Istorija Jugoslavije (V. Ćorović) 5.6
| ←<< | ISTORIJA JUGOSLAVIJE Pisac: Vladimir Ćorović |
>>→ |
1. Rusko-srpska saradnja. — 2. Bukureški mir. — 3. Planovi P. Čičagova. — 4. Klonulost Srba. — 5. Turska ofanziva god. 1813. — 6. Pad Srbije.
Rusi su u jesen god. 1809. svojom ofanzivom na Dunavu oslobodili Srbiju turskoga pritiska u moravskoj dolini i dali joj mogućnosti da odahne u zimu te godine. Njihova pomoć bila je jedina stvarna, najbrža i najdelotvornija. Razumljivo je stoga što je najveći deo naših ljudi bio za to da se veze sa njima što pre nastave i svi nesporazumi izglade, a da se napuste sve kombinacije sa Francuzima i Austrijancima. Na narodnoj skupštini u Hasan-pašinoj Palanci, držanoj krajem novembra god. 1809., bi rešeno da jedna srpska deputacija ode u ruski glavni stan i izradi sve što može za Srbiju, a da kod ruske vlade oglasi za nevažeća sva pisma kojima su se Srbi nudili drugima. Tako je Karađorđeva akcija u Austriji i Francuskoj bila demantovana, a pripisivana je ne toliko njegovoj ličnoj inicijativi, koliko sugestijama drugih ljudi. U ruskom glavnom stanu vodilo se računa o srpskome nezadovoljstvu i o potrebi da im se pomogne, i stoga je, za nove borbe, u god. 1810., upućena u leto u Srbiju jedna ruska vojska od 2500 ljudi. Ona je sa Srbima operisala, uglavnom, u Negotinskoj Krajini i povratila veru u ljude. Kada je Kuršid-paša krenuo sa juga novu tursku ofanzivu, ujedinjena srpska i ruska vojska, koja beše dobila znatna pojačanja, odnese lepu pobedu kod Varvarina, 6. septembra god. 1810. Posle te pobede požurio je Karađorđe sa nešto kozaka na Drinu, da i tamo suzbije Turke i raščisti situaciju. Poraz Turaka kod Loznice 5.—6. oktobra učinio je i na toj strani kraj njihovim agresivnim težnjama. Samo, mada je nesumnjiv uspeh bio tu, Karađorđe ipak nema vere da Srbi sami mogu odoleti Turcima; lanjski poraz na Moravi beše oslabio njegovo staro pouzdanje, koje, istina, nije nikad bilo čisto samopouzdanje duga roka. On stoga stalno traži rusku vojsku za Srbiju kao neku vrstu jemstva da je srpska stvar vezana za Rusiju.
Rusko-srpska saradnja i opasnost da se ruski garnizoni uvedu u Srbiju i tu održe, kako su Srbi tražili, opredelile su bečku vladu da u Beogradu osnuje svoj konzulat i da pokuša odvojiti Karađorđa od Rusa. Ta njihova odluka došla je u nezgodan čas, baš pred varvarinsku bitku, u vreme kada je Srbima ruska pomoć protiv opasnoga Kuršid-paše bila preko potrebna. Šta će im Austrija sada, sa konzulom bez vojske, i kad je očevidno da ona hoće da brani Srbe ne od Turaka nego od Rusa? Karađorđe stoga, u dogovoru sa nekoliko starešina, odbi tu ponudu i osta potpuno veran Rusiji, mada će uskoro sam car Aleksandar, da bi razbio francusko-austriski savez, ponuditi Austriji okupaciju Vlaške, Moldavske i Srbije. Srbi su, idući do kraja u svojoj rusofilskoj politici, a i da preseku opasna austriska rovarenja, molili Ruse da u njihove gradove uvedu svoje stalne garnizone. I, doista, početkom god. 1811. uđoše ruski vojnici u Beograd, Šabac i Deligrad.
