Историја Југославије (В. Ћоровић) 5.3
| ←<< | ИСТОРИЈА ЈУГОСЛАВИЈЕ Писац: Владимир Ћоровић |
>>→ |
1. Далмација после пропасти Млетачке Републике. — 2. Пожунски мир. — 3. Црногорци против Француза у Боки. — 4. Пад Дубровачке Републике.
За изгубљену Ломбардију Аустрија је год. 1797. добила неке области Млетачке Републике, и то Истру са кварнерским острвима и Далмацију са Боком. Њена власт је у Далмацији од тамошњега становииштва била лепо примљена. Католичко свештенство, које је зазирало од идеја Француске револуције, волело је конзервативну и праву католичку Аустрију од сваке друге туђе силе; она је била и први сусед са којим су постојале старе везе сваке врсте. Народ Хрватске и Далмације био је један исти, а код образованијега света постојала је и свест и традиција о старој заједничкој хрватској држави. Разумљиво је стога што је прелаз испод млетачке под аустриску власт изведен без икаквих потреса. Уколико је било локалних нереда, као у Шибенику, Трогиру и Сплиту, они су били више социјалног карактера и уперени против претставника француске револуционарне идеологије. Сељачке масе, раздражене свештеничким проповедима о »безбожничким јакобинцима«, али и саме задахнуте бунтом против власника, којима одрицаху дотадање обавезе, беху склоне да убијају, пљачкају и руше, и да мржњу против франкофила и власника прошире и на друге људе. То натера становништво градова да час пре затражи улазак аустриске војске. Од 18. јуна до 17. јула год. 1797. поселе су аустриске трупе целу Далмацију пролазећи кроза њу као у каквом триуфму. Бока је поседнута неколико дана касније; али, у њој дочек аустриске војске није био ни из далека тако одушевљен.
Далматинци су готово сви, и католици а добрим делом и православни, сматрали као природну ствар да се имају придружити саплеменој Хрватској. Али, образложење за то здруживање није оснивано на чистом племенском начелу, него више на историоком праву угарске круне. »Узмите угарску круну (саветовао је Игњат Бакотић своје земљаке) па да се тако као дио хрватске државе, са којом сте у стара времена били у заједници, опет здружите«. Фра Јосип Глумац у Шибенику преписивао је и преводио старе повеље, које су говориле о тим везама, и ширио их је у пук. Ђенерал Мате Рукавина, који је окупирао Далмацију, налазио је да су те народне тежње потпуно оправдане и није им правио сметње. Шта више, он је сам изјављивао, и чак се заклињао, да долази у земљу у име угарско-хрватскога краља, и препоручивао је у Бечу да се и даље народ задржава у тој историској традицији, односно да се у земљи уведе »утарска управа«. То је тражила и адреса, коју је у јуну месецу, у име народа, упутио цару фра Андрија Доротић. Једино је у Боки сав православни елеменат био за власт владике Петра и са њим један мали део католика, док је други део католика био и ту за Аустрију. Између Рисна и Пераста дошло је због тога и до крви.
Бечки двор, осетљив у тим питањима, одбио је да изврши хрватске народне жеље. Цар Франц је упућену му адресу бацио у акта, а његов министар двора је у то доба револуције с иронијом говорио о историским правима. У том тражењу они су гледали и непријатно им дизање угледа круне Ов. Стевана, као и јачање мађарских, а с њима и хрватских, претензија. Стога поред ђенерала Рукавине за грађанског управника Далмације би именован гроф Рајмунд Турн, који доби наредбу да сузбије ту »незгодну жељу Далматинаца у корист сједињења с Угарском«. Узалудно је било и тражење пожунскога сабора од год. 1802. да се то изврши. Шта више, то чак изазива реакцију царских власти. Да би сузбиле те тежње Словена, оне су стале помагати талијанску мањину у земљи, која је имала много разлога да буде противна тежњама хрватске већине. И ко зна како би се даље развијале ствари у томе правцу, да нису аустриски порази у борбама са Французима, год. 1805., учинили крај владавини Хабзбурговаца у Далмацији.
