Istorija Jugoslavije (V. Ćorović) 2.15

ISTORIJA JUGOSLAVIJE
Pisac: Vladimir Ćorović


drugi period.


XV. Srpsko Carstvo.


1. Početak Dušanove vlade. — 2. Odnos prema caru Androniku III. — 3. Kralj Karlo Robert prema Hrvatima. — 4. Građanski rat u Vizantiji. — 5. Jovan Kantakuzen. — 6. Proglas Srpskog Carstva i Patrijaršije.


U Dušana su savremenici, odmah spočetka njegove vlade, polagali velike nade. On ih je zadivljavao već svojom pojavom. Bio je, kazuje Filip Mezier, »veći od svih ljudi na svetu u svoje doba«. »Krasan je bio izgledom lica i divnom dobrotom tela svog mimo mnoge sinove ljudske (kazuje njegov savremeni biograf u Danilovom zborniku) i tako reći strašan neprijateljima svojim i svima okolnim vladarima za divljenje«. Ove reči pisane su o njemu pre nego što je postao car, prvih godina njegove vlade, kad se još nisu videla sva njegova dela i pravi krupni značaj njegove ličnosti. U Dušana se verovalo i po uspesima koje je kao mlad vojskovođ pokazao u borbama sa Bosancima, Bugarima i Grcima. Nalazilo se da u njega ima smelosti i snage za velike poteze. Njegov pažljivo rađeni lik u Lesnovskom manastiru, najlepši koji imamo, slikan sa osećanjem veličanstva gotovo kao likovi Hrista Svedržitelja, pokazuje doista čoveka ređih osobina. Njegove krupne, ozbiljne, malo kao setne oči otvorene su široko i uprte nekud u daljinu, iznad svih glava njegove okoline. Oko tankih usana je izraz energije, dok se inače na čelu i na, malom bradom uokvirenom, nešto tamnom obrazu primećuje kao neki trag umora ili zabrinutosti.

Obično se uzima da je Dušan bio bolji vojnik nego državnik, odnosno da je znao izvojevati i steći, ali da nije razumeo stečeno obezbediti. U tom sudu ima nesumnjivo dobar deo istine; ponekad se čak htelo reći da je to bez malo rasna crta celog srpskog naroda, vidno obeležena u Dušanovoj sudbini. Dušana je ponela njegova snaga i uspesi koje je postizavao relativno dosta lako, i on je svakako prešao granice koje su odgovarale stvarnoj snazi i interesima srpskog naroda. Ali, sa druge strane, treba imati na umu da je za njegov optimizam, koji ga je gonio na nova dela i nove tekovine, bilo dovoljno osnove. On je osećao da na njegovu putu nema opasnih prepreka, i ukoliko ih ima da mu nisu nesavladljive. Gde god se on ozbiljno založio, stvar je uspevala. Njegov lični ugled i u zemlji i u susednim državama davao mu je opravdanje da nastavlja početo delo. Njegova se saradnja tražila, za njegov se savez plaćala skupa cena. Za njegove skute hvatale su se prve ličnosti susedstva, ljudi od čije su volje nekad zavisile cele države. Dušanu se ne može prebaciti da se nije ozbiljno trudio da stečeno organizuje i uredi; naprotiv, on je u tom pogledu pokazivao revnost dostojnu svakog priznanja. Njegovo zakonodavstvo najbolji je dokaz za to. Njegova je glavna pogreška što je precenio snagu svoga naroda i preduzeo i obuhvatio više nego što se moglo; a nesreća je srpskog naroda bila ne samo što ogromni teret njegova nasleđa nije imao ko da prihvati, nego što jedan deo tog tereta nije zavremena skinut, da pod njim ne klone i ona snaga koja bi drukčije opterećivanje verovatno izdržala.

