiv. Usred zime palo mu je na um da nagoni silan narod na kuluk, za opravku gradova; iznuđavao je velike dažbine, i, mimo obećanu amnestiju, počeo je naskoro nove pokolje. Za pašinim primerom poveli su se i neki lokalni zapovednici u unutrašnjosti. I uskoro, uza sva druga zla, dođe i kuga, koja poče prosto kositi. 13. jula u Beogradu je samo taj dan umrlo 78 lica. Proti Matiji Nenadoviću, koji je u izbeglištvu, u Beču, kao punomoćnik srpskoga naroda obilazio razne kancelarije, rečeno je u austriskome ministarstvu spoljnih poslova, kao da bi to bila neka uteha: »To nije od sultana, no je to sve od onoga prokletoga Sulejman-paše«.
Srbi su razvili živu aktivnost da svoje nevolje dostave stranim silama, kako bi na Bečkome kongresu mogli postaviti i srpsko pitanje. Na tome su radili neki vođi, zaostali na austriskome zemljištu, a i neki ugledniji ljudi iz Srbije. Glavno središte za taj rad beše stvoreno u Zemunu. Ruska vlada, a i sam car Aleksandar, kome su Srbi dostavljali vesti o turskim zverstvima, bili su ogorčeni takvim turskim držanjem. Još krajem januara god. 1814. govorio je ruski poslanik u Carigradu za Srbe: »Ma kakvo da je bilo držanje ovoga naroda, ono nije moglo razrešiti Portu njenih obaveza spram Rusije, jer je odredba koja se odnosila na ovaj narod bila ugovorena između Rusije i Porte, a ne između Porte i Srba«. Srbi su očekivali da će im Rusi sada, pošto su pobedili Napoleona, pomoći da ponovo dođu do slobode. Oni su stradali što ih je Rusija, pritisnuta od Napoleona, morala napustiti; pravo je da se njihova sloboda vaspostavi sada kad je Rusija ostala pobednik. To osećanje imali su u isto vreme i Rusi i Turci. Turci su se pribojavali da će ih Rusi ponovo napasti i ono naglo Skopljakovo opravljanje gradova bilo je sa tim u vezi. I Srbi su znali za taj njihov strah, i kad ta vojna akcija Rusa ne poče prvih meseci leta god. 1814., oni postadoše nestrpljivi. Oprezni Miloš Obrenović, koji beše sada najuglednija ličnost u zemlji, radio je mnogo na tome da se svet ne diže i ne izlaže udarcima, dok stvar ruskoga posredovanja potpuno ne sazre. Vezir, zbog takvog Miloševa držanja, verovao je da se on pomirio sa novim stanjem i 26. jula god. 1814. imenovao ga je baš-knezom kragujevačke, rudničke i čačanske nahije.
Kada je meseca septembra god. 1814. Karađorđe, na putu za Rusiju, svratio u Petrovaradin i Karlovce, izazvala je vest o tome veliko uzbuđenje u Srbiji. Na nj je još uvek gledano kao na glavnoga vođa i junaka Prvoga ustanka i kao na najizrazitijega pretstavnika ratoborne struje protiv Turaka. Na vest da će on sići do granice, uplašio se samo onaj krug ljudi koji su bili njegovi protivnici odranije, a naročito Miloš Obrenović, koji se bojao da bi ga Karađorđe odmah potisnuo u narodu. Stoga se spremiše protestne tužbe protiv njegova dolaska, kao i poruke ruskoj vladi da ga Srbi neće nipošto primiti ponovo za svoga vođa. Ali, u samome narodu glas da dolazi Karađorđe izazva odmah nove pokrete. Starovlaški vojvoda, Hadži-Prodan Gligorijević, koji se posle sloma Srbije god. 1813. još čitav mesec dana nosio sa Turcima u Mučnju, diže nov ustanak sredinom septembra god. 1814. Koliko se danas zna, inicijativa za taj ustanak nije potekla od samog Hadži Prodana, neto baš iz naroda, koji je bio ozlojeđen turskim postupcima i koga je ohrabrila vest o Karađorđevu dolasku. Buna je izbila u manastiru Trnavi, u blizini Čačka, a iz čačanskoga kraja prenela se u kragujevačku nahiju. Turci su odmah pohitali da u zametku uguše ustanak, a njima se pridružio i Miloš Obrenović, koji je dobro video da nije nimalo pogodan čas za novi ustanak, i to baš u to doba godine, pred zimu. U isto vreme uputili su i ruski pretstavnici protu Matiju Nenadovića iz Beča na srpsku granicu, da odmah donese njihovu poruku: da se ustanak što pre stiša, jer je za nj izabrano i politički najnezgodnije vreme. Ustanak je, doista, brzo savladan; nešto silom, a nešto stoga što je svet video da za nj nema potrebne jednodušnosti. Hadži Prodan se noću između 6.—7. oktobra prebacio preko Save u Srem, i ustanak je time konačno likvidiran.
