Istorija Jugoslavije (V. Ćorović) 4.4

←<<

ISTORIJA JUGOSLAVIJE Pisac: Vladimir Ćorović

>>→

četrti period. IV. Seobe.

1. Početak seoba. — 2. Seobe u Hrvatsku i Slavoniju. — 3. Tursko pomeranje Srba prema granicama. — 4. Značaj seoba za Srbe i Hrvate. — 5. Epsko pesništvo kao elemenat seoba i spajanja.

Sklanjanja i beganja ispred Turaka pojedinaca, pa i većih skupina, počela su dosta rano. Već osamdesetih godina XIV veka beleži se u dubrovačkim knjigama veći priliv susednog humskog stanovništva, a od XV veka spasavanje na susedno ugarsko, hrvatsko i dalmatinsko područje ne prestaje ni iz Srbije, ni iz Bosne. Videli smo da je bilo i prisilnog preseljavanja našeg stanovništva, koje su vršili i Turci i Mađari, i to u masama koje su iznosile po nekoliko desetina hiljada duša. Za unutrašnje seobe na području našeg naroda do XV veka mi nemamo dovoljno pouzdanih vesti, ali zato je građa od XV veka unapred obilata i ona se, zahvaljujući inicijativi Jovana Cvijića, počela sistematski iskorišćavati.

Srpskohrvatski elemenat imao je tokom cele svoje prošlosti dosta upadljivu pokretnost. Tek što se u VII i VIII veku nekako smestio na novom zemljištu, on je naskoro, u toku daljih vekova, šireći svoje političke granice, širio i svoje ekspanzivno etničko područje. Romanski gradovi Dalmacije već od IX veka počinju dobijati slovensko stanovništvo, koje u njima od XIII veka uzima maha, da u XV potpuno prevlada. Za srpskom vojskom u XIV veku išao je i jedan deo srpskih ljudi ne samo u južnu Maćedoniju, nego čak i u Epir i Tesaliju, kao što je posle, pri povlačenju prema severu, nastalo vidno pomeranje stanovništva prema Dunavu i preko njega. Kada je u XV veku počelo napuštanje starih ognjišta (vrlo obična pojava kod stočarskih elemenata) ljudi su se ponekad rešavali i na veoma daleke puteve. Čak ni bežati na susedna ostrva, kao što su činili Dalmatinci iz makarske i cetinske oblasti, nije se činilo uvek dovoljno sigurno. U strahu od Turaka htelo se izmaći što dalje. Nije se samo Ivan Crnojević sklanjao u Italiju, nego su to činile i dosta brojne mase naroda. Slovenske kolonije u Italiji, čijih ostataka još ima u oblasti Kampobaso, u nekadanjoj napuljskoj kraljevini, morale su nekad brojati bar više stotina izbeglica. Prema ispitivanjima M. Rešetara te kolonije nastale su u Italiji krajem XV i početkom XVI veka. Na crkvi u Palati, u kamenom natpisu, stoji: da se »dalmatinski narod« (koji sam sebe uvek zove samo »Šklavuni«) najpre tu naselio i podigao taj hram god. 1531. Ostaci tih doseljenika, kako se na osnovu njihova narečja može utvrditi, potiču iz makarskoga primorja. Tako ponekih, daleko rasutih, naših oaza ima i na drugim stranama.

Glavne naše seobe išle su, sasvim prirodno, prema slobodnim zemljama neposrednog susedstva. Srbi iz Srbije išli su preko Save i Dunava u južnu Ugarsku i dobili su tamo čak svoju despotovinu. Manji njihov deo, i to za kraće vreme, kretao je iz same stare Despotovine u Bosnu. Iz zapadne Bosne, gde je područje Hrvoja Vukčića bilo u nekoliko jedna dalmatinsko-bosanska celina, i gde se i posle sav glavni promet razvijao prema Splitu i posle, usled užih političkih veza sa Hrvatskom, nešto i prema Uni, pomeranja u tom pravcu imala su već svoju tradiciju. Borbeniji muškarci, sposobni za vojnu službu i ratne podvige, nude često svoje usluge gospodarima oblasti kod kojih dođu, a ponekad hoće da četuju i za svoj račun, da se osvete ili da od pljačke prežive. To su uskoci, čije ime jedan talijanski izveštaj ovako lepo tumači: »quelli che passano da un principe all’ altro«. Njihova utočišta su tvrdi gradovi Klis, Bihać i naročito Senj, gde stiču izuzetan glas.