Situacija u kojoj je Dušan zatekao Balkansko Poluostrvo kad je primio vlast nije bila mnogo povoljna po Srbe. U Vizantiji se car Andronik III, nesumnjivo čovek od vrednosti, vidno trudio da popravi građanskim ratom poremećeni red i blagostanje zemlje i imao je izvesnih uspeha; u Bugarskoj je srušena Srpkinja carica Ana i potisnut srpski uticaj; sa Bosnom se još uvek stojalo u zategnutim odnosima; a Mađarska je samo čekala pogodnu pri-liku da proširi svoje južne granice na štetu Srbije. U Srbiji samoj, koja je od deset poslednjih godina (1321.—1331.) gotovo pune četiri provela u građanskom ratu, pokolebala se disciplina i izvesni velikaši pokazivali su mnogo volje da, kako se to obično kaže, love u mutnom. Sem toga: »Latini i Arbanasi (kazuje jedan francuski izveštaj iz 1332. god.) ljuto su pritisnuti nesnosnim i veoma surovim gospodstvom vlastele slovenske, koju veoma mrze i preziru ... I oni svi, i svaki pojedince, kao da bi se posvetili kad bi mogli ruke umočiti u krv pomenutih Slovena, kad bi samo videli kakvoga god vladaoca od strane Francuske, koji bi k njima došao ... I doista hiljadu francuskih konjanika ili pet ili šest hiljada pešaka, zajedno sa pomenutim Arbanasima i Latinima, sasvim bi lako osvojili svukoliku ovu kraljevinu, toliku kolika je... Ako god bude dobio ovu kraljevinu, imaće doista prekrasnu i milu dragocenost, koja će imati skupu cenu u svom veku«. Mladi vladar stavljen je pred zadatak da koliko vešto i mudro, toliko isto brzo i energično nađe izlaz iz toga stanja, da ne bi dao prilike stvaranju kakve opasnije koalicije protiv sebe i svoje države.

Uspesi koje je postigao bili su solidni. Sa Bugarima se izmirio na taj način što je o Uskrsu god. 1332. uzeo za ženu Jelenu, sestru njihova novog cara Jovana Aleksandra. Bugari su se još dobro sećali Velbužda i Dušanove uloge u toj bitci i bili su zadovoljni što je došlo do ove veze. Dušan je njih ostavio na miru u njihovoj zemlji i nije im smetao da šire svoju vlast u Trakiji, a oni su opet potpuno digli ruke od Maćedonije. Odnos između zeta i šuraka ostao je lojalan čitavo vreme. Dušan je mogao mirno, bez ikakva pribojavanja od kakve bugarske prevare, razvijati svu svoju snagu u borbama sa Grcima i Mađarima. Za Srbiju takav je sporazum pretstavljao jedno od najboljih rešenja; za Dušana lično ova bračna veza nije donela nikakvu sreću. Kraljica Jelena, »zla gospođa« po svojoj uspomeni u Dubrovniku, bila je žena suviše jake volje i vidno je uticala na državne poslove i na Dušana lično. Ona ga je pratila čak i na nekim ratnim pohodima. Sinom Urošem, koga je rodila pod sumnjivim okolnostima, nije usrećila ni Dušana ni Srbiju, a izgleda da mu nije umela dati ni pravo vaspitanje.

Ustanak u Zeti, koji je izbio u proleće god. 1332., Dušan je brzo smirio. Za usluge koje su mu Dubrovčani učinili pri tom poslu on im je ispunio davnu želju i prodao im je god. 1333. Ston, koji je, izložen daleko na zapadu, bez sigurnog poseda Huma, izgubio za Srbiju svoju raniju vrednost, na koju je nekad mnogo polagao sv. Sava, stvarajući tu čak sedište jedne pravoslavne episkopije. Dubrovčani su žurili da dobiju Ston pre nego bi ga, možda, poseo bosanski ban Stevan. Jer ovaj je sve više širio i učvršćavao svoju vlast na humskom primorju i izazvao je god. 1331. protiv sebe, radi tih težnja i radi nastojanja da dobije Korčulu i Brač, neprijateljstvo Mletačke Republike. Stoga su Dubrovčani, da bi bili sigurniji, pregovarali i sa banom o prodaji Stona i dali i njemu izvestan otkup, nešto manji nego Dušanu kao stvarnom vlasniku. Kralj Dušan je prilikom prodaje tražio i dobio pristanak od Dubrovačke Republike da se u Stonu održi pravoslavna vera, odnosno da ostane »pop srpski i da poje u crkvama«. Ali, Republika, koja je bila strogo katolička, nije održala svoju obavezu. U pravoslavnu episkopsku crkvu uvela je već 1335. god. katoličkog sveštenika, a god. 1349. dozvolila je franjevcima da tu počnu svoju aktivnost. Posledica toga bila je da je već krajem XIV veka Ston postao potpuno katoličko područje.