Ova pobuna dade povoda Sulejman-paši da počne nova gonjenja i ubijanja Srba. Broj pogubljenih Srba išao je na stotine; za četiri dana pobijeno je u samome Beogradu 96 ljudi. Nastade doba takozvanih katil-fermana. Turci su hteli pokazati da će svaki pokušaj novoga ustanka ugušiti u krvi; bolje je imati Srbiju pustu nego kao stalno buntovničko leglo, koje Porti zadaje i unutarnjih i spoljnih teškoća. Strašne su slike tadanjeg mrcvarenja Srba. U Beogradu, »odmah izvan varoši, naročito pored glavnog puta od Stambol-kapije ka Terazijama, i od Batal-džamije ka Tašmajdanu nepokopane i onakažene lešine, oko kojih se psi otimaju, ili još živi mučenici na kolju koji se po dva tri dana bore sa dušom i razgovaraju sa srodnicima«. U to vreme bezdušnog krvološtva javljaju se divni primeri herojskog mučeništva. Vanredno lepog đakona Avakuma prisiljavali su Turci da primi njihovu veru, kao što su to učinila i dva njegova duhovna sabrata. Kada ga nisu mogli nikako pridobiti naterali su ga da ponese onaj kolac na koji će ga nabiti. On je to učinio kao najsvesniji mučenici prvoga hrišćanstva, ponosit što pre žrtvuje život nego veru i obraz. Išao je kroz beogradske ulice pevajući; a kada mu je ucveljena majka prišla i počela ga svetovati da popusti, on je i nju odbio. I na Turke je taj primer ostavio jak utisak; smilovali su se čak i oni sami da ga ne nabiju živa na kolac, nego su mu pre toga zaboli nož u srce. Da su bili svesni veličine takve žrtve, Turci bi morali zastati. Ona nije njima slutila na dobro. Narod u kojem se javljaju takva lica sposoban je za velika dela i u njemu se očevidno sprema nešto veliko. A borbu je prosto izazivala turska obest. Mihailo Gavrilović, glavni istoričar toga vremena, kazuje: »Svi izveštaji, ne samo srpski već i austriski, koji su crpli svoje podatke i iz srpskih i iz turskih izvora, jednoglasno su tvrdili da je situacija u Srbiji užasna i da su nasilja prevazišla svaku meru«.
Usled tolikih nasilja Srbi, usred zime, počeše bežati u ogolele šume i pećine. Njihove poruke izbeglicama u Srem vapile su za pomoć i tuđe posredovanje. Prota Matija polazi ponovo u Beč da preklinje Ruse i Austrijance kako bi se zauzeli za srpsku stvar. Austrija, doista, preporučuje Porti da se ublaži ponašanje njenih ljudi. Car Aleksandar ide i dalje. Njegova vlada upućuje jednu cirkularnu notu članovima Bečkoga kongresa, u kojoj, iznoseći turska svirepstva, traži da se tome učini kraj. Kada su se sile, sa pravom, zauzele da ukinu trgovinu crnim robljem i da tome roblju poprave položaj, pravo je valjda da se popravi i položaj hrišćana u Turskoj. Carev predlog nije ipak mogao da prođe, ponajviše zbog držanja Austrije, koja se bojala da će Rusija, ako joj se dade mandat zaštite nad hrišćanima, suviše ojačati svoj ugled i uticaj na Balkanu na štetu njenih pretenzija. Usred pregovora o toj stvari, koji otkriše staru surevnjivost Rusije i Austrije u balkanskim pitanjima, stiže u Beč i pade kao bomba vest da se Napoleon ponovo pojavio u Francuskoj. Sva druga pitanja biše odmah bačena na stranu, da bi se sa njim kao najopasnijim mogao čim pre svršiti konačni obračun.
Srpsko pitanje ostade nerešeno u času kad je turski pritisak gonio na kakvu bilo odluku. Sulejman-paša je nastavljao, gore nego dahije, metod smicanja glavnih ljudi u narodu. 13. februara god. 1815. bi pogubljen Stanoje Glavaš, mada nije imao nikakve krivice; baš naprotiv, on je sa Milošem dosta doprineo da Hadži-Prodanov ustanak ne uzme više maha. Njegova pogibija, iza koje su se nizale i druge, pokaza ljudima da Turci više ne prave razlike između pravih i krivih, i da se protiv njih, kad je već došlo dotle, mora ustati na otpor. Kada se već mora mreti, ono da se bar čovek zameni, da mre junački! Od marta meseca počeše sastanci i dogovaranja da se digne novi ustanak, a početkom aprila počeše neke uglednije ličnosti, kao Arsenije Lomo, da bune narod. Miloš Obrenović, koji se nalazio kod vezira u Beogradu i jedva se, mitom i nekim izgovorima, izvukao od njega, oklevao je jedno vreme, čekajući povoljne poruke iza granice; ali, kada vide raspoloženje u narodu i kada već Lomo zapali Jasenicu i dade znak i drugima da pođu za njegovim primerom, onda se i Miloš reši da se stavi na čelo ustanka. Na Cveti, 11. aprila god. 1815., kod crkve u Takovu, objavi on skupljenome narodu da borba počinje.
Sulejman-paša je i sada pokušao da brzim merama uguši ustanak i odmah je uputio svoga ćehaju Imšir-pašu protiv pobunjenika. Dok se ovaj nosio sa Srbima, koji se behu utvrdili na Ljubiću kod Čačka, dotle je Miloš na Paležu razbio jedan mali odred Turaka, uzeo to mesto i zagospodovao putem Beograd-Šabac. To osvojenje ohrabrilo je potištene i znatno je doprinelo da ustanak počne hvatati maha. Iza toga uspeha došli su drugi. Mi ovo nazivamo uspesima a ne pobedama, jer to i nisu bile neke velike vojničke pobede koliko vešto iskorišćeni turski meteži. Na Ljubiću, ustvari, Srbi su bili u prvi mah suzbijeni; ali, slučajna pogibija Imšir-pašina smela je Turke, dok je istrajnost Miloševa očuvala Srbe, tako da je konačni uspeh ostao na srpskoj strani i pretvorio se u pravu pobedu. 25. jula, posle jednonedeljne borbe, uzeli su Srbi Požarevac. Zapalila se tako ponovo gotovo sva Karađorđeva Srbija s obe strane Morave.
