Istorija Jugoslavije (V. Ćorović) 5.11
| ←<< | ISTORIJA JUGOSLAVIJE Pisac: Vladimir Ćorović |
>>→ |
1. Beč prema Ilirskom pokretu. — 2. Protivnosti između Hrvata i Mađara. — 3. Julske žrtve god. 1845. — 4. Požunski sabor god. 1847./8. — 5. Ban Josif Jelačić. — 6. Praški kongres. — 7. Bune u Austriji. — 8. Srpski pokret. 9. Vojvodina i Patrijaršija. — 10. Saradnja Srba i Hrvata. — 11. Učestvovanje Srbije. — 12. Mađarska reakcija. — 13. Akcija knezova Miloša i Mihaila. — 14. Borbe Srba i Hrvata sa Mađarima. — 15. Vojvoda Stevan Šupljikac. — 16. Petar II prema ovom pokretu. — 17. Malaksavanje pokreta.
Austriski upravni krugovi nisu nikako znali da prema jugoslovenskom narodnom buđenju vode i podese doslednu i sistematsku politiku jedne linije. U unutarnjoj politici Ilirci su im trebali kao podesno oruđe protiv Mađara; u spoljnoj, prema jednom priznanju ministra unutrašnjih poslova od god. 1836., oni su se nadali da će im Ilirci privući ostale svoje jugoslovenske sunarodnike. Šta bi bilo prirodnije kod te dvostruke koristi nego da taj pokret prihvate i pomažu? Oni su, međutim, vodeći jednu, kako se kod njih zvala, politiku cik-cak linije, taj pokret čas gušili, čas dozvoljavali. Pristajali su, radi Mađara, na jačanje hrvatske narodne svesti; radi političkih težnja na Balkanu bila im je prijatna i jugoslovensko-ilirska propaganda; ali, bojali su se daljeg razvoja te ideje. U Beču su se bojali da jugoslovenstvo u svojoj prirodnoj razvojnoj liniji narodne svesti ne pređe u sveslovenstvo, koje je četrdesetih godina XIX veka već osvajalo omladinu Čeha i Srba; a sveslovenstvo je, po bečkim shvatanjima, značilo gravitaciju prema Rusiji kao glavnoj slovenskoj sili. Otkako je ideja nacionalizma počela da osvaja Evropu, austriska državna zgrada stala je da puca na više strana. Od svih evropskih država ona jedina nije imala nikakvo nacionalno obeležje, niti je odgovarala duhu novoga vremena. Njene države vezala je zajedno samo jedna dinastija n njena militaristička i birokratska oruđa, upotrebljavajući pri tome najkruća sredstva reakcije. Nekad je, do XVIII veka, razne narode u austriskom sklopu spajala potreba zajedničke odbrane od Turaka; ali, od XIX veka, otkad je Turska nagnata u nepopravljivu defanzivu, prestala je i ta potreba. Probuđena narodna svest počela je da stvara novu ideologiju, težila je za svojim građanskim pravima i slobodama, i kao krajnji cilj svih svojih nastojanja postavljala je ujedinjenje svih svojih saplemenika u jednu narodnu državu. Nije bilo nijednog naroda u Austriji koji nije imao tih težnja. Ali, ipak, bilo ih je nekoliko koji su iskreno išli za tim da te težnje pomire sa dotadanjim državnim sistemom. Ako je svima narodima Austrije prve polovine XIX veka bio cilj da se ujedine sa svojim rasturenim ili razdvojenim saplemenicima i stvore narodnu državu, nije im svima bio cilj da ta njihova država bude i sasvim samostalna. Dobar deo austriskih državnika, naročito slovenskih, nalazio je čak da bi raspadanje Austrije u nekoliko malih samostalnih država dovelo do obrazovanja izvesnih državnih organizama koji ne bi bili dovoljno sposobni za život; dosta državnika na strani mislilo je da je Austrija još potrebna radi održavanja evropske ravnoteže. »Da je nema, nju bi trebalo stvoriti«, glasila je čuvena krilatica Čeha Palackoga, koja se posle često ponavljala. Sloveni su, tokom XIX veka, pokazivali najviše revnosti da se Austrija održi. Dok su Nemci i Talijani težili za svojim ujedinjenjem bez Habzburga i van okvira Austrije, dok su Mađari tražili samo personalnu uniju s Austrijom, dobar deo Slovena toga vremena hteo je i austriski okvir i Habzburge, samo je tražio prelaz iz dotadanjega centralističkoga uređenja u federativno, koje bi ih dovelo više do izraza.
Razlike u shvatanju velikih državnih pitanja između Mađara i Hrvata postale su znatne. Mađari su za područje Sv. Stevana bili centralisti, u dobroj meri bez privrženosti za dinastiju, i sve više skloni liberalnim socijalnim reformama. Hrvati su naprotiv bili federalisti, konzervativci i zbog neprijateljstva Mađara tražili sve više oslonca u dinastiji. Da mađarski centralizam nije imao onako suviše nacionalan i bezobziran karakter, Srbi bi, u tim političkim shvatanjima, imali sa njima više dodirnih tačaka nego sa Hrvatima. Oslobođenje seljaka i druge liberalne reforme Srbi su kao pretežno seljački i demokratski narod primali sa zadovoljstvom, za dinastiju nisu ni sami osećali naročite ljubavi, a administrativni centralizam bio im je već u navici. Ipak, u celoj ovoj borbi Srbi su, i to gotovo isključivo iz nacionalnih razloga, simpatisali Hrvatima. Jer kod ovih je, na vidiku celome svetu, otpor protiv Mađara sve više dobijao nacionalno obeležje, mada motivi za nj nisu kod ovih krugova imali isto ishodište. Hrvatski plemići su ustajali protiv mađarskih zahteva zbog ugroženih tradicija i još više zbog oslobođenja kmetova; hrvatsko sveštenstvo zbog mađarskoga protestantskoga liberalizma; vojni graničari zbog odanosti dinastiji i svog prilično povlašćenoga položaja; a samo su mladi Ilirci uneli u borbu čist stav nacionalne otpornosti.
Sukobi između Mađara i Hrvata postajali su sve oštriji. Mađari jezično pitanje nisu hteli da skinu sa dnevnog reda, i kada su na požunskome saboru od god. 1839. čuli izjavu Hrvata da će oni, ako dođe vreme i potreba, zameniti latinski jezik svojim narodnim a ne mađarskim, Mađari u tome nisu hteli videti prirodnu reakciju hrvatskoga nacionalizma, nego su to oglašavali upornošću koju pothranjuje bečka vlada samo da njih ućutka. Mađarski saborski zaključak iz te godine, da u Hrvatskoj i Slavoniji za deset godina mora početi službena upotreba mađarskoga jezika, Hrvati u to vreme nisu doista mogli osujetiti drukčije nego pomoću Beča. Meternih nije mnogo krio svoje gledište da Hrvate treba podržavati u tome otporu, i uticao je da se taj zaključak ne potvrdi. Kao odgovor na mađarsko držanje došla je god. 1840. odluka hrvatskoga sabora da se moli na Dvoru otvaranje katedre narodnoga jezika na zagrebačkoj akademiji i na svima gimnazijama, i Dvor je tu molbu, dosledan svojoj politici, i primio. Ali, Beč u toj politici nije i izdržao, možda donekle zbunjen razvojem prilika u samoj Hrvatskoj, a delom i po sistemu da uvek zadrži ponešto kao neku vrstu političke ucene. Jedan deo hrvatskih plemića, koje su vodili braća Levin i Juraj Rauh, behu protiv ilirske »panslavističke« ideologije postavili čisto hrvatsku, odbacujući sve što je Gaj uveo: pravopis, štokavsko narečje, ilirsko ime. Oni su se vraćali na kajkavsko kao pravo »hrvatsko« narečje, na stari pravopis, na lokalne tradicije. U jednoj popularnoj pesmi tog vremena govorilo se:
Čujte ljudi, čujte, čudnovate stvari
Kako se vu Zagrebu narodnost sad kvari.
Sebrali se jesu nekteri Horvati
Koji za to ime ništa ne su znati,
Neg se prekrstili jesu na Ilire
I tako odstupili od prave svoje vire.
Ali, dok su ti protivnici Ilira bili tako isključivo konzervativni u tim pitanjima, u drugim, za položaj kraljevine Hrvatske ne manje važnim, behu prihvatili u mnogom najradikalnije mađarske zahteve. Pristajali su da se, u interesu što čvršće veze sa Mađarima, ukinu hrvatska municipalna prava, da se umesto delegata hrvatskoga sabora biraju za Požun neposredni hrvatski poslanici, da se uvede mađarski jezik. Ta stranka, koja je sebe smatrala »jedinom pravom horvatskom strankom«, koja je kao svoj program istakla, pre svega, sporazum sa Mađarima, dobila je u narodu sve do god. 1918. očuvano ime »mađarona«. U Hrvatskoj, gde je borba između Iliraca i mađarona od god. 1841. postajala sve žučnija, Beč je, odjednom, umesto da pomaže prve, stao da povlađuje otporu drugih. Za hrvatskoga bana bi god. 1842. imenovan Mađar, Franjo Haler, a god. 1843. dođe i zabrana ilirskoga imena. Našlo se, odjednom, da ilirizam pretstavlja državnu opasnost i za unutarnji i za spoljnji mir. Budim ga je sumnjičio zbog veza sa Rusijom i zbog panslavizma; Rim se bojao da se Hrvati suviše ne izmešaju sa šizmaticima; Travnik se tužio da Ilirci unose nemir među bosanske franjevce; a Beč je, verujući u sve, a ne mogući da sam oceni sa svoga gledišta još jednom sve dostave, doneo pomenutu odluku o zabrani. Meternih, koji je sebe nazivao »starim lekarom u velikoj bolnici sveta«, nije pogodio pravi lek. On je mogao zabraniti ime, ali nije mogao ugušiti već potpuno osvešćeni duh, na čijem je buđenju i on sam posredno sudelovao. Rad Iliraca nastavljen je u početom pravcu, samo je mesto ilirskoga došlo sad narodno ime. »Narodna stranka« zadržala je potpuno ilirsku ideologiju, samo je, usled sve življe političke borbe, težište njenoga rada preneseno više sa književnoga i propagatorskoga na političko poprište i dobijalo uže polje aktivnosti.
Zabranu ilirskoga imena Mađari su smatrali kao svoj uspeh. U požunskome saboru od god. 1843. oni su oštro protestovali kad je hrvatski delegat počeo svoj govor, po običaju, na latinskome jeziku, a 8./20. jula stvorili su zaključak da je u zajedničkome saboru jezik samo mađarski i da se Hrvati moraju njime služiti. Hrvatski delegati napustili su zbog toga sabor; ali, Mađari se nisu na to obazirali, nego su doneli i dalje odluke: da u Hrvatskoj niko za deset godina ne može dobiti javne službe ako ne znadne mađarski, pošto je taj jezik postao, njihovim rešenjem, službeni jezik celog ugarskog područja sa Hrvatskom zajedno. Dvor i bečka vlada nisu mogli da odobre taj zaključak a da ne povrede tradiciju i ne ozlojede Hrvate. Grof Kolovrat, u svojem referatu, govorio je bez ustručavanja o »ludom mađarskom jezičnom fanatizmu« i tražio »jednom samo nešto energije mesto stalnog popuštanja«. Meternih je usvajajući referat, dodao sa svoje strane: »što vredi za mađarizam, može se isto tako primeniti na slavizam«, ne videći ili ne hoteći da vidi da je u jednom slučaju bio čist napad a u drugom samo odbrana. Ne lopustiti Mađarima u tome pitanju, u koje su oni uneli svu svoju nacionalnu strast, značilo je rešiti se na borbu sa njima; a popustiti im značilo je žrtvovati Hrvate, izgubiti potrebnog saveznika i okrnjiti jedno načelo tradicije. Kakvo bilo pozitivno rešenje, ono je imalo da ogorči jednu od dve strane. Hans Šliter ima stoga potpuno pravo kad kaže da je ovo pitanje jezika postalo državno pitanje Austrije. Dvor se dugo vremena rešavao i odlučio najposle da ne popusti. Aula est pro nobis, ponavljalo se tada među zadovoljnim Hrvatima. Mađari su besneli. Kad bi hrvatski delegati počinjali svoje nemađarske govore, prolamala se saborska dvorana od mađarskih protesta; sabor nije dao da se ti govori beleže, ni da se zavode u zapisnike sednica. Kao krajnji rezultat došla je god. 1844. careva odluka da se od mađarskih predloga primi samo jedan, nešto malo izmenjen: da hrvatski poslanici posle šest godina moraju na saboru govoriti mađarski.
Kada je zabranjeno ilirsko ime u Hrvatskoj, kada su počele ove borbe u Požunu, Hrvati su jedan deo svoje aktivnosti preneli i u Beograd. U Beogradu je god. 1844. pokrenut mali list Branislav, z kojem su Hrvati objašnjavali svoj sukob sa Mađarima, a Bogoslav Šulek štampao je tu svoj programski spis Šta namjeravaju Iliri, koji ima, isto tako, antimađarske i antimađaronske tendencije. Ove druge su u krugovima Iliraca bile ne manje slabije od prvih, jer su mađaroni u ovo vreme razvili oštru borbu protiv njih. Borba za dobijanje većine u zagrebačkoj županiji, u kojoj Gaj umalo nije platio glavom, god. 1842., beše donela pobedu njegovoj stranci. Mađaroni uložiše protest zbog nezakonitosti izbora kod ugarske Dvorske kancelarije i izradiše raspisivanje novih izbora. Opozicija hrvatskih mađarona protiv narodne stranke išla je čak dotle da je pretstavnik Turopolja, Anton Josipović, tražio da se njegov kraj izdvoji iz zagrebačke županije i potčini neposredno Mađarskoj. U takvoj razdraženosti moglo se očekivati sve. Pri ponovnim izborima za zagrebačku županiju, 17./29. jula god. 1845., došlo je, posle pobede mađarona, do tolikih sukoba i demonstracija da se morala umešati i vojska. Zagrebačkim ulicama prosula se krv i 14 ljudi izgubi živote.
Videći da u Mađarskoj sve više jača duh otpora, bečka vlada je počela ponovo popuštati hrvatskoj narodnoj stranci. Ilirsko ime bi god. 1845. i opet uvedeno, po vladinoj dozvoli, mada sa naivnim ograničenjem da se sme upotrebljavati samo za književne, ali ne i za političke ciljeve. Sem toga, u samoj Hrvatskoj bečki dvor je obuzdavao mađaronsku stranku, ne puštajući da joj zavedeno seljačko plemstvo služi kao glavno oruđe pri majorizaciji narodnjaka. Ogorčeni mađaroni napustili su hrvatski sabor kada su doznali za odluku cara Ferdinanda da na saboru ne može učestvovati seljačko plemstvo, koje im je bilo glavni stub većine. Narodna stranka, želeći da svoj sabor napravi središtem hrvatskoga političkoga života, donela je, u septembru god. 1845., zaključke o preustrojstvu njegovom. U sabor su, kao virilni članovi, ulazili otsad i svi pravoslavni episkopi zajedno sa mitropolitom, kome je dano počasno mesto uz bana. Kao jezik sabora uveden je, pored latinskoga, i srpskohrvatski. Nacionalna nota prevlađuje u celom radu toga sabora. Hrvatskoj se, rešio je sabor da zamoli vladara, imala vratiti onakva vlada kakva je postojala kratko vreme od god. 1767. do god. 1771.; hrvatska akademija treba da se pretvori u univerzitet, na kojem će se predavati i hrvatska istorija za narodnih vladara; treba da se otvori hrvatsko pozorište; treba, jednom rečju, stvarati hrvatske ustanove i izrađivati dosledno narodnu svest, da ne bi Mađari svojim radom i kulturnim ustanovama postigli svoje namere pre no što se Hrvati organizuju. U toj težnji za potpunom emancipacijom donesen je i predlog da se zagrebačka biskupija digne na arhibiskupiju i postane glava hrvatske katoličke crkve. Da bi mogli i provesti sve te želje i planove, narodnjaci su sve više gledali da se što tešnje vežu uz Dvor; stoga su molili da im se za bana ili potkralja imenuje jedan nadvojvoda. Da je takvo držanje Hrvata izazvalo kod Mađara sumnje i prekore razume se samo po sebi; uostalom, nije bilo teško ni prozreti šta se hoće i na jednoj i na drugoj i na trećoj strani.
Uoči god. 1848., kada je trebalo davati uputstva delegatima izabranim za požunski sabor, Hrvati su već imali sasvim određen svoj nacionalni stav. Njihov sabor je 11./23. oktobra god. 1847. proglasio na svome području narodni jezik zamenikom latinskoga; a da pokaže predusretljivost prema mađarskome narodu, rešio je da hrvatski pretstavnici mogu u zajedničkom požunskom saboru upotrebljavati mađarski. Više popuštanja odista se nije moglo tražiti, ako se namerno nije htelo ići za tim da se Hrvatima, vremenom, sasvim utre njihova nacionalna individualnost. U Hrvatskoj se narodni jezik uvodi ovuda kao službeni; u Ugarskoj i u zajedničkim poslovima usvaja se mađarski. Mađari time nisu ništa gubili; naprotiv, odricanjem Hrvata od latinske tradicije dobili su u požunskom saboru punu pobedu svoga jezika. Ali, umesto da ta odluka umiri Mađare, ona ih je samo raspalila. Lajoš Košut, glavni vođ mađarske opozicije, protivnik Beča i dinastije, sjajan besednik koji je prosto mađijao ljude, ustao je sa svom rečitošću, punom temperamenta, protiv Hrvata i njihovih odluka. Njegov pokušaj da se objasni sa Hrvatima oni su odbili iz bojazni da im se to u Beču ne upiše u greh. Verujući posle toga još više da je hrvatska opozicija prvenstveno bečko delo, Košut se nije ustručavao ni od kakva sredstva da joj našteti. Stoga mađarska opozicija u požunskome saboru traži da se u tri slavonske županije, požešku, virovitičku i sremsku, posle šest godina uvede mađarski, a u Hrvatokoj da se vrati latinski jezik. Sada su hteli tamo taj mrtvi jezik tradicije, samo da bi sprečili živi hrvatski jezik budućnosti. U sva hrvatska nadleštva imao se, u prepisci sa Mađarima, uvesti mađarski. Na novcima i pečatima moraju biti samo latinski natpisi, a na svima javnim zgradama mađarske zastave i državni grb. Uzalud je priličan broj razumnih Mađara odvraćao ljude od takvih zaključaka koji su nasilnički i nepravedni. Kakav izgleda mađarski liberalizam i njihova borba za slobodu, kad tako nimalo ne štuju slobodu drugih? Ali, vođena Košutom, mađarska je većina primila te zaključke; nu, Dvor nije hteo da ih potvrdi.
Usred većanja požunskoga sabora stiže iz Pariza vest o tamošnjoj februarskoj revoluciji god. 1848., koja dovede do pada kraljevstva i proglasa republike. Francuski primer nađe odmah svoje sledbenike među nemačkim liberalima, koji u martu sazvaše svoj svenemački sabor u Frankfurtu sa jasnom antiaustriskom tendencijom. Uskoro, revolucionarni talas zahvati i austriske zemlje. Pobuni se čak prestoni Beč i izazva pad kneza Meterniha, 1./13. marta. Sem Beča uzbuni se Prag, digoše se Mađari, ustadoše Talijani. Dok je u Parizu revolucija imala socijalno-politički, u Nemačkoj nacionalno-liberalni karakter, u Austriji je ona brzo dobila isključivo nacionalističko obeležje. Stara feudalna Austrija zaljuljala se iz temelja. Mađarski pokret, koji se još pre koju godinu, i još možda pre koji mesec, mogao stišati nekim liberalnim i nacionalnim ustupcima, razvijao se sada u veliku nacionalnu akciju, koja je od Dvora tražila krupne žrtve. Košut postade gospodar situacije, obožavan od mađarske omladine i svih radikalnih nacionalista. Njegova svemoć u Mađarskoj, posle ovih diskusija u požunskome saboru, i posle njegova tvrđenja da on u Ugarskoj zna samo za jedan narod, i to mađarski, a da Hrvatsku ne može da nađe na mapi, niti zna za hrvatsku narodnost, značila je nesumnjiv i neotklonjiv sukob sa Hrvatskom. Hrvati ne samo da nisu imali vere u nj, i u režim kojem bi on bio glavni pretstavnik, nego su ga odmah, od prvoga časa, smatrali kao svoga najubeđenijega i najopasnijega protivnika. Na požunskome saboru god. 1847. on je, u srdžbi, doviknuo hrvatskim poslanicima reči koje se nisu mogle zaboraviti: »Gde je ta vaša zemlja? Ona nije dovoljna ni za doručak!«
Radikalizam Mađara preneo se na Hrvate isto onako kao što je i sav taj nacionalni polet Hrvata tridesetih i četrdesetih godina XIX veka, posredno i neposredno, rezultat mađarske nacionalne aktivnosti. Oduševljeni prijem Mađara u Beču, odmah po padu Meternihovu, i poboljšani izgledi da Mađari postignu u novoj ustavnoj eri ono što im se uskraćivalo u vreme dvorskoga apsolutizma, pokrenuše Hrvate da se i oni jave sa svojim zahtevima. Ivan Kukuljević, mlada nada Hrvatske, učen, radin i rodoljubiv, kome je sabor bio poverio spremanje istoriske građe za dokazivanje starih hrvatskih pravica i za studiju narodne prošlosti, tražio je već 5./17. marta god. 1848. da se i Hrvatima dadu sva ona prava koja behu dobili Mađari: sloboda štampe, demokratizacija sabora, napuštanje kmetskih obaveza i stvaranje narodne garde. Jedan privatni ogromni zbor hrvatskih rodoljuba, održan 13./25. marta u Narodnome domu, tražio je sem toga još i da kralj odmah imenuje jednu potpuno samostalnu hrvatsku vladu, sa pukovnikom Josifom Jelačićem kao banom i da se pripoje Hrvatskoj Dalmacija, Rijeka i Vojna Granica. Još pre toga zbora, na dva dana, bečki dvor je sam imenovao Jelačića za hrvatskoga bana, znajući njegovu energiju, verujući u njegovu vojničku odanost i vodeći računa o njegovoj popularnosti. Pada u oči da je hrvatsko društvo, bar jednim delom, ovoga puta odustalo od svoga krutoga plemićskoga stava, što je došlo, nesumnjivo, pod uticajem mlađih intelektualaca, pod utiskom seljačke bune u Galiciji i naročito u vezi sa revolucionarnim duhom novih liberalnih ideja. Da će protiv oslobođenja seljaka među plemićima biti ipak dosta opozicije bila je pojava koja se mogla unapred očekivati; ali, donekle je bilo neobično da su agitaciju u tome pravcu razvili i mađaroni. Oni su se poveli za mađarskim primerom, jer su znali da su liberalne mere bile i u programu mađarskih narodnjaka.
Na političko držanje Hrvata delovalo je mnogo i držanje ostalih Slovena u Austriji. Protiv pangermanskih manifestacija u Frankfurtu javiše se panslavističke u Beču i Pragu. Federalizacija Austrije, za kojom su težili svi Sloveni, bila bi moguća samo kad bi se suzbila dotadanja hegemonija Nemaca, i ako se ne dozvoli da se Austrija spoji sa Nemačkom i time samo pojača nemačka snaga. Ujedinjeno slovenstvo, pod habzburškim skiptrom, bilo bi, u isti mah, i najbolja odbrana protiv suviše velikih nacionalnih prohteva probuđenih Mađara. Od 19. do 24. marta (od 31. marta do 4. aprila) održali su u Beču tri važna zajednička sastanka pretstavnici raznih slovenskih naroda iz Monarhije i na njima je rešeno da se živo neguje slovenska solidarnost i preko jednog odbora stvori već sada što tešnja saradnja između austriskih Slovena. Na tim sastancima sudeluje od uglednijih Slovena oduševljeni panslavist Slovak Lj. Štur, F. L. Riger, Gaj, A. Brlić, P. Šafarik, F. Miklošić, I. Kukuljević i dr. Beč je tada postao glavno političko središte za Slovene. U nj se naročito beše skupilo mnogo Hrvata; bilo je više od 400 samih delegata, koji behu došli da Dvoru podnesu zaključke hrvatskog zbora od 25. marta. Tu prvi put ulazi u politički život i jedan mladi katolički sveštenik, nesumnjivo najsvetliji um koji je imala Hrvatska, Josip Juraj Štrosmajer. Taj mladi Osečanin (rođen 23. januara [4. februara] god. 1815.), poreklom iz jedne vojničke nemačke porodice koja se odavno pohrvatila, vaspitavao se u Pešti, sem u teologiji, još i u panslavističkim idejama Jana Kolara, onoga istoga čoveka koji je oduševljavao i Gaja i tolike druge javne radnike Jugoslovena. Od god. 1847. taj mladi a učeni čovek postao je dvorski kapelan u Beču, i tu došao u veze sa Česima i primio njihova politička shvatanja o potrebi da se Austrija reorganizuje na federativnoj osnovi. Česi su u to vreme bili glavni pobornici mišljenja da Austriju treba održati, u izvesnim momentima čak pošto poto. Činili su to iz tada opravdane bojazni da bi Austrija, ako je ne spasu Sloveni, mogla podleći germanskom nacionalnom pritisku, ući potpuno u nemački savez i tako, u moru nemštine, ugroziti narodnu budućnost Slovena. Česi su se, gore na severu, opkoljeni sa tri strane Nemcima, nalazili prvi na udaru, i osećali su više nego ijedno drugo slovensko pleme, sem Lužičkih Srba, neposrednu opasnost od nemačke snage. Još god. 1846. pisao je njihov vođ Karlo Havliček da je »Austriska monarhija najbolja garantija za očuvanje naše i ilirske narodnosti«; sada, kada je Češka pozivana da pošalje svoje delegate na frankfurtski sabor, to je bilo opšte uverenje celog češkog društva.
Na prve vesti o neredima u Beču i o nacionalnom oduševljenju Mađara i Hrvata, rešiše se i Srbi u Ugarskoj da traže istinsku ravnopravnost i puna politička prava za sebe. Brzo gotovi na odluku, oni podigoše, bez naročite unapred izvedene organizacije, nekoliko mesnih pobuna. 10. marta zbaciše Srbi opštinske vlasti u Zemunu i Pančevu i nateraše slabije vojničke odrede da se povuku ispred njih. Te pobune nemaju spočetka antimađarski karakter, nego su čisto protesti protiv dotadanjeg režima. Šta više, Srbi su spočetka bili baš voljni da se sa Mađarima zajedno bore za opšte slobode. U Pešti mladi srpski đaci i pretstavnici od 83 opštine bratimili su se sa mađarskim revolucionarima. Pretstavnici pobunjenih opština sa poverenjem dolaze u Požun da traže pomoć i podršku. Srpski požunski đaci učestvuju u mađarskim podvizima i rešavaju da po njihovom primeru krenu akciju i među svojim zemljacima. Među njima je najoduševljeniji mladi šajkaš Svetozar Miletić, Sveslav kako se sam zvao, đak čeških romantičara Šturove i Kolarove škole, aktivan i smeo borac, koji je uvek svoj nacionalistički program dopunjavao istinskim duhom prave i široke slobode građanske i socijalne. On će postati jedan od glavnih omladinskih radnika u srpskoj revoluciji god. 1848., unoseći u nju mnogo srčanosti i širokog zamaha.
Ali, Mađari ponuđenu srpsku saradnju nisu hteli da prihvate. Jovan Subotić priča u svojoj Autobiografiji kako je posle onog bratimljenja sa Mađarima u Pešti bilo ugovoreno da se odmah sutradan (on ne navodi tačan datum) sazove veliki miting kod muzeuma. Ali, do njega ne dođe. Mađarska vlada ne samo što ga je sprečila nego i »neprijateljski duh duhne proti srpskoj skupštini, a naročito proti onima koji su se u njoj istakli«. Kada je deputacija srpske novosadske opštine došla u Požun sa svojim narodnim zahtevima, tražeći, u duhu potpune ravnopravnosti, poštovanje svoje narodnosti, i kada je izjavila da su Srbi spremni za Ugarsku i Mađare živeti i umreti, oni su se čvrsto nadali da će im Mađari bez mnogo ustezanja, oberučke, izići na susret. Košutovi odgovori, mada teoriski ispravni, s uveravanjima da u novoj demokratskoj i slobodarskoj Ugarskoj neće biti nikakvih smetnja napredovanju ljudi druge vere i drugog maternjeg jezika i da će biti širok otvoren drum za utakmicu evih sposobnih, nisu, ipak davali Srbima dovoljno sigurnosti da će njihova nacionalna budućnost biti zaista obezbeđena. Oni nisu tražili samo građanska nego još više svoja nacionalna »srpska« prava. Bojali su se naročito da, usled njihovih starih sukoba sa Mađarima, ne bude kakvog novog pritiska i osvete. Ponešto su svakako čuli i od Hrvata o Košutovom držanju prema njima. Tražili su stoga da im pre svega nova mađarska vlada prizna njihovu dotadanju autonomiju. Mađari im baš u tom pogledu nisu hteli dati nikakav obavezan odgovor, očevidno stoga što su držali da je srpska autonomija, sem čisto verskih pitanja, politički nezgodna u državi u kojoj već padaju mnoge stare privilegije, gde zakon zajemčuje slobodu i ravnopravnost i gde se traži jedinstvo uprave i državne celine. Srbi su tražili precizan odgovor, a kad ga nisu dobili, onda je Đorđe Stratimirović, inače čovek neobuzdanih ambicija a ograničene sposobnosti, zapretio da će oni potražiti pomoći na drugoj strani. Razdraženi Košut nazvao je takvu izjavu veleizdajom i dodao je da će onda između Mađara i Srba spor rešiti mač. Ali, nezavisno od toga sukoba, mađarske vlasti behu već počele da provode mađarizaciju u svima nemađarskim opštinama i da uvode mađarski jezik čak i u matrikule srpskih crkvenih, odnosno opštinskih nadleštava. To je govorilo očevidno o nepoštovanju dotadanje tradicije i o težnji da se mađarski jezik naturi i mimo službeni saobraćaj. Srbi su u tome videli prve korake da se okrnje njihove autonomne povlastice i prve znakove opasnosti za svoje nacionalno obeležje. I stoga prvo oduševljenje za zajedničku borbu popusti, i kroz narod prođe glas da treba suzbijati prohteve Mađara. Već 12. aprila u Kikindi izbi pobuna, koja se brzo raširi po celom kikindskome i potiskome kraju. Nedavno je Vasa Bogdanov objavio knjigu Ustanak Srba u Vojvodini i mađarska revolucija 1848. i 1849., u kojoj je, jednostrano, ne tražeći nikakve veze i dodirne tačke Srba sa ostalim Slovenima u toj borbi, pokušao ovaj srpsko-mađarski sukob svesti poglavito na njihovu socijalnu suprotnost, na »suprotnost interesa i ciljeva, koji su bili neumoljivo određeni socijalnom pripadnošću učesnika u tim pokretima«.
Kada je srpski pokret tokom aprila dobio nov pravac, zatražiše Srbi saziv narodnoga sabora u Karlovcima. Miletić mu je čak zakazao i dan. Mitropolit karlovački Josif Rajačić, koji je po svojem položaju imao pravo da sa carskim odobrenjem sazove sabor, kolebao se spočetka; ali, pod pritiskom javnog mišljenja i jednog improvizovanog zbora u Karlovcima popusti. On nije bio nimalo borbena priroda; naprotiv, u celom njegovom dotadanjem radu, u Dalmaciji i Hrvatskoj gde je bio episkop, voleo je da se služi podzemnim putevima. Kao takav on nije bio ni revolucionaran. Naprotiv. U austriskim službenim krugovima on je važio kao lojalan čovek i sam se trudio da se održi to mišljenje. Sada ga je, u ovom pokretu, ponela ambicija da postane patrijarh, a uticalo je na njegovo opredeljivanje i borbeno držanje carskoga đenerala i bana Jelačića, za koga je tvrdo verovao da ne bi mogao ništa preduzeti što bi bilo u protivnosti sa željama Dvora, gde je imao veza i otvorenih prijatelja.
Dvor, međutim, u celoj ovoj godini revolucije nije znao da nađe određen put. On je spočetka, na prve vesti o događajima u Parizu i raspoloženju u Nemačkoj, bio veoma uplašen i kada su izbile pobune u Beču i Budimu odmah je žrtvovao Meterniha, proglasio ustav i bio voljan da prihvati izvesne liberalne ustanove. Ali, kada je ceo pokret, usled držanja Nemaca, Talijana, Mađara i Slovena, umesto liberalno-političkoga dobijao sve više nacionalno-revolucionarni karakter, bečki dvorski krugovi su se trgli i počeli udarati u reakciju. Videći kako opasnost od probuđene narodne svesti biva sve veća i kako izvesni narodi neskriveno teže da raskinu veze sa habzburškom dinastijom i traže ujedinjenje sa svojim saplemenicima van granica njene države, bečka vlada se latila svojih oprobanih sredstava: da pomoću jednih plemena izigrava druge, i da, zbog toga, potpiri i raspali sve strasti i sukobe koji su postojali između raznih rasa i naroda u njenoj državi. Na mađarske nacionalne zahteve dođe kao odgovor iz Beča imenovanje popularnoga graničarskoga pukovnika Jelačića za hrvatskoga bana i đenerala, i samo dve nedelje posle toga imenovanja, 26. marta (7. aprila), njegovo proizvođenje za podmaršala i postavljanje za glavnoga zapovednika cele vojske u Hrvatskoj i Vojnoj Granici. U Budimu su mogli odmah razumeti šta znači to izuzetno, u birokratskoj Austriji veoma neobično, napredovanje i imenovanje. A Beč je u ovoj prilici radio mudro. Jelačić je, kao dobar Hrvat, uživao najlepši glas među svojim sunarodnicima, i njegovo postavljanje za bana značilo je za Hrvate koliko ispunjenje njihovih želja toliko i stavljanje u izgled izvesnih uspeha, koji će se moći postići u skoroj budućnosti pod njegovim vođstvom. Sa druge strane, Beč se na Jelačića mogao osloniti. On je bio disciplinovan vojnik, odgojen u Terezijanumu, i vaspitan u graničarskoj sredini, od koje bečki dvor stolećima nije imao vernije. 7./19. aprila Jelačić je primio svoju bansku dužnost, kada je narodni pokret već uvelike uzeo maha, i kada se i kroz ulice i kroz štampu govorilo o tome da se »sva srpska i hrvatska plemena moraju spojiti«, kada se tražila veza sa Slovencima i kada se naglašavalo: »Stupimo u savez sa svima austriskim Slavjanima, ne puštajmo ni jednu državicu, ni jednu varošicu, ni jedno seoce slavjansko da se od nas odcijepi«. Ideološki ilirski pokret pretvorio se sada u jednu veliku političku akciju. On je imao ove teške godine, prvi put posle toliko vekova, da pokaže da su, kad je u pitanju ideja narodnosti, ugrožena od tuđina, Srbi i Hrvati već toliko mudri i uviđavni da mogu i hoće spojiti svoje narodne snage i tim dokumentovati svest o svojoj nacionalnoj solidarnosti. Jelačić je znao dobro raspoloženje duhova, sam je bio ponesen i iznesen njime, i stoga je u svom proglasu narodu hrvatskom i srpskom u Hrvatskoj, Slavoniji i Dalmaciji, štampanom u oba pisma, naglašavajući veliki zadatak koji je stojao pred njima, pozivao sve sugrađane na slogu, ljubav i bratimstvo.
Čim je Jelačić primio vlast, objavio je svima područnim organima da on postaje glavna i jedina vlast za izdavanje naredaba i rešavanje raznih pitanja. On je, dakle, kao ban zamenio traženu hrvatsku vladu, da bi mogao tako prekinuti sve službene veze sa ugarskim Namesničkim većem, odnosno novom mađarskom vladom kao vrhovnim organom za Hrvatsku. Jelačić je priznavao samo cara, odnosno kralja Ferdinanda. Hrvatska politika, posle svih ranijih veza sa Bečom otpre i za vreme Ilirskoga pokreta, posle one velike narodne deputacije upućene kralju, i sada ovim proglasom banovim, orijentisala se potpuno prema Dvoru. U tome istome pravcu orijentisala se doskoro i srpska politika, kao i politika svih austriskih Slovena uopšte, i to je doprinelo da ideološke veze dobiju i jednu neposrednu praktičnu političku osnovu.
Narodni srpski sabor u Karlovcima pretvorio se u veliku nacionalnu manifestaciju. Na sabor su došli zvani i nezvani, ne samo Srbi iz Austrije nego i nekoliko uglednih Srba iz Srbije, kao prota Matija Nenadović, Dimitrije Matić, Jovan Ristić i dr. Hrvati su poslali u Karlovce posebno izaslanstvo, kojem je bio na čelu Ivan Kukuljević. Oduševljenje je bilo neobično. Mirni, pospani Karlovci, sa njihovim pitomim pejsažom i dobroćudnim građanstvom, vrili su od sveta. U njih se 1. maja god. 1848. steklo na 15.000 ljudi, triput više nego što je bilo njihovih stanovnika. Ulicama su se mešale patriotske i crkvene pesme, nekoliko guslara potsećalo je na staru slavu. Na tome saboru Srbi ispuniše dve svoje stare želje: »obnoviše« Vojvodinu, koja je imala da obuhvati Srem, Banat i Bačku sa Baranjom, kao posebno srpsko područje, i obnoviše patrijaršiju. Za vojvodu bi izabran graničarski pukovnik Stevan Šupljikac, koji se tada nalazio na vojni u Italiji, a za patrijarha karlovački mitropolit Josif Rajačić. Spremni na borbe, koje se neće dati izbeći, Srbi sklapaju savez sa Hrvatima i biraju posebnu deputaciju, koja će na putu za Inzbruk, na carski dvor, svratiti u Zagreb i doći tamo u vezu i sa banom i sa hrvatskim saborom.
Bila je neobično važna i u našoj istoriji novijeg vremena sasvim nova pojava da se ban Jelačić, austriski aktivni đeneral i velikodostojnik, obratio posebnim pismima ne samo Rajačiću nego da je, šta više, ovlastio Kukuljevića da iz Karlovaca pređe u Srbiju i stupi u veze sa knezom Aleksandrom. Hrvati, dakle, ne traže samo saradnju sa Srbima iz Austrije, nego i sa Srbima van carskih granica. Srbija je već tada postajala stožer srpstva, i ban Jelačić i njegovi savetodavci znali su dobro da ko hoće trajan sporazum sa Srbima na jednom širokom nacionalnom programu taj ga ne može postići bez učešća Srbije. Svi drugi Srbi bili su samo delovi jedne celine, kojoj se središte krvotoka nalazilo u Beogradu, gde se izrađivala, postepeno, u skoro sasvim slobodnoj narodnoj državi svest o oslobodilačkoj dužnosti njezinoj. God. 1847. osnovala se u Beogradu Družina Mladeži Srbske, koja je kao prvu tačku svoga programa donela ovu odluku: »za spoljašnje oslobođenje srpskog naroda svestnim učiniti bića svekolikoga Srbstva, svestnim negdašnje Carevine i sjajne budućnosti svoje; dalje, upoznati i tešnje skopčati sa svima granama slovenskim«. Ta omladina, kao i drugi srpski krugovi, dočekali su Kukuljevića i članove hrvatske deputacije sa velikim oduševljenjem. Misija Kukuljevićeva sastojala se u traženju da se pristupi proučavanju o solidnom uređenju srpsko-hrvatskih odnosa i podeli vlasti između područja Vojvodine i Srbije sa jedne, i Hrvatske i Slavonije sa druge strane. Na to pitanje nije se odmah mogao dati odgovor, jer je Srbija morala da vodi u izvesnoj meri računa ako ne toliko o raspoloženju Turske, a ono svakako o raspoloženju Rusije, koja je, kako znamo, bila načelan protivnik svake revolucije, a naročito ove, čiji je začetak bio u republikanskome Parizu. Dalje, ni svi ljudi u Srbiji nisu bili načisto šta sve ima da se radi. Tvorci Načertanija mogli su biti zadovoljni videći da se njihov program pomalo ostvaruje; ali, bilo je i drukčijih shvatanja. Toma Vučić, surovi vlastoljubac i čovek prost i uskih pojmova, nije sada bio za to da se Srbija upliće u te poslove, mada je i sam, i to nedavno, prihvatio ideje Načertanija. To je ovog puta činio nešto stoga što im nije shvatao pravi domašaj; nešto što nije želeo da se, u slučaju uspeha, digne ugled njegovim protivnicima, među koje je sada ubrajao donekle i kneza, a naročito dojučeranjega druga, Avrama Petronijevića; a nešto iz sebičnosti, svestan da u Srbiji ima značaja, ali bez uverenja da će ga imati u tolikoj meri i u ostalom srpstvu. Ali, stvari su ipak išle napred. Gaj je, u saglasnosti sa Jelačićem, održavao stalne veze sa Srbijom preko svoga poverenika kapetana Krizmanića, a i neposredno, preko pisama.
Dok se srbijanska vlada kolebala, vodeći računa o raznim teškoćama, dotle je narod, sam, bez ičijih uputstava, stvorio uzajamne veze. Narod i sa jedne i sa druge obale Save počeo je da opšti neposredno. Granica kao da nije postojala. Ima vesti »da je već u maju god. 1848. bio kordon spram Srbije razjuren i da je potpuni slobodni prelaz u mitrovačkom vojnom okružju bio sproveden između Srbije i Austrije. Srbijanci su dolazili među pobunjene graničare i zajednički istupali«. Narodna svest je potpuno probuđena; Srbi već tada otvoreno govore o svome opštem ujedinjenju. U mitrovačkoj crkvi je pop Stevan Damjanović besedio »o vaskresu velike srpske države cara Lazara i tražio da se svi Srbi dignu na oružje i da porade na dobro srpske nacije«. Srbi iz Srbije čak pomažu savetom austriskim vlastima i imaju velik autoritet u uzbunjenoj masi. Njih svet sluša više nego same austriske vlasti, smatrajući ih više svojim. Srpski ljudi, iz Srbije, čuvaju stanove austriskih oficira i štite ih od pobunjenika, pa ih, po potrebi, sklanjaju čak na svoje područje, preko granice. U izvesnim pukovima Srbi preuzimaju svu vlast. Na području Srema oni su se ponašali jedno vreme kao gospodari situacije i kao kod rođene kuće.
Glavni odbor Srba u Vojvodini, izabran na Majskoj skupštini, pod uticajem ratobornoga Đorđa Stratimirovića, beše 12. maja izdao proglas narodu da odreče poslušnost vojnim i građanskim vlastima i da se pokorava samo njegovim naredbama. Prema tome, i Srbi su raskinuli sve veze sa Mađarima i njihovim vladom i stupili otvoreno u revoluciju. Ali, njihov položaj bio je mnogo teži nego hrvatski. Jer dok su Hrvati imali svoj politički sabor, dok je kralj imenovao njihova bana, koji je imao pod sobom vojsku i kao njen zakoniti zapovednik mogao da njom raspolaže, kod Srba je sve bila čista revolucionarna uzurpacija. Njihova Majska skupština nije bila sazvana zakonitim putem; patrijarha i vojvodu car nije potvrdio; njihova vojnička organizacija bila je, prema tome, »buntovnička banda«. Mađari su ih tako i prikazivali. »Službouljudni«, izabrani vojvoda srpski, kao pravi graničarski oficir, nije stoga ni hteo da primi nove dužnosti i da dođe u Karlovce sve dok od cara ne dobije izričnu naredbu za to. Zanimljivo je, međutim, da je Jelačić, mada je sve to znao, ipak ušao odmah u službene odnose sa Srbima, i priznao sa svoje strane i izbor vojvode i čin patrijarha. On je gledao sadržaj a ne formu revolucije, a ta je po svome glavnome toku bila dotad bez neke naročite opasnosti po habzburšku dinastiju i pored nesumnjivog njenog srpskog nacionalizma.
Kada se patrijarh na svome putu caru zaustavio u Zagrebu, prisustvovao banovoj instalaciji, i zauzeo u hrvatskome saboru svoje počasno mesto, došlo je tu 24. maja (5. juna) do dirljivih manifestacija za narodno jedinstvo. Ban i patrijarh behu predmet opštih ovacija. Narod ih je nosio na rukama, ushićen, gotov na sve. I patrijarh i ban biše odneseni u crkvu Sv. Marka, gde je služena misa na slovenskome jeziku, a potom svi zajedno odoše i u pravoslavnu crkvu. Izmešaše se fratri i popovi, razdragan narod grlio se i ljubio. »Ovakvoga pozorja (veli jedan izveštaj) nije se videlo od kako je Hristijanstva na svetu«. U Zagrebu tom prilikom bi rešeno da Hrvati i Srbi vežu svoju borbu zajedno, i da se nijedna strana neće zadovoljiti ustupcima koji bi se učinili samo njoj, a ne i drugoj strani. Izrično je govoreno da treba biti obazriv ne samo prema mađarskim, nego u isto vreme i prema nemačkim spletkama. Objavljujući utvrđeni sporazum u hrvatskome saboru, Jelačić je izjavio da će se srpskoj deputaciji, koja ide caru, pridružiti i hrvatska.
Izvesne rezerve bilo je ipak i u tim danima oduševljenja. Neki Hrvati zamerali su izboru srpskoga vojvode (nije im se sviđala čak ni ta reč, koja bi kao označavala nekoga koji vodi, koji je na čelu, i koji bi, prema tome, bio veći od bana), nalazeći da to znači srpsko izdvajanje. Ivan Kukuljević je umirivao hrvatsku opoziciju time što Bačka, Baranja i Banat nisu ni inače nikad bili pod banovom vlašću, pa zašto da je traže sad. Ustvari, za zamerke je bilo izvesne opravdanosti. Ako smo jedan narod, i želimo da spojimo svoje sudbine, i da se ujedinimo u borbi protiv tuđina, što će nam dve svetovne poglavice? U kakvom će odnosu biti oni jedan prema drugome? Pozivati se na tradicije u tome pitanju u jedno vreme kada smo proglašavali načelo narodnoga samoodređenja i u revolucionarnome raspoloženju kidali mnoge veze i nasleđa izgledalo je nesavremeno i nategnuto, i to tim više što se nije radilo o nekom u narodu živom pravu. I da su bar izabrali koga za vojvodu! Šupljikac niti je za sobom imao neke značajne porodične tradicije, niti je sam stekao kakvih zasluga u ovom nacionalnom pokretu, niti je, inače, pokazivao neke nacionalne revnosti, koja bi ga u ono doba lakog zanosa iznela na površinu. On je bio samo dobar oficir, ispravan čovek i lojalan graničar. Rešenje o srpskome vojvodi Hrvati bi, verovatno, primili sa manje opozicije, da nije bilo posredi i pitanje Srema. Srem je teritorijalno pripadao Slavoniji, odnosno banovoj vlasti, a Srbi su ga uzeli kao sastavni deo Vojvodine. Nu, hrvatski rodoljubi, u istinskoj predusretljivosti da dođe do bratske saradnje, nađoše sjajne razloge da ublaže protivnike. Pa, ako Srem i dođe Srbima, ne ide tuđinu. I zar treba, po mađarskom primeru, Srem silom držati pod banovom vlašću, ako on hoće u drugu zajednicu? Složni Srbi i Hrvati će dobiti više nego Srem, a zavađeni radi njega ostaće na ruglo Mađarima i izgubiće više.
Mađarska vlada gledala je na ceo ovaj pokret sa velikim ogorčenjem. Majsku skupštinu i sve njene zaključke oglasila je kao nezakonite i nevažeće i odredila je saziv novog srpskog crkvenog sabora, u Temišvaru, na koji je mislila neposrednije uticati. Srbi su to odbili, ne ulazeći više u veze sa Mađarima. Petrovaradinski zapovednik, đeneral Hrabovski, dobi naredbu od mađarske vlade da proglasi opsadno stanje i upotrebi silu. Taj nadmeni, preki vojnik onemogući svaki sporazum sa Srbima svojom izjavom da on ne poznaje srpski narod u Austriji i Ugarskoj, i da onaj ko hoće da srbuje pređe u srpsku kneževinu. Drugi dan Duhova, 31. maja, napala je njegova vojska Karlovce; ali, odbiše je srpske čete Stratimirovićeve, među kojima je bilo i nešto srbijanskih dobrovoljaca. »Napad na Karlovce (piše Stratimirović u svojim Uspomenama) bio je od presudnog domašaja za razvitak srpskog ustanka. Sad se tek on na celu Vojnu Granicu proširi. Oficiri i vojnici redovnih bataljona raskidoše vezu dosadanje discipline i pohitaše k nama u Karlovce. Među prvima bijaše kapetan šajkaški Stefan Surdučki, koji s velikim delom šajkaške flotile iz Zemuna u Karlovce doplovi, gde se meni i Glavnome Odboru na raspoloženje stavi«. Srbi potom osvoje Titel, gde je bio povelik arsenal, i proširiše ustanak i na toj strani.
Mađari su za to vreme uspeli da uplašenoga cara Ferdinanda uvere kako Dvoru ne preti opasnost od njih nego od drugih neprijatelja. Istina je, odista, da Mađari u to vreme još nisu mislili na potpuno odbacivanje habzburške dinastije, bar još ne u većini, i da su bili skloni na izvesna popuštanja, ali pod uslovom da im Dvor ostavi slobodne ruke na njihovom području. Nepostojani i svake pronicavosti lišeni car, sa okolinom koja kao da je bila izgubila glavu, usvojio je i mađarsko gledište na srpskohrvatski pokret. 29. maja (10. juna) Jelačić bi svrgnut sa banske časti, a srpskoj deputaciji bi rečeno da je Majska skupština konvenat, a za Srbe same ne bi čak upotrebljeno ni srpsko ime, nego ih car nazva »svojim podanicima grčke veroispovesti«. Šta sad? Car ih odbija, a sa Mađarima je već pala krv. Da zlo bude veće, sa neuspehom je i krvlju završio i veliki slovenski kongres u Pragu, koji je imao da bude odgovor svesnih Slovena na svenemački kongres u Frankfurtu. Reakcija protiv Slovena počela je da caruje na sve strane, i to u času kad su se oni najiskrenije bili rešili da se bore za održanje Dvora i Austrije.
Mada je bio svrgnut kao ban, Jelačić je ipak ostao vojni zapovednik. Prema tome, on je zadržao stvarnu vlast u zemlji. Car je dopustio Mađarima, ali su Jelačića hrabrili vojni krugovi. Hrvati su ga smatrali svojim glavnim vođom, i sabor mu je dao čak diktatorsku vlast. Jelačić je bio svestan svog značaja i javno je govorio u Inzbruku: »Ako hoćete, možete me uhapsiti; ali ako biste to učinili, Hrvati bi sve svoje vojnike iz Italije odazvali«. Zagreb postaje pod Jelačićem, posle strahovlade u Pragu, važno slovensko središte u Austriji, u koje se stiču Česi, Poljaci, Srbi, Slovenci, i tu ogorčenje raste ne samo protiv Mađara, nego i protiv Nemaca. U Ljubljani su Nemci razvili svoju zastavu, a Slovenci su se politički sabirali poglavito u Beču, tražeći bojažljivo ujedinjenu Sloveniju, u čije ostvarenje nisu još ni sami sasvim verovali, i čiji su pripadnici, delimično, davali svoje glasove za kandidate frankfurtskoga sabora. Zagrebačka sredina je veoma aktivna, jer Jelačić neće da guši javnu reč. U Zagrebu se pokreće Slovenski jug, pravi politički list, na kojem rade ugledni ljudi i pisci, kao I. Kukuljević, St. Vraz, I. Mažuranić i dr., i u kojem živo deluje češka i poljska emigracija. U toj redakciji vršene su čak i vojničke vežbe i raspravljalo se o mogućnosti opšteg ustanka čitavoga slovenskoga juga.
Čudnu politiku vodi u to doba knez Miloš. U želji da se ponovo vrati na presto u Srbiji, on je bio ponudio svoju saradnju Mađarima. Tražio je da oni ne smetaju da on bude izabran za despota Srba u Ugarskoj, a on će za to, za protivuslugu, delovati na Srbe da se smire. Kao despotu u južnoj Ugarskoj njemu onda ne bi bilo teško da jednoga dana pokuša da povrati svoju vlast i u Srbiji. Mađari, naravno, nisu pristali na te predloge, kao uopšte ni na kakav pokušaj da se stvori neko posebno srpsko područje u njihovoj državi. Na Majskoj skupštini Miloševa kandidacija nije uopšte ni postavljana, očevidno iz obzira prema knezu Aleksandru, na čiju se pomoć i saradnju računalo. To, ipak, nije zbunilo kneza Miloša. 9. maja on je, da bude bliže srpskoj sredini i mestima događaja, stigao u Zagreb. Tu je odmah bio stavljen pod stražu i, po naredbi Gajevoj, u ime bana, behu mu oduzeta sva pisma i novci. To je odgovaralo i željama srpske vlade. Ona se bojala smutnja, koje bi po Miloševu dolasku na granicu mogle sigurno nastati, i stoga je želela da ga u Zagrebu učine bezopasnim. To utoliko pre što je nekako u isto vreme i knez Mihailo bio stigao u Novi Sad. I srpske i mađarske vlasti obratile su na nj veliku pažnju; videvši to, knez se, i ne pokušavši ništa ozbiljnije, vratio ponovo u Beč i odatle u Zagreb, da pomogne osloboditi oca. Tako su se njihovi planovi razbili. Knez Miloš je potom okrivljavao Gaja da mu je uzeo veće svote novaca (u sumama se nije slagao), da bi radi njegova oslobođenja mogao dati izvesne nagrade ljudima u banovoj službi ili inače. Istragom se utvrdilo da je Gaj u celu stvar uvlačio čak i banovo ime. Knez Mihailo, iz obzira prema Gaju i njegovom dotadanjem radu, kao i iz želje da ne izbije »iskra razdora među glavnim licima hrvatskog naroda«, htede zataškati stvar; ali, to se već nije moglo. Bila je u pitanju lično banova čast. Na sudskoj raspravi Gaj je bio oslobođen iz nedostatka dokaza, jer knez Miloš nije imao ništa napismeno; ali, Gaj je zbog cele ove afere izgubio ne samo poverenje banovo nego i raniji ugled u narodu. On se branio da u ovoj stvari nije kriv, nego da mu se knez Miloš hteo da osveti. Nu, danas je i suviše poznato kako je novac za Gaja doista odavno postao dušogubac. Njegova služba Meternihu i primanje novca od njega za poverljive izveštaje ne prikazuju ga kao čoveka koji bi imao duhovne i moralne snage da se ne unizuje kad je u pitanju materijalna dobit. Za narodnu stvar bila je nesumnjivo ogromna šteta što je baš u ovoj tako teškoj godini jedan čovek od inače visokih zasluga za narodni preporod izišao okrnjena ugleda.
Dolazak knezova Miloša i Mihaila u jugoslovenske oblasti, u Zagreb i Novi Sad, i njihova težnja da ovaj pokret među Hrvatima i Srbima iskoriste za svoje svrhe zadadoše dosta brige srpskoj vladi u Beogradu. Tim više što je uhvatila sigurne dokaze da je stari Milošev protivnik, Toma Vučić, počeo sa njim tajnu prepisku i računao na njegov povratak; i što su dobro znali, a što je pokazivala i narodna skupština od god. 1848., da Vučić još uvek ima većinu naroda za sobom. Ustavobraniteljska vladavina, koja je u Srbiji počela potiskivati raniji uticaj prečanskoga činovništva, beše izazvala izvesno neraspoloženje kod srpske inteligencije u Vojvodini, kod koje je počeo rasti uticaj obrenovićevaca. Trebalo je stoga dati dokaza da i srpska vlada, kao i ostalo srpsko društvo, prihvata stvar Srba u Vojvodini kao opštesrpsku. Stoga vlada, koja je od početka simpatisala pokretu i održavala veze sa svima glavnijim ljudima u njemu, postaje postepeno sve aktivnija. U tom joj pođe na ruku i obrt u držanju mađarske opozicije prema Beču.
Car Ferdinand, koji beše popustio Mađarima i pristao na stvarnu personalnu uniju, nije bio po svojim sposobnostima čovek koji bi mogao uliti poverenje ili naterati na poslušnost. Sem toga njegov akt popuštanja bio je u samim dvorskim krugovima podvrgnut oštroj kritici. Jaka vojnička stranka tražila je ne popustljivost do slabosti, nego energiju sa respektom. Tako se i moglo dogoditi da je Jelačić bio svrgnut kao ban, ali ipak zadržan i trpljen kao zapovednik. U dvorskim krugovima, gde je imao preporuka i veza, Jelačić je za hrvatsko i za antimađarsko stanovište našao puno razumevanja, i čak i potsticanja. Hrvati su dinastiji bili iskreno odani, dok se to za Mađare nije moglo kazati, i posle prividnoga izmirenja sa njima. Vindišgrecova vojnička i »hirurška« operacija u Pragu i naročito vojnički uspesi Radeckoga u Italiji daju nove snage vojničkoj stranci, i ona od juna god. 1848. počinje da govori načinom mnogo drukčijim od ranijega. To daje nove hrabrosti i Jelačiću. On je, po povratku iz Inzbruka, vodio, posredstvom jednoga nadvojvode, pregovore sa Mađarima, u kojima je zastupao ne samo hrvatske nego i carske interese. Tražeći samostalnost Hrvatske u unutrašnjoj upravi i priznanje srpske Vojvodine, on je istovremeno tražio da Mađari pristanu da ministarstva vojno i finansisko budu zajednička i da imaju sedište u Beču. Mađari su odbijali i jedno i drugo; u prvome zahtevu gledali su čisto odmetništvo, ostvarenje države u državi, a drugi im je donosio dokaze o tome da se Jelačić ne javlja samo kao zastupnik Hrvata i Srba, nego i kao organ kamarile. Stoga su tražili da car-kralj Ferdinand odmah dođe u Ugarsku, da svojim prisustvom pokaže odobravanje novoga stanja i obezoruža sve koji traže više od onoga na što je on sam pristao. Košut je u saboru tražio javno da kralj ispuni tu njihovu želju ili čak zahtev da se vidi »hoće li dinastija iskreno da pomaže narod u onom njegovom nastojanju da svu državu održi neokrnjeno«. Kralj to, pod uticajem svoje okoline i vojničke stranke, nije učinio.
Mađari su imali sa Srbima tokom leta god. 1848. nekoliko sukoba, ali nisu uspeli ni da ih razaspu, ni da ih ozbiljnije zaplaše. Kada je 30. jula prešao kod Sovina u Vojvodinu Stevan Knićanin, lični prijatelj kneza Aleksandra, da se stavi na čelo dobrovoljaca iz Srbije, donoseći tim i stvarnu i moralnu potporu pobunjenicima, srpski pokret u Vojvodini dobi novi zamah. Posle neuspelih pregovora između Jelačića i Mađara spremao se i u Hrvatskoj sistematski plan za borbu. Kao svoga poverenika i šefa đeneralštaba srpske vojske imenovao je Jelačić u avgustu pukovnika Majerhofera, dotadanjega austriskoga konzula u Beogradu. Jelačić je zazirao od srpskih dobrovoljaca, i čak je pre, još đeneralu Hrabovskom poručivao »da ne dopusti oživljavanje srbizma u Slavoniji«. Majerhofer je imao da mu pomaže u tom. To je imenovanje prilično uvredilo mladoga Stratimirovića, dotadanjega glavnog vojničkog vođa srpskoga ustanka, koji je, ambiciozan i plahovit, izazivao sukobe, sem sa Majerhoferom, u čemu je imao pravo, i na drugim stranama. Sa patrijarhom se bio zavadio toliko da je moralo doći i do teških i za sav pokret nezgodnih i kompromitantnih scena, za koje nose krivicu podjednako i on i patrijarh. Jasno je od kolike je moralne štete bilo to preganjanje u jednome pokretu gde je dobra polovina uspeha zavisila od oduševljenja i moralne snage boraca, protiv kojih je, u dva tri maha, operisala daleko nadmoćnija sila. Šta je u ovim borbama značila snaga volje i oduševljenje pokazala je najbolje sjajna srpska odbrana Sentomaša, otad prozvanoga Srbobrana, na koji je 9. septembra bezuspešno udario sam ministar vojni Mesaroš, pošto je jedan raniji napad, izveden 7. avgusta, bio odbijen sa velikim gubicima kod napadača.
U to vreme beše i Jelačić počeo borbu sa Mađarima, na koju su ga Srbi već odavno pozivali. Učinio je to po savetu svojih vojničkih prijatelja i u sporazumu sa carskom vladom. Već i samo učestvovanje konzula Majerhofera u srpskoj akciji i njegovo upućivanje za šefa štaba srpske vojske ne bi se moglo izvesti da za to nije bilo odobrenja sa višega mesta. Jelačić je 26. avgusta (7. septembra) god. 1848. objavio rat Mađarima, a četiri dana docnije već je prešao Dravu. Na to Mađari, videći iza Jelačićeva postupka nesumnjiv poticaj Beča, dadoše gotovo svu vlast svome vođu Lajošu Košutu. Carski komesar, grof Lambert, koga je Dvor uputio u Ugarsku kao glavnoga zapovednika vojske, bi u Budimu ubijen od razdražene svetine. Na to kralj Ferdinand imenova za svoga komesara i zapovednika cele vojske u Ugarskoj samog Jelačića. Mađari uzeše to kao akt krajnje bezobzirnosti i razviše otvoreno zastavu revolucije. Njima se pridružiše i bečki građani, među kojima je još vladao duh martovske revolucije i odvratnost prema režimu vojske i đenerala, a kod kojih je, u isto vreme, postojalo i osetno antislovensko raspoloženje. Bečku pobunu brzo ugušiše đenerali Vindišgrec i Jelačić. Vojnička stranka uze potom gotovo svu vlast. Stari slabi i kolebljivi car Ferdinand bi nateran da se odreče prestola, na koji dovedoše 20. novembra (2. decembra) osamnaestogodišnjega careva sinovca Franca Josifa. Novi car, da pokaže svoju zahvalnost Hrvatima i Jelačiću, imenova ga za upravnika Dalmacije i Rijeke i izvrši tako, prvi put posle nekoliko vekova, ujedinjenje kraljevine Hrvatske, Slavonije i Dalmacije pod jednom vlašću. U isto vreme, u novu centralnu vladu kneza Švarcenberga uđe prvi put poseban hrvatski ministar, baron Franjo Kulmer, jedan od najuticajnijih ljudi na Dvoru. Mađari ne htedoše da priznaju tu promenu na prestolu i primiše borbu na celoj liniji.
Sada se, naravno, izmenilo na Dvoru gledište i prema srpskome pokretu. Đeneral Radecki sam, u Monci, strpava bogobojažljivog Šupljikca u poštanska kola i šalje ga u Karlovce, da primi časnu narodnu dužnost, za koju je on, mada je tamo borba besnela uveliko, pokazivao tako malo oduševljenja i pravog smisla. U Karlovce je Šupljikac stigao 24. septembra, našavši već oprobanu narodnu vojsku od 21.084 vojnika sa 104 topa. »Što nisu daleko razvijeniji Česi, nego Srbi i Hrvati kao jedini zatočnici austriskoga slovenstva ustali sa mačem u ruci, to je stoga što ih je za to osposobljavao ratnički izvor snage Vojne Granice«, veli sasvim tačno Herman Vendel. Austrija je tada klikovala Srbe u pomoć. Austriski konzul u Beogradu »dao je od svoje strane pismeno uverenije visokomu Praviteljstvu vašemu da će Austrijsko Pravlenije jemstvovati i vratiti Srbiji troškove koje Srbija narodu ovom u ovom pokretu izda i molio je takođe da nam se pomogne«, javljao je Rajačić kneževoj vladi. Kad je srpska deputacija došla u Beč da traži potvrdu zaključaka Majske skupštine, bila je tamo službenom inicijativom dočekana kao kakvi sva-ovi; u dvorskom pozorištu davao se čak naročito napisani komad o Crnome Đorđu; a publika je klicala »Živeli Srbi!« Prva javna audijencija koju je novi car Franc Josif dao bila je određena slučajno baš za prijem ove srpske deputacije. Već 3. decembra objavljeno je priznanje zaključaka Majske skupštine. Siromah vojvoda Šupljikac umro je od kapi baš onoga dana kada je dobio carsko priznanje svoga novoga vojvodskoga čina (15. decembra). Srbi ne dospeše da na njegovo mesto odmah izaberu drugoga, čemu je u mnogom kriv onaj pomenuti razdor u vođstvu; i time sami doprineše da se toliko traženi položaj srpskoga vojvode učini izlišnim. Stvari su u najteže doba išle bez vojvode i pre i posle Šupljikčeve smrti, ambiciozni patrijarh je uspeo i želeo živo da on postane i ostane središnja ličnost celoga pokreta, i tako se stvorila situacija da je najveća tekovina cele revolucije, dobijanje Vojvodine, ostala više teoriska nego praktična stvar. Vojvodina je, gotovo za sve vreme pokreta, uglavnom našom krivicom, bila bez vojvode. Je li čudo onda što su austriske vlasti došle do uverenja da ona može ostati bez njega i posle pokreta, kad je svakako bio manje potreban?
Rajačić je, po svima svojim sklonostima, bio čovek lojalan prema carskoj kući, a otkad je kao šefa štaba srpske vojske primio Majerhofera i za zamenika Šupljikčeva đenerala Kuzmana Todorovića, on je to postao još više. Kako je i đeneral Jelačić, u bitnosti, bio sav dvorski čovek i po ličnom uverenju koliko dobar Hrvat toliko i dobar Austrijanac, to se, postepeno, pod njihovim vođstvom, narodna pobuna Srba i Hrvata pretvarala u borbu za održanje habzburške dinastije, istina sa uverenjem da će im se ona za to i odužiti. Tu politiku je pomagala i srpska vlada, videći da se ne može ostvariti njena prvobitna želja da se Vojvodina, u nekom obliku, pripoji Srbiji. Uostalom, drukčija politika teško se dala i voditi. Šta bi bilo da su Srbi primili mađarske ponude, izmirili se i možda identifikovali sa njima? Imali bi, nesumnjivo, protiv sebe Rusiju, koja je bila protivnik revolucije; zavadili bi se sa Hrvatima i izazvali, možda, vojničku intervenciju Jelačićevu; doveli bi samu Srbiju u težak položaj; a da i ne govorimo o tome kako bi to bilo primljeno u samome Beču. Stratimirovićeva opozicija protiv patrijarhove, odnosno »bečke« politike nije poticala iz nekog iskrenog uverenja, nego iz uvređene sujete. Možda bi se moglo reći da su Srbi mogli ostati neutralni. Ali, tim tek ne bi ništa postigli, jer bi se zamerili i jednoj i drugoj strani. Bilo je stoga u onaj mah ipak najmudrije ići sa bečkom vladom, pa pomoću nje postići izvesne uspehe za jačanje svoje narodne snage, i ostati u zajednici sa ostalim Jugoslovenima. Posle toga, dobro će im doći i iskustvo koje će moći steći iz ovoga slučaja. Uvideće da se prava jugoslovenska narodna politika ne može voditi ni sa Bečom ni sa Budimom, jer će i jedna i druga strana gledati, kao što je i prirodno, samo svoje interese, iskorišćavajući nas u nekom superiornom stavu samo kao pogodno oruđe, ali nemajući nikad ni prave volje a ni računa da pomažu pun razmah naše narodne snage.
Kada je srpski pokret u Vojvodini dobio službeno priznanje carskoga dvora, osmelila se srpska vlada da otvorenije pomaže ustanak i šalje sve veći broj svojih dobrovoljaca. U Srbiji se ovo činilo sa jasnim planom za budućnost. »Diplomacija je sada već jasno uvidila (pisale su službene Srbske Novine) da Srbija ima veliki upliv na plemena okolostojeća, da okrom upliva ima i volje da im pomogne, a okrom volje i moć da ji održi. Tim ona postaje i u obštemu mnjeniju, kao što je do sada u samom delu bila, jedna od najvažniji točka na Istoku, koju diplomacija u budućim svojim političkim kombinacijama u ovim stranama neće nikako niti može iz vida izgubiti«. Međutim, kada su prvi uspesi Vindišgrecovi i Jelačićevi dali bečkoj vladi nade da će carska vojska moći pokoriti Mađare, u Beču se počela tačno osećati nezgoda, da njoj, velikoj carevini, pomaže jedna mala vazalna kneževina, i to na području gde se nalazi srpski narod, u kome će ova vojnička saradnja samo ojačati uzajamne veze i izazvati težnje i obaveze da i u budućnosti rade zajedno. Stoga je bečka diplomatija stala živo raditi obilaznim putem, pregovorima u Carigradu, da Turska pozove Srbiju na povlačenje dobrovoljačkih četa iz Austrije. I Turska sama, kojoj je svako jačanje Srbije, i političko i diplomatsko, moglo postati opasno, nalazila je da je srpska saradnja u Austriji nezgodna, pa se sa dosta naglaska odazvala austriskome pozivu. Pod tim pritiskom, Srbija je krajem februara god. 1849. počela da povlači svoje dobrovoljce; u Vojvodini su ostali samo bećari i Srbi tuđi podanici, kojima je bio vođ Milivoje Petrović Blaznavac, a posle je tamo opet prešao i Knićanin, kad je situacija za Srbe postala teška.
Mladi crnogorski vladika i pesnik Petar II držao je da je ceo ovaj pokret Srba i Hrvata ustvari upućen na to da postane početak izvršenja velikog dela slovenskoga ujedinjenja, kao što je mislio i Svetozar Miletić kad je u zanosu pevao:
Oj, Slavjani, braćo draga,
Kucnuo je i naš čas.
Kad se proneo glas da talijanski revolucionari u Mlecima sanjaju o osvajanju Dalmacije kao njihove oblasti, vladika je 20. maja god. 1848. uputio proglas Bokeljima i Dubrovčanima, opominjući ih da budu svesni svoje narodnosti i da joj ostanu verni, držeći se uz svoga bana Jelačića. U slučaju nevolje oni mogu računati na crnogorsku pomoć, kao i u slučaju izdaje narodne stvari na njihovu osvetu. On je i banu Jelačiću, o kome govori i piše sa ushićenjem, nudio svoju pomoć. »Svakomu se napretku tvojemu radujem kako sopstvenome svome (pisao mu je on 20. decembra god. 1848.), jerbo je tvoj napredak narodni, a to se zna i moj, kako tvojega sabrata ... Tebe je tajna sudbina na čelu južnih Slavjana postavila... Tvoj je zadatak velik, njim Evropa novi vid dobiva, on miče gadnu ljagu sa lica slavnih Slavjana, koji do dana današnjega ništa drugo nijesu bili do prodani i žalosni robovi i nadničari drugih naroda«. Vladika je sav antiaustrijanac, odavno, od prvih godina svoje vlade, kad je iz Crne Gore morao prognati »guvernadurske« Radoniće, koji su, pomagani od Austrije, ustajali protiv njega; i kad se morao s Austrijom god. 1838. čak boriti zbog zapadnih granica, koje nije mogao održati po crnogorskim željama. U svojim pismima Jelačiću on ne štedi prekora za nju. On bi najvoleo da u Jelačiću steče slobodnoga suseda; ali, kad ne ide drukčije, on je zadovoljan bar time što je Dalmacija pod njegovom vlašću, »da se jednom sastavimo«. Jelačić je u svojim odgovorima, naročito kasnijim, sa manje lirike; u pismu od 1. aprila god. 1849. on je poslovno molio vladiku samo da ne dozvoli crnogorske upade i pljačkanja po Boki i da uputi same Bokelje na tačno vršenje zakonskih propisa.
Kada je carska vojska zauzela Budim i bečka vlada potom objavila novi centralistički ustav, sa potiranjem posebnog mađarskog državnog prava i svih njihovih tradicija, ogorčeni Mađari pregoše na krajnji otpor. Oni na saboru u Debrecinu svrgoše habzburšku dinastiju i proglasiše se za sasvim slobodnu državu. Košut posta diktator. Oduševljena vojska, zadahnuta novim borbenim duhom, pređe u ofanzivu na sve strane. Kada austriska vojska bi razbijena u Erdelju, baciše se Mađari sa velikom snagom na Srbe, oslabljene odlaskom srbijanskih dobrovoljaca. 22. marta god. 1849. pade dugo branjeni Sentomaš. Srbi su iza toga sa naporom još mesec dana odolevali mađarskoj ofanzivi, dok naposletku ne biše suzbijeni prema Sremu i Srbiji. Mađarska vojska potisnula je posle i Vindišgreca i Jelačića. Jelačić je 14. aprila zauzeo mađaronski Osek i obrazovao tu takozvanu »južnu armiju«, u koju je uveo i srpske borce, zadržavši ih, uglavnom, na položajima u zapadnoj Bačkoj. Mađarska vojska držala se uporno u Petrovaradinu, odakle je 31. maja bombardovala i teško oštetila Novi Sad, u kojem je ostala samo Uspenska crkva i dve tri kuće.
Srpski je pokret u to vreme potpuno malaksavao. Vojnički neuspesi došli su dobrim delom kao posledica političkog razočaranja i uverenja da je sva borba uglavnom bila uzaludna. Austriski dvor nije mislio iskreno ni sa njima, kao ni sa Hrvatima. Kada je prošla prva opasnost od Mađara, u isto vreme kada su na Porti tražili povlačenje srbijanskih dobrovoljaca, bečki dvorski i vojnički krugovi radili su na tome da obećane narodne slobode svedu na što manju meru. Reakcija je bila na pomolu na celoj liniji. Čitavome pokretu hteo je da se oduzme njegov slobodarski i nacionalni karakter i da se sve potčini samo interesima dinastije. Mada su bili potvrđeni zaključci Majske skupštine i odobren izbor vojvode, ipak se nije htelo prići određivanju granica i uređenja Vojvodine. Naprotiv, išlo se za tim da se ona okrnji i degraduje. Moćni Vindišgrec nije krio svoje mišljenje da on Vojvodinu i njene vlasti smatra samo kao privremene tvorevine. Iz Vojvodine je izdvojena Banatska Granica i za nju imenovan posebni, od vojvode ili njegova zamenika potpuno nezavisni zapovednik. U novome austriskome ustavu srpska se Vojvodina, istina, pominjala, ali bez očekivanoga priznanja njene naročite političke individualnosti u duhu zaključaka Majske skupštine. Zasad ona nije imala ništa više od samoga imena. Stoga su Srbi odmah tražili da se to ispravi i da se Vojvodina u ustavu jasno označi kao posebna oblast, kao i sve druge »krunske zemlje« (Kronland). U isti mah Srbi su tražili i to da ostanu u zajednici sa Hrvatima i da se Vojvodina ne cepa od Trojednice. Ako se to ne ispuni, kao što se nije ispunilo, Srbi nisu videli razloga zašto su se onda upravo borili. Austriske namere prema Vojvodini pokazaše se jasno, kada car 21. marta 1849. njene srpske županije stavi pod vlast Vindišgrecovu, a za vojnoga zapovednika Srema, Bačke i Banata naznači Majerhofera. Srbi izgubiše i administrativnu i vojnu vlast, samo patrijarh bi imenovan za carskoga komesara, ali bez prave snage. Srpski protesti zbog toga behu ljuti i javni. Vojvodinu im nisu dali Mađari otvoreno, sad im je ne daju ni Austrijanci, ali prikriveno. Ovo držanje Austrije Srbe je počelo da razdražuje ne manje od držanja mađarskoga. Sa Mađarima su se borili i bili im dušmani, a za Beč su prolivali krv. Zar je nezahvalnost morala doći tako brzo? I biti tako očevidna?
Obest austriskih đenerala bila je posle toga osetno kažnjena; ali, nije ih opametila. Njihove vojske razbiše Mađari na više mesta; sam Jelačić pretrpi težak poraz 2. jula kod Heđeša. Austriji, u nevolji, nije preostajalo ništa drugo nego da se obrati za pomoć caru Nikoli, najrevnosnijem čuvaru konzervativnoga poretka u Evropi. Car Nikola se odazvao molbi. Ruska vojska prodrla je brzo u Ugarsku i 1. avgusta god. 1849., na Vilagošu, položili su pred njom oružje poslednji ostaci pobeđenih i klonulih mađarskih boraca, ukoliko se već pre toga nisu, zajedno sa Košutom, spasli u susedne tuđe oblasti. Revolucija je tim bila potpuno skrhana, i Austrija spasena, da odmah potom počne sa najbezobzirnijom reakcijom.