Историја Југославије (В. Ћоровић) 5.6
| ←<< | ИСТОРИЈА ЈУГОСЛАВИЈЕ Писац: Владимир Ћоровић |
>>→ |
1. Руско-српска сарадња. — 2. Букурешки мир. — 3. Планови П. Чичагова. — 4. Клонулост Срба. — 5. Турска офанзива год. 1813. — 6. Пад Србије.
Руси су у јесен год. 1809. својом офанзивом на Дунаву ослободили Србију турскога притиска у моравској долини и дали јој могућности да одахне у зиму те године. Њихова помоћ била је једина стварна, најбржа и најделотворнија. Разумљиво је стога што је највећи део наших људи био за то да се везе са њима што пре наставе и сви неспоразуми изгладе, а да се напусте све комбинације са Французима и Аустријанцима. На народној скупштини у Хасан-пашиној Паланци, држаној крајем новембра год. 1809., би решено да једна српска депутација оде у руски главни стан и изради све што може за Србију, а да код руске владе огласи за неважећа сва писма којима су се Срби нудили другима. Тако је Карађорђева акција у Аустрији и Француској била демантована, а приписивана је не толико његовој личној иницијативи, колико сугестијама других људи. У руском главном стану водило се рачуна о српскоме незадовољству и о потреби да им се помогне, и стога је, за нове борбе, у год. 1810., упућена у лето у Србију једна руска војска од 2500 људи. Она је са Србима оперисала, углавном, у Неготинској Крајини и повратила веру у људе. Када је Куршид-паша кренуо са југа нову турску офанзиву, уједињена српска и руска војска, која беше добила знатна појачања, однесе лепу победу код Варварина, 6. септембра год. 1810. После те победе пожурио је Карађорђе са нешто козака на Дрину, да и тамо сузбије Турке и рашчисти ситуацију. Пораз Турака код Лознице 5.—6. октобра учинио је и на тој страни крај њиховим агресивним тежњама. Само, мада је несумњив успех био ту, Карађорђе ипак нема вере да Срби сами могу одолети Турцима; лањски пораз на Морави беше ослабио његово старо поуздање, које, истина, није никад било чисто самопоуздање дуга рока. Он стога стално тражи руску војску за Србију као неку врсту јемства да је српска ствар везана за Русију.
Руско-српска сарадња и опасност да се руски гарнизони уведу у Србију и ту одрже, како су Срби тражили, определиле су бечку владу да у Београду оснује свој конзулат и да покуша одвојити Карађорђа од Руса. Та њихова одлука дошла је у незгодан час, баш пред варваринску битку, у време када је Србима руска помоћ против опаснога Куршид-паше била преко потребна. Шта ће им Аустрија сада, са конзулом без војске, и кад је очевидно да она хоће да брани Србе не од Турака него од Руса? Карађорђе стога, у договору са неколико старешина, одби ту понуду и оста потпуно веран Русији, мада ће ускоро сам цар Александар, да би разбио француско-аустриски савез, понудити Аустрији окупацију Влашке, Молдавске и Србије. Срби су, идући до краја у својој русофилској политици, а и да пресеку опасна аустриска роварења, молили Русе да у њихове градове уведу своје сталне гарнизоне. И, доиста, почетком год. 1811. уђоше руски војници у Београд, Шабац и Делиград.
