Istorija Jugoslavije (V. Ćorović) 5.4
| ←<< | ISTORIJA JUGOSLAVIJE Pisac: Vladimir Ćorović |
>>→ |
1. Francuska politika na Balkanu. — 2. Rusko-srpski savez. — 3. Turska popuštanja Srbiji. — 4. Nezavisna Srbija. — 5. Odjek srpskog ustanka u Bosni, Sremu i Banatu. — 6. Vojnička saradnja Srba i Rusa. — 7. Karađorđe protiv ruskog držanja. — 8. Situacija u Srbiji u leto god. 1809.
Da bi protiv Rusije mogao dobiti solidna saveznika na istoku, Napoleon se beše vratio na staru francusku politiku što tešnjih veza sa Turcima. On je nalazio da je važan francuski interes očuvati Tursku što moćnijom, i stoga je bio protivnik srpskih ustanika, čiji je pokret, ako uspe, mogao značiti početak raspadanja Osmanskoga Carstva. Osuđujući rusko zauzimanje za Srbiju, Napoleon je sam, 20. juna god. 1806., pisao sultanu Selimu kako »pravi interesi (turskoga) carstva zahtevaju da (Turska) ne dopusti da ikakva strana sila interveniše u njenim diskusijama sa Srbima i da treba da upotrebi najjača sredstva da potčini ove buntovnike, koje potstiče i hrabri Rusija«. Da bi na Portu mogao uticati sistematski i energično u cilju svoje politike, Napoleon je, u leto te godine, uputio u Carigrad kao svoga poslanika đenerala Sebastijanija. Na prolasku kroz Bukurešt taj je čovek, u razgovoru sa knezom Ipsilantijem, proricao crnu sudbinu za Srbe. »Rusija je podigla protivu nas Crnogorce; ali, videćete šta će stoga sa njima biti. Car se zarekao da istrebi ovaj narod, i učiniće od toga strahovit primer. Srbi će imati istu sudbinu, ako se brzo ne pokore«. U Carigradu, aktivni Sebastijani je brzo uspeo da potpuno zavadi Turke sa Rusijom i stvori povod za objavu rata. Već je avgusta meseca god. 1806. Porta zbacila hrišćanske knezove u Vlaškoj i Moldavskoj kao rusofile, naravno bez sporazuma sa Rusijom, što je značilo otvorenu povredu rusko-turskoga ugovora. Rusija na to odgovori mobilizacijom i okupacijom Moldavske i Vlaške, poslednjih meseci god. 1806., a to dovede do turske objave rata Rusiji.
Držanje Srba u ovom rusko-turskome sukobu bilo je od interesa i za Rusiju i za Tursku. Rusiji su pobunjeni Srbi mogli biti od znatne koristi pri operacijama na Dunavu i oko Balkana; Turcima su oni mogli vezati znatan deo vojske i praviti im velikih teškoća iza leđa i na levome krilu. »Kada se združimo i mi i vi, šta sve možemo postići!« govorio je ruski proglas Srbima od 11. januara god. 1807., pojačavajući im veru u sebe i izazivajući im ambiciju. Da pokaže svoju dobru volju, Turska je primila Petra Ička kao srpskoga izaslanika i usvojila srpske predloge od prošle godine za sređivanje Beogradskoga pašaluka. Imenovan je čak i traženi muhasil i brzo upućen u Srbiju. Srbima je čak priznavano pravo da uz pašu i muhasila mogu i sami u Beogradu držati stalan garnizon od 500 ljudi, koji će biti na raspolaganju njihovom vrhovnom