Sredivši prilike u zemlji i svoje odnose sa Bugarima, Dušan je mogao da vrši izvesne obračune i sa Grcima. Posledice građanskog rata u Vizantiji nisu mogle da se utru, pored svih nastojanja cara Andronika. Jedan od unutarnjih vizantiskih sukoba, čiji je uzrok u toj atmosferi nepoverenja, beše dobro došao Dušanu. U Carigradu optužiše kao veleizdajnika njihovog ranijeg namesnika u zapadnim oblastima, sposobnog Sirgijana, koji, ogorčen, pređe Dušanu i ponudi mu svoju saradnju. Sa njim je balkanska istorija dobila jednu novu koriolanovsku figuru. Dušan je rado prihvatio Sirgijanovu ponudu; srpski biograf beleži kako se u Dušanovoj glavi začela čak misao da već tada Andronika »koji je njemu zlo mislio progna iz carstva njegova, zemlje grčke«. Ovaj savez usplahiri carigradske gospodare, jer su poznavali ličnu vrednost i jednog i drugog protivnika. Njihovi brzi uspesi, sa osvajanjem Kostura, Ohrida, Strumice i drugih gradova, kazivali su im jasno da se nisu prevarili u oceni. Kad srpska vojska stiže pod Solun, pođe sam car da spasava ugroženi grad. U isto vreme radili su Grci da Sirgijana dobiju živa ili mrtva, ne birajući nikakva sredstva. Kada su ga jednom prilikom smrtno ranili iz zasede, nije im bilo posle teško da njegove ljude pridobiju na svoju stranu i da tim utiču i na Dušana da pristane na izmirenje. Car Andronik je živo radio da od Dušana stvori ne umirenog protivnika, koji sutra može ponovo prihvatiti za mač, nego pravog saveznika, koji mu neće praviti nikakvih teškoća. Do željenog saveza je i došlo, 26. avgusta god. 1334. Dušan je na n, pristao ponajviše stoga što je hteo da bude siguran od Grka u času kad uđe u borbe sa Mađarima, koje su bile na pomolu. Stoga je i vratio Grcima jedan deo otetog zemljišta, a zadržao je gore pomenute gradove sa Prilepom, Lerinom, Vodenom i Čermenom i njihovim područjem.

Mađari su napali na severne srpske zemlje baš za vreme ovih Dušanovih operacija na jugu. Dušan je odmah krenuo protiv njih, dobivši od Andronika i jedan grčki pomoćni odred. Pred njegovom vojskom Mađari su se stali naglo povlačiti, sa velikim gubitcima, napustivši Mačvu i severnu Srbiju, a zadržavši samo utvrđene gradove Beograd, Golubac i mačvanski kastel (god. 1335.). I bosanski ban, kao mađarski vazal, počeo je bio neprijateljstva sa svoje strane, ali u malom stilu. Stradanje Mačve ovom prilikom bilo je vrlo veliko; u mađarskim izvorima kaže se da je njeno stanovništvo osetno proređeno.

*

Kad je god. 1335. umro poslednji muški potomak kuće goričko-tirolske, herceg Henrik, izgledalo je da će njegovi posedi pripasti njegovoj kćeri, udatoj za češkoga kralja Jovana Luksemburškoga. To bi, posle Otokara II, bila nova prilika da slovenska češka kruna postane gospodar slovenačkih oblasti i da vaspostavi veze između dva Austrijom rastavljena slovenska elementa. Ali, austriske vojvode Oto i Albreht, pozivajući se na svoje ranije ugovore, izradiše kod nemačkog cara da im prizna i ustupi južni Tirol sa Koruškom i Kranjskom. To izazva rat između kralja Jovana i austriskih vojvoda, koji je završen Enskim mirom (1336.) i sporazumom ove vrste: austriske vojvode odrekle su se Tirola, a češki kralj Kranjske i Koruške. Tako su ove dve oblasti ostale otada kao sigurno nasleđe kuće Habzburga.

