Историја Југославије (В. Ћоровић) 4.11
| ←<< | ИСТОРИЈА ЈУГОСЛАВИЈЕ Писац: Владимир Ћоровић |
>>→ |
1. Тридесетогодишњи рат и Хрвати. — 2. Борбе у Далмацији за Кандиског рата. — 3. Стање на хрватској граници.
Од год. 1618. почео је онај по злу познати Тридесетогодишњи рат, који је највише захватио аустриске земље и Немачку. Избио је због верских сукоба католика и протестаната, а развио се, током времена, у велико политичко разрачунавање између хабзбуршке династије и њених многобројних иностраних противника. За време тог дугог ратовања наше земље нису никад постале ратно подручје, али је зато постојала велика опасност да ову незгоду Хабзбуршке Монархије не искористе Турци, ако не званична Порта, а оно увек на зло готови суседни санџаци. Хрвати, као добри католици, који су протестантизам у својој држави угушили пре овог покрета, нашли су се уз архикатоличкога цара Фердинанда (1619.—1637.), васпитаника исусоваца, са којим се иначе раније, као врховним заповедничком Војне Крајине, нису нимало слагали. Угарски кнез Габор Бетлен био им је по симпатијама ближи; али, како је он објавио рат Фердинанду у име мађарскога протестантизма и као савезник протестантских кнежева и власти, то је сарадња Хрвата са њим била унапред онемогућена. Бетлен, који је био у вези са Турцима и под врховном влашћу султановом, поручивао је бану Николи Франкопану, у јесен год. 1619., да ће на њ и Хрвате подбости босанскога пашу, ако се буду показали као његови противници; ну, та претња, као ни његове пријатељске поруке, није могла да измени донесену одлуку.
У Тридесетотодишњем рату, мада је било доста вероватности да би Бетлен могао испунити своју претњу, хрватске чете биле су ипак повучене из земље и упућене на средњоевропска ратишта. Тамо су имале да се боре за победу хабзбуршке куће и католичке ствари. Њихове, махом коњаничке трупе, огрезле у борби са Турцима, па стога често сурове и готово редовно безобзирне, не много дисциплиноване, али страшне по ударцу и одличне као војници, оставиле су за собом углавном ружан глас. Сетите се само у каквој се сцени јавља хрватски војник у Шилеровом Валенштајновом логору и које су прве речи које му се, место поздрава, ту упућују! У тим борбама учествовао је једно време и млади хрватски бан Ђуро Зрињски, који је после једног похода, још за време војне, напрасно умро у Пожуну год. 1626. У неколико борби Хрвати су се веома истакли и на извесним местима чак и решавали њихов исход (као на пр. код Лицена год. 1626. и год. 1632.; код Брајтенфелда год. 1631.; код Нирнберга год. 1632.; код Нердлингена год. 1634. и др.). Поред Хрвата служио је у аустриској војсци и приличан број Срба, са Крајине и из Угарске, али било их је још доста, ако не и више, у служби ердељских кнезова. Помињани Дели-Марко учествовао је, као поверљив Бетленов човек, чак као главни преговарач у склапању савеза између Мађара и Чеха, год. 1619.
Још Тридесетогодишњи рат није био завршен, кад је год. 1644. дошло до такозванога Кандискога рата између Турске и Млетачке Републике. Како се рат водио и у Далмацији, то је сасвим разумљиво да су се Хрвати били забринули и за своје подручје и да нису више радо давали својих људи за далека ратишта. И Кандиски рат био је веома дуг (трајао је преко двадесет година, до год. 1669.), и водио се са променљивом срећом. Овај период историје карактеристичан је по изузетно дугом трајању ратова. На нашем подручју, у Далмацији, западној Босни и Херцеговини, ратовање је овом приликом имало више четнички карактер. Евлија Челебија, ванредно занимљиви али источњачки претеривању склони турски путописац овог времена, био је сам сведок једне сцене, кад је лијевањски паша упутио у највећој хитњи једну потеру за хришћанима на голим коњима. То четовање је имало као видну последицу, делимично по млетачкој иницијативи, ново померање народа из унутрашњости према млетачкоме приморју, у тврде градове и на острва, да би људи избегли свим невољама тешког живота између две ватре. Сва Далмација беше у овом рату и иначе страховито похарана, нека места по више пута. Код Млечана је то пресељавање имало и ту тенденцију да Далматинце чвршће вежу уза се; док се њихове породице буду налазиле на млетачкоме земљишту, они неће моћи напуштати сарадње са њима или им ма у чему правити озбиљнијих сметња.