knezu. Kako je u septembru god. 1806. muhasil bio došao u Srbiju bez carskoga fermana, to Srbi postignuti sporazum nisu primili kao definitivan; stoga su Ička uputili ponovo u Carigrad da donese pismen sporazum, a muhasila primiše samo privremeno. Da je Porta već tada sa Ičkom i muhasilom do kraja svršila stvar, ustanak bi se, možda, koliko-toliko smirio; ovako, za vreme tih dugih pregovaranja, situacija se izmenila iz osnova. Druga polovina god. 1806. donela je potpun preokret: srpske znatne pobede, prekid turskih odnosa sa Rusijom, francusku prevlast na Bosforu i, prema tome, konačno otuđivanje Srba od Porte. Kada su Srbi bili stavljeni u položaj da biraju između Rusa i Turaka, nije teško pogoditi za koga će se oni opredeliti. »Vi nas pozivate u savez i zajedničko vojevanje protiv nasilnoga tiranina imena hrišćanskoga, što smo od vas uvek želeli i od sveblagoga Tvorca molili: da se vi približite nama. Mi smo uvek našu sreću u vašu nepobednu mišicu polagali, i u svojim velikim nevoljama utešili smo se i okrepili vašim skorim dolaskom... Nećemo poštediti krvi naše za slavu Slovena«. Tako je glasio srpski odgovor Rusima. Ičkov mir bi odbačen; Turci iz njegove pratnje, kao i pratnja beogradokoga vezira Sulejman-paše, koji se, posle pada Beograda, vraćao za Carigrad, behu sasečeni. Kada je turski muhasil, po Portinaj zapovesti, zatražio od Srba, kao turskih podanika, 20.000 ljudi za borbe protiv Rusa, dobio je 19. marta god. 1807. od kneza Sime Markovića, tada pretsednika Srpskoga upravnoga saveta, odlučan odgovor: »Srbija smatra sebe kao nezavisnu državu, nikakva danka ne pristaje dati, niti će dizati oružja na svoju jednovernu braću i saveznike«. Tom odlukom Srbi su se potpuno vezali uz Ruse, i njihova dalja sudbina uslovljena je ratnom srećom i političkim odnosima između Porte i Rusije.
Pored toga što je sebe otsada smatrala nezavisnom, Srbija je sebe u to isto vreme smatrala i nosiocem misli za narodno oslobođenje, odnosno kao glavni stožer nacionalne akcije. U svom jednom pismu vladici Petru I od 14. aprila god. 1807. Karađorđe je govorio kako mora da daje pomoć »prekodrinskoj braći«, koja su se pobunila protiv Turaka i koja, prirodno, traže pomoći od njega i Srbije. »A prinuđen sam (veli on) davati im i hrišćanski rod dobro čuvati, da ne bi preko mere u nekrštene ruke u ropstvo zapao«. Da ohrabre malo taj zaplašeni i u izvesnim krajevima Bosne učmali naš elemenat, prelaze dosta često srbijanske čete preko Drine i dopiru ponekad dosta duboko u unutrašnjost. Ali, Bosanci ne behu ono što i Šumadinci, naročito ne raspusaćeni Bosanci bogate posavske doline. Sem toga, to behu i oblasti sa mnogo turskoga elementa, naročito budnog po gradovima duž Drine, od Goražda do Bijeljine. Stoga svi pokreti Karađorđevih ljudi da ustalasaju Srbe s onu stranu Drine ostaše bezuspešni.