Hrvatska vlastela, koja je najviše doprinela da je Karlo Robert mogao dobiti mađarsku krunu, imala je dosta razloga da se od njega nada izvesnim obzirima. Međutim, brzo je dobila dovoljno prilike da se u tom pogledu razočara; uostalom, u izvesnim slučajevima ne bez svoje krivice. Duge borbe kraljevskih pretendenata iskvarile su mnoge ljude od uticaja. Videli smo kako su ih mamile i obasipale obećanjima i povlasticama protivničke strane i davale im tako mogućnosti da ih za svoje usluge ucenjuju. Taj mentalitet ličnog korišćenja i lakog odmetanja, kad se ne zadovolje svi prohtevi, ostao je kod izvesnog dela ljudi i posle, kad je kralj Karlo ostao jedini kandidat i kad se već od god. 1310. učvrstio na prestolu. Dozvoliti da takav mentalitet feudalne gospode ostane neizmenjen značilo bi podrovati do kraja kraljev ugled i njegovu moć. Kralj Karlo nije, međutim, bio čovek koji bi se sa tim pomirio. Od god. 1312. on počinje ogorčenu borbu protiv ojačalih velikaša, najpre mađarskih, a onda i hrvatskih. Kralju je znatno pomagalo to što su velikaši, gramžljivi i surevnjivi jedan na drugog, jer je dobitak jednog išao na štetu drugog, rado sarađivali sa njim, nadajući se pri tom uvek vlastitoj koristi. Videli smo, kao karakterističan primer za to, pad Mladena Šubića. Kad je kralj u drugom slučaju, u onom kneza Nelipića, naišao na značajan otpor znatnog dela hrvatske gospode, on se trgao. Zabrinjavala ga je na toj strani i aktivnost Mletačke Republike, koja je pomagala gloženje među Hrvatima da bi sama, što lakše, došla do primorskih gradova. Pod njenu zaštitu, za vreme velikih trzavica od god. 1322./4., dođoše Šibenik, Trogir, Split i Nin i dobar deo obale od Zrmanje do Cetine. Kralj stoga napusti energičnija gonjenja hrvatskih velikaša u Dalmaciji, i knez Nelipić osta neokrnjena ugleda i poseda sve do svoje smrti, god. 1344. Kao pobedilac kraljevskih banova i kraljeve vojske, on se smatrao kao protivnik krune i, prema tome, kao nezavisan na svome području.

U Slavoniji, gde nije zazirao od mletačke agitacije, kralj Karlo je izvodio dosledno svoju politiku. Slomivši Gisinge, on lomi i Baboniće. Od god. 1323.—1328. oni su izgubili tri važna grada: Medvedgrad, Steničnjak i najzad Zrinj; prva dva im je uzeo kralj neposredno, a treći su, založen zbog isplate neke otštete, morali ustupiti po kraljevoj naredbi. Stoga se jedan deo članova te velike porodice odmeće od n»ega i prilazi austriskim vojvodama. Samo jedna grana te kuće zadržala je punu kraljevu milost; to behu Nikola i Dujmo, sinovi Radoslava Babonića. Oni su od god. 1321. držali Ostrožac na Uni. Kasnije im je kralj, pošto mu je Nikola u borbi sa Vlasima spasao život, potvrdio stare i dao nove posede. »Grad Ostrožac, Dobrničku zemlju i njihova dobra okolo grada duž Une do grada Krupe, prema Blagaju, zaokruglio je kralj sa dotlen kraljevskim selima kao svojim novim darom«. Taj Nikola i Dujam postaju potom rodonačelnici velike i važne hrvatske porodice Blagajskih. Da je za vreme tih građanskih ratova narod silno stradao smelo bi se zaključivati i bez naročitih dokumenata. Ali, dokumenti daju ponekad neposredniju sliku i primere rečitije nego što bi nama pali na um. 1. novembra god. 1313. tužili su se ugarski biskupi papi na zlo stanje u zemlji; među njima su se nalazili zagrebački biskup Avgustin i sremski Đuro. U njihovoj tužbi kaže se izrično da su toliko stradali i oni i njihove crkve da im je od svega ostao »jedva crep na kojem se može pozajmiti žeravica«. Kad je tako išlo biskupima i crkvama, nije teško zamisliti nevolje puka i male vlastele.