То је све појачало унутарње врење у Србији. Долазак руске војске сматрала је Карађорђева опозиција као свој успех и једва је чекала да је поздрави. Карађорђева странка хтела је опет да учврсти своју власт пре доласка Руса. По савету својих пријатеља, а нарочито сплеткама склонога Младена Миловановића, Карађорђе је решио да своје главне противнике уведе у владу, у »попечитељства«, да их задржи у Београду и одвоји од народа. Како су они, као Јаков Ненадовић и Миленко Стојковић, имали под собом велике области са по три четири нахије, он је мислио да ће њихову моћ сломити најлакше тиме што ће их направити члановима владе без њихове нахиске снаге, а њихове области разделити у више јединица и на чело тих јединица дићи нове војводе-скоројевиће, истакнуте у ратовима и њему лично одане. Те нове војводе имале су бити у свему равне старима. Врховна власт остала би тако у Карађорђевој руци, без опасних такмаца, а подржавали би је ти нови нахиски господари, »Видим ја да сви ви почти, сваки в својем округу, почели сте бити деспотами«, говорио је Карађорђе старим великим војводама, тужећи се да му не штују власт. Новим уставом, донесеним у Београду, на скупштини од 8.—11. јануара год. 1811., знатно је појачана власт вождова. Од њега се тражило као најважније, и он је на то пристао: да чува савез са Русијом као српским покровитељем. Тражило се и да ништа не предузима ни у земљи ни ван ње без споразума са Саветом; али, то се дало лако изиграти погодним саставом Савета, који није долазио из неких слободнијих народних избора. После те скупштине, 29. јануара, дошао је руски гарнизон у Београд. Миленко Стојковић и Добрњац не хтедоше остати у влади, у којој су били добили места, и бише стога прогнани из земље; Србија са њима изгуби двојицу од њених најбољих војвода. Стојан Новаковић, приказујући тај сукоб, као извину за такав поступак наглашава његов национални значај: »Карађорђева борба има бар ту добру страну што се његовом централизацијом личне власти оснивала монархиска чврста власт, која је, око једног личног стожера, уједињавала све растурене области отаџбине. У тој личној власти јединство се боље видело него у аутономној поцепаности«. Колико се у оно време жалило што је ствар испала тако, види се најбоље по речима Вука Караџића, који каже ни мање ни више него да се Карађорђе, истина, опростио противника, »али тијем окрчи и Турцима пут, те лакше земљом обладају«.
Политичка спољна ситуација погоршала се за то време по Русе и Србе у великој мери. Пруска, дотле главни руски пријатељ међу силама, мада сатрвена, пређе на француску страну, а Аустрија се све ближе везала са Наполеоном, док најзад, 14. марта год. 1812., не склопи са њим савез уперен у првом реду против Русије. Те две силе подбадале су сада Турску да не попушта Русији у преговорима за мир, претстављајући јој тачно како Русија нема снаге да је на њ присили, јер се спремао грандиозни Наполеонов поход на Москву, највећи војнички подвиг који је дотле забележила историја света. Русија, доиста, није могла да нагна Турке на велика попуштања. Кад од год. 1809. до год. 1811. није успела да сломије коначно њихову војску, није могла то учинити на брзу руку ни у пролеће год. 1812., са војском од које је већа и свакако боља половина била упућена на западне границе. Турска је знала, мада и сама веома исцрпена, да је мир ипак потребнији Русији него њој. У миру оклопљеном најпосле, са доста мрсе, у Букурешту 16. маја год. 1812., Русија Србе није изоставила као при ранијим приликама; али, није могла због својих тешкоћа учинити за њих много. Турци су могли и умели да затежу, а нарочито су били осетљиви при расправљању питања о Србима, не гледајући без извесне срџбе што се Русија залаже за њих као турске поданике. Ипак, осма тачка Букурешкога уговора предвиђала је за Србе: 1. потпуну амнестију; 2. одредбе да утврђења подигнута током устанка имају бити порушена, а у друга утврђена места да уђе турска војска и снабде их свим што треба за војску; и 3. да Срби добију онакве уступке какве имају турски поданици Архипелага, а за ту самоуправу, која ће им се дати, треба Турска да се »споразуми са народом српским о наредбама за овај посао потребним«. То није одговарало обећањима која су Руси давали Србима, ни надама које су код ових настале после толиких борби и успеха; али, Русија у тај мах није више могла постићи. Чак је и тај добитак, када се релативно узме, ипак од значаја, и њега није било лако ишчупати од Турака. Да је њихова војска макар мало боље стојала, не би велики везир нипошто пристао да се у уговору са неком другом државом Турска обавезује на споразумевање са својим поданицима. Од тога посредовања у српско питање Порта се годинама бранила; због њега је још прве године устанка дошло до прекида преговора. Турска је том тачком дала јако оружје Русији против себе и омогућила руску интервенцију у српскоме питању за будућност. У Цариграду се то одмах видело, и султан Махмуд је испрва одбио да ратификује ту и још једну тачку Букурешкога уговора.