Porta je odmah požurila da ustanak uguši. Rumeli-valis Marašli Ali-paša pošao je na Srbiju sa juga, a bivši veliki, a tada bosanski vezir, Kuršid-paša, stiže na Drinu. Miloš Obrenović nije imao nimalo iluzija o tome da njegova snaga nije dorasla turskoj. On se stoga reši ne samo da vešto diplomatiše sa Turcima, nego i da ih delima uverava kako on ne ustaje na sultana, nego samo zbog zuluma Sulejman-pašinih. Ponavljao je u tome pogledu izjave srpskih ustanika iz god. 1804., ali sa više iskrenosti od njih, spreman da te izjave i delom dokaže. On je od prvog časa bio gotov za pogađanja i na veliko popuštanje. Karađorđevo iskustvo učinilo ga je veoma obazrivim, a sem toga on je lično bio više diplomatska nego vojnička priroda. On se stoga prijateljski ophodi sa predanim ili pohvatanim turskim posadama i njihovim porodicama i naglašava Turcima svakom prilikom da je ovaj ustanak samo delo ljute nevolje. Miloš iz istog razloga ne napada ni »carskih gradova«. Kuršid-paši šalje pismo sa molbom da primi srpske pretstavnike i sasluša njihove tužbe i razloge, koji su doveli do toga pokreta. Razbivši jedan odred Turaka na Dublju, 14. jula, on odmah oslobađa zarobljenoga Ibrahim-pašu i obaveštava ga o postupcima Sulejmanovim. Ovakvo njegovo držanje beše dobro došlo i samim Turcima u Carigradu, kojima Rusija preko svoga poslanika beše poručila da obustave ratni pohod na Srbiju, jer bi inače ona mogla biti prisiljena da posreduje. I, doista, beše se počelo vršiti mobilizovanje ruske vojske na Prutu. Turcima sada nije bilo do toga da svojim ponašanjem izazivaju Ruse, i kada su videli da im i Miloš svojim držanjem olakšava popuštanje, narediše iz Carigrada i jednome i drugome paši da zastanu na granici i počnu pregovore.
Miloš Obrenović, vešt i pronicljiv čovek, čim je video da su Turci skloni za pregovore, gledao je samo na to da te pregovore privede kraju, ali sa što više dobiti za Srbiju, a posredno i za sebe. U tome rešavanju beše mu dobro došla surevnjivost između Kuršida i Marašlije. I jedan i drugi paša hteo je da kod Porte steče priznanje kako je njegovom zaslugom smiren ustanak u Beogradskom pašaluku na mudar način i izbegnuto tuđe posredovanje. Kuršid, krući i sa sećanjem da je on tu raju već jednom pokoravao, tražio je bezuslovno da Srbi polože oružje. Marašlija je bio gipkiji i širi. On je predusretljivim ponašanjem izradio da srpski glavari propuste jedan poveći turski odred vojske za Beograd, hoteći time da pokažu kako oni odista neće da se suprotstavljaju sultanskoj vlasti. Sa Marašlijom je pogađanje uopšte išlo lakše. »Budite vi caru pokorni (govorio je on) pa nosite i topove za pojasom ako hoćete«. Baza pregovora između njega i ustanika bio je Ičkov mir od god. 1806.; Miloš nije više tražio, čak je tražio i nešto manje, a Marašlija je bio načelno voljan da stare odredbe uglavnom prihvati. Već pre toga beše upućena jedna srpska deputacija u Carigrad, da izjavi lojalnost i da podnese tužbu na Sulejman-pašin režim kao obrazloženje zašto se moralo ustati na oružje. U Carigradu su tu deputaciju lepo prihvatili; ali, pod uticajem Kuršid-pašinih izveštaja, hteli su da rešenje srpskoga pitanja bude sa što manje i stvarne i formalne popustljivosti. Da nije 18. septembra došla ruska intervencija, sa notom službenoga karaktera upućenom Porti, Turci bi, verovatno, nastojavali na tom da Srbima uopšte uskrate davanje samouprave. Ali, posle ruskoga koraka, Marašlijino gledište biva primljeno i Sulejman-paša zbačen. Ipak, ni tada na Porti nisu pristajali da ponove Srbima ublažene pogodbe Ičkova mira, dane u jednoj izuzetnoj prilici, mada je ruska vlada neprestano požurivala rešenje srpskoga pitanja. Stoga je, na kraju krajeva, sa turske strane izabran ovaj metod: Marašlija, u koga su Srbi stekli poverenje, dobio je uz rumeliski beglerbegovat i beogradsko vezirstvo; on je imao Srbima da popušta do razumnih granica i da im obećava i konačno povoljno rešenje, ali da ne daje nikakve obavezne pismene izjave o samoupravi. Tako je u jesen god. 1815. došlo do potpunoga primirja, koje se više nije remetilo za dug niz godina. Fermani, koji su u Srbiju stigli početkom god. 1816. sa Porte, doneli su nekoliko ispunjenja narodnih želja, ali, u ograničenoj meri; u njima nije bilo govora o plaćanju danka otsekom, ni pomena o vrhovnome srpskome knezu, ni o knezovima sa carskim beratima.
Miloš Obrenović, kao već stvarni pretstavnik Srba, zadovoljavao se u prvo vreme pašinim usmenim izjavama, čekajući na pismene. On nije tražio sve ili ništa, nego je mudro primao ono što mu se nudilo i moglo dobiti, da odmah potom priprema nove zahteve. U politici on je voleo metod penjanja uz stepenice. Kada je god. 1815. odloženo oružje, činilo se da on nije postigao ništa: Srbija je ostala i dalje turski pašaluk, u Beogradu je sedeo moćan vezir dveju velikih oblasti, svi su se gradovi nalazili u turskim rukama, Turci su imali svu sudsku i izvršnu vlast. Ustvari, sve je postepeno postalo drukčije. Uz vezira u Srbiji nalazio se i jedan knez, koga je iznela narodna revolucija i koga su turske vlasti, htele ne htele, morale priznati u Beogradu, svejedno što ga nisu htele priznati one u Carigradu. Uz kadije i muselime sede i narodni knezovi; u Beogradu se, uz vezira, postavlja Narodna kancelarija sa srpskim knezovima, da bude za Srbe kao najviše administrativno i sudsko telo. Srpski knezovi kupe poreze i utvrđuju, sa Turcima sporazumno, vezirski dohodak. Srpska vlast se odmah počela osećati i postepeno naglašavati; oružje je ostalo u narodnim rukama i bilo garantija njegovih prava. Za razliku od Karađorđeve Srbije, koja je došla do izraza čisto revolucionarnim putem i kao takva imala prema Turcima negativan stav i sve vlasti u svojoj ruci, Miloševa Srbija se odmah, posle mesec dva dana, odlučila za put evolucije, oslonila se na tradicije iz Mustafa-pašina vremena, Ičkova mira i naročito Bukureškoga ugovora, i pristala najpre na prevlast turske uprave, da naskoro pređe na paralelizam sa njom i da je, najposle, gotovo sasvim eliminiše.