*

Kralj Dušan je ostao u relativno dobrim odnosima sa carem Andronikom III sve do careve smrti. Bio je njihov zajednički interes da suzbijaju anžujsku agitaciju iz Italije, koja je postala življa od god. 1335., a koja je išla za tim da Albaniju privuče što jače na njihovu stranu. Jedno pismo napuljskoga kralja Roberta od 19. avgusta god. 1336. beše upućeno i albanskim poglavicama Dušanove oblasti sa jasnim ciljem da ih ohrabri u odmetništvu. Sličnih pokušaja bilo je i u vizantiskoj oblasti, koji su uticali na ljude i doveli i do većih nemira. Dalju agitaciju presekao je car Andronik, koji je kaznio uzbunjena albanska plemena. Odnose između cara i kralja mogli su zamutiti u prvom redu onakvi postupci kakav beše onaj kada su Grci god. 1341. prihvatili Dušanova odmetnika, čuvenog i mnogo cenjenoga vojvodu Hrelju, gospodara cele oblasti od Štipa do Strume. Car je čak tom prilikom i odlikovao odmetnika i dao mu titulu ćesara. Takav postupak očevidno nije odgovarao savezničkoj lojalnosti. Verovatno je da bi Dušan na taj korak odgovorio kakvim energičnim zahtevom, da ga u to vreme ne beše savladala neka teža bolest, koja mu beše prilično slomila volju i izazvala nekoliko nedelja svima primetne malodušnosti. Po svoj prilici, ovo grčko primanje srpskog odmetnika nije samo označavalo ohladnelost savezničkih odnosa, nego možda i spremnost na neka obračunavanja, ili je bilo posledica nekih većih nastalih nesporazuma. Baš u to vreme kad su odnosi između Srbije i Vizantije počeli da se mute, umre car Andronik (15. juna god. 1341.), još mlad i pun volje za rad, ostavivši iza sebe maloletnog sina Jovana.

Smrt cara Andronika beše težak gubitak za Vizantiju, iz dva razloga. Jedno što je sa njim izgubila sposobna vladara koji je osetno digao posrnuli ugled Carevine i vratio joj neke izgubljene oblasti; a drugo što je pitanje njegova naslednika izazvalo brzo dug i za Carstvo gotovo ubitačan građanski rat. Za savladara mladom Jovanu bi određen Andronikov saradnik i ugledni vojskovođ Jovan Kantakuzen. Ali, carevićeva majka, carica Ana, ambiciozna Talijanka, sa jednom grupom Kantakuzenovih protivnika, ubrzo ustade protiv Kantakuzena kao čoveka koji uzima svu vlast i teži za krunom, sruši ga i otera u red krvavih neprijatelja, kajima više nikakvo sredstvo neće biti na odmet kad treba da se svete i kad žude da se dočepaju otete vlasti.