U Hrvatskoj, bosanski iseljenici javljaju se verovatno već god. 1526. a sasvim pouzdano od septembra god. 1530. Znamo za neke izbeglice da su otišle god. 1527. u zapadnu Ugarsku i u susedne delove Austrije. Austriske vlasti počele su razvijati sistematsku agitaciju na granicama, pozivajući hrišćane iz Bosne da se sele na njihovo zemljište. Trebalo im je nove radne snage i novih vojnika, a naši ljudi su bili »vrlo dobri« kako ih ocenjuje svakako kompetentni Ivo Karlović zapovedniku Kacianeru, misleći u prvom redu na borbene uskoke. Da bi ih pridobile, vlasti su im obećavale ne samo zemlju, nego i oslobođenje od poreza za duži niz godina i slobodan izbor njihovih poglavica. To obećanje car je doista i održao i potvrdio pismeno god. 1532. Iza Bosanaca, odmah god. 1531., javljaju se i prebezi iz cetinskoga kraja u Dalmaciji, koji su pritisli Turci, i bivaju smešteni najpre u Kranjskoj kod Kostelja, Poljana i po Krasu. Benedikt Kuripečić beleži na svome putu kroz Bosnu god. 1530. da se zbog novih nameta i verskog pritiska javlja u narodu jaka sklonost sa seobe, i to i kod pravoslavnih i kod katolika, a iz gornje Bosne da pravoslavni već i beže, ali ne navodi u kojem se pravcu beži. Prve grupe ovih doseljenika iz god. 1530., među kojima su prevlađivali Srbi pravoslavni, smestile su se god. 1534. u Žumberku i njegovoj okolini, u Metlici, Kostanjevcu, Frauenbrunu i Pletarju, a bilo ih je preko 350 kuća. Zanimljivo je da se u jednoj svojoj molbi od juna god. 1533. tuže kako ih »Kranjci i Hrvati gone jedan drugom«, kako se mnogo muče, i kako, najzad, ne žele da nad njima »vladaju« Hrvati. Broj doseljenika množio se i pored svih nezgoda i nevolja pri njihovom smeštanju. God. 1538. pominje se dolazak uskoka iz Srba i Čiča iz Obrovca, sa kojima je došlo na 40.000 glava njihove stoke, što najbolje pokazuje zanimanje stanovništva i objašnjava njegovu pokretljivost. Njih su smestili na ogulinska dobra Stepana Frankopana. Zatim se niže nekoliko seoba sa raznih strana, sa manjim i većim brojem duša, od god. 1539. do god. 1543. Radoslav Grujić upozorio je na čitav niz imena bosanskih mesta oko nekih gradova Štajerske kao što su: Vareš, Modrič, Banja Loka, Jajce, Livanjci i dr., koja doista govore za bosanske veze ili poreklo njihovih naseljenika. Šteta je samo što nije utvrđena i hronologija tih naziva i postanka mesta. U spiskovima štajerske najamničke vojske XVI veka, oko god. 1542. do god. 1555., sreta se »srazmerno najčešće« prezime Bošnjak, a ima i imena kao Jajčanin, Ključanin, Plivljan.

