Istorija Jugoslavije (V. Ćorović) 4.10
| ←<< | ISTORIJA JUGOSLAVIJE Pisac: Vladimir Ćorović |
>>→ |
1. Slovinstvo dalmatinskih i dubrovačkih književnika. — 2. Juraj Križanić. — 3. Pavle Vitezović. — 4. Andrija Kačić. — 5. Srpske veze sa Rusima. — 6. Patrijarh Pajsije. — 7. Veze srpskog sveštenstva sa papskom kurijom.
Ovo mešanje Srba, Hrvata i Slovenaca, prouzrokovano potpunim poremećajem državnih granica, socijalnog stanja i plemenskog poseda i ovim silnim migracijama; ove kombinacije sa verskom propagandom protestanata i katoličke reakcije; ovi politički planovi nape Klimenta VIII i njegovih saradnika, da se u savez protiv Turaka uvedu i Sloveni, severni i južni; i, najzad, zajednički hrišćanski interes da se Turci kao neprijatelji »krsta« odbace iz Evrope i vaspostave stare hrišćanske i slovenske države; sve to delovalo je da se kod naših ljudi počela više osećati i bolje sagledati solidarnost plemenska i rasna i potreba što šire zajedničke saradnje. U Srednjem veku skoro je svaki velikaš pojedinog plemena mislio da može živeti za svoj račun i da je sam sebi dovoljan; sada čitava plemena počinju uviđati da se sama jedva mogu održati i da im je preko potreban širi okvir, u kojem se mogu osećati koliko-toliko sigurniji i zaštićeniji.
Među slovenskim plemenima odavno se znalo da ona pripadaju široj slovenskoj zajednici. Već stara ruska, takozvana Nestorova hronika zabeležila je predanje kako se od starih Slovena oko Dunava raziđoše pojedini rodovi, pa se prozvaše prema mestima na kojima su se smestili. I stara priča o trojici braće, kao rodonačelnicima triju velikih slovenskih naroda, o Čehu, Lehu i Mehu, potekla je iz saznanja da su ti Sloveni doista istoga roda. Ali, ta predanja, kao i pisanja starih čeških i drugih hroničara u istome duhu, ostala su bez većeg uticaja na političke koncepcije njihovih savremenika. Svest o slovenskoj zajednici kao o novom političkom činiocu razvila se tek u XVI i XVII veku, i to poglavito u našim stranama. Ona se pokazala prvo u praktičnom životu. Uskoci koji su iz Bosne, Hercegovine, Srbije i Dalmacije stizali u Slavoniju, Hrvatsku i među Slovence pokazali su na delu, živim primerom, jedinstvo jezika i plemena, i odmah, već u prvom naraštaju, izazvali odluke, kao što behu one protestantskih propovednika, da se izvesne akcije ne ograničavaju na uže plemenske krajeve, nego da obuhvataju odmah široka slovenska područja celog Balkana. Hercegovac Jovan Maleševac sporazumevao se i bez muke sarađivao sa Stepanom Istraninom ili Slovencem Trubarom. Sasvim je razumljivo onda što se baš u tome krugu, posle toga praktičnoga primera, javlja i teorisko razlaganje o zajednici slovenskoga jezika i slovenskoga naroda. Njega je razvijao kod nas kao prvi slovenački gramatičar protestant Adam Bohorič, u svome spisu Arcticae horulae (1584.), gde se između ostaloga slovensko ime izvodi od reči slava. U svojoj instrukciji Aleksandru Kumuloviću od 17. (27.) januara god. 1594. papa Kliment VIII govori kako treba, da bi zadobio Ruse za hrišćansku ligu, da ih potakne slavoljubivošću ( a mettere qualche stimolo di gloria), pričajući im da su dole, na jugu, potišteni narodi »istoga jezika moskovskoga ili malo različnoga«, i kako žele pomoć od svojih moćnih rođaka. Razvijanje slovenske solidarnosti bilo je, dakle, i katolicima jedan deo programa; samo je kod njih to rađeno, kako vidimo, sa jasnim političkim planom, koji je doista zasnovan na široko. Do punijeg istoriskog izraza došlo je to slovensko shvatanje u vanredno važnom delu mljetskoga benediktinskoga opata, Dubrovčanina Mavra Orbinija, Il regno degli Slavi (1601.), koje je pisano i na osnovu starih hronika i dokumenata i na osnovu delomično pomućenog narodnog predanja, ali koje ima širok pogled na stvari i dosta slovenskog rodoljublja, iako ponegde verski obojenog. To delo vršilo je moćan uticaj na istoriografiju i književnost ne samo Dubrovnika nego i ostalih naših mesta; god. 1722. prevedeno je u izvodu na ruski, i u tom prevodu bilo čitano i iskorišćavano i u našim stranama (sravni, na primer, tragove tog uticaja u Tronoškom letopisu). Dalmatinska i dubrovačka književnost XVII veka puna je, posle toga, slovenskoga patriotizma.