To je sve pojačalo unutarnje vrenje u Srbiji. Dolazak ruske vojske smatrala je Karađorđeva opozicija kao svoj uspeh i jedva je čekala da je pozdravi. Karađorđeva stranka htela je opet da učvrsti svoju vlast pre dolaska Rusa. Po savetu svojih prijatelja, a naročito spletkama sklonoga Mladena Milovanovića, Karađorđe je rešio da svoje glavne protivnike uvede u vladu, u »popečiteljstva«, da ih zadrži u Beogradu i odvoji od naroda. Kako su oni, kao Jakov Nenadović i Milenko Stojković, imali pod sobom velike oblasti sa po tri četiri nahije, on je mislio da će njihovu moć slomiti najlakše time što će ih napraviti članovima vlade bez njihove nahiske snage, a njihove oblasti razdeliti u više jedinica i na čelo tih jedinica dići nove vojvode-skorojeviće, istaknute u ratovima i njemu lično odane. Te nove vojvode imale su biti u svemu ravne starima. Vrhovna vlast ostala bi tako u Karađorđevoj ruci, bez opasnih takmaca, a podržavali bi je ti novi nahiski gospodari, »Vidim ja da svi vi počti, svaki v svojem okrugu, počeli ste biti despotami«, govorio je Karađorđe starim velikim vojvodama, tužeći se da mu ne štuju vlast. Novim ustavom, donesenim u Beogradu, na skupštini od 8.—11. januara god. 1811., znatno je pojačana vlast voždova. Od njega se tražilo kao najvažnije, i on je na to pristao: da čuva savez sa Rusijom kao srpskim pokroviteljem. Tražilo se i da ništa ne preduzima ni u zemlji ni van nje bez sporazuma sa Savetom; ali, to se dalo lako izigrati pogodnim sastavom Saveta, koji nije dolazio iz nekih slobodnijih narodnih izbora. Posle te skupštine, 29. januara, došao je ruski garnizon u Beograd. Milenko Stojković i Dobrnjac ne htedoše ostati u vladi, u kojoj su bili dobili mesta, i biše stoga prognani iz zemlje; Srbija sa njima izgubi dvojicu od njenih najboljih vojvoda. Stojan Novaković, prikazujući taj sukob, kao izvinu za takav postupak naglašava njegov nacionalni značaj: »Karađorđeva borba ima bar tu dobru stranu što se njegovom centralizacijom lične vlasti osnivala monarhiska čvrsta vlast, koja je, oko jednog ličnog stožera, ujedinjavala sve rasturene oblasti otadžbine. U toj ličnoj vlasti jedinstvo se bolje videlo nego u autonomnoj pocepanosti«. Koliko se u ono vreme žalilo što je stvar ispala tako, vidi se najbolje po rečima Vuka Karadžića, koji kaže ni manje ni više nego da se Karađorđe, istina, oprostio protivnika, »ali tijem okrči i Turcima put, te lakše zemljom obladaju«.
Politička spoljna situacija pogoršala se za to vreme po Ruse i Srbe u velikoj meri. Pruska, dotle glavni ruski prijatelj među silama, mada satrvena, pređe na francusku stranu, a Austrija se sve bliže vezala sa Napoleonom, dok najzad, 14. marta god. 1812., ne sklopi sa njim savez uperen u prvom redu protiv Rusije. Te dve sile podbadale su sada Tursku da ne popušta Rusiji u pregovorima za mir, pretstavljajući joj tačno kako Rusija nema snage da je na nj prisili, jer se spremao grandiozni Napoleonov pohod na Moskvu, najveći vojnički podvig koji je dotle zabeležila istorija sveta. Rusija, doista, nije mogla da nagna Turke na velika popuštanja. Kad od god. 1809. do god. 1811. nije uspela da slomije konačno njihovu vojsku, nije mogla to učiniti na brzu ruku ni u proleće god. 1812., sa vojskom od koje je veća i svakako bolja polovina bila upućena na zapadne granice. Turska je znala, mada i sama veoma iscrpena, da je mir ipak potrebniji Rusiji nego njoj. U miru oklopljenom najposle, sa dosta mrse, u Bukureštu 16. maja god. 1812., Rusija Srbe nije izostavila kao pri ranijim prilikama; ali, nije mogla zbog svojih teškoća učiniti za njih mnogo. Turci su mogli i umeli da zatežu, a naročito su bili osetljivi pri raspravljanju pitanja o Srbima, ne gledajući bez izvesne srdžbe što se Rusija zalaže