Nešto više pregalaštva pokazivahu neki naši ljudi preko Save. Dok su izvesni pogranični Srbi trgovci iz Pančeva, Zemuna i Mitrovice gramžljivo gulili i ucenjivali ustanike, prodajući im naročito municiju i oružje, i dok su neki čak vršili dostavljačke usluge austriskim vlastima, dotle je široki puk sa ono malo inteligencije, sa sveštenstvom i nešto oficira, sa ljubavlju pratio srpske borbe za slobodu. Karađorđe nije nikad pomišljao na to da razvija ma kakvu agitaciju na toj strani, dobro znajući koliko je Austrija osetljiva, podozriva i opasna u slučaju da vidi da se ma šta preduzima neposredno protiv nje same. Austriske vlasti budno su pratile sve pokrete Srba na obe obale pograničnih reka. Kada je ustanak izbio i ona primetila koliko izaziva simpatija kod Srba na njenom području, ona je brzo i bezobzirno htela da uguši svaki javni izraz radosti, usmeni ili pismeni. Sistematski su zabranjivane sve knjige, pesme i slike, koje su hvalile junački pokret; a isto tako, sa istom pažnjom, zabranjivano je i sve što je bilo namenjeno da potseti Srbe na njihovu prošlost i da izazove kod njih neku želju za obnovom »stare slave«. Naročito im je padala u oči jedna knjižica, izvadak iz Žefarovićeve Stematografije, sa srpskim državnim grbovima i slikom cara Dušana, koju beše priredio jedan njihov Srbin oficir, Nikola Stamatović. Austrija nije samo zabranjivala te knjige, slike i slično za svoje podanike, nego je živo nastojala da one ne pređu ni u Srbiju, da i tamo ne bi vršile »opasno delovanje«. Zabranjivana je čak i slika Karađorđeva. Ali, policiske mere nisu mogle da postave neprobojni zid između braće koja osećaju jedan za drugoga. Sami prvosveštenici srpski, kao mitropolit Stratimirović i bački episkop Jovanović, neguju te veze; prvi je diplomatski savetnik ustanika, a drugi im poklanja, među ostalim stvarima, prvi top. Stari i čestiti Dositej prelazi u Srbiju, da vaskrsloj srpskoj državi ponudi svoje bogato znanje i iskustvo. Nekoliko Srba oficira napušta svoje položaje u Austriji i dolazi među ustanike. Od njih je dovoljno spomenuti staroga borca, nekadašnjega komandanta Karađorđeva, kapetana Radiča Petrovića i slavnoga kapetana Vuču Žikića, osnivača Deligrada. Razumljivo je onda što je u Sremu izbio jedan pokret na koji je u dobroj meri delovao primer Srbije.
U Sremu je, krajem marta god. 1807., Todor Avramović iz Jaska, zvani Tican, digao okolni narod na uzbunu. Spočetka je otpor krenut protiv spahiskih činovnika rumskoga i iločkoga kraja; ali, brzo se prometnuo u seljačku pobunu za narodna prava. Austriski izveštaji govore da su i Srbijanci imali svoga udela u toj pobuni. Kao jako sredstvo agitacije služila je slika cara Dušana, koja je, širena po narodu, imala da potseti na srpsko carstvo i na zajedničku prošlost i veze. Jedan špijunski austriski izveštaj, preteran ali zanimljiv, kazuje kako Srbi sa leve strane Save i Dunava »samo čekaju mig od Karađorđa, pa da se kako oni tako i njihovi poverenici ne samo u Zemunu već i na celoj graničnoj liniji do Oršave pridruže Srbima«. Učitelj u Vornju, Andrija Popović, Srbijanac, pobio je barjak i pozivao poda nj svoje i druge seljake u borbu za oslobođenje, stavljajući im u izgled sjedinjenje sa Srbijancima. Drugi jedan čovek pozivao je ljude »da probudimo srpskoga kralja, koji je pre četiri stotine godina umro«. Energične mere austriske vojske ugušile su tu bunu brzo, za nekoliko dana, hoteći da spreče njeno širenje u dalje srezove.
Kada je počela akcija ruske vojske u Vlaškoj i Moldavskoj, god. 1807., javio se i jedan pokret Srba u Banatu. Jedno pismo iz tih krajeva stiglo je u ruski glavni stan, a bilo je puno mržnje na Nemce. »Nemac će sve naše zemlje sa selima prodati plemićima, kako bi uništio srpsku vojnu granicu sa izgovorom da ne radi to on nego Mađar, kako bi Srbi mrzili na Mađare, a ne na Austrijance. Ma koliko da Turci žele zla Srbima, stoga što su saplemenici Rusima, ipak ih u tome prevazilaze Nemci«. Pokret s obeležjem ustanka izbio je u okolini Bele Crkve, u selu Krušici, i raširio se po obližnjim mestima. Srbi Banaćani, kod kojih je kult Rusije odavno bio dubok, hteli su da dođu sad pod rusku vlast, pošto od Vlaške do Banata nema velike daljine. To im je naročito savetovao njihov vođ, sveštenik Dimitrije Đorđević. Austriske vlasti preduzele su i tu brze i oštre mere, da uguše ustanak, koji od početka nije imao sreće; bio je nevešto vođen, slabo organizovan, i računao je sa nesigurnim vlaškim elementom. Stoga se raspao pri prvoj ozbiljnoj smetnji. U austriskim krugovima tvrdilo se da je i ova buna, zvana buna Popa Đaka, imala nekih veza sa Srbijom, što ne bi bilo nemoguće. Zna se dobro da je banatski frajkor u Kočinoj Krajini živo delovao u Srbiji i da je otad ostalo dosta vojničkih veza između ljudi na obema stranama.