Najstariji pretstavnik »slovinstva« među dalmatinskim pesnicima, čak malo pre protestantskoga pokreta kod nas, bio je Zadranin Petar Zoranić. U njegovim Planinama (napisanim mnogo ranije, a štampanim god. 1569.) nalazi se velika priča o postanku Zadra, za koji se kaže da je podignut za dar Neptunovu sinu Slovanu.
S istoka na zapad i opet u poprič
svud zvuči i dosad slovinske vrsti rič.
Glavno delo drugoga Zadranina, Jurja Barakovića, nosi naziv Vila Slovinka (1614.); i Bračanin Ivan Ivanišević u svojoj Kiti cvitja razlikoga (1642.) kazuje kako su »Slovinkinje slavne vile« za nj gojile »slavno voće«; Vladislav Menčetić peva svoju Trublju slovinsku (1665.), posvećenu Petru Zrinjskome; Jaketa Palmotić u svome Dubrovniku ponovljenome (nedovršeno delo, pisac umro god. 1680.), koji nosi tragove Gundulićeva Osmana, peva u istome duhu:
Naš Dubrovnik digaše se
nad slovinske sve države.
U svima tim pesmama ima manje-više političkih aluzija, koje ne mogu da se primete uvek u pojavama tih raznih vila Slovinkinja. Ljudi su iz mnogo razloga morali biti uzdržljivi, naročito u opreznom vazalskom Dubrovniku i u mletačkoj Dalmaciji, i stoga su često puta pribegavali alegoriji. Ponekada se imalo čitati diplomatski, između redova. Ali, nije, ipak, nimalo teško uhvatiti smisao pojedinih aluzija i poruka i kad nisu sasvim onako otvorene kao ova Tomka Mrnavića iz god. 1626.:
Hrvati, Bošnjaci, Bugari, Srbljani —
Neskladom nejaci sužnji su vezani.
Gundulić je očevidno pevao svoga Osmana, kojeg vlada Republike nije smela dati štampati, što je hteo da proslavi slovenskoga poljskoga kraljevića Vladislava i poljsku pobedu nad Turcima kod Hoćima, god. 1621. Kada pesnik u svome slovenskome i hrišćanskome oduševljenju kliče:
Svjetlo Sunce, sini, sini
u vedrinah od istoka!
Tjeraj Mjesec k noćnoj tmini
dan da svane s tvoga oka!
tu, doista, nije niko u nedoumici o tome šta pesnik hoće da kaže.
Neobična je pojava u XVII veku hrvatski panslavist Juraj Križanić (1618.— 1683.). On se vaspitavao na više strana, u domovini, Gracu i Italiji, za katoličkog sveštenika, i rano je, već god. 1641., došao na misao da u interesu crkve ide u Rusiju, i tamo, šireći prosvetu, pripremi narod za približavanje Rimu, i to delujući ne neposredno u samome narodu nego odozgo, preko dvora. On će u Rusiji, mislio je, postepeno, pripremati ljude i za jedan veliki pohod protiv Turaka, kojem će se pridružiti Bugari, Srbi, Bosanci, Vlasi i Bogdanci »iz ljubavi za jednoga vladara njihova zajedničkoga jezika i naroda«. Križanić je bio čovek izvesne darovitosti, ali suviše bremen od ideja, koje su se preplitale u njegovoj glavi i često gušile jedna drugu. Nije imao nimalo podobnosti da istraje na jednome poslu do kraja; menjao je misli, čak i pismeno napisane, gotovo kao rublje na sebi; nestalan i ambiciozan, menjao je i mesta svoje akcije i ni na jednom nije ništa stvorio od veće pozitivne vrednosti. Spremao se i obećavao svojim starijima da će svoje misionarske sposobnosti pokazati među pravoslavnim saplemenicima u Hrvatskoj; ali, tu ozbiljno nije ni pristupio poslu. Upućen u Smolensk, da tu izbliže pozna ruske prilike pre nego što bi prešao u samu Rusiju, on se brzo razočarava, napušta određeno mesto, luta po Poljskoj, ide u Carigrad i odatle se vraća u