Odnosi između uskoka i starosedelaca nisu zadugo bili dobri. Obeskućeni, lišeni mnogo čega, u Austriji loše ili neuredno pomagani, od urođenika sa nepoverenjem gledani, uskoci nisu ljudi od mnogo obzira, i kad ne mogu da što dobiju urednim putem, oni se daju na pljačku i grabež. Urođenici ih mrze, jer uskoci neće da budu zemljoradnici, nego neka vrsta ratnika, kojima se daje nagrada u novcu, zemlji ili »u prirodi«, kao što behu martolozi. Sem toga, oni se boje i njih lično, kao ljudi brzih na kavgu, a i zbog zapleta i nevolja u koje ih mogu uvući. Uskoci vrše česte upade u tursku zemlju i haraju je, pa će to, mislili su bogobojažljivi domaćini, izazvati nove turske čete i osvete, jer su Turci i inače kivni zbog uskočkoga smeštanja na hrvatsko-kranjskoj granici. Nove doseljenike nisu trpeli ni hrvatski ni kranjski plemići, jer nisu pristajali da postanu njihovi kmetovi i da se izjednače sa ostalim seljacima. Usled svega toga, uskoci su imali velikih neprilika, čestih, ponekad dosta teških, sukoba sa domaćim elementom, i pomišljali su u teskobi ne malo puta da se vrate odakle su i došli. Za njih su se, međutim, uvek i sa mnogo energije zalagale vojne vlasti. Uskoci su bili divan vojnički materijal i već dobro izvežban za borbe sa Turcima. Njihova saradnja stoga ne samo da nije bila na odmet nego je čak naročito tražena. Stoga o njima vodi računa i Dvor, i ne samo da želi da ih zadrži, nego i da im poveća broj. A broj njihov je oko god. 1551. iznosio preko 800 ratnika. Da zadovolje kranjske staleže i prorede zgrupisane uskoke, vlasti su ih ponekad razmeštale; ali, po višim naredbama, uvek su ih štitile. Naseljavanjem uskoka blizu granice i njihovim primanjem u vojsku i vojnu službu učinjen je novi korak za stvaranje Vojne Krajine. Iskustva, koja su ljudi stekli dotle, naterivala su ih sve više da uz tvrde gradove prikupljaju i tvrde ljude, kojima će sva briga biti u tom da što bolje čuvaju granicu. Sistematska militarizacija hrvatske granice, mada vršena sa malo sredstava i potom sa malo ljudi, od četrdesetih godina XVI veka postaje sve više potreba i stvarnost.

Naročitu politiku vodila je Sulejmanova Turska sa srpskim elementom. Bosanci u turskoj službi, koji su dobro poznavali antagonizam između katolika i pravoslavnih u njihovoj otadžbini, došli su na misao da, povlađujući u mnogom pravoslavnima, stvore od njih jedan zemljoradnički a donekle i vojnički bedem protiv katolika. Pravoslavni su imali i na turskoj strani da postanu neka vrsta zaštitne granice. Dosta je samo pogledati kako je glavno područje stare hrvatske države, koje su zauzeli Turci XVI veka, od Sane na zapad i oko Knina, naseljeno već tada i nešto docnije u ogromnoj većini pravoslavnim stanovništvom, pa da se vidi ta tendencija. Međutim, područje stare bosanske države, gde su katolici bili jaki, u dolini Lašve, Rame i izvorišta Vrbasa, ostalo je prilično čisto i pod Turcima, po ovoj prilici samo stoga što su, budući na očima vrhovnog sandžaka u Travniku i podaleko od ratnog područja, katolici tih oblasti izgledali manje opasni i bili manje agresivni.

Stara Hrvatska beše za vreme ratova od god. 1521. do god. 1540. strahovito opustela. Danas, na žalost, izgubljeni letopis dalmatinskoga episkopa Simeona Končarevića, kojim se obilato služio Nikodim Milaš, kazuje da je baš u to vreme, od god. 1521. do god. 1527., turska vlast dovela više hiljada srpskih porodica u njene zapustele krajeve, da za Turke obrađuju zemlju. Kninska Krajina, Bukovica i Kotari dobiše tada srpsko stanovništvo. God. 1551. zabeleženo je isto tako dovođenje nekoliko hiljada Srba na dalmatinsko-bosansko-hrvatsku tromeđu, oko Srba i Knina, koje su i opet izvršili Turci. U jednom zapisu od god. 1516. kaže se kako je u Vrhbosni bilo veliko umnožavanje Agarjana, »a pravoslavne vere hrišćanske u toj zemlji veliko umanjenje, tako da se ne može ništa naći!« Međutim, danas je sarajevska okolina u ogromnoj većini pravoslavna; priliv je, očevidno, došao iza te godine. Vladislav Skarić u svojoj studiji o »Porijeklu pravoslavnoga naroda u sjeverozapadnoj Bosni« utvrdio je da je najveći deo stanovništva te cele oblasti doseljenik iz južnih krajeva, Hercegovine, Raške i Crne Gore, i da se u toj oblasti javlja tek posle Turaka. Slavoniju su u XVI veku (tvrdi A. Ivić) naseljavali Srbima iz Bosne po turskoj naredbi, da »omoguće ishranu pograničnih četa turskih«. Tako će posle učiniti i u Hrvatskoj. Izlažući taj proces preseljavanja, Ivić je dobro naglasio: »Na čelu Srba doseljenih iz despotovine bili su plemići srpski, te se Srbi i u novoj domovini grupisaše oko njih. Doseljenici iz Bosne bili su prosta raja turska, te nijedan član njen nije mogao ni prema državnim faktorima ni u odnosu prema Srbima da zauzme položaj sličan onome što su zauzimali titularni despoti Brankovići i Berislavi«. Razlika je jasna: prvi su išli kao borci, a drugi kao argati; prvi su išli da obore osvajača, a drugi da mu posluže.

U našoj narodnoj istoriji ove seobe, koje su, u većoj meri, počele od sredine XV pa trajale sve do početka XIX veka, imaju neobično velik značaj, i to u više pravaca. One su proširile u ogromnoj meri područje našeg etničkog rasprostiranja i našeg narodnog jezika. Srpska naselja šire se jedno vreme do Sent-Andreje, a u gušćim gomilama dopiru do blizu Segedina i Temišvara. Na zapadu su došla do Krke, Ogulina i Žumberka. Mi smo se u ropstvu pod Turcima širili ne manje nego kao da smo imali najekspanzivniju svoju državu. I kod Hrvata i kod Srba narodno ime prešlo je daleko granice u kojima je bilo uobičajeno još u XV veku. Ulaskom Turaka u staru hrvatsku državu današnjeg dalmatinskog i severozapadnog bosanskog područja i potiskivanjem hrvatskih plemića i jednog dela naroda iz tih krajeva u severnije oblasti stare Slavonije hrvatsko se ime prenosi i u te nove krajeve i obuhvata, postepeno, kao celinu sve slovenske oblasti do Drave, Mure i Bele Kranjske, a ponegde i preko te linije. Sa srpskim imenom slično je; ono dopire do svih onih granica do kojih su došla i pomenuta srpska naselja. Dovoljno je samo pregledati prikupljene primere V. Đerića u knjizi »O srpskom imenu po zapadnim krajevima našega naroda«, pa dobiti o tome tačnu sliku.

Posle, ove seobe, vršene vekovima, silno su biološki izmešale naš narod. Srbi su dolazili među Hrvate i Slovence, ostajali među njima, i pored svih sukoba koje su imali sa njima prvih vremena našli su ipak načina da se tu i orode i vremenom potpuno pretope. Ko bi znao danas razlikovati među Hrvatima u Medvedgradu, Rakovcu, Koprivnici potomke onih Srba koji se god. 1447. pominju u tim gradovima? Zar bi neko mogao danas pogoditi, da to sam Andrija Kačić nije zabeležio, kako jedna grana njegova plemena izvodi svoje poreklo od Bjelopavlića, koji da su došli u Primorje iz Bijeloga Polja kod Mostara god. 1463.? On, međutim, kazuje i važnu činjenicu kako su ti ljudi zadržali delimično i svoju veru i krsnu slavu, Sv. Jovana. »Ovi u gornjem Primorju slave ga na hrišćansku, sutradan po latinskom vodokršću, u koji dan dolazi hrišćanski Ivanj-dan; a oni u donjem Primorju slave ga na latinsku, po našem božiću«. To slavljenje krsnoga imena na toj strani održalo se sve do danas. Svoje ijekavsko narečje izgubili su potpuno, i slili se i inače sa ostalim srodnicima i susedima. Retki su primeri da su Srbi, sve do XIX veka, u svojim novim naseljima, među Hrvatima i Slovencima, očuvali južno ijekavsko narečje i svoju pravoslavnu veru, kao što je slučaj sa Bojančanima i Marin-dolcima u Beloj Kranjskoj, jednom oazom od kakvih 600 duša. Žumberčani, koji su ostali dobrim delom ijekavci, primanjem unije napravili su odavno most za bliže veze sa katoličkim susedima. Inače, proces stapanja izveden je dosad u drugim krajevima potpuno. Na staru otadžbinu potsećaju samo ponekad lokalni nazivi, kao oni pomenutih Bosanaca u Štajerskoj. Po njima se samo ponekad može pogađati mesto porekla, kao što je, na primer, dobro učinio d-r R. Simonović, kada je, prema jednom spisku bačkih sela od god. 1543., imena Plavna i Obrovac pripisao naseljenicima iz dalmatinskih mesta toga imena. Srpski naseljenici po graničnim oblastima same Turske, dovođeni u većim masama, ostali su, međutim, nepomešani, zadržavši svoju veru i sa njom odvojenost od vladajućeg muslimanskog i malobrojnog katoličkog elementa. Biološko jedinstvo jugoslovenske rase, pomućeno donekle životom u posebnim političkim jedinicama, gde je bilo dosta mešanja sa drugim rasama, obnovljeno je sada među njima intenzivnim krvnim srodstvom. Nema jugoslovenske oblasti, i to nijedne, u koju nije stiglo bar po nekoliko porodica iz krajeva pod Turcima i gde nije bilo te zajednice i stapanja, u manjoj ili većoj meri.