Velike nade koje su Srbi polagali u vojnički savez sa Rusima nisu ni izdaleka odgovarale stvarnosti. Srbi su mislili da će Rusi njima poslati mnogo vojske, da pomoću nje prošire obim svoje akcije, a ustvari dogodilo se to da su Rusi tražili vojsku od Srba, da bi olakšali svome desnome krilu. Sa druge strane, glavna snaga ruske vojske bila je god. 1807. zauzeta veoma teškim borbama sa Napoleonom, i ruske vojničke operacije na Balkanu bile su stoga drugostepene važnosti. Srbi su to brzo uvideli i, neobavešteni o opštoj evropskoj situaciji, tumačili su rusku uzdržljivost mlakošću i zlom voljom njihovih zapovednika. Impulzivni Karađorđe nije ni mogao, a nije ni hteo da skriva svoje nezadovoljstvo. On je ruskim zapovednicima otvoreno poručivao da je ruska neaktivnost dovela Srbiju u težak položaj. Radi Rusa oni su prekinuli sve veze sa Turcima, koji su pokazivali veliku sklonost za popuštanje; radi primanja ruske zaštite Austrija je, ljuta na Srbe, potpuno zatvorila granicu i lišila Srbe mogućnosti da se snabdevaju hranom i municijom. Karađorđevi protesti imali su izvesnog delovanja. Odmah potom prešao je ruski đeneral Isajev Dunav sa 1000 ljudi i 18. juna god. 1807. sjedinio se sa srpskom vojskom na Štubiku. Već sutradan odneli su saveznici prvu zajedničku pobedu nad Turcima, tu na samome štubičkome razbojištu, prema Malajnici.
Da ugroze Ruse na Dunavu i da im tamo vežu što veći broj vojske, da zaplaše i eventualno smire Srbe, Francuzi su predlagali na Porti da njihova vojska iz Dalmacije pređe na Dunav, preko Bosne i Srbije. Sultan Selim, na koga je đeneral Sebastijani vršio moćan uticaj, bio je pristao na to; ali, sve pokrajinske paše, sem bosanskoga, savetovale su da se ta ponuda ne primi, jer su videli koliko je u muslimanskim masama nepoverenja prema svakoj đaurskoj saradnji. Ni sultanove reforme nisu nailazile na odobravanje u narodu; naprotiv, protiv njih je čak u Bosni izbila pobuna janičara, koja se proširila i na druge oblasti, dok najzad nije zahvatila i sam Carigrad. Pomognuti od fanatizovane svetine, janičari su 29. maja god. 1807. svrgli sultana Selima i bacili ga u zatvor. Sa Selimovim padom propao je ujedno i francuski plan o operacijama na Dunavu.
Za to vreme Rusi su kod Fridlanda bili osetno tučeni od Francuza. Car Aleksandar, kome su već i pre činjene sugestije u tome pravcu, reši se posle toga ne samo za mir nego čak i za sporazum sa Francuzima, za koji je i Napoleon osećao potrebu. Mirom u Tilzitu, sklopljenim 25. juna god. 1807. između Rusije i Francuske, bilo je među drugim pitanjima rešeno i to da se obustavi i ratovanje Rusa sa Turcima, i da se Francuzima preda Boka. U ugovoru o primirju između Rusa i Turaka, zaključenom potom, 12. avgusta, u Sloboziji, ruski pretstavnici nisu pokazali dovoljno energije da njim obuhvate i svoje srpske saveznike; jednom tajnom odredbom rešilo se samo da primirje obuhvati onaj kraj Srbije gde je zajednički operisala srpska i ruska vojska. Da je taj sloboziski mir izazvao kod Srba veliko razočaranje i negodovanje ne treba naročito podvlačiti; sama Karađorđa on je gotovo potpuno ohladio prema Rusiji i upućivao ga na druge političke kombinacije. I sami Rusi u Petrogradu videli su kako je taj mir ispao na štetu njihova ugleda i njihovih interesa, i gledali su da ga odmah poprave; nisu, istina, uspeli da izmene njegove odredbe, mada ih car nije priznao, no su Turci, radi ruskoga zauzimanja za Srbe, našli i sami kao mudro da odustanu od većih pohoda protiv njih.