Rim. Kao novu ideju iznosi on sad predlog da se napiše jedno delo za preobraćanje šizmatika, koje bi bilo upućeno ne samo Rusima nego i balkanskim hrišćanima, pripadnicima ohridske i pećske crkve. U Rimu je tada Križanić ostao duže vremena, uvek nešto nezadovoljan, uvek, kao i inače na drugim stranama, u sukobu sa ljudima i svojim saradnicima, uvek pun planova. U njegovoj glavi stalno se meša moguće sa nemogućim, tačno sa neistinitim, zamišljeno sa ostvarenim. Više je nego sigurno da takvi ljudi nisu za delikatne misije i za sistematski rad na kojem se kaplje mesecima i godinama. To se, uostalom, brzo i pokazalo. On je najzad, kao zreo čovek, god. 1659. stigao u Rusiju, na svoju davno željenu metu. U Rusiji, on je najpre promenio svoje ime; mesto Križanić prozvao se Biliš i pretstavljao se kao Srbin, verovatno stoga što je ovo ime bilo poznatije od hrvatskoga, i što se u Rusiji za Srbe znalo da su pravoslavni. U Rusiji je tražio ništa manje nego da ga dvor uzme za službenog istoriografa i bibliotekara carske biblioteke, da spremi novo izdanje Svetoga pisma, da napiše gramatiku i rečnik slovenskoga jezika, sve to u času kada ga tamo nije niko ni poznavao i kada dotle nije uradio ništa što bi opravdavalo da mu se poveravaju slični poslovi. Ipak, dobroćudni Rusi dali su mu da izradi gramatiku sa rečnikom i da njima pokaže svoje znanje. Ali, ni tu nije išlo kako treba. Nekim svojim delom ili govorom Križanić se veoma zamerio, postao podozriv i stoga je god. 1661. bio proteran u Sibir, u Tobolsk. Tamo je ostao do god. 1676., a vreme je provodio pišući spise razne vrste i misleći da je pronašao čak i neki perpetuum mobile.
U svome glavnome delu, u Politici, Križanić razvija, između ostaloga, i ideju o misiji Rusije među južnim Slovenima. »Ti care (obraćao se u tom spisu neposredno caru, u nadi da će on do njega doći) sada jesi jedini od Boga dani da i Zadunajcima i Ljasima i Česima pomogneš, da stanu spoznavati svoje potlačeno i postidno stanje, da se pobrinu za prosvjetu naroda i skinu s vrata njemački jaram ... Zadunajski Sloveni (Bugari, Srbi i Hrvati) već su davno izgubili ne samo svoje kraljevstvo, već i svu snagu i jezik i sav razum, tako da više i ne razumiju što je čast ili dostojanstvo, i ne pomišljaju više o tom, zato i ne mogu sami sebi pomoći, trebala bi im vanjska sila, da se i opet uspostave na noge i uđu u broj naroda. Ako jim, ti care, i ne pomogneš u toj današnjoj njihovoj stisci i nevolji, ma i ne uspostavio onih kraljevstava u prijašnje stanje i ne uredio stvari, mogao bi jim bar pomoći da se ispravi jezik u njihovim knjigama i da se dobrim i valjanim knjigama onim ljudma otvore oči, da stanu saznavati svoju čast i pomišljati o svojem uspostavljanju«. (Prevod V. Jagića). Te spasonosne knjige imale bi očevidno biti njegova dela, čiju bi sugestivnost mogli dovoljno oceniti po gornjim rečima, a piščevo nedovoljno znanje za velika pitanja kojih se laćao možemo suditi po njegovoj gramatici. Mi držimo da je značaj Križanićev u opštoj oceni suviše precenjivan (još nedavno tvrdio je za nj sam Jagić da on »spada u broj onih odabranika u istoriji kojima za života nije prijala sreća, jer su se prerano rodili«); u našim zemljama njegova dela i njegove ideje nisu vršile apsolutno nikakva uticaja.