За време овог ратовања страдало је неколико старих хрватских градова, као Новиград, Нин, Цетин, Камен, Скрадин; Клис, око којега се пролило толико крви, паде год. 1648. коначно у хришћанске руке. Турски напади на приморске градове, посебно на Шибеник, који се храбро одбранио од велике силе, на Задар, Сплит и Котор беху одбијени с осетним губицима за њих. Млечанима пође за руком, првих година, да потисну Турке из макарске крајине, и да, помоћу ускока, узнемире сву неретванску област. Очуван је занимљив уговор између Млетака и становника Макарске од год. 1646., који су пристали да иду до краја с њима. Млетачке чете, у вези с ускоцима, продираху чак до Скопља и Прусца у травничкој области и до Мостара у Херцеговини. У Босни, где се на управи налазио Мустафа-паша Текелија, »харемски челебија«, владала је прилична безглавост. Дисциплина беше одавно попустила, нарочито међу спахијама и јаничарима. Од год. 1645. до год. 1669. у Босни се изменило 20 разних валија; сам Фадил-паша Маглајић смењиван је четири пута. Један, иначе по Млечане сувише оптимистички, извештај из Босне, од год. 1652., каже како је паша позивао заповеднике са Хрватске Крајине да упуте своју војску према далматинској граници, и како његов ћехаја умало што није био убијен. »Оћете да изгубимо Костаницу и Биаћ како сте и Клис!« поручивали су, вели, плаховити људи са тих страна. И имали су, донекле, разлога, јер ни Хрватска Крајина, због појачане четничке активности, не беше сасвим сигурна.
У овоме рату истакло се неколико наших ускочких војвода. Најславнији је свакако Стојан Јанковић, син Јанка Митровића, који је био сердар у млетачкој служби у »равним Котарима«, и главни вођ у многим покретима. Год. 1666., у једном већем четничком подвигу у којем је учествовало око 1200 људи, он је допао ропства и био одведен у Цариград, као султански роб. После четрнаест месеци робовања спасао се Јанковић некако из турских руку и стигао опет у Далмацију, где је ушао у нове борбе. Она прекрасна народна песма о ропству Јанковића Стојана има, дакле, поуздану историску основу. Под Стојановом влашћу беху многи из народних песама познати сердари, као Илија Смиљанић, који погибе год. 1654., Вид Жеравица и др. За Вука Мандушића, који је 1648. продро до Кључа у Босни, сами Млечани кажу да је био »врло храбар« и »на крајини цијењен више него иједан други«. Погинуо је 21. јула 1648. Одличан је јунак био дон Стипан Сурић, који се борио крстом и мачем. Њега су Турци, рањена, заробили под Шибеником, па га жива одерали и набили на колац. Бајо Николић Пивљанин био је у то време као харамбаша у млетачкој служби и имао је дужност да са друговима чува которски крај. Тај је био угрожен у не малој мери. Позната је турска навала, са копна и мора, на Пераст (1654.) и на сам Котор (1657.), чија је опсада трајала два нуна месеца.
Од турских граничних јунака беше на гласу Мустај-бег Хасуновић, или познатији под именом Мустај-бег Лички. Од год. 1642. до год. 1676. он је био капетан Бихаћа, а његов таст, Јусуф-бег Филиповић, био је лички санџак-бег. Мустај-бегово четовање кроз Крајину, Хрватску и »Унђуровину« са нарочитим уживањем опевају муслиманске народне песме. Тога јунака заробио је год. 1656. кнез Јурај Франкопан, а Турци су дали велике паре да га откупе и избаве. Погинуо је год. 1676. Поред њега се много спомиње »Мујо од Кладуше«, Хрњица Мујо, кладушки ага и чувар Крајине на тој страни, и онај неустрашиви Бојичић Алија, који се боји везира »колик’ ђоге свога«, а о коме има доста вести за време ових борби Кандиског рата. У старој и често помињаној Врани дизао се »прекрасни« сарај Али-бега Атлагића, о чијим ће се мушким и женским потомцима певати столећима. За потурицу Џафер-агу Тујковића, раније грбаљскога капетана, који је род. 1657. довео Турке под Котор, знамо да је то учинио из освете према Млечанима што га нису помогли да се спасе из турског ропства и што су га и после варали и кињили му породицу.
Са Бајом Пивљанином нашло се на млетачкоме земљишту год. 1654. око 1500 пребеглих хајдука, »од којих је 500 способно за оружје« (није јасно да ли тада или онда кад су молили да се уреди њихово питање, год. 1670.). То су били људи највећим делом из суседних области под Турцима, из Пиве, Зубаца и других крајева, а њихов број упућује на закључак о знатнијим покретима у позадини, о којима имамо и иначе вести са више страна. На самом почетку Кандискога рата помињу се борбе Дробњака са Турцима, а год. 1649. побуњена херцеговачка племена, Никшићи, Риђани и Дробњаци, отела су Рисан од Турака и предала га Млецима.