Срби у прво време нису знали какви се закључци стварају у Букурешту. О томе их руски људи не само да нису тачно обавестили него су их чак једном новом комбинацијом и заводили. Нови заповедник руске војске на Дунаву, неозбиљни адмирал П. В. Чичагов, носио се, наиме, мишљу, која је раније развијана у руским војним круговима: да се против Француза, помоћу Срба и осталих Југословена, изведе једна војничка експедиција, и то против њихових нових поседа на Балкану. Намеравало се са тим растеретити унеколико северни фронт и угрозити Французе или задати им посла на подручју до којега им је било више стало. У руским владиним круговима, где се политика често водила кабинетски и са комбинацијама као при шаховској игри, помишљало се, још у пролеће год. 1812., чак и на савез са Турцима, који би био уперен против Француза. Када је Наполеон већ кренуо на Русију; када су Турци, од прве, одбили мисао о савезу; када је са руске стране прихваћен Букурешки уговор као најбољи излаз из ситуације на Балкану, било је јасно да од комбинације са нападом на Илирију не може бити ништа. Чичагов је, ипак, послао у Србију једног овог пуковника, да преговара са Србима о том предузећу и да чак врши и припреме. Срби су на то пристали и одмах од своје стране почели војничка вежбања по руским војним прописима, да би што спремније ушли у склоп руских јединица и разумевали наредбе руских официра. Срби су тек од Турака дознали да је мир у Букурешту склопљен, добивши понуде суседних паша за преговоре о уређењу стања у Србији. Куршид-пашин позив да, према уговору, преда Београд и друге градове Карађорђе је просто одбио, верујући да је посреди каква турска подвала. Тек пошто је чуо за те турске поруке, обавестио је и сам Чичагов Србе о осмој тачци Букурешкога уговора; али, и тада не са пуном истином. Руски претставник у Србији добио је чак изрично упутство да Србе, на које ће уговор несумњиво лоше деловати, не обавести о правом стању ствари, него да им осму тачку саопшти »у изводу«, са ублажавањем речи, и чак са заваравањем, као, на пример, у питању предаје градова, која се тобоже не мора извршити. Када се, на крају, ипак морала дознати истина, када су Руси почели повлачити војску и из Србије и из Влашке, мећу српским вођима та чињеница изазва и огорчење и запрепашћење. Шта сад? Одбили су Аустрију, прекинули са Француском. Зар сами да приме на се, изморени толиким борбама, накупљени гнев Турске Царевине?
Турци испрва нису мислили да употребе силу него су били вољни да се нагоде с устаницима. И нишки и босански паша добише наредбе да сами не прелазе у напад. Срби, недовољно и чак са руске стране несавесно обавештени о тежини опште ситуације, закључују најпре да не могу предати градова и живети са Турцима у заједници, исто као што не могу примити ни одредбе да се сами погађају са Турцима. Руси су упутили у Србију ђенерала Ивелића, позната по његову раду у Црној Гори, да им препоручи преговарање са Турцима, како би се добило више времена, и да их увери како је повлачење Руса само привремено. И док је руска војска напуштала Србију, Ивелић је, све у тој политици умиривања и остављања доброг утиска и наде, у манастиру Враћевшници, на Велику госпојину год. 1812., заклињао Србе на верност цару Александру и уверавао их да их он неће напустити. Свакако је у овој тој тежњи да се Букурешки уговор прикаже као привремен и да му се да тумачење што повољније по Србе било на руској страни рађено са добрим намерама, и можда је код извесних њихових људи постојало и уверење да ће доиста и бити тако; али, то је саопштавање истине »на рате« нанело Србима огромне и непоправљиве штете. Турци су, видели смо, једва пристали и на оне одредбе које су унесене у осму тачку уговора; њима је било тешко да уопште дођу у положај преговарања са рајом. Сада, када су устаници сами почели да одбијају и отежавају извршење одредаба, њима је добродошло да и они затегну. Тим пре што су видели како Наполеон све дубље надире у Русију и како ова не може учинити апсолутно ништа да заштити Србе од њих. Када је крајем августа год. 1812. за великога везира дошао нишки заповедник, Србима по енергији и војничким способностима добро познати Куршид-папга, могло се мислити да он неће хтети водити преговоре надуго. Тако је и било. Поруке његове и његових повереника Србима биле су кратке, отсечне и бескомпромисне. Од Срба се сада тражило ни мање ни више него да се покоре, да се поврати стање отпре устанка, да поново постану раја. Султан не може трпети да се ствара држава у држави. Пред том турском одлучношћу српски захтеви постајали су све мекши, а српско држање све малодушније. Место првашњег замаха и вере наста сумња. Свест о сопственој снази, која, истина, није била велика, али није била ни мања него у оним данима када је устанак кренут, заменило је уверење, израђено за време партиског прегоњења, да се Срби не могу одржати без туђе помоћи. Како се та помоћ није указивала ни са једне стране, то страх пред неизвесношћу поче да осваја. Завађени између себе, осиљени и обогаћени, поједини главари и војводе нису више били способни за онаква прешарања каква беху кренула устанак од год. 1804. И самога Карађорђа беше обузела сумња у исход ствари и отровало неповерење према људима у рођеној земљи. Предвиђајући пораз у случају новога турскога напада, он је већ 30. марта год. 1813. молио дозволу да се може преселити у Русију. Руско посредовање у Цариграду, да Турци воде обзира према Србима, развукло је нешто преговоре; али, није их обрнуло у корист њихову. Порта је хтела да српско питање скине са дневног реда.