Mnogo je više delovao njegov mlađi zemljak, potomak iz porodice jednog nemačkog najamnika iz Alzasa, Senjanin, Pavle Riter Vitezović (1652.—1713.). U mladosti se Riter bavio pisanjem pesama, a ozbiljnom istoriskom i naučnom radu naučilo ga je opštenje sa znamenitim kranjskim istoričarem J. V. Valvazorom, piscem dela Die Ehre des Hezogshtums Krain (1689.), na kojem je i on sarađivao. Bio je vredan čovek i svršio je silu poslova, političkih, književnih i naučnih. Za svoje glavno delo De aris et focis Illyriorum, što bi značilo o domovini (žrtvenicima) i životu (ognjištima) Ilira, on je god. 1696. napisao proglas upućen svima stanovnicima Dalmacije, Hrvatske, Slavonije, Bosne, Srbije i Raše »slavnog slavenskog ili ilirskog naroda«, moleći ih da mu pošlju rodoslovlje svojih porodica sa njihovim grbovima. U svojoj Kronici (1696.) on je dao čitav jedan pogovor sa tumačenjem imena i prostranstva slovenskoga naroda (Slovin i Slovencev) smatrajući za potrebno da naročito naglasi kako se Sloveni ne nalaze samo na području između Drave, Save i Dunava, nego da je njihova istoriska oblast od izvora Dunava do Crnoga Mora i od Jadranskog Mora »tja do severnih, pustih, ledenih i nenastanjenih strana«. »Tako na daleko slavni naš ilirski aliti slovinski jezik slove i razprostira se«. On Slovene nalazi i po maloj Aziji; »pače i u dvoru turskog zapovjednika s jezikom našim za turskim najveć se služe«. U jednom svom spisu političko-geografskog karaktera, kad je Hrvatskoj trebalo dati što šire granice u vezi sa pregovorima za mir u Karlovcima god. 1699., on je u Hrvatsku računao celo naše narodno područje od Primorja do Labina, zatim od Istre i Kranjske sve do Raške sa Srbijom zajedno. »Ako je dakle (veli tačno V. Klajić) Riter sve Ilire, poslije Slovence, sada proglasio Hrvatima, činio je to iz uvjerenja da od Kranjske i južne Štajerske do Srbije i Raše živi jedan narod, koji je on kao rođeni Hrvat i Senjanin zvao hrvatskim«. Tu je misao Riter još više razvio u pretežno političkom delu Oživela Hrvatska (1700.). Njegova Stematographia (1701.), s izmišljenim i pravim grbovima od 56 oblasti, preuzetim delimično iz Orbinija, obuhvata i naše i tuđe zemlje. Ona se sviđala i našla 1741. god. svoga prijemnika i među Srbima u licu Hristofora Žefarovića iz Dojrana. Oduševljen ruskim pobedama nad Švedima, Riter je spevao i dvadeset anagrama Petru Velikome, nazvavši ih Geniticon ili Rodosudie. Riter se mnogo bavio, sem hrvatskom istorijom iz čije je oblasti napisao više dela, još i srpskom prošlošću. Neizdato mu je ostalo, do pred smrt rađeno delo, Serbia Illustrata. Riter je imao dosta veza i sa uglednijim srpskim doseljenicima, kao sa episkopima Isaijom Đakovićem i Sofronijem Podgoričaninom, i bio je spreman da im stavi na raspoloženje svoje političke i naučne usluge.
Za popularizaciju sveslovenskog osećanja i slovenstva uopšte najviše je ipak od svih Jugoslovena učinio makarski fratar, Andrija Kačić Miošić (1704.—1760.), sa svojim Razgovorom ugodnim naroda slovinskoga (1756., drugo izdanje 1759.). On je, još uvek tvrdo verujući u autentičnost lažnog slovenskog testamenta Aleksandra Maćedonskoga, pretstavljao ovog starog balkanskog vladara kao rodonačelnika pravih slovinskih vitezova, podvlačeći mu značaj mnogo više nego što je to činio Gundulić, koji ga je isto tako, po istom shvatanju, smatrao kao »Srbljanina«. Idući za Riterom, Kačić je opevao slovenske zemlje, koje hvataju »od mora latinskoga« do »Baltika ledenoga« kao »iliričku« ili »slovinsku« državu. Ilirci su jedna grana Slovena, naglašava on, prozvana tako po njihovu kralju Iliriku; sve ilirsko u isti mah je i slovinsko. U njegovom Razgovoru sa ljubavlju opevana je sva naša istorija, od onih tamnih likova Dukljanske hronike pa do kraja XVII veka; i to i Srbi, i Hrvati, i Bugari. »Gospodo slovinska, vitezovi nepridobiveni, plemići od starine, kruno i diko našega slavnoga naroda!« tako je, veli on, oslovio knez Lazar svoje junake na Kosovu. »Evo moj štioče (kaže on na drugom mestu) kud se okrenu slava bulgarska i ostalih kralja slovinskih; nesklad i nemir među braćom bi kuće Otmanovića uzvišenje, a slavnih kralja skončanje«. Tu je, u isti mah, i »naravoučenje« cele njegove istorije i izraz težnja koje on propoveda.