За трајања овог рата, год. 1661., обраћао се херцеговачки митрополит, популарни острошки светитељ Василије Јовановић папи Александру VII, молећи за помоћ ради борбе против Турака и за свој манастир. Молба је понављана и год. 1671. папи Клименту X, и у њој је навођено како су хришћани страдали за време ове турске борбе против Млечана. Извесни наши људи из црквених кругова одбацују та писма као непоуздана и подметнута (она, доиста, нису састављана, као ни многа ранија, од наших људи), али ми не делимо до краја њихово мишљење.
Против побуњених Херцеговаца изведена је год. 1665. читава казнена експедиција. Ј. Томић наглашавао је у својој расправи О политичком односу Црне Горе према Турској да за време Кандиског рата нема никаква трага о учешћу Црногораца као целине у борбама било на турској било на млетачкој страни; може се рећи највише то да је било појединаца који су волели више хришћанима него Турцима. Кад је год. 1657. Фазли паша из Албаније са 2000 људи полазио на Котор, он је прешао преко Црне Горе, задржао се на Његушима и тек у Паштровићима наишао на отпор становништва. Овај број пребега око Баја Пивљанина не говори, истина, ништа против те важне констатације, али ипак казује да је код суседног хришћанског становништва било извесног врења. Што оно није имало више успеха треба свакако приписати појачаној турској пажњи и притиску вршеном нарочито после откривених преговора између патријарха Гаврила и папске курије. Знамо изрично да је баш црногорски владика Мардарије био око год. 1640. затваран и у синџир бацан и да је његов наследник Висарион год. 1655. протеран. Тај притисак допринео је, можда, знатно да Црногорци остану пасивни.
Пре завршетка Кандискога рата дошло је, и опет због Ердеља, год. 1663., до новога рата између Аустрије и Турске. На хрватској граници било је и пре саме објаве рата доста озбиљних сукоба, у којима су учествовале и веће војне јединице, као код Костајнице (1652.), Перушића (1655.) или код Каниже (1660.). Ратовање Турака са једном хришћанском државом изазивало је код муслиманскога становништва раздражење против хришћана уопште и доводило стално до сукоба и у земљи и на граници. Један тадањи муслимански песник из Босне, Каимија, певајући своју победну песму о Кандији, кликтао је, пун верског фанатизма:
Заповједи Исукрст:
Турчите се, дигни прст,
Обори се на тле Рист —
Кад вам оде Кандија!
И код Хрвата је било расположења за борбу са Турцима, мада је бечки двор, исцрпен до краја Тридесетогодишњим ратом, не само строго наређивао да се не изазивају сукоби, него је и кажњавао оне који би у њима учествовали. Али, било је веома тешко уздржати се од борбе већ и због тога што су турске паше и друге четовође радо искоришћавале хрватско подручје, да преко њега зађу Млечанима за леђа у Далмацији, или да их уопште изненађују са те стране. Петар Зрињски и његов брат Никола, непријатељи Турака по атавизму, бунили су се често пута против те бечке политике пасивности и кретали су извесне походе на своју руку, као, на пример, Петар онај већ поменути код Перушића, за који један летописац бележи, како »Петар Зрински са краином сењском и огулинском пороби Кореницу и млого плино задоби«, и који Петру, после тако видна успеха, донесе капетанију Сења, Огулина и Хрватскога Приморја. Унуци Николе Сигетскога били су војници од расе. Петрове борбе са Шведима у Тридесетогодишњем рату показале су његову несумњиву војничку вредност. Пред Буђеовицама он је год. 1647. спасао самога цара Фердинанда III, да не буде заробљен од Врангелових Швеђана. Његов брат Никола, од год. 1647. бан хрватски, био је одлучан исто тако. Моћни, са лепом кућном традицијом, најјачи људи Хрватске свога времена, они су себи могли дозволити слободу да не воде увек рачуна о наредбама старијих. Тако су, ето, и сада, за време Кандискога рата, војевали против Турака по своме нахођењу; а Петар је, без устручавања, чинио услуге Млечанима у суседству, пошто му би забрањено год. 1653. да са својом војском иде чак на Кандију. Год. 1660., искоришћавајући једну елементарну несрећу Каниже, када је експлозија једне громом погођене барутане оштетила градске утврде, хтео је бан Никола да освоји тај град и то је, кажу сви, могао лако постићи, да му није стигла изрична забрана од цара да то не учини. Када му то не би дозвољено, он је, да Канижу и њеног пашу спречи у узнемиравању славонског подручја, почео на ушћу Муре подизати своју нову тврђаву, Нови Зрињ. То тобоже изазивачко подизање Николина града био је један од разлога којима су Турци правдали своје ратно расположење против Аустрије год. 1662.