Ovo rusko držanje pojačalo je protivnosti među srpskim vojvodama. Protivnici Karađorđevi, kojih je bio priličan broj, videći njegovo neraspoloženje prema Rusima, obrtali su se sve više na rusku stranu. Pomoću Rusa i njihova uticaja u zemlji oni su težili da ograniče Karađorđevu vlast, koja je pokazivala tendencije da postane apsolutna, i da sami izbiju jače na površinu. Stare kneževske porodice, kao što behu valjevski Nenadovići, nalazile su da se vožd suviše osilio na njihov račun; druge neke vojvode, kao Milenko Stojković i Petar Dobrnjac, išle su za tim ,da, umesto jake centralne vlasti usredsređene u voždu, uvedu neku vrstu skupne vladavine glavnih vojvoda. Kako je narod, u većini, bio uz vožda, čija je dotadanja ratna sreća sve više dizala njegov glas u celom srpstvu, to je njihova opozicija tražila pretežno podrške na strani. Karađorđe je lično bio prek čovek; »njemu se pripisuju sve mane svojstvene sirovom i pri tom žestokom čoveku«, pisao je mitropolit Stratimirović; ali, sa druge strane, on je bio dobronameran, i, po istoj oceni, »ispoljavao karakter čoveka koji časno i pošteno misli«. U opoziciji se nalazilo nekoliko jakih ljudi i proslavljenih junaka kao, na primer, uz pomenute, Hajduk Veljko, Luka Lazarević, Milan Obrenović i dr.; a Karađorđev izbor užih saradnika nije uvek bio najsrećniji. Protivnosti između njega i opozicije pojačao je još više prvi ruski službeni pretstavnik u Srbiji, Grk Konstantin Konstantinović Rodofinikin, koji je poslan da pomogne prvenstveno u organizovanju srpskih državnih vlasti. To je bio čovek vešt, ali sklon spletkama i nadmen. Njegovi planovi za državno uređenje Srbije bili su u dobroj meri izrađeni sa težnjom da se Karađorđeva vlast što više ograniči i prenese na Senat, i izazvali su kod vožda nepoverenje i otpor, tim više što je Rodofinikin održavao javne veze sa njegovom opozicijom. Ustav, koji je Karađorđe sastavio sa svojim prijateljima i objavio 14. decembra god. 1808., nije smirio duhove; pri njegovoj izradi opozicija nije sudelovala i smatrala je da je njime Karađorđeva vlast i suviše naglašena.
Austrijanci su pokušali da ovo neraspoloženje jednog znatnog dela Srba protiv Rusa iskoriste za sebe, i novi zapovednik njihove vojske na granici, feldmaršal Simbšen, lično je i preko svojih poverenika nudio Karađorđa i Srbe da prime austrisku zaštitu i da mole da dobiju za svog starešinu nadvojvodu Karla. Karađorđe je lojalno te ponude, činjene čak i pismeno, dostavljao Rusima i odbio ih u sporazumu sa njima. Srbi su odbili u isto vreme i turske ponude za mir, odnosno primili bi ih samo pod uslovom ako za mir budu jemčile Rusija i Francuska, nove prijateljice posle Tilzitskog mira, na što opet Turci, iz lako razumljivih razloga, nisu hteli pristati. Među njima je sad živo delovala protiv Rusije i Francuske engleska i austriska diplomatija; ova prva je čak dovela, krajem god. 1808., i do saveza između Turske i Engleske i izazvala time Ruse na nove ratne pripreme i na sam rat, u proleće god. 1809.