za njih kao turske podanike. Ipak, osma tačka Bukureškoga ugovora predviđala je za Srbe: 1. potpunu amnestiju; 2. odredbe da utvrđenja podignuta tokom ustanka imaju biti porušena, a u druga utvrđena mesta da uđe turska vojska i snabde ih svim što treba za vojsku; i 3. da Srbi dobiju onakve ustupke kakve imaju turski podanici Arhipelaga, a za tu samoupravu, koja će im se dati, treba Turska da se »sporazumi sa narodom srpskim o naredbama za ovaj posao potrebnim«. To nije odgovaralo obećanjima koja su Rusi davali Srbima, ni nadama koje su kod ovih nastale posle tolikih borbi i uspeha; ali, Rusija u taj mah nije više mogla postići. Čak je i taj dobitak, kada se relativno uzme, ipak od značaja, i njega nije bilo lako iščupati od Turaka. Da je njihova vojska makar malo bolje stojala, ne bi veliki vezir nipošto pristao da se u ugovoru sa nekom drugom državom Turska obavezuje na sporazumevanje sa svojim podanicima. Od toga posredovanja u srpsko pitanje Porta se godinama branila; zbog njega je još prve godine ustanka došlo do prekida pregovora. Turska je tom tačkom dala jako oružje Rusiji protiv sebe i omogućila rusku intervenciju u srpskome pitanju za budućnost. U Carigradu se to odmah videlo, i sultan Mahmud je isprva odbio da ratifikuje tu i još jednu tačku Bukureškoga ugovora.
Srbi u prvo vreme nisu znali kakvi se zaključci stvaraju u Bukureštu. O tome ih ruski ljudi ne samo da nisu tačno obavestili nego su ih čak jednom novom kombinacijom i zavodili. Novi zapovednik ruske vojske na Dunavu, neozbiljni admiral P. V. Čičagov, nosio se, naime, mišlju, koja je ranije razvijana u ruskim vojnim krugovima: da se protiv Francuza, pomoću Srba i ostalih Jugoslovena, izvede jedna vojnička ekspedicija, i to protiv njihovih novih poseda na Balkanu. Nameravalo se sa tim rasteretiti unekoliko severni front i ugroziti Francuze ili zadati im posla na području do kojega im je bilo više stalo. U ruskim vladinim krugovima, gde se politika često vodila kabinetski i sa kombinacijama kao pri šahovskoj igri, pomišljalo se, još u proleće god. 1812., čak i na savez sa Turcima, koji bi bio uperen protiv Francuza. Kada je Napoleon već krenuo na Rusiju; kada su Turci, od prve, odbili misao o savezu; kada je sa ruske strane prihvaćen Bukureški ugovor kao najbolji izlaz iz situacije na Balkanu, bilo je jasno da od kombinacije sa napadom na Iliriju ne može biti ništa. Čičagov je, ipak, poslao u Srbiju jednog ovog pukovnika, da pregovara sa Srbima o tom preduzeću i da čak vrši i pripreme. Srbi su na to pristali i odmah od svoje strane počeli vojnička vežbanja po ruskim vojnim propisima, da bi što spremnije ušli u sklop ruskih jedinica i razumevali naredbe ruskih oficira. Srbi su tek od Turaka doznali da je mir u Bukureštu sklopljen, dobivši ponude susednih paša za pregovore o uređenju stanja u Srbiji. Kuršid-pašin poziv da, prema ugovoru, preda Beograd i druge gradove Karađorđe je prosto odbio, verujući da je posredi kakva turska podvala. Tek pošto je čuo za te turske poruke, obavestio je i sam Čičagov Srbe o osmoj tačci Bukureškoga ugovora; ali, i tada ne sa punom istinom. Ruski pretstavnik u Srbiji dobio je čak izrično uputstvo da Srbe, na koje će ugovor nesumnjivo loše delovati, ne obavesti o pravom stanju stvari, nego da im osmu tačku saopšti »u izvodu«, sa ublažavanjem reči, i čak sa zavaravanjem, kao, na primer, u pitanju predaje gradova, koja se tobože ne mora izvršiti. Kada se, na kraju, ipak morala doznati istina, kada su Rusi počeli povlačiti vojsku i iz Srbije i iz Vlaške, meću srpskim vođima ta činjenica izazva i ogorčenje i zaprepašćenje. Šta sad? Odbili su Austriju, prekinuli sa Francuskom. Zar sami da prime na se, izmoreni tolikim borbama, nakupljeni gnev Turske Carevine?