Миром у Пожуну од 14./26. децембра год. 1805. морала је Аустрија вратити Французима оно што беше добила год. 1797. Добивши Далмацију, Наполеон је у управном погледу опоји са Италијом, мислећи погрешно да тим испуњава и жеље њезиног становништва. Становништво је, међутим, нову власт примило са великим неповерењем, нешто због раније јаке антифранцуске, односно антијакобинске агитације, а нешто и ради њеног туђинског карактера. У Боки су је сви Срби примили потпуно непријатељски, свакако под утицајем руских изасланика, чија је држава, у савезу са Енглеском, наставила рат са Наполеоном. Руски државни саветник Стеван Санковски дошао је средином марта год. 1805. са посебном мисијом у Црну Гору да доконча деликатну владичину аферу ради веза са Французима. Он је лично много допринео да се Срби решише на отпор француској окупацији. Шта више, он је сам од аустрискога заповедника у Котору тражио предају Боке Русији, а не француским четама. Средином фебруара год. 1806. стиже у Боку руска флота. Аустриски заповедници, пред опасношћу да буду и сами нападнути са копна од Црногораца, а са мора од руске флоте, која ће, у сваком случају, блокирати обалу, предадоше градове руско-црногорским оделењима, па се на руским лађама пребацише у Трст и Ријеку. Руски проглас народу од 14. фебруара говорио је како је руско оружје »стигло у ову веома љубљену покрајину истога језика и исте крви руске«. Поштовање свих старих личних и општинских повластица и задржавање локалних власти по ранијој млетачкој традицији, које је тај исти проглас обећавао, добро је деловало на све конзервативне елементе у земљи, а приближило је руској управи и добар део католика. У Петрограду нису били задовољни тим самовласним поступком Санковскога, који је Аустрију доводио у незгодан положај према Француској, и хтели су да се то поправи; али, преговори с Аустријом разбијали су се због пасивне резистенције руских органа у Боки и једног дела антиаустриских чиновника у самом министарству у Петрограду.
Овом приликом није могла ни Дубровачка Република избећи судбину осталога далматинскога суседства. Како Французи нису смели предузимати превоз своје војске морем због надмоћности енглеско-руске флоте, то су морали сву војску за окупацију Далмације и Боке упутити сувим. Како би се из Далмације могло прећи сувим у Боку, а да се не употреби дубровачко подручје? Само заобилазним путем преко турске земље. Французи су, истина, већ искоришћавали један део турскога подручја, код Клека и Суторине, па би се евентуално могли послужити и путем преко Херцеговине, али би то било војнички тешко, јер је терен био незгодан, и по војску заморно и са много компликација. Стога се решише да искористе много погодније и далеко ближе подручје Дубровачке Републике. Француски војни заповедник Лористон обратио се дубровачкој влади за дозволу, и после дуге и бурне расправе у дубровачком већу већина се одлучи да даде пристанак за тај пролаз војске када Лористон са 1500 људи 14./26. маја год. 1806. стиже пред град. У исто време тражили су и Руси да њихова војска поседне дубровачка утврђења и спречи пролазак Француза. Католички Дубровник волео је, кад је већ дошао у положај да једној страни мора попуштати, да прими Французе него да прими Русе. Снажно и дубоко осећана Војновићева сцена Allons enfants одлично и верно приказује те последње дане дубровачке слободе и духовне кризе њихових водећих личности. У Дубровнику се веровало да Французи само »проходу«; уствари, убрзо се видело да они »доходу« и да остају. Чим је Лористон уљегао у град, он се и учврстио у њему и ту направио своју војничку базу за борбе са Црногорцима и Русима, које су се водиле на подручју од Дубровника до близу Новога. Наполеонова је мисао од првога дана била да овај култивисани и на целој обали далматинској најуређенији и по својим трговачким и прометним везама већ добро познати град употреби као полазну тачку за своју даљу балканску политику. Када су Французи ушли у град, Руси су са Црногорцима за три недеље опседали Дубровник и нанели његовој околини великих штета. Порушено је преко 650 кућа. Уз Црногорце је ишао и један део дубровачких конавоских кметова који се беше побунио против господара, па наносио њиховим имањима штете разне врсте. У борбама под Дубровником, које је подробно описао Фрањо Апендини, учествовао је и сам владика Петар. Дубровник је спасао од даље опсаде долазак нових француских појачања. Крајем јула стиже у њ као врховни заповедник маршал Мармон, који је, пошто су почети преговори са Русима за мир били прекинути, од Наполеона имао наредбу не само да уђе у Боку, него чак и да освоји Црну Гору. Он је и покушао наокоро један војни поход на Боку; али, иза Суторине је наишао на јак отпор и повукао се 21. септембра год. 1806.