У Цариграду су ипак трајали преговори целе прве половине год. 1813. Турци су оклевали углавном ради тога да виде развој догађаја у Европи. Кад им се у један мах учинило, после примирја у Плесвицу, које је Наполеон склопио са Русима и Прусима, да ће Русија моћи добити слободније руке и да би на једном европском конгресу могла, можда, поставити и српско питање, пожурише се Турци да сврше посао. Под оштрим надзором Куршид-паше кренуше почетком јула три турске војске против Србије: од Босне, од Ниша и од Видина. Хајдук Вељко погибе 18. јула, бранећи Неготин; до половине августа разбише босански Турци све напоре Срба у Подрињу да их зауставе. Нишка турска војска продирала је долином Мораве прилично споро, и тек у септембру стиже спрам Смедерева. У Србији се осећала малаксалост. Карађорђе се баш тога лета тешко разболео, изгледа од тифуса; у земљи не беше војводе Миленка, одличнога и храброга ратника, ни искуснога Добрњца, него је војском управљао зли дух Карађорђеве Србије, војвода Младен Миловановић, човек својевољан, личан и грабљив. Утучен и једва придигнут иза болести, Карађорђе покушава да организује последњи отпор на Колубари и на Морави; али, нема старе енергије. Враћа се потом на стару своју мисао и нуди српске градове Аустрији; ну, ова, увређена српским недавним одбијањима, није вољна да се за њих заузме и да им сад испуни жеље. Чак је у њеном интересу било да Срби претрпе осетну казну ради свог русофилства. Када су стигле вести да Турци на једној страни прелазе Мораву и крећу према Београду, а на другој да, сломивши страшни отпор на Равњу и Засавици, где су се Срби борили готово без предаха пуних седамнаест дана, ударају на Шабац, реши се Карађорђе те у друштву са руским претставником у Србији Т. И. Недобом пређе на аустриску страну, у Земун. Учинио је то 21. септембра год. 1813. За њим су прешле и све главније војводе, сем Милоша Обреновића, који остаде у земљи. »Када је 6. октобра год. 1813. стигао у Цариград глас да је турска војска опет заузела Београд, Шабац и Смедерево, три дана, по три пута, пуцали су топови у Цариграду и на Босфору, у славу тога догађаја«.
Велике наде које се беху јавиле при почетку устанка потонуше у овоме бродолому. Србија је, са пуно права, могла да зажали на Србе из осталих земаља, нарочито на Црну Гору и Србе под Турцима, што је читаво време оставише саму, да бије бој и за себе и за њих. Али, као извињење треба рећи да, сем заузетости на другој страни и сем јака притиска Турака, који су спречавали сарадњу, ни питање српскога ослобођења у пунијем обиму још није било довољно сазрело. Мисао о народној држави постојала је несумњиво, негована народном песмом и историском традицијом; али, требало је ипак још доста и духовних и физичких напора за њену материјализацију. Борбом од год. 1804. до год. 1813. то се постигло у невероватној мери. Какве све жеље и планове и покушаје за њихово остварење није донела та херојска борба! Свест о својој држави постаде тада готово општа, пронесе се кроз толике наше области, и постаде потом јасан програм доброг дела народа. Та реализована свест о народној држави, или, што би рекли наши романтичари, »тај распаљени жар«, беше једна од главних тековина ове тренутно изгубљене борбе Првога устанка. Његош је тачно и лепо карактерисао значај Карађорђева дела познатим стиховима Посвете:
Диже народ, крсти земљу, а варварске ланце сруши,
Из мртвијех Срба дозва, дуну живот српској души!