Kralj Dušan je bogato iskoristio ove smutnje u Vizantiji; one su baš i omogućile njegove brze uspehe i prostrana osvajanja napuštenih ili pometenih grčkih pokrajina. On se odmah krenuo na jug, rešen na to i ranije, zbog Hreljina slučaja, i pokušao je uzalud da na prepad uzme Solun. Kad je Kantakuzen srušen sa vlasti i, potisnut iz Trakije i Maćedonije, prešao na srpsko tle, da preko vojvode Olivera u Velesu izmoli gostoprimstvo i pomoć Dušanovu, ovaj ga je primio sa pažnjom (jula god. 1342.) i, posle dugih pregovora, sklopio je sa njim savez za zajedničku borbu protiv Vizantije. Savez je bio od početka neiskren, i to s obe strane, makar on sadržavao ne znam kakve odredbe. Kantakuzenu je trebala srpska pomoć samo da obori svoje protivnike i da se dokopa vlasti, a čim to dobije on će u Srbima gledati samo osvajače grčke zemlje. Dušanu se opet Kantakuzen učinio, isto kao ranije Sirgijan, samo kao povoljno sredstvo da na lakši način proširi srpske granice. On je bio voljan pomoći Kantakuzenu da dođe do prestola, ali je za to tražio obilatu nagradu. Njihovo zajedničko ratovanje nije donelo očekivane rezultate; samo su se poneki susedi, kao prevrtljivi ćesar Hrelja, postarali da se ranije obezbede od teže kazne. On se najpre pridružio Kantakuzenu, pa preko njega i Dušanu, predavši mu Kantakuzenov grad Melnik. Dušan je, ipak, nagnao Hrelju da ode u Rilski manastir i napusti dalji politički rad. Tome manastiru Hrelja je bio ktitor; tu je, kao monah Hariton, naskoro i umro (decembra god. 1342.). Dušan je u borbama protiv Grka imao nekih uspeha; ali, Kantakuzenovi su bili sasvim neznatni. Njegovi su se Grci nerado borili sa Srbima protiv svojih sunarodnika, i mnogi su, nezadovoljni i inače, napuštali bojne redove. To je, pored drugog, doprinelo da odnosi između saveznika prilično ohladne. A i Kantakuzen se uvek bojao i toga da ga Srbi jednog dana ne izdadu njegovim protivnicima, koji su slali svakovrsne ponude Dušanu, predlažući mu čak i velika teritorijalna otstupanja, samo da pređe na njihovu stranu i onemogući na koji bilo način Kantakuzenovo prisustvo u Srbiji. Dušan je u tom pogledu bio ispravan, i nije hteo da izda prebega i gosta. Ali, kako i ponovno zajedničko ratovanje, početkom god. 1343., sa pohodom protiv Sera, ostade i opet bezuspešno, to je i jednoj i drugoj strani postalo jasno da će od dalje saradnje teško što biti. Kad je Kantakuzen prevarom odveo srpsku vojsku, i to baš najamničku gardu, i sa njom za sebe uzeo Ber, na koji je Dušan polagao pravo, pa još nije hteo doći na carev poziv radi objašnjenja i novih pregovora, raskid između njih postade konačan. Savez između carice Ane i Dušana, za koji se zalagala Mletačka Republika, postade potom sasvim prirodna stvar.

Napušten od Srba, a gonjen od službene Vizantije, Kantakuzen dođe na kobnu misao da se u svojoj ličnoj nevolji obrati za pomoć Turcima. Tako ih uvede u balkanske međusobice, upozori ih na njihov značaj u tim borbama, i izazva kod njih prohteve da se održe na ovom bogatom i privlačnom području na štetu najpre Vizantije, a posle i svih drugih balkanskih država. Prvi sukob između Srba i Turaka na evropskom području dogodio se već god. 1344., kod Stefanijane, između Sera i Soluna. Tom prilikom su Turci (bilo ih je svega oko 3.000 ljudi) prevarili neoprezne srpske oklopnike-konjanike, naneli im nešto štete i izgubili se potom odmah, i ne primivši pravu borbu. Od njih je nastradao iduće godine samovoljni i nestalni vojvoda Momčilo, koji je služio i Dušana i Kantakuzena. Razljućen njegovim verolomstvom, napao ga je Kantakuzen sa Turcima pred gradom Periteorionom i savladao ga je posle neobično junačke odbrane. Verovatno je pomen na tog Momčila i Periteorion prenesen vremenom u narodnom predanju na legendarnog vojvodu Momčila i hercegovački Pirlitor. Zanimljivo je da se u jednoj varijanti poznate narodne pesme o Vukašinu i Momčilu (zbirka Matice Hrvatske I, br. 52.) Momčilo dovodi u vezu sa carem Arapinom i da se borbe između njih zbivaju oko Jedrena.