Turci isprva nisu mislili da upotrebe silu nego su bili voljni da se nagode s ustanicima. I niški i bosanski paša dobiše naredbe da sami ne prelaze u napad. Srbi, nedovoljno i čak sa ruske strane nesavesno obavešteni o težini opšte situacije, zaključuju najpre da ne mogu predati gradova i živeti sa Turcima u zajednici, isto kao što ne mogu primiti ni odredbe da se sami pogađaju sa Turcima. Rusi su uputili u Srbiju đenerala Ivelića, poznata po njegovu radu u Crnoj Gori, da im preporuči pregovaranje sa Turcima, kako bi se dobilo više vremena, i da ih uveri kako je povlačenje Rusa samo privremeno. I dok je ruska vojska napuštala Srbiju, Ivelić je, sve u toj politici umirivanja i ostavljanja dobrog utiska i nade, u manastiru Vraćevšnici, na Veliku gospojinu god. 1812., zaklinjao Srbe na vernost caru Aleksandru i uveravao ih da ih on neće napustiti. Svakako je u ovoj toj težnji da se Bukureški ugovor prikaže kao privremen i da mu se da tumačenje što povoljnije po Srbe bilo na ruskoj strani rađeno sa dobrim namerama, i možda je kod izvesnih njihovih ljudi postojalo i uverenje da će doista i biti tako; ali, to je saopštavanje istine »na rate« nanelo Srbima ogromne i nepopravljive štete. Turci su, videli smo, jedva pristali i na one odredbe koje su unesene u osmu tačku ugovora; njima je bilo teško da uopšte dođu u položaj pregovaranja sa rajom. Sada, kada su ustanici sami počeli da odbijaju i otežavaju izvršenje odredaba, njima je dobrodošlo da i oni zategnu. Tim pre što su videli kako Napoleon sve dublje nadire u Rusiju i kako ova ne može učiniti apsolutno ništa da zaštiti Srbe od njih. Kada je krajem avgusta god. 1812. za velikoga vezira došao niški zapovednik, Srbima po energiji i vojničkim sposobnostima dobro poznati Kuršid-papga, moglo se misliti da on neće hteti voditi pregovore nadugo. Tako je i bilo. Poruke njegove i njegovih poverenika Srbima bile su kratke, otsečne i beskompromisne. Od Srba se sada tražilo ni manje ni više nego da se pokore, da se povrati stanje otpre ustanka, da ponovo postanu raja. Sultan ne može trpeti da se stvara država u državi. Pred tom turskom odlučnošću srpski zahtevi postajali su sve mekši, a srpsko držanje sve malodušnije. Mesto prvašnjeg zamaha i vere nasta sumnja. Svest o sopstvenoj snazi, koja, istina, nije bila velika, ali nije bila ni manja nego u onim danima kada je ustanak krenut, zamenilo je uverenje, izrađeno za vreme partiskog pregonjenja, da se Srbi ne mogu održati bez tuđe pomoći. Kako se ta pomoć nije ukazivala ni sa jedne strane, to strah pred neizvesnošću poče da osvaja. Zavađeni između sebe, osiljeni i obogaćeni, pojedini glavari i vojvode nisu više bili sposobni za onakva prešaranja kakva behu krenula ustanak od god. 1804. I samoga Karađorđa beše obuzela sumnja u ishod stvari i otrovalo nepoverenje prema ljudima u rođenoj zemlji. Predviđajući poraz u slučaju novoga turskoga napada, on je već 30. marta god. 1813. molio dozvolu da se može preseliti u Rusiju. Rusko posredovanje u Carigradu, da Turci vode obzira prema Srbima, razvuklo je nešto pregovore; ali, nije ih obrnulo u korist njihovu. Porta je htela da srpsko pitanje skine sa dnevnog reda.