I kod Srba se od XVI veka pokazuje interes za druge Slovene, ali ipak ne tako širok. Pregovori sa raznim izaslanicima papa i drugih dvorova dovode naše ljude u bliži dodir s izvesnim licima iz Dalmacije, kojima su najčešće bili poveravani ti diplomatski poslovi. Ti su ljudi, sigurno, i njima dolazili s onim istim idejama sa kojima se opat Kumulović kretao u Rusiju. Dubrovački susedi govorili su i njima svakako o svome slovinstvu, mada o svemu tom nema mnogo pismena traga.
Srpske veze ovoga vremena najživlje su sa jednovernim Rusima, koji im mogu pomoći u nevolji ako ničim drugim a ono materijalnim prilozima za crkve i manastire. Veza između Srba i Rusa bilo je odavno, iz najstarijih vremena; na Nemanjin dvor dolazili su već ruski kaluđeri iz Svete Gore da mole milostinju; njihov manastir Sv. Pantelejmona na Atosu dobijao je pomoć od mnogih srpskih vladara, od Nemanje pa do Đurđa Brankovića. Prilozi kralja Dragutina dopirali su češće puta čak u »rusku zemlju«. Čitav niz naših učenih kaluđera odlazio je u XIV i XV veku iz Srbije u Rusiju i tamo ostavio mnogo traga u javnoj i književnoj delatnosti (Kiprijan, Grigorije Camblak, Pahomije Logofet i dr.). Sada se obrnulo kolo sudbine, i Srbi su tražili pomoć od Rusa. Prvi naši monasi koji su išli u Rusiju po milostinju pominju se na početku XVI veka, a pripadali su beogradskome Uspenskome manastiru; posle toga niže se velik broj kaluđera iz naših manastira sa raznih strana: iz Hilandara (od 1555.), pećske Patrijaršije (od 1585.), Papraće, Mileševa, Teone, Hopova, Krušedola, Lepavine, Marče, i dr. U Rusiju odlazi i velik broj naših episkopa, kao Antonije vršački (1622.), Simeon skopski (1641.), Arsenije trebinjski (1654.), Mihailo kratovski (1651.), koji beše dobegao u Rusiju posle svoga sukoba sa srpskim patrijarhom Gavrilom, pa i sam patrijarh Gavrilo (1654.), koji se sklonio u Rusiju »od nasilja nevernika«, i drugi. Od naših manastira, posle Hilandara, najviše je revnosti u vezama sa Rusima pokazivala Papraća. Njeni kaluđeri odlazili su već god. 1561. i u Poljsku, možda na prolazu za pravu Rusiju, a možda i da kupe priloge među pravoslavnim podanicima Poljske. Sa Rusijom je inače održavala gotovo stalne veze od vremena cara Ivana Groznoga, dobijajući otud novaca i knjiga. U našem narodu stvarao se tako kult Rusije, jednokrvne i jednoverne, kao velike hrišćanske carevine; ali, u tome kultu bilo je više pravoslavskoga nego nacionalno-plemenskoga oduševljenja, mada ni toga nije nedostajalo. Da su srpski kaluđeri među Rusima uživali dosta ugleda vidi se najbolje, sem po čvstim prilozima svake vrste, još naročito po činjenici što je vlaški vojvoda Matej zvao baš srpskoga patrijarha Gavrila da ga izmiri sa zaporoškim Kozacima i njihovim hetmanom Bogdanom Hmeljnickim.
Ugledu srpske crkve u XVII veku doprineo je najviše mudri patrijarh Pajsije, koji je najduže u našoj istoriji sedeo na patrijaršiskom prestolu, od god. 1614. do god. 1647. Videći sudbinu i neuspeh cele akcije patrijarha Jovana, on je napustio politiku avantura i sav se posvetio svojoj crkvi. Za njegova vremena mnoge zapustele crkve propojaše; naročito se Pajsije starao o tome da što više crkava bude živopisano i da budu sa lepim izgledom, kako bi ostavljale što dublji utisak na narod. Od početka XVII veka, a za vreme njegova patrijarhovanja, živopisano je u našim zemljama (koliko znamo po zapisima) najmanje 27 crkava i manastira, što znači nesumnjiv napredak. On se brine i za knjige, nabavlja ih, daje ih prepisivati, popravlja ih, otkupljuje od Turaka, i piše ih i sam. On je kanonizirao cara Uroša i sam mu napisao žitije, sastavljeno nešto iz starih rodoslova, nešto po Camblakovu žitiju Dečanskoga i nekim drugim opisima, a većim delom po predanju. Vezama njegova vremena i njegovim ličnim da se donekle tumačiti činjenica što on u Dušanova osvajanja računa ne samo Dubrovnik, nego čak i Čpanju (t. j. Španiju) i Mletke. Od Pajsija potiče i jedna služba Stevanu Prvovenčanome. Pajsije je, više nego ijedan naš patrijarh, obilazio gotovo sve zemlje gde je bilo njegove pastve, da lično vidi tačno stanje crkve i digne poslednjim događajima utučene duhove.