Jedno od moćnih sredstava kojima se Miloš služio u svojoj politici prema Turcima u Pašaluku bilo je podmićivanje. Poreski prihodi Pašaluka zavisili su u najvećoj meri od njega i drugih srpskih knezova. Dovedene u položaj da te prihode ne smeju iznuđavati, da ne bi izazvale nove nerede i dale povoda novim posredovanjima na Porti, turske vlasti su radi svog izdržavanja počele postepeno zavisiti od Srba. I sam Marašlija imao je čestih finansiskih nezgoda, koje je Miloš vešto iskorišćavao. »U novčanoj zavisnosti od Miloša (kaže Slobodan Jovanović) Marašlija je morao trpeti sve Miloševe uzurpacije vlasti, sve njegove pokušaje da tursku upravu zameni srpskom. Faktičkim gospodarem Srbije Miloš je postao otprilike onako kao što vešt kamatnik prisvaja sebi imanje lakomislena plemića koji se kod njega zadužio... Vezir i muselimi prodali su svoja vlasnička prava Milošu, jer su, usled novčane oskudice, morali u novac pretvarati sve što su mogli. Ako ikada, to bi se u ovoj prilici moglo reći da je prvenstvo i starešinstvo ustupljeno za činiju sočiva«. Samo, treba ipak imati na umu da to sredstvo finansiske zavisnosti Turaka, mada moćno, samo ipak ne bi bilo dovoljno da izazove potpuno potiskivanje turskih vlasti u Pašaluku. Ako je Marašlija postao zavisan od Miloša nije to postala Porta. Zar ona nema načina da to preseče? Zar nije bilo nikoga da je o tome stanju potpuno obavesti?
Nevolja je i bila baš u tome što se sama Porta nalazila na muci. Tamo su bili zadovoljni da se Srbija smirila i da je formalno sultanova vlast u njoj nesporna. Ako pokuša da te stvorene odnose primirja poremeti, može izazvati samo nove komplikacije, koje joj u to doba opštih nereda u celoj državi nisu bile nimalo potrebne. U Bosni je izbila otvorena pobuna protiv valije Ali-paše Derendelije, koji bi krajem god. 1814. uklonjen. Sulejman-paša Skopljak, premešten iz Beograda u Travnik god. 1815., posle kratkoga vezirstva Kuršid-pašina, morade se i sam god. 1818. ukloniti zbog narodnog nezadovoljstva. Sultan je, najposle, da skrha buntovne Bosance, poslao god. 1820. protiv njih energičnoga Ali Dželaludin pašu, koji ponosnom bosanskom begovatu poče pretiti kocem. On je doista izvršio tokom god. 1821. čitav pokolj nezadovoljnih Bosanaca, i morao da osvaja odmetnute gradove Mostar i Srebrenicu. Tih vremena beše se odmetnuo i Ali-paša Janjinski, protiv koga sultan god. 1820. mora da šalje pravu kaznenu ekspediciju. I njegov otpor skrši Kuršid-paša. God. 1821. izbio je i dugo spremani grčki ustanak. Svi ti ustanci i revolti bili su manje više u izvesnoj vezi, svuda je bačena iskra na jednoj strani zahvatala i susedski krov.
Nastojanje Miloša Obrenovića, posle svršenoga sporazuma sa Marašlijom, išlo je za tim da Srbija dobije pismene potvrde o svojoj samoupravi i ono odavno traženo jemstvo da će se stvoreno stanje i održati. Fermani dati na početku god. 1816. nisu donosili ono što se očekivalo; Marašlijina uveravanja ostala su samo usmena i mogla su, posle njegova odlaska ili smrti, ne obavezivati i njegova naslednika. I stoga Miloš traži diplomatsku potporu Rusije. Da bi održavao što neposrednije veze sa Rusima, on kao svoga poverenika, kao neke vrste srpskoga zastupnika u Rusiji, šalje Mihaila Germana, Maćedonca iz Razloga. Zanimljiva je pojava u našoj istoriji i Karađorđeva i Miloševa vremena da se veoma važni državni diplomatski poslovi poveravaju ljudima iz Maćedonije, Petru Ičku, Čardakliji i Mihailu Germanu, svakako stoga što su se ti ljudi, bistri i uočljivi, probijajući se kroz svet, pokazali kao spretni u hvatanju veza i diplomatskom manevrisanju. Miloš je sa velikom brižljivošću krio da Turci ne bi doznali za tu njegovu vezu sa Rusijom, jer je želeo da se Porti stalno prikazuje kao čovek koji ne upire oči na drugu stranu nego samo u sultana. Ruska diplomatija se doista zauzela za Srbe u Carigradu; naročito je bio energičan novi ruski poslanik u Turskoj baron Stroganov, koji je u sultanovu prestonicu stigao 1. septembra god. 1816. Posredovanje Stroganovljevo, koje je vršeno u stavu čoveka koji se ne zadovoljava prvim vezirskim izgovorom i koji je Turcima stavljao u izgled i mogućnost rata, imalo je na Porti jako dejstvo. Sve što su smišljali, kako da izigraju Srbe i da od njih naprave ponovo raju, morali su napuštati, samo da Srbi ne bi reagovali na pritisak i izazvali još opasnije zahteve Rusa. Tako je Marašlija, sve kad bi i pokušavao voditi prema Milošu i Srbima drukčiju nego pomirljivu politiku, morao odustajati od svojih namera, pošto je Porta imala vezane ruke. Stoga je Marašlijino predusretljivo i kao javaško držanje u Beogradu bilo čak u izvesnoj meri i dobrodošlo Porti: bolje je neka Srbi misle da im popušta Marašlija iz svojih razloga, nego da to čini sam sultan.