Руска флота узела је Корчулу и Брач, а њихови људи, са нешто других агитатора, покушаше год. 1807. да уколико могну забаве Французе на тој страни, изазивајући шири устанак у Пољицама. Ну, тај устанак, неприхваћен од других суседа, би убрзо утушен. Када је те године почело и руско-турско ратовање, руско-црногорска војска предузела је извесне операције у Херцеговини против Никшића и Клобука, али оба пута без успеха. При борбама око овог другог места уз Турке су учествовали и Французи и нанели су Русима и Црногорцима знатних губитака.
После руско-француског мира у Тилзиту, који је имао да отвори нову страницу у њиховим односима, чисто пријатељску, руска војска на јуту доби изричну наредбу да Боку, по уговору, преда Французима. Почетком августа год. 1807. Руси и Црногорци су напустили бокељско подручје и заузета острва.
После освајања Боке Французи, који су већ раније укинули Млетачку Републике, донеше одлуку да то, без имало сентименталности, учине и са Дубровником. За годину и по дана, од лета год. 1806. до краја год. 1807., они су уствари били господари Дубровника, а локалне дубровачке власти постојале су просто само форме ради. Уз барјак Св. Влаха вијао се већ од првога дана и француски. Почетком год. 1808. престало је и то формално деловање старога дубровачкога апарата. У недељу, 19./31. јануара те године, у седници сената, почетком око два сата поподне, прочитана је Мармонова посланица о укидању Дубровачке Републике. Турска влада не могаше да спасе свога штићеника, мада су Дубровчани предузимали извесне кораке код ње у томе правцу. У тој Мармоновој посланици било је неколико ставова који су осуђивали дух старе Републике и указивали на оно што доноси нови дух демократске Француске. Наполеон је, говори се ту, знао »да у држави у којој је одавно мали број имао сву власт и извијесне привилегије, а већина само дужности и обавезе, знао је, рекох, да у таквој држави има доста страсти да се затоме, доста неправда да се исправе, доста понижења да се заборавом изгладе, доста срдаца да се освоје«. То је све лепо; али, тај нови дух лишио је Дубровник највећег његова добра, одузео му је слободу, на коју је он са разлогом био поносит, која је била најбитнији услов његова дизања, и културног и привредног и социјалног, и којој је он вековима захваљивао свој изузетни положај у целом нашем југословенском народу. Осећајући добро шта њом губи, добар део дубровачких племића, васпитан у најлепшим традицијама слободе свога града, решио се тада да се никако не жени у новоме ропству, да не би рађали децу као туђе робове. Та одлука, одржавана са нешто мало изузетака, довела је дотле да је током XIX века изумрло готово све старо дубровачко племство. Прегледајући пописе дубровачке властеле, М. Решетар је утврдио да је до год. 1926. од њих свих очувано само осам породица, а све остало је изумрло. Судбина је некако удесила тако да се дубровачка слобода угасила у часу када се почињао нов живот потпуно ослобођене Србије.