I za Pajsijeva vremena bilo je još izvesnih veza sa katolicima. Rad započet na stvaranju jedne zajedničke lige hrišćana protiv Turaka, mada je bio malaksao, ipak se nastavljao, istina u ograničenom obimu, sa malo ljudi i bez mnogo prvašnje vere. Pajsije, kao dobar hrišćanin, nije hteo da sasvim preseca taj rad; ali, kao oprezan i mudar vođ nije hteo ni da se suviše izlaže, ni da uopšte ulazi u akcije sumnjiva ishoda. U jednom zapisu manastira Gračanice iz god. 1620. pominje se neki sabor koji te godine bi »sabran«; iz iste godine postoji i jedan inače prilično sumnjiv akt u vatikanskome arhivu o zaključcima stvorenim na jednom saboru (alla semblea) u Srbiji 11. novembra god. 1620. Na tome saboru raspravljalo se o mogućnosti ustanka protiv Turaka. Patrijarh Pajsije nije potpisan na saborskom aktu o tim većanjima, ali se sa njegovom saradnjom ipak računalo. Pajsije se uopšte ne javlja u prvom redu ni tada ni docnije, mada su se njegovim imenom služili razni avanturisti toga vremena, koji su od pripremanja tobožnje revolucije na Balkanu bili jedno vreme napravili bar materijalno ne baš nezahvalno zanimanje. Sa katolicima su njegovi odnosi bili inače nejednaki. On je lično u pitanju pravoslavlja bio čvrst, a prema katolicima u Turskoj nastavljao je agresivnu politiku svojih prethodnika. Bosanski franjevci i njihovi vernici morali su i za njegova vremena, istina ne posle god. 1629., nekoliko puta da traže zaštite od turskih vlasti protiv neopravdanih zahteva pravoslavnih arhijereja da katolici plaćaju i njima takse za razne crkvene obrede i uopšte verske dažbine. Da je celo preduzeće na kojem je sarađivao patrijarh Jovan imalo drukčiji završetak, veze između Rima i pećske Patrijaršije mogle su dobiti više srdačnosti; ovako, one su tada, a i posle toga, sa političkim neuspehom povlačile i sve druge.
Kod srpskih arhijereja toga vremena bilo je inače prilično dobre volje da se sa rimskom crkvom, radi oslobođenja od Turaka, nađe neki sporazum. Akcija u tome pravcu od kraja XVI veka donela je svoje plodove. Crkvena unija smatrala se kao sastavni deo hrišćanske lige i rešavati jedno pitanje bez drugog izgledalo je teško ili čak nemoguće. Crnogorski episkop Mardarije ušao je iza patrijarha Jovana među prvima u te pregovore. Iz jednog njegovog pisma od 2. oktobra god. 1640. znamo da je slao svoje poklisare u Rim »za dati dužni posluh svetoj skupštini opšte crkve rimske, materi svega hrišćanstva«, da su oni u Rimu bili »prigrljeni« i da su po povratku, na opštem zboru crnogorskom, dali obaveštenja o svojoj misiji. Papa je stavio u dužnost Mardariju da gleda pridobiti i patrijarha Pajoija za sličnu izjavu. Ovaj je obećao da će to učiniti ili sam ili preko svog arhiđakona, da bi ugodio papi, kome veli: »Ti si naše sunce, naš otac i mati, da nas prihvatiš kako svoje ovčice preporučene od Spasa Hrista«. Papa je, verovatno preko Mardarija, poslao Pajsiju jednu arhijerejsku mitru i svoje pismo, ali nije uspeo da ga tim pridobije. Stari patrijarh je i pismo i mitru zatvorio duboko u svoje sanduke i ustručavao se da ma šta započne u tome pitanju. Tek posle njegove smrti doznalo se za celu stvar, kad su otvarane njegove ostave.