Marašlpja se, međutim, nije sasvim pouzdavao u Miloša, niti je bez ikakvih pokušaja da ga ograniči pustio da njegova vlast ojača. To je samo činio oprezno, poizdalje, uvek tako da ne izazove neposrednu reakciju. Kao pomagače imao je i same Srbe. Miloš Obrenović dobio je ubrzo tri opasna takmaca. Petar Moler, Pavle Cukić i Melentije Nikšić, glavna lica srpske emigracije u Sremu, koja su vodila prepisku sa protom Matijom i preko njega sa stranom diplomatijom u Beču, i koja su, posle, spremala oružje i municiju za ustanak, tražila su da njih trojica sa Milošem, kao nekad četiri dahije, dele svu vlast zajednički. Mesto Melentija istican je jedno vreme kao četvrti drug i prota Matija. Miloš, koji se u pitanju odnosa sa drugim vođima koristio Karađorđevim iskustvom, a i inače bio autokratska priroda, nije hteo dopustiti da mu protivnici prave smetnje i ograničavaju vlast. Oni su došli u Srbiju na gotovo, kad je ustanak već izbio. Sva njihova pisanja i moljakanja iz sigurna zakloništa ne bi donela nikakve koristi, da on nije, sa glavom u torbi, ostao u zemlji i krenuo ustanak. Za posao kako ga je on vodio i već svršio, njihova saradnja njemu nije bila preko potrebna. Samo, mudar kako je bio, Miloš nije hteo da sa njima ulazi u kavge dok ne svrši posao sa Turcima, da ne bi vodio borbu na dva fronta. A čim je svršio sa Turcima bar upola stvar i osigurao mir, on je počeo razračunavanje i sa svojim protivnicima, od kojih je neke, kao Molera, sam Marašlija potsticao protiv njega, da mu ospori značaj i oslabi ugled i vlast. Miloš se oslanjao na narod, koji je dobro poznavao i kojem je vešto znao da pogodi živac i udesi stvar. Manevrišući spretno prema Turcima kao narodni vođ, a pred narodom kao čovek turskog poverenja; sa jakim moralnim kapitalom u tome što je ostao u zemlji, i sa već vidno postignutim uspehom, Miloš se istakao mimo sve druge vođe i postepeno uzimao svu vlast u svoje ruke. Podjarivši narod protiv Molera, koji je pomoću Narodne kancelarije hteo da ga ograniči, Miloš je naterao Marašliju u maju god. 1816. da ovoga dade ubiti. Mesec dana potom dao je Miloš ubiti i Melentija Nikšića. Iduće godine, posle jednog buntovnog pokreta protiv Miloša, smaknuti su knez Simo Marković i Pavle Cukić. Zadovoljan postignutim »smirivanjem«, Miloš se 3. juna god. 1817. u jednom pismu Germanu hvalio kako su sad svi knezovi sa njim »u jednom soglasiju«. »Protivne partije sve sam uničtožio. Narod je u svemu zadovoljan«.
Miloš Obrenović je naročito zazirao od Karađorđa. Voždov ugled u narodu bio je još uvek velik, i onoga dana kada bi se Vožd pojavio u zemlji, Miloš bi imao krupnih teškoća da ga suzbije ili onemogući. Miloš je i ranije, pre god. 1813., bio protivnik Karađorđev; sada je to bio pogotovu. U mnogim tužbama koje su slane u Rusiju protiv bivšeg vožda bilo je dosta njegovih sugestija, tajnih i javnih. Od god. 1815. on upotrebljava sva sredstva da Karađorđa na ruskome dvoru što više ocrni i prikaže kao čoveka o kome narod neće više ništa da čuje. Ruska vlada je stoga, na osnovu mnogih poruka, usmenih i pismenih, a i iz političkih razloga, bojeći se da Karađorđe ne krene nove borbe sa Turcima, zabranjivala Voždu da se vraća u Srbiju. A Karađorđa su tamo zvali. To je još god. 1815. činio prota Matija, a posle i drugi. Buna Sime Markovića u proleće god. 1817. imala je čist karađorđevski karakter.
Za vreme svoga bavljenja u Rusiji Karađorđe je živeo sa drugim srpskim emigrantima u Besarabiji, u Hotinu. Tu je stupio u vezu sa pretstavnicima grčke Heterije, jednog tajnog društva, čiji je cilj bio oslobođenje svih hrišćana u Turskoj Carevini i obrazovanje federacije hrišćanskih država sa grčkom hegemonijom. Heteristi su mnogo polagali na Karađorđevu saradnju; on je bio vođ jedne revolucije i već samo njegovo ime značilo je čitav program. Miloš im se činio suviše turski obojen i suviše oprezan da bi lako ušao u jednu veću avanturu. Pomoću heterista, čiji je jedan pretstavnik bio privremeni otpravnik poslova ruskoga konzulata u Jašu, Karađorđe bi krišom otpremljen u Srbiju. 28. juna god. 1817. iskrcao se Karađorđe iz jedne dunavske lađice na srpsko tle. Kada je prešao u Srbiju, Karađorđe ode svome kumu Vujici Vulićeviću u Veliku Planu, čoveku njemu odanome, koji ga je još lanjske godine zvao da dođe u otadžbinu. Da bi tu imao više uspeha i odziva, on kaza kako je po zapovesti ruskoga dvora došao da počne nov rat sa Turcima. Zamolio je odmah da se Miloš obavesti o njegovu dolasku i o nameri koju ima, kao i da ga pozove na sastanak. Može se misliti kakav je utisak učinila na Miloša vest o Karađorđevu dolasku. On sam veli da se »prenerazio«. Primiti ga, značilo je sam pomoći glavnoga takmaca; ući u borbu sa njim, dovelo bi do građanskog rata, čiji ishod po Miloša ne bi bio nimalo siguran; predati ga Turcima, bilo bi vrlo nepopularno. Ostajalo je još samo potajno ubistvo. Na nj se Miloš rešio, kako veli jedan memoarist, po dogovoru sa nekim knezovima u Beogradu; ustvari, očevidno, po svojoj odluci, o kojoj je obavestio i Marašliju. Karađorđe je za to vreme mirno čekao odgovor. Mada se rešio na nove podvige, on nije više imao stare srčanosti. Izbeglištvo, teret 1813. godine, i najzad starost delovali su na njegove živce. Da je to bio raniji Karađorđe, on se ne bi nekoliko dana krio po tuđim njivama i oborima, kao glavodužnik, nego bi ušao u narod i smelo okušao svoju sreću. Ovako ga je zatekla naredba Miloševa o tajnom ubistvu još uvek skrivena u jednoj Vujičinoj kolibi. U zoru, 13. jula, Karađorđe je ubijen mučki, na spavanju, a njegovu glavu poslao je Miloš u Carigrad, u znak svoje lojalnosti.