U Carigradu su ipak trajali pregovori cele prve polovine god. 1813. Turci su oklevali uglavnom radi toga da vide razvoj događaja u Evropi. Kad im se u jedan mah učinilo, posle primirja u Plesvicu, koje je Napoleon sklopio sa Rusima i Prusima, da će Rusija moći dobiti slobodnije ruke i da bi na jednom evropskom kongresu mogla, možda, postaviti i srpsko pitanje, požuriše se Turci da svrše posao. Pod oštrim nadzorom Kuršid-paše krenuše početkom jula tri turske vojske protiv Srbije: od Bosne, od Niša i od Vidina. Hajduk Veljko pogibe 18. jula, braneći Negotin; do polovine avgusta razbiše bosanski Turci sve napore Srba u Podrinju da ih zaustave. Niška turska vojska prodirala je dolinom Morave prilično sporo, i tek u septembru stiže spram Smedereva. U Srbiji se osećala malaksalost. Karađorđe se baš toga leta teško razboleo, izgleda od tifusa; u zemlji ne beše vojvode Milenka, odličnoga i hrabroga ratnika, ni iskusnoga Dobrnjca, nego je vojskom upravljao zli duh Karađorđeve Srbije, vojvoda Mladen Milovanović, čovek svojevoljan, ličan i grabljiv. Utučen i jedva pridignut iza bolesti, Karađorđe pokušava da organizuje poslednji otpor na Kolubari i na Moravi; ali, nema stare energije. Vraća se potom na staru svoju misao i nudi srpske gradove Austriji; nu, ova, uvređena srpskim nedavnim odbijanjima, nije voljna da se za njih zauzme i da im sad ispuni želje. Čak je u njenom interesu bilo da Srbi pretrpe osetnu kaznu radi svog rusofilstva. Kada su stigle vesti da Turci na jednoj strani prelaze Moravu i kreću prema Beogradu, a na drugoj da, slomivši strašni otpor na Ravnju i Zasavici, gde su se Srbi borili gotovo bez predaha punih sedamnaest dana, udaraju na Šabac, reši se Karađorđe te u društvu sa ruskim pretstavnikom u Srbiji T. I. Nedobom pređe na austrisku stranu, u Zemun. Učinio je to 21. septembra god. 1813. Za njim su prešle i sve glavnije vojvode, sem Miloša Obrenovića, koji ostade u zemlji. »Kada je 6. oktobra god. 1813. stigao u Carigrad glas da je turska vojska opet zauzela Beograd, Šabac i Smederevo, tri dana, po tri puta, pucali su topovi u Carigradu i na Bosforu, u slavu toga događaja«.
Velike nade koje se behu javile pri početku ustanka potonuše u ovome brodolomu. Srbija je, sa puno prava, mogla da zažali na Srbe iz ostalih zemalja, naročito na Crnu Goru i Srbe pod Turcima, što je čitavo vreme ostaviše samu, da bije boj i za sebe i za njih. Ali, kao izvinjenje treba reći da, sem zauzetosti na drugoj strani i sem jaka pritiska Turaka, koji su sprečavali saradnju, ni pitanje srpskoga oslobođenja u punijem obimu još nije bilo dovoljno sazrelo. Misao o narodnoj državi postojala je nesumnjivo, negovana narodnom pesmom i istoriskom tradicijom; ali, trebalo je ipak još dosta i duhovnih i fizičkih napora za njenu materijalizaciju. Borbom od god. 1804. do god. 1813. to se postiglo u neverovatnoj meri. Kakve sve želje i planove i pokušaje za njihovo ostvarenje nije donela ta herojska borba! Svest o svojoj državi postade tada gotovo opšta, pronese se kroz tolike naše oblasti, i postade potom jasan program dobrog dela naroda. Ta realizovana svest o narodnoj državi, ili, što bi rekli naši romantičari, »taj raspaljeni žar«, beše jedna od glavnih tekovina ove trenutno izgubljene borbe Prvoga ustanka. Njegoš je tačno i lepo karakterisao značaj Karađorđeva dela poznatim stihovima Posvete:
Diže narod, krsti zemlju, a varvarske lance sruši,
Iz mrtvijeh Srba dozva, dunu život srpskoj duši!