To mešanje osetilo se i u duhovnom životu. Stare granice sa lokalnim interesima i zavađenostima pale su potpuno, a ostala su samo dva velika državna organizma, turski i austriski. Hrišćanska solidarnost, ako se nije osećala u dovoljnoj meri u ofanzivnim akcijama hrišćanskih liga, osećala se ipak u nevolji među sapatnicima. Hrišćani i muslimani postali su dva posebna sveta, dva načela, dve nepomirljive protivnosti. Pravoslavni elemenat, koji se jedno vreme kolebao između muslimana i katolika, osetio se na kraju ipak bliži ovim drugima i ušao je sa njima u saradnju. Kod katolika javlja se opet mnogo više interesa za pravoslavne nego što ga je ranije bilo, naglašava se rasna zajednica sa njima, počinje kult slovenstva koje, široko i veliko, ima da obuhvati sve ove male i da ih, pritisnute, teši.

Naročito je bilo od značaja što je dobar deo seoba išao iz oblasti stare srpske države gde je državna a i narodna svest bila najviše razvijena. Dobar deo ijekavskoga elementa u Kranjskoj i Hrvatskoj očevidno nije mogao poticati iz zapadne ikavske Bosne, nego iz Hercegovine, Podrinja, Zete. Dolazeći u zapadne i severne krajeve, ti elementi su nosili sa sobom i širili tradicije nemanjićske i kosovske Srbije. Naročito im je bilo moćno sredstvo narodna epska pesma, koja je po svom duhu i etici pro-izvod isključivo nemanjićsko-srpske državne kulture. Nju su iseljenici nosili kao svoje glavno duhovno dobro. Tako je Kraljević Marko dopro u Slovenačku. U zbirkama narodnih pesama iz Bosne i Hercegovine i Dalmacije malo ima pomena o drugim starim junacima sem o onima iz stare srpske države. Vanredno je zanimljivo pratiti kako se izvesne pesme sa licima iz Srbije prenose na Zapad i vežu za nova mesta; kako, na primer, slučaj vojvode Prijezde iz Stalaća, radi sličnosti imena prenose na hercegovački Stolac, ili kako od kneza Lazara iz Kruševca u jednog dalmatinskog pevača postaje Lazar, sin bana Zadranina, knez kotarskoga Kruševa. U Bosni su zaboravljeni toliki domaći junaci Srednjega veka, sem poslovičnoga bana Kulina i neobične ličnosti hercega Stjepana, i to dobrim delom stoga što je sa novim talasima stanovništva dolazila nova tradicija i epski duh gospodstva i junaštva lica iz raške države. Uskočke i hajdučke pesme jasan su nastavak kosovskog i Markovog eposa i imaju u svojoj suštini veličanje kulta pregalaštva u njihovoj tradiciji.