Ovo ubistvo Karađorđevo, kao i mnogobrojna ranija, i njegovi drugi surovi postupci, stvoriše Milošu loš glas u srpskome svetu. Sem što se osuđivala njegova unutarnja politika, loše se cenilo i njegovo držanje prema Turcima. Njegov pokorni stav govorio je drugim Srbima da se Miloš ne nosi onim osloboditeljskim planovima koji su bili u svima ustima za vreme Prvoga ustanka, i da se rešio samo na to da ogradi i raščisti svoju njivu. Miloš, uistinu, nije hteo da ide u nesigurno, i da ma što »riskira«. To je svet osećao. Mada je voleo videti Srbiju makar i poluslobodnu, znajući da je ta poluoslobođena gruda začetak nečeg što će nesumnjivo da se razvija nabolje, srpski svet van Srbije nije mario njenoga novoga gospodara, koji je pretstavljao tip jednoga srpskog paše. Njemu nedostaje epska pohvala jednoga Višnjića, ili oduševljenje za nj kakva novog Dositeja. Osim toga, na odgovorne ljude sa onu stranu Save, kao na mitropolita Stratimirovića, silno je delovala katastrofa od god. 1813., i oni nisu smeli da ponavljaju i sad ona ista sokoljenja kojima su nekad poticali Karađorđeve saradnike. Miloševa politika nije se odobravala potpuno ni u Rusiji. Njegova suvišna a pretvorna pokornost prema Turcima zadavala je dosta diplomatskih neprilika baronu Stroganovu, kada se trebalo zauzimati za Srbe; a njegovo postupanje prema Karađorđu i prema drugim ljudima nailazilo je na oštru osudu.
Iza Karađorđeve pogibije, da iskoristi dobro raspoloženje Porte prema sebi, izazvano onemogućavanjem nove revolucionarne akcije i pojačano jednim njegovim aktom blagodarnosti za dotadašnju milost, rešio je Miloš Obrenović da na mitrovdanokoj narodnoj skupštini krene i svoje lično pitanje. Skupština ga je, naravno po njegovoj želji, 6. novembra proglasila naslednim knezom Srbije. Mada taj izbor nije priznala, Porta je ipak uputila Marašliju da povlađuje Milošu, držeći da je lakše zadovoljiti njega lično nego ceo narod, i jer je pomoću pokornoga Miloša htela da izigrava rusko posredovanje za srpsku samoupravu. Milošu je, međutim, poručivala da mu za priznanje kneževskoga dostojanstva smetaju samo veze sa Rusijom.
Posle Napoleonova poraza, pored Rusije i Engleske, Austrija beše postala treća glavna sila Evrope. Ona je gospodarila u Italiji i vodila glavnu reč u Nemačkoj. Nijedno od važnijih evropskih pitanja nije moglo da se rešava bez njenog sudelovanja, a posebno nijedno pitanje bliskoga Istoka. Svaka promena prilika i odnosa na Balkanu povlačila bi za sobom nesumnjivo posredovanje Austrije. Bečki dvor polagao je izvesno pravo na područje Srbije i Bosne, nešto na osnovu ugovora Josifa II, još više po mađarskoj kraljevskoj titulaturi i tradiciji, a ponajviše iz straha da se Rusija ne učvrsti posredno na Balkanu kao zaštitnik Slovena i hrišćana, a naročito u Srbiji, na samoj granici Austrije. Kako je Austrija, budući sa Rusijom od god. 1815. u savezu, sklopljenom za održanje po nju povoljnoga stanja stvorenog Bečkim kongresom, bila u nezgodi da aktivno sprečava rusko zauzimanje za balkanske hrišćanske države, to je knez Meternih, kancelar Dunavskoga Carstva, nastojao da deluje na vodeće krugove u Rusiji bar tako da njih same odvrati od politike koja bi budila nade hrišćana i izazivala rusko posredovanje. Prema Srbiji Meternih nije mogao da operiše svojim reakcionarnim idejama, koje su bile osnova stvaranja Svetoga saveza god. 1815., da se u Evropi ne sme trpeti nijedan pokret narodnih masa i redova protiv stanja utvrđenog zakonima i ugovorima, — i to stoga što je Miloš Obrenović svome ustanku dao karakter lojalnosti prema sultanu i jer je Rusija tražila posredovanje na zakonskoj osnovi utvrđenoj Bukureškim ugovorom.
Ali, zato je Meternih sa svojim idejama odneo pobedu god. 1821., kada je izbio dugo pripremani ustanak heterista u Moldavskoj i Grčkoj. Baš uoči grčkoga ustanka razvijao je Meternih svoje ideje caru Aleksandru I u jednome memoaru, gde je govorio »da je i samo prirodno osećanje narodnosti izbrisano iz liberalnog katihizisa, a gde se još upotrebljava, on tu samo služi stranačkim vođama kao izgovor da se vežu ruke vladama, ili kao poluga da se pomažu prevrati«. Na ličnom sastanku sa carem Aleksandrom u Ljubljani, na kongresu Svetoga saveza, on je grčki ustanak prikazao kao prevratničko delo tajnih udruženja, koje podriva temelje zakonita poretka, i uspeo je uticati na cara da osudi ustanak i da mu odreče svoju pomoć u času kada je od te pomoći zavisio uspeh čitava preduzeća. Ostavljeni sami sebi, Grci su imali da izdrže teške udare fanatizovanih turskih gomila. Na Uskrs, u samome Carigradu, bi obešen grčki patrijarh, na vratima svoje crkve; sem njega, istom smrću završiše i tri mitropolita. Veliki vezir je lično, pušeći lulu, posmatrao obešeni leš patrijarhov i dao time loš primer razdraženoj prestoničkoj svetini, koja je, posle, leš vukla ulicama i bacila u more. Mada je knez Miloš odbio da učestvuje u tome ustanku, koji je imao da zapali ceo Balkan, ni Srbima se na Porti nije više verovalo. Jedna srpska deputacija, koja beše došla u Carigrad da sa Portom raspravlja i o pitanju srpske samouprave, bi zatvorena i u zatvoru držana ne danima i mesecima nego godinama. Na ruski ultimatum, predan Porti 6. jula god. 1821., da se hrišćanskoj crkvi zajamči sloboda i da se kazne vinovnici nasilja nad nevinim hrišćanima, Porta je dala neodređen odgovor, posle kojega je baron Stroganov napustio Carigrad. Car Aleksandar nameravao je da Turskoj zbog takvog držanja objavi rat; ali, od toga ga je zadržala austriska i engleska diplomatija, koje su se bojale naglog jačanja Rusije i njenog pojačanog uticaja na bliskom Istoku.
Mihailo German, srpski pretstavnik u Rusiji, prikazivao je tadanje političko stanje knezu Milošu ovako: Rusija je zadovoljna mirnim držanjem Srbije. Ona ne može da uđe u rat sa Turcima, jar bi to izazvalo velike zaplete. Ako ruska vojska uđe u Vlašku i Moldavsku, ućiće Austrija u Srbiju, a Engleska u Moreju. Bolje je sto puta biti pod Turčinom nego pod Nemcem, razlagao je on, i to stoga »što turskoga pašu svagda možeš da isteraš iz Beograda i iz drugih mesta, a nemačkoga đenerala ne može se tako lasno bez tuđe pomošti«. Na to knez Miloš nadovezuje: »Srbi koji su se poodavno preselili u zemlje austriske carevine lišeni su sviju svojih privilegija, koje su skupocenom krvlju svojom zaslužili kod pređašnjih imperatora, i sad trpe veliko gonjenje za svoju veru. Osim ovoga što sam napomenuo, ima još mnogo koješta što trpi naš narod od zlotvornog austriskog praviteljetva, a kada na sve ovo obratite pažnju, ja mislim da ćete se saglasiti sa mnom da je našem narodu bolje trpeti pređašnjega tirana, nego potpasti novom i primiti one okove koje sprema austriski dvor ... Uzdajući se na obećanja visokog ruskoga monarha, ja uzimam slobodu kazati da u slučaju ako bi austriska vlada, ma pod kakvim izgovorom, stupila sa vojskom u naše zemlje, mi ćemo se složiti sa Turcima, pa zajednički odupreti se tom zlobnom neprijatelju našega roda«.
Iz ovih redova jasno se vidi namera da Srbi jednog dana dođu do potpuno slobodne države. Od rastrovane Turske, koja je bila u opadanju, neće biti teško otimati u pogodnim prilikama poneku povlasticu, da se jednoga dana otme sve; ali, u Austriji, vojnički jakoj velesili, izgledi na stvaranje svoje srpske države bili bi mali ili gotovo nikakvi. Od dva zla, prirodno, uzima se manje. Miloš tim razlaganjem pokazuje svoj bistar državnički pogled. Svejedno je što ideja nije njegova. On je razumeo i prihvatio, i to je od njega, čoveka prosta, ali na vlasti i u mogućnosti da za nju radi, bilo dovoljno. Ovaj antiaustriski front novoga vladara Srbije znači ne samo konačno napuštanje nekad tako ukorenjenog nadanja o oslobađanju Srbije pomoću Austrije, nego i novu orijentaciju srpske državne politike. Srbi ne vide više svoga protivnika samo u Turskoj nego i u Austriji; oni se počinju interesovati za »privilegije« i sudbinu svojih sunarodnika pod vlašću habzburške dinastije. Srpska politika u Srbiji nije više od jedne linije, nego postaje dublja i složenija. Knez Miloš tu politiku vodi oprezno. Mada deluje u punom jeku evropske romantike, knez Miloš je suva praktična priroda i ne želi nikad da stane na »trulu dasku«. Ta politika nema blistavih uspeha i nije mnogo popularna; ona ima svojih krupnih nedostataka u unutarnjim poslovima; ali, postojana je i zna šta hoće.
Otezanje pregovora sa Portom radi rešenja vlaškoga, grčkoga i srpskoga pitanja opredelilo je već i strpljivoga cara Aleksandra I da se odluči na energičnije korake. Iza careve iznenadne smrti (17. novembra god. 1825.) njegov impulzivni naslednik, car Nikola I, nije hteo da se vraća na diplomatisanje, koje se pokazalo tako jalovo, nego je 5. marta god. 1826. uputio ultimatum u Carigrad. Ultimatumom je bilo traženo u pogledu Srba: da se zatvoreni srpski deputati odmah puste i da Porta načelno prizna obavezu davanja povlastica Srbima u dogovoru sa njima. Porta je, po savetu Austrije i drugih sila, popustila, jer joj nije bilo do toga da se izlaže ratu. Njena vojska pokazivala se kao krajnje nedisciplinovana; izmetnuti janičari sa njihovim odžacima, nekad najbolja snaga Carevine, behu postali dahije, nasilnici, svojevoljci, koji se nisu pokoravali nikakvoj i ničijoj naredbi, za koju su držali da ne odgovara njihovim interesima. U ratovima njihovi odredi ne vrše zapovesti kako treba, operišu po svojoj volji, naročito kada je u izgledu kakva pljačka, rasturaju se bez odobrenja. U Carigradu se stoga dugo smišljao plan, i najzad u maju god. 1826. donela se odluka da se janičarski red ukine i ustanovi redovna vojska, mualem iskendži. Uvede se nova uniforma po evropskom tipu, koja naiđe na velik otpor kod pravovernih. Naročito su se bunili protiv ukrštenih kajiša na prsima, koji su ih opominjali na krst. Konzervativni muslimani ustadoše listom protiv tih novih »đaur-uredaba«, a janičari se pobušiše na više mesta, u Carigradu i u pokrajinama. Sultan upotrebi protiv njih najoštrije mere, isto kao i protiv derviškoga reda bektaša. Dok je u Carigradu janičarska pobuna bila relativno lako ugušena, u provinciji je to išlo mnogo teže. Bosanski janičari proteraše carske glasonoše i pismeno poručiše u Carigrad da ne primaju novih reforama. Carska vojska i tu upotrebi silu protiv buntovnika; ali, njeni uspesi behu privremeni i sumnjivi.
Oslabljena tim i drugim pobunama, Turska je bila načisto sa time da Rusima valja popuštati. Pri pregovorima za uređenje spornih pitanja Bukureškoga ugovora, koji su vođeni u Akermanu u leto gad. 1826., Turci su morali, pod pretnjom rata, usvojiti rusko gledište. U petoj tačci Akermanske konvencije Turska se obavezala da će za osamnaest meseci, u sporazumu sa srpskim pretstavnicima, rešiti pitanje svojih odnosa sa Srbijom i pitanje srpske samouprave (u odvojenom aktu, koji je ušao u konvenciju, izrično se kaže: l’indépendance de son administration intérieure).
Da se ne bi opet dogodilo da to ugovaranje ostane pretežno usmeno, kao god. 1815. između kneza Miloša i Marašlije. bi konvencijom predviđeno da se ta samouprava mora potvrditi hatišerifom. koji mora biti dostavljen i ruskome dvoru. Srbi su radosno pozdravili odredbe Akermanske konvencije; a knez Miloš, koji ih je saopštio u naročito sazvanoj skupštini januara god. 1827.. dodao je tim odredbama još i ponovo na toj skupštini poručenu i izraženu narodnu želju da on bude potvrđen za naslednoga kneza Srbije.
U srpskome i vlaškome pitanju Porta je popustila Rusiji sa namerom da oslabi njen interes za grčko, u kojem je pokazivala neobičnu osetljivost. Ali, bez uspeha. Sem Rusije za Grke se zalagala i Engleska, pa i Francuska; te tri sile sklopile su u leto god. 1827. i savez sa neposrednim ciljem da izrade autonomiju Grčke. One su Porti ponudile svoje posredovanje; a kad su bile odbijene, izvršile su blokadu grčke obale i počele sprečavati dovoz turske vojske u Moreju. Poraz turske flote kod Navarina još je više pogoršao odnose. Iza toga je, aprila meseca god. 1828., došlo do rata između Rusije i Turske. Ovog puta Rusija nije tražila učestvovanje Srba, niti se Miloš žurio da ga ponudi; on je nalazio da je najbolje ostati na miru i koristiti se rezultatima nesumnjive ruske pobede. Ruska vojska pobedila je Turke i 8. avgusta ušla u Jedrene. Tu su Turci zatražili mir i sklopili ga 2. septembra. I u tome mirovnome ugovoru zatražila je Rusija od Turske da se ispuni osma tačka Bukureškoga ugovora, odnosno peta tačka Akermansks konvencije. Sem toga, Jedrenski ugovor je ponovio i raniji zahtev da se Miloševoj Srbiji preda onih šest nahija neposrednog susedstva, koje su se već nalazile u sastavu Karađorđeve Srbije. Da ne bi Turci svojim smišljenim javašlukom i opet izigrali primljene obaveze, rešio je zapovednik ruske vojske da se njegova vojska ne povlači sve dotle iz Bugarske, dok se ne objavi hatišerif o samoupravi Srbije.
Za Srbiju je Jedrenski mir jedan od najvažnijih datuma njene istorije u XIX veku. Njime je srpska samouprava, pod ruskom zaštitom, bila potpuno obezbeđena; odmah je, za umirenje Srba i kao prethodno obećanje i obaveza, izdan 18. septembra sultanov hatišerif, koji je zaveden u knjige beogradske mešćeme 2. decembra god. 1829. i bio saopšten i Narodnoj skupštini u Kragujevcu. Pravi hatišerif sultanov o autonomiji Srbije, pod njegovom vrhovnom vlašću, rađen dugo i sa mnogo teškoća, i sa turskim pokušajima da se pitanje o šest nahija nekako izdvoji, bio je gotov tek u jesen god. 1830. i svečano je objavljen u Beogradu na dan Sv. Andreje Prvozvanoga, na godišnjicu osvojenja beogradske varoši od Turaka god. 1806. Srbija je od god. 1830. prestala biti za međunarodne odnose jedna turska pobunjena ili privremeno primirena pokrajina sa lokalnim od Porte samo trpljenim vlastima, nego autonomna kneževina pod turskim suverenstvom i ruskom zaštitom. Već je hatišerif priznavao kneževsko dostojanstvo Milošu Obrenoviću, a jedan posebni sultanov berat, od iste godine, objavljen istoga dana, utvrđivao je pobliže priznato nasledno pravo Miloševu potomstvu.