U novim borbama Rusija je, naravno, računala sa srpskom saradnjom, a i Srbi su to manje više smatrali kao prirodnu stvar. Glavni zapovednik ruske vojske, knez A. Prozorovski, uputio je, po carevoj naredbi, poruku srpskome narodu da će se prilikom novih pregovora o miru voditi računa o željama njegovim, da se, dakle, neće ponoviti slučaj sa Slobozijom; a obećavao im je, upravo obavezivao se da će se brinuti »da Srbija bude oslobođena od svake zavisnosti od Turske«. Plan za novo ratovanje Srbi su zasnovali na široko; oni su predviđali ofanzivu u svima pravcima, prema Nišu, prema Vidinu i prema Novome Pazaru. Najvažnije je svakako bilo ovo poslednje preduzeće, kojem se na čelo stavio sam Karađorđe. I Rusi, a i Srbi su želeli da se spoje srbijanska i crnogorska vojska; to bi imalo velik moralni, i uz to vojnički uspeh. Otsečene od neposredne veze sa ostalom Turskom, Bosna i Hercegovina ne bi mogle da se održe, i dopale bi saveznicima kao zreo plod.
Aprila meseca god. 1809. prešao je Karađorđe u Novopazarski sandžak sa dosta vojske, i odneo, tokom maja, dve lepe pobede, kod Senice i na Suhodolu. 6. juna uzela je Karađorđeva vojska i varoš Novi Pazar. I Crnogorci se behu delimično krenuli sa druge strane i doprli do Planinice, prema Nikšiću; izvesna njihova prednja odeljenja behu se već sjedinila sa nekim Karađorđevim četama; ali, do prave saradnje ipak ne beše došlo, jer vladika je još nešto oklevao. Ali, usred tih uspeha stigoše glasavi o porazu Srba na položajima ispred Niša. Zavađeni srpski vođi nisu iskreno sarađivali u zajedničkoj borbi i izazvali su možda svojom neslogom gubitak važnog srpskog šanca na Kamenici i junačku pogibiju Stevana Sinđelića, 19. maja god. 1809. Srbi su odmah potom morali da otstupaju na Deligrad, a Karađorđe da prekine ofanzivu u Novome Pazaru. Velika turska vojska, koju je vodio vešti i oprezni Kuršid-paša, pođe smotreno napred, uze Soko Banju, Deligrad, Stalać i sva mesta u moravskoj dolini, dok 11. avgusta ne uđe i u sam Požarevac. U jedan mah nasta opasnost da će preći i u zapadnu Srbiju, u Šumadiju i prema Beogradu. Karađorđe diže stoga na noge svu srpsku mušku snagu i postavi na Moravu najbolje srpske junake, Milenka Stojkovića, Hajduk-Veljka i Stanoja Glavaša. Ruska akcija na Dunavu za sve to vreme nije se uopšte osećala. Među Srbima nasta usled toga veliko negodovanje; ljudi su verovali da su bezmalo postali žrtva ruske obmane. Radofinikin se bio toliko uplašio od Karađorđeve srdžbe da nije smeo sačekati njegova dolaska, nego se noću između 15. i 16. avgusta prebacio u Pančevo sa mitropolitom Leontijem, takođe Grkom, i Petrom Dobrnjcem, jednim od krivaca za poraz. Zapovednik dunavske ruske vojske, uostalom slabe, našao je to vreme kao najpodesnije da kori Srbe što su počeli ofanzivu, umesto da im, u nevolji, što pre priteče u pomoć. Tek kada je energični knez Bagration (obesmrćen u Tolstojevom Ratu i Miru), došavši posle kneza Prozorovskoga u glavnu komandu ruske vojske na Dunavu, prešao u napad i razbio 29. avgusta vojsku velikoga vezira, bi olakšan položaj ugroženim Srbima. Turska vojska napustila je dalju ofanzivu i upućivala svoje odrede da prihvate razbijenu glavnu vojsku na dunavskoj liniji.
Ogorčen na Ruse, a kompromitovan kod Austrijanaca, Karađorđe se u to vreme rešio da potraži za Srbiju sasvim nove veze. Obratio se toga radi nikom drugom nego gospodaru evropske situacije, samome caru Napoleonu.