Dok se Kantakuzen nosio sa svojim protivnicima po Trakiji, Dušan je na zapadu, u južnoj Albaniji i po južnoj Maćedoniji, osvojio čitav niz gradova. Njegove granice proširiše se sve do blizu Krstopolja, današnje Kavale, koja je sa svojim prostranim, delimično još i danas dobro očuvanim bedemima i gradom, bila najzapadnija tvrđava Vizantije prema srpskoj državi. Solun su sa sve tri kopnene strane opasivali srpski posedi, i on je, u stvari, bio otsečen od ostale grčke države. Dušanu je naročito godio dobitak odavno željenoga i napadanoga Sera, koji se predao prve polovine oktobra god. 1345. Pun ponosa radi tog uspeha, Dušan je 15. oktobra javljao prijateljskoj Mletačkoj Republici da je postao »gospodar gotovo celog Carstva Romejskoga«. Tu je on, svestan svoje snage, kao krunu velikog dela i postignutih uspeha pripremio stvaranje srpskog carstva. Na Balkanu toga vremena Srbija je bila bez takmaca i daleko iznad svih drugih država svoga susedstva. Vizantiju su razjedale unutarnje borbe u Evropi i rušili turski udarci u Aziji. Bugarska je živela u senci Dušanovoj, uvek sa pažnjom da ne izazove njegov gnev. Bosna je, i pored naslona na Mađarsku, stalno zazirala od osvete radi Huma i drugih pitanja sa tim u vezi. Vojnički i finansiski sa Srbijom se tada na Balkanu niko nije mogao meriti. Granice Dušanove države hvatale su od Dunava do Egejskoga Mora i od gornje Neretve do Meste. Videći sve to, osećajući stalan uspon Srbije za poslednjih pedeset-šezdeset godina, i sa jakom verom u sebe, u Dušana se javila težnja da iznurenu i dotrajalu Vizantiju zameni svežom carevinom svoga naroda. Stvarno, njegova je snaga bila veća od vizantiske; razmer sila odavno se promenio u srpsku korist. Kada se za carsku krunu maša Kantakuzen, koji je do juče molio njegovu pomoć; kada carsku krunu nosi jedan mladić, koji bi bio srećan da ga Dušan uzme pod okrilje, zašto da tu titulu ne uzme on, koji ustvari caruje na Balkanu? Uzimajući veći deo zemalja koje su pripadale Vizantiskom Carstvu u Evropi, Dušan je mislio da mu carska titula pripada sa pravom, svejedno što krunu neće metnuti na glavu u Carigradu, nego u Skoplju. Carska titula, sem toga, imala je da uveri nove podanike na jutu kako njihovo potpadanje pod srpsku vlast ne znači ulaženje u državu manjeg značaja, nego naprotiv u novo carstvo bolje od grčkog, stvoreno sad sopstvenom snagom, dok se ono staro, nasleđeno od boljih predaka, ruši kao crvotočina zbog vlastite nemoći. Uostalom, Dušan je nameravao da i taj ostatak Vizantije, vremenom, i to ne u dalekoj budućnosti, dobije pod svoju vlast. Njegovo poslanstvo, koje je januara god. 1346. krenulo za Mletke, imalo je da obavesti vladu Republike o Dušanovu krunisanju, koje će se izvršiti toga proleća, i da joj ponudi savez za osvajanje Vizantije. Dušanu su Mleci trebali radi njihove flote, koje on nije imao. Mleci su odbili tu ponudu, navodeći kao razlog zauzetost u ratu sa Mađarima, i pozivajući se na svoje zakletvom utvrđene ugovore sa Carigradom; u suštini, međutim, njima je bila milija slaba Vizantija, od koje su mogli lakše dobijati po se povoljne povlastice, nego moćna Srbija.

Sa velikim toržestvom bi proslavljeno Dušanovo krunisanje za cara u Skoplju, 16. aprila god. 1346. Sa podizanjem čina srpskog vladaoca, od kralja na cara, išlo je i podizanje čina poglavara srpske crