Историја Југославије (В. Ћоровић) 4.4

ИСТОРИЈА ЈУГОСЛАВИЈЕ
Писац: Владимир Ћоровић


четрти период.
IV. Сеобе.

1. Почетак сеоба. — 2. Сеобе у Хрватску и Славонију. — 3. Турско померање Срба према границама. — 4. Значај сеоба за Србе и Хрвате. — 5. Епско песништво као елеменат сеоба и спајања.


Склањања и бегања испред Турака појединаца, па и већих скупина, почела су доста рано. Већ осамдесетих година XIV века бележи се у дубровачким књигама већи прилив суседног хумског становништва, а од XV века спасавање на суседно угарско, хрватско и далматинско подручје не престаје ни из Србије, ни из Босне. Видели смо да је било и присилног пресељавања нашег становништва, које су вршили и Турци и Мађари, и то у масама које су износиле по неколико десетина хиљада душа. За унутрашње сеобе на подручју нашег народа до XV века ми немамо довољно поузданих вести, али зато је грађа од XV века унапред обилата и она се, захваљујући иницијативи Јована Цвијића, почела систематски искоришћавати.

Српскохрватски елеменат имао је током целе своје прошлости доста упадљиву покретност. Тек што се у VII и VIII веку некако сместио на новом земљишту, он је наскоро, у току даљих векова, ширећи своје политичке границе, ширио и своје експанзивно етничко подручје. Романски градови Далмације већ од IX века почињу добијати словенско становништво, које у њима од XIII века узима маха, да у XV потпуно превлада. За српском војском у XIV веку ишао је и један део српских људи не само у јужну Маћедонију, него чак и у Епир и Тесалију, као што је после, при повлачењу према северу, настало видно померање становништва према Дунаву и преко њега. Када је у XV веку почело напуштање старих огњишта (врло обична појава код сточарских елемената) људи су се понекад решавали и на веома далеке путеве. Чак ни бежати на суседна острва, као што су чинили Далматинци из макарске и цетинске области, није се чинило увек довољно сигурно. У страху од Турака хтело се измаћи што даље. Није се само Иван Црнојевић склањао у Италију, него су то чиниле и доста бројне масе народа. Словенске колоније у Италији, чијих остатака још има у области Кампобасо, у некадањој напуљској краљевини, морале су некад бројати бар више стотина избеглица. Према испитивањима М. Решетара те колоније настале су у Италији крајем XV и почетком XVI века. На цркви у Палати, у каменом натпису, стоји: да се »далматински народ« (који сам себе увек зове само »Шклавуни«) најпре ту населио и подигао тај храм год. 1531. Остаци тих досељеника, како се на основу њихова наречја може утврдити, потичу из макарскога приморја. Тако понеких, далеко расутих, наших оаза има и на другим странама.

Главне наше сеобе ишле су, сасвим природно, према слободним земљама непосредног суседства. Срби из Србије ишли су преко Саве и Дунава у јужну Угарску и добили су тамо чак своју деспотовину. Мањи њихов део, и то за краће време, кретао је из саме старе Деспотовине у Босну. Из западне Босне, где је подручје Хрвоја Вукчића било у неколико једна далматинско-босанска целина, и где се и после сав главни промет развијао према Сплиту и после, услед ужих политичких веза са Хрватском, нешто и према Уни, померања у том правцу имала су већ своју традицију. Борбенији мушкарци, способни за војну службу и ратне подвиге, нуде често своје услуге господарима области код којих дођу, а понекад хоће да четују и за свој рачун, да се освете или да од пљачке преживе. То су ускоци, чије име један талијански извештај овако лепо тумачи: »quelli che passano da un principe all’ altro«. Њихова уточишта су тврди градови Клис, Бихаћ и нарочито Сењ, где стичу изузетан глас.

У Хрватској, босански исељеници јављају се вероватно већ год. 1526. а сасвим поуздано од септембра год. 1530. Знамо за неке избеглице да су отишле год. 1527. у западну Угарску и у суседне делове Аустрије. Аустриске власти почеле су развијати систематску агитацију на границама, позивајући хришћане из Босне да се селе на њихово земљиште. Требало им је нове радне снаге и нових војника, а наши људи су били »врло добри« како их оцењује свакако компетентни Иво Карловић заповеднику Кацианеру, мислећи у првом реду на борбене ускоке. Да би их придобиле, власти су им обећавале не само земљу, него и ослобођење од пореза за дужи низ година и слободан избор њихових поглавица. То обећање цар је доиста и одржао и потврдио писмено год. 1532. Иза Босанаца, одмах год. 1531., јављају се и пребези из цетинскога краја у Далмацији, који су притисли Турци, и бивају смештени најпре у Крањској код Костеља, Пољана и по Красу. Бенедикт Курипечић бележи на своме путу кроз Босну год. 1530. да се због нових намета и верског притиска јавља у народу јака склоност са сеобе, и то и код православних и код католика, а из горње Босне да православни већ и беже, али не наводи у којем се правцу бежи. Прве групе ових досељеника из год. 1530., међу којима су превлађивали Срби православни, сместиле су се год. 1534. у Жумберку и његовој околини, у Метлици, Костањевцу, Фрауенбруну и Плетарју, а било их је преко 350 кућа. Занимљиво је да се у једној својој молби од јуна год. 1533. туже како их »Крањци и Хрвати гоне један другом«, како се много муче, и како, најзад, не желе да над њима »владају« Хрвати. Број досељеника множио се и поред свих незгода и невоља при њиховом смештању. Год. 1538. помиње се долазак ускока из Срба и Чича из Обровца, са којима је дошло на 40.000 глава њихове стоке, што најбоље показује занимање становништва и објашњава његову покретљивост. Њих су сместили на огулинска добра Степана Франкопана. Затим се ниже неколико сеоба са разних страна, са мањим и већим бројем душа, од год. 1539. до год. 1543. Радослав Грујић упозорио је на читав низ имена босанских места око неких градова Штајерске као што су: Вареш, Модрич, Бања Лока, Јајце, Ливањци и др., која доиста говоре за босанске везе или порекло њихових насељеника. Штета је само што није утврђена и хронологија тих назива и постанка места. У списковима штајерске најамничке војске XVI века, око год. 1542. до год. 1555., срета се »сразмерно најчешће« презиме Бошњак, а има и имена као Јајчанин, Кључанин, Пливљан.

Односи између ускока и староседелаца нису задуго били добри. Обескућени, лишени много чега, у Аустрији лоше или неуредно помагани, од урођеника са неповерењем гледани, ускоци нису људи од много обзира, и кад не могу да што добију уредним путем, они се дају на пљачку и грабеж. Урођеници их мрзе, јер ускоци неће да буду земљорадници, него нека врста ратника, којима се даје награда у новцу, земљи или »у природи«, као што беху мартолози. Сем тога, они се боје и њих лично, као људи брзих на кавгу, а и због заплета и невоља у које их могу увући. Ускоци врше честе упаде у турску земљу и харају је, па ће то, мислили су богобојажљиви домаћини, изазвати нове турске чете и освете, јер су Турци и иначе кивни због ускочкога смештања на хрватско-крањској граници. Нове досељенике нису трпели ни хрватски ни крањски племићи, јер нису пристајали да постану њихови кметови и да се изједначе са осталим сељацима. Услед свега тога, ускоци су имали великих неприлика, честих, понекад доста тешких, сукоба са домаћим елементом, и помишљали су у тескоби не мало пута да се врате одакле су и дошли. За њих су се, међутим, увек и са много енергије залагале војне власти. Ускоци су били диван војнички материјал и већ добро извежбан за борбе са Турцима. Њихова сарадња стога не само да није била на одмет него је чак нарочито тражена. Стога о њима води рачуна и Двор, и не само да жели да их задржи, него и да им повећа број. А број њихов је око год. 1551. износио преко 800 ратника. Да задовоље крањске сталеже и прореде згруписане ускоке, власти су их понекад размештале; али, по вишим наредбама, увек су их штитиле. Насељавањем ускока близу границе и њиховим примањем у војску и војну службу учињен је нови корак за стварање Војне Крајине. Искуства, која су људи стекли дотле, натеривала су их све више да уз тврде градове прикупљају и тврде људе, којима ће сва брига бити у том да што боље чувају границу. Систематска милитаризација хрватске границе, мада вршена са мало средстава и потом са мало људи, од четрдесетих година XVI века постаје све више потреба и стварност.

Нарочиту политику водила је Сулејманова Турска са српским елементом. Босанци у турској служби, који су добро познавали антагонизам између католика и православних у њиховој отаџбини, дошли су на мисао да, повлађујући у многом православнима, створе од њих један земљораднички а донекле и војнички бедем против католика. Православни су имали и на турској страни да постану нека врста заштитне границе. Доста је само погледати како је главно подручје старе хрватске државе, које су заузели Турци XVI века, од Сане на запад и око Книна, насељено већ тада и нешто доцније у огромној већини православним становништвом, па да се види та тенденција. Међутим, подручје старе босанске државе, где су католици били јаки, у долини Лашве, Раме и изворишта Врбаса, остало је прилично чисто и под Турцима, по овој прилици само стога што су, будући на очима врховног санџака у Травнику и подалеко од ратног подручја, католици тих области изгледали мање опасни и били мање агресивни.

Стара Хрватска беше за време ратова од год. 1521. до год. 1540. страховито опустела. Данас, на жалост, изгубљени летопис далматинскога епископа Симеона Кончаревића, којим се обилато служио Никодим Милаш, казује да је баш у то време, од год. 1521. до год. 1527., турска власт довела више хиљада српских породица у њене запустеле крајеве, да за Турке обрађују земљу. Книнска Крајина, Буковица и Котари добише тада српско становништво. Год. 1551. забележено је исто тако довођење неколико хиљада Срба на далматинско-босанско-хрватску тромеђу, око Срба и Книна, које су и опет извршили Турци. У једном запису од год. 1516. каже се како је у Врхбосни било велико умножавање Агарјана, »а православне вере хришћанске у тој земљи велико умањење, тако да се не може ништа наћи!« Међутим, данас је сарајевска околина у огромној већини православна; прилив је, очевидно, дошао иза те године. Владислав Скарић у својој студији о »Поријеклу православнога народа у сјеверозападној Босни« утврдио је да је највећи део становништва те целе области досељеник из јужних крајева, Херцеговине, Рашке и Црне Горе, и да се у тој области јавља тек после Турака. Славонију су у XVI веку (тврди А. Ивић) насељавали Србима из Босне по турској наредби, да »омогуће исхрану пограничних чета турских«. Тако ће после учинити и у Хрватској. Излажући тај процес пресељавања, Ивић је добро нагласио: »На челу Срба досељених из деспотовине били су племићи српски, те се Срби и у новој домовини груписаше око њих. Досељеници из Босне били су проста раја турска, те ниједан члан њен није могао ни према државним факторима ни у односу према Србима да заузме положај сличан ономе што су заузимали титуларни деспоти Бранковићи и Берислави«. Разлика је јасна: први су ишли као борци, а други као аргати; први су ишли да оборе освајача, а други да му послуже.

У нашој народној историји ове сеобе, које су, у већој мери, почеле од средине XV па трајале све до почетка XIX века, имају необично велик значај, и то у више праваца. Оне су прошириле у огромној мери подручје нашег етничког распростирања и нашег народног језика. Српска насеља шире се једно време до Сент-Андреје, а у гушћим гомилама допиру до близу Сегедина и Темишвара. На западу су дошла до Крке, Огулина и Жумберка. Ми смо се у ропству под Турцима ширили не мање него као да смо имали најекспанзивнију своју државу. И код Хрвата и код Срба народно име прешло је далеко границе у којима је било уобичајено још у XV веку. Уласком Турака у стару хрватску државу данашњег далматинског и северозападног босанског подручја и потискивањем хрватских племића и једног дела народа из тих крајева у северније области старе Славоније хрватско се име преноси и у те нове крајеве и обухвата, постепено, као целину све словенске области до Драве, Муре и Беле Крањске, а понегде и преко те линије. Са српским именом слично је; оно допире до свих оних граница до којих су дошла и поменута српска насеља. Довољно је само прегледати прикупљене примере В. Ђерића у књизи »О српском имену по западним крајевима нашега народа«, па добити о томе тачну слику.

После, ове сеобе, вршене вековима, силно су биолошки измешале наш народ. Срби су долазили међу Хрвате и Словенце, остајали међу њима, и поред свих сукоба које су имали са њима првих времена нашли су ипак начина да се ту и ороде и временом потпуно претопе. Ко би знао данас разликовати међу Хрватима у Медведграду, Раковцу, Копривници потомке оних Срба који се год. 1447. помињу у тим градовима? Зар би неко могао данас погодити, да то сам Андрија Качић није забележио, како једна грана његова племена изводи своје порекло од Бјелопавлића, који да су дошли у Приморје из Бијелога Поља код Мостара год. 1463.? Он, међутим, казује и важну чињеницу како су ти људи задржали делимично и своју веру и крсну славу, Св. Јована. »Ови у горњем Приморју славе га на хришћанску, сутрадан по латинском водокршћу, у који дан долази хришћански Ивањ-дан; а они у доњем Приморју славе га на латинску, по нашем божићу«. То слављење крснога имена на тој страни одржало се све до данас. Своје ијекавско наречје изгубили су потпуно, и слили се и иначе са осталим сродницима и суседима. Ретки су примери да су Срби, све до XIX века, у својим новим насељима, међу Хрватима и Словенцима, очували јужно ијекавско наречје и своју православну веру, као што је случај са Бојанчанима и Марин-долцима у Белој Крањској, једном оазом од каквих 600 душа. Жумберчани, који су остали добрим делом ијекавци, примањем уније направили су одавно мост за ближе везе са католичким суседима. Иначе, процес стапања изведен је досад у другим крајевима потпуно. На стару отаџбину потсећају само понекад локални називи, као они поменутих Босанаца у Штајерској. По њима се само понекад може погађати место порекла, као што је, на пример, добро учинио д-р Р. Симоновић, када је, према једном списку бачких села од год. 1543., имена Плавна и Обровац приписао насељеницима из далматинских места тога имена. Српски насељеници по граничним областима саме Турске, довођени у већим масама, остали су, међутим, непомешани, задржавши своју веру и са њом одвојеност од владајућег муслиманског и малобројног католичког елемента. Биолошко јединство југословенске расе, помућено донекле животом у посебним политичким јединицама, где је било доста мешања са другим расама, обновљено је сада међу њима интензивним крвним сродством. Нема југословенске области, и то ниједне, у коју није стигло бар по неколико породица из крајева под Турцима и где није било те заједнице и стапања, у мањој или већој мери.

То мешање осетило се и у духовном животу. Старе границе са локалним интересима и завађеностима пале су потпуно, а остала су само два велика државна организма, турски и аустриски. Хришћанска солидарност, ако се није осећала у довољној мери у офанзивним акцијама хришћанских лига, осећала се ипак у невољи међу сапатницима. Хришћани и муслимани постали су два посебна света, два начела, две непомирљиве противности. Православни елеменат, који се једно време колебао између муслимана и католика, осетио се на крају ипак ближи овим другима и ушао је са њима у сарадњу. Код католика јавља се опет много више интереса за православне него што га је раније било, наглашава се расна заједница са њима, почиње култ словенства које, широко и велико, има да обухвати све ове мале и да их, притиснуте, теши.

Нарочито је било од значаја што је добар део сеоба ишао из области старе српске државе где је државна а и народна свест била највише развијена. Добар део ијекавскога елемента у Крањској и Хрватској очевидно није могао потицати из западне икавске Босне, него из Херцеговине, Подриња, Зете. Долазећи у западне и северне крајеве, ти елементи су носили са собом и ширили традиције немањићске и косовске Србије. Нарочито им је било моћно средство народна епска песма, која је по свом духу и етици про-извод искључиво немањићско-српске државне културе. Њу су исељеници носили као своје главно духовно добро. Тако је Краљевић Марко допро у Словеначку. У збиркама народних песама из Босне и Херцеговине и Далмације мало има помена о другим старим јунацима сем о онима из старе српске државе. Ванредно је занимљиво пратити како се извесне песме са лицима из Србије преносе на Запад и вежу за нова места; како, на пример, случај војводе Пријезде из Сталаћа, ради сличности имена преносе на херцеговачки Столац, или како од кнеза Лазара из Крушевца у једног далматинског певача постаје Лазар, син бана Задранина, кнез котарскога Крушева. У Босни су заборављени толики домаћи јунаци Средњега века, сем пословичнога бана Кулина и необичне личности херцега Стјепана, и то добрим делом стога што је са новим таласима становништва долазила нова традиција и епски дух господства и јунаштва лица из рашке државе. Ускочке и хајдучке песме јасан су наставак косовског и Марковог епоса и имају у својој суштини величање култа прегалаштва у њиховој традицији.

Ускоци су били главни носиоци народне епске песме у западним крајевима. Са њима су за одржавање песме били од великог значаја и хајдуци. Ови су у Турској од XVI до XVIII века, мада понекад обични разбојници, уживали симпатије хришћанскога народа, којем су и сами понајвише припадали, и то искључиво због њихова нападања на Турке. Хајдучка четовања, у групама, имала су понекад карактер правих хришћанских акција против турских насилника, и народ је у њима често налазио своје осветнике. Освета је уопште била важан мотив у одлукама за хајдучију. Црногорци су изокренули један члан символа вере, и тврде да и црква проповеда: света освета. »Сваки своје да покаје старе«, тражи епски певач изрично. Хајдуци су врло брзо озбиљно угрожавали промет у Турској, нарочито у великим планинама, као што су Романија, Моравска Шума, Сува Планина. Међу хајдуцима било је у источним крајевима највише Срба; али, у западним областима одметнуло се и подоста Хрвата. Они сарађују са Србима у борбама против Турака и помажу им у невољи, као, примера ради, чувени Мијат Томић, дувањски јунак XVII века. Сарадња Срба и Хрвата на подручју око Велебита, нарочито у редовима сењских ускока, добро је позната ствар у XVI и XVII веку. Доста је само видети како се у једној млетачкој осуди из год. 1583., због покушаја да се отме Клис, ређају имена фра Анђела Трогиранина, војвода Ђуре Даничића и Лулина Миличића, и њихових друтова Франа Мартинчића, попа Симе Урманића, Николе Мажурана, Атанасија Јуришића и др., па да се одмах утврди та ствар. Потсетимо, примера ради, и на доцније борбе книнских јунака, ускока и хајдука, које опева Андрија Качић, спомињући Синобаде, Митра и Ивана, Милована Јанковића, Николу Кнежевића, харамбашу Јована Карабуха, Марка Џепиновића, Валичиће, Марка и Јуру, и др. Вук Каранић је једном приликом забележио како хајдуци, поред слепаца и путника, »највише разносе« јуначке песме, и то, разумљиво, оне у којима се славе њихова дела. Епски менталитет тих песама пронесен је кроз све крајеве српскога и хрватскога на-рода. Читава једна поезија те врсте настала је током XVII и XVIII века не само међу Србима и Хрватима хришћанима, него чак и међу босанским муслиманима, који, наравно, славе своје муслиманске јунаке и четнике са крваве границе. Огромну популарност тих песама, може се чак рећи њихову власт у душама нашега света, сведочи речитије од свих примера случај фра Андрије Качића. Кад је хтео да народу пружи најмилију забаву и да сам даде неку врсту популарне историје, он се решио да је даје у неодољивом десетерцу народне песме, и у њеном духу, и погодио је тим прави пут. Стога је његов Разговор угодни народа словинскога постао једна од најомиљенијих и најраспрострањенијих књига међу Србима и Хрватима, једно дело које доиста спаја духове.

За стварање ближих веза између југословенских племена и за узајамно упознавање по добрим и лошим склоностима нашим ништа није у нашој прошлости учинило толико као ове сеобе и мешања. Оне су нас испреплеле и довеле у материјалну заједницу, која је постала нов и важан историски чинилац у даљем развоју. Са тим сеобама померене су и све границе ранијег племенског груписања. До XVI века број Срба који је прелазио границе Цетине и Сане једва ако је износио коју хиљаду душа, и уколико их се случајно тамо нашло, као посада у неком граду, или као чланови неког измешаног влашко-словенског катуна, они су претстављали врло мале оазе. Преко Саве и Дунава било их је свакако много више; али, нису имали никаквог политичког значаја. Од XV и XVI века односи се мењају. Срби су у великим масама прешли не само Сану него и Уну, прешли и Цетину и далматинску Крку, и сместили се у срцу старе хрватске државе. У извесним деловима те области они чине огромну већину према католицима. Год. 1910. било је, на пример, у бихаћскоме округу, у раније »најхрватскијем« крају, 54.7% православних према само 5.4% католика. Стари хрватски Книн и његово подручје отад су преплављени Србима. Католици су, међутим, осетно померили своје границе у Херцеговини, не само до саме обале Неретве него и знатно преко ње, освојивши и Стон, Конавље и један део Попова. Хрвати су, на другој страни, појачали ранија словенска насеља у Међумурју, а допирали су у извесним групама доста далеко на север у садањем Бургенланду, где су добили име »водених Хрвата« (Wasserkroaten). То су били добрим делом исељеници из хрватских жупа јужно од Саве и Купе, где се говорило чакавским наречјем, које су неки од њих задржали све до данас. Ну, њихово померање у томе правцу значи чист национални губитак, исто као и многе колоније Срба северно од Суботице.