Uskoci su bili glavni nosioci narodne epske pesme u zapadnim krajevima. Sa njima su za održavanje pesme bili od velikog značaja i hajduci. Ovi su u Turskoj od XVI do XVIII veka, mada ponekad obični razbojnici, uživali simpatije hrišćanskoga naroda, kojem su i sami ponajviše pripadali, i to isključivo zbog njihova napadanja na Turke. Hajdučka četovanja, u grupama, imala su ponekad karakter pravih hrišćanskih akcija protiv turskih nasilnika, i narod je u njima često nalazio svoje osvetnike. Osveta je uopšte bila važan motiv u odlukama za hajdučiju. Crnogorci su izokrenuli jedan član simvola vere, i tvrde da i crkva propoveda: sveta osveta. »Svaki svoje da pokaje stare«, traži epski pevač izrično. Hajduci su vrlo brzo ozbiljno ugrožavali promet u Turskoj, naročito u velikim planinama, kao što su Romanija, Moravska Šuma, Suva Planina. Među hajducima bilo je u istočnim krajevima najviše Srba; ali, u zapadnim oblastima odmetnulo se i podosta Hrvata. Oni sarađuju sa Srbima u borbama protiv Turaka i pomažu im u nevolji, kao, primera radi, čuveni Mijat Tomić, duvanjski junak XVII veka. Saradnja Srba i Hrvata na području oko Velebita, naročito u redovima senjskih uskoka, dobro je poznata stvar u XVI i XVII veku. Dosta je samo videti kako se u jednoj mletačkoj osudi iz god. 1583., zbog pokušaja da se otme Klis, ređaju imena fra Anđela Trogiranina, vojvoda Đure Daničića i Lulina Miličića, i njihovih drutova Frana Martinčića, popa Sime Urmanića, Nikole Mažurana, Atanasija Jurišića i dr., pa da se odmah utvrdi ta stvar. Potsetimo, primera radi, i na docnije borbe kninskih junaka, uskoka i hajduka, koje opeva Andrija Kačić, spominjući Sinobade, Mitra i Ivana, Milovana Jankovića, Nikolu Kneževića, harambašu Jovana Karabuha, Marka Džepinovića, Valičiće, Marka i Juru, i dr. Vuk Karanić je jednom prilikom zabeležio kako hajduci, pored slepaca i putnika, »najviše raznose« junačke pesme, i to, razumljivo, one u kojima se slave njihova dela. Epski mentalitet tih pesama pronesen je kroz sve krajeve srpskoga i hrvatskoga na-roda. Čitava jedna poezija te vrste nastala je tokom XVII i XVIII veka ne samo među Srbima i Hrvatima hrišćanima, nego čak i među bosanskim muslimanima, koji, naravno, slave svoje muslimanske junake i četnike sa krvave granice. Ogromnu popularnost tih pesama, može se čak reći njihovu vlast u dušama našega sveta, svedoči rečitije od svih primera slučaj fra Andrije Kačića. Kad je hteo da narodu pruži najmiliju zabavu i da sam dade neku vrstu popularne istorije, on se rešio da je daje u neodoljivom desetercu narodne pesme, i u njenom duhu, i pogodio je tim pravi put. Stoga je njegov Razgovor ugodni naroda slovinskoga postao jedna od najomiljenijih i najrasprostranjenijih knjiga među Srbima i Hrvatima, jedno delo koje doista spaja duhove.

Za stvaranje bližih veza između jugoslovenskih plemena i za uzajamno upoznavanje po dobrim i lošim sklonostima našim ništa nije u našoj prošlosti učinilo toliko kao ove seobe i mešanja. One su nas ispreplele i dovele u materijalnu zajednicu, koja je postala nov i važan istoriski činilac u daljem razvoju. Sa tim seobama pomerene su i sve granice ranijeg plemenskog grupisanja. Do XVI veka broj Srba koji je prelazio granice Cetine i Sane jedva ako je iznosio koju hiljadu duša, i ukoliko ih se slučajno tamo našlo, kao posada u nekom gradu, ili kao članovi nekog izmešanog vlaško-slovenskog katuna, oni su pretstavljali vrlo male oaze. Preko Save i Dunava bilo ih je svakako mnogo više; ali, nisu imali nikakvog političkog značaja. Od XV i XVI veka odnosi se menjaju. Srbi su u velikim masama prešli ne samo Sanu nego i Unu, prešli i Cetinu i dalmatinsku Krku, i smestili se u srcu stare hrvatske države. U izvesnim delovima te oblasti oni čine ogromnu većinu prema katolicima. God. 1910. bilo je, na primer, u bihaćskome okrugu, u ranije »najhrvatskijem« kraju, 54.7% pravoslavnih prema samo 5.4% katolika. Stari hrvatski Knin i njegovo područje otad su preplavljeni Srbima. Katolici su, međutim, osetno pomerili svoje granice u Hercegovini, ne samo do same obale Neretve nego i znatno preko nje, osvojivši i Ston, Konavlje i jedan deo Popova. Hrvati su, na drugoj strani, pojačali ranija slovenska naselja u Međumurju, a dopirali su u izvesnim grupama dosta daleko na sever u sadanjem Burgenlandu, gde su dobili ime »vodenih Hrvata« (Wasserkroaten). To su bili dobrim delom iseljenici iz hrvatskih župa južno od Save i Kupe, gde se govorilo čakavskim narečjem, koje su neki od njih zadržali sve do danas. Nu, njihovo pomeranje u tome pravcu znači čist nacionalni gubitak, isto kao i mnoge kolonije Srba severno od Subotice.