Nu, zato je na saboru u Morači, god. 1648., kad je za patrijarha bio izabran Gavrilo Rajić, donesena odluka da se sa Rimom doista počnu pregovori o uniji crkava. Osnova za pregovore imala je biti ista ona koja i u pregovorima za uniju sa pretstavnicima Male i Bele Rusije. O njima ih je obavestio ruski knez Jovan Vasiljević Šujski, koji je, izbavljen iz turskoga ropstva, došao u Srbiju i na morački sabor, a odatle otišao u Rim. Pregovore je sa Srbima u Peći nastavio od god. 1651., objašnjavajući im pobliže odnose maloruske i beloruske crkve prema papskoj kuriji, rutenski monah Pavlin Demski, pitomac nedavno osnovane Kongregacije za širenje vere. On beše upućen u naše strane još u junu god. 1648. Bio je određen i za glavnoga učitelja škola, koje su se imale otvarati u srpskim zemljama za poučavanje mladeži u veri i opštem obrazovanju. Prvu takvu školu, sa brojem đaka do stotine, pravoslavnih i katolika, otvorio je Pavlin u Kotoru. On nije bio i jedini Ruten koji je među Srbima delovao za uniju. Među uskoke, hrvatske i slavonske Srbe, bio je upućivan više puta i docniji holmski biskup, unijat Metodije Terlecki, koji je tamo vršio preglede, poučavao i pregovarao u nekoliko navrata, od god. 1628. do god. 1644., i čiji rad, isto tako, nije ostao bez uticaja. Naslednik Mardarijev na Cetinju, njegov bivši arhiđakon i poverenik, nastavio je delo svoga prethodnika, ali kod njega su imali, čini se, izvesnu ulogu i materijalni razlozi.
Protiv tih unijatskih namera javila se u nižem kliru i narodu velika opozicija. Upada u oči da se svi pregovori o tome vode samo u Zeti, Hercegovini i nešto u Peći, a da u njima ne učestvuju crkvena lica iz Bosne i severne Srbije; to znači da je za pokret zainteresovan u većoj meri samo jedan kraj, blizak poverenicima papske kurije iz Dubrovnika, Kotora i Bara. To je kraj gde je katolika bilo manje nego pravoslavnih, i gde nije bilo velika antagonizma, jer su i jedni i drugi bili raja, koja strada i trpi i koju nevolje približuju. U Hrvatskoj, gde su zagrebački biskupi tražili od srpskih doseljenika da im plaćaju dažbine, ili u Bosni, gde su vladike tražile od katolika da im daju crkvene poreze, te intimnije saradnje nije bilo niti je do nje za duži niz godina uopšte moglo doći. Međutim, i u Zeti i u Hercegovini pokret je nailazio na teškoće. Budimljanskoga episkopa Pajsija, koga patrijarh Gavrilo beše odredio kao svoga izaslanika papi, odao je Turcima god. 1651. njegov pridvorni kaluđer samo da bi sprečio taj korak. Episkopa Pajsija Turci su potom umorili svirepom smrću. Novi sabor u Morači, skupljen god. 1654., pod pretsedništvom ariljskoga mitropolita Jevtimija, tužio se naročito na turske zulume i pritisak zbog ovih veza. Patrijarh Gavrilo, bojeći se verovatno sudbine Pajsijeve, napustio je već krajem god. 1653. Srbiju i otišao u Rusiju. Povod su mu za odlazak dali pozivi vlaškoga gospodara da ga smiri sa susedima, i sultanova naredba da ide i to učini. U Rusiji, međutim, on je kazivao da je pobegao tamo zbog Turaka. Jedan izveštaj Pavlina Demskoga govori izrično kako je strah uhvatio i patrijarha i »sve Srbe« posle Pajsijeve pogibije. Možda je strah od Turaka naterao na uklanjanje iz zemlje i hercegovačkoga mitropolita Arsenija, iste te godine. Saborski akt iz Morače jasno kaže kako Turci govore da naši ljudi idu zapadnim kraljevima i ištu pomoći protiv njih, pa ih stoga gone. Zbog toga, u nevolji, oni sad traže pomoć od pape; »podaj ruku pomoći crkvi i zemlji našoj«. Ta pomoć bi se između ostaloga imala sastojati u tome: da se pošlje »apostolski namesnik« (pored patrijarha), učitelji i jedna štamparija, »da nas napoite žedne učenjem svetim knjigama, kao što činite i Maloj Rusiji«. Mada su, dakle, načelno pristajali da priznadu papu, naši episkopi na moračkome saboru ipak su imali i izvesnih teoloških skrupula i uputili su jedno sinodalno pismo u Rim, tražeći da se i ta pitanja pravog verskog odnosa između njih raščiste nekim sporazumom. Arhiđakon trogirski Franjo Leonardi, koji je dugo radio među Srbima, izveštavao je Rim kako pokret nailazi na teškoće među sveštenstvom i taj sinodalni akt je svakako plod rada te opozicije. U Rim ga je nosio morački iguman Maksim. Srpska crkva imala je tada, sem patrijarha: 12 arhiepiskopa, 41 episkopa, 300 igumana, i oko 14.000 kaluđera i sveštenika, broj koji je, po našem nahođenju, preteran i nikad uopšte dostignut u našoj crkvi.
Turci su, doznavši za te veze i pregovore, upotrebili najoštrije mere da ih preseku. Episkop Pajsije nije bio jedina žrtva. Crnogorski episkop Visarion bi proteran iz eparhije; u svome pismu u Rim on kaže kako Turci »crkve naše porušiše, a nas izagnaše« i kako je patrijarh Gavrilo bio »svorcan« (prisiljen) da napusti arhiepiskopiju. Turski nameti i kazne manastirima popeše se na hiljade groša. »I verni i neverni (piše jedan naš zapis iz 1651. god.) koji imađahu imanja, ostavljajući sela i domove, begahu u druge gradove i sela, i stranci behu u tuđini«. Svakako pod turskim pritiskom bi za živa Gavrila izabran novi patrijarh Maksim, god. 1656. On sam kaže da je primio presto »u velikoj nuždi«, a koliko je bio pod utiskom celog ovog neuspeha vidi se najbolje po tome što je vidno, a možda čak ponegde i suviše oštro, na primer prema katolicima, pokazivao da je izmenio narodnu i crkvenu politiku svoga prethodnika. Patrijarh Gavrilo, koji im je postao još više sumnjiv usled svoga odlaska u Rusiju, bio je, odmah po svome povratku otuda (god. 1656.), optužen i za kaznu obešen u Brusi, oko 17. jula god. 1659.
Tako se i ovaj drugi period odnosa srpske Patrijaršije sa papskom kurijom završio teškim žrtvama po Srbe. Ljudi su se i suviše izlagali verujući obećanjima koja su dolazila s one strane mora. Sa njihovim stradanjem stradala je, prirodno, i misao za koju su radili. U prvom periodu to je bila više misao hrišćanske lige, dok je u ovom drugom prevlađivalo pitanje ujedinjenja crkava. Srbi su u obe prilike više gledali na političku stranu, papska kurija u ovom drugom slučaju gotovo samo na versku. Posle stradanja episkopa Pajsija i patrijarha Gavrila taj rad izgledao je suviše kompromitovan i bio je stoga za izvesno vreme napušten. Ali, presečen nije bio ni tada. Kod Srba su i dalje postojale težnje da se oslobode od Turaka, posle ovih stradanja još življe nego pre, i kod njih je i dalje bilo ljudi koji su, tražeći pomoći i oslona za tu politiku, pokazivali sklonosti da u verskim pitanjima budu popustljiviji i spremni na kompromise. Jer na čiju su drugu pomoć u to doba mogli računati sem na pomoć zapadnih katoličkih sila, papske države, Austrije, Španije i Mletaka? Rusija se još nije osećala kao veliki protivnik Turaka, naročito ne na Balkanu. Računajući sa zapadnjacima i sa velikim, u ovo doba već precenjivanim, ugledom papske kurije, oni nisu mogli voditi drukčiju politiku nego tu kompromisnu. Vredi samo naročito podvući činjenicu da tu politiku kod nas ne vode svetovnjaci, nego sveštenstvo, sa patrijarhom na čelu. Ta činjenica, više nego išta drugo, kazuje koliko je to naše sveštenstvo bilo nacionalno: za narodno oslobođenje oni bi, eto, žrtvovali i jedan deo svoje najsvetije tradicije i svog ispovedanja. Da je papska kurija imala snage i sredstava da svojoj propagandi reči pridruži i propagandu dela, i da je uspela jednom hrišćanskom vojnom akcijom na Balkanu dati dokaza da se zalaže za taj svet, ovaj početi proces doneo bi nesumnjivo druge rezultate. Ovako, on je široke krugove izlagao novim i nepotrebnim udarcima, mnoge intelektualne krugove uzbunjivao i odbijao jalovim pregovorima i dovodio ljude do uverenja da sa te strane nemaju čemu da se nadaju. Samo mali krug ljudi, i opet onih na najvišim mestima, ostajao je pri koncepciji da se promašeni posao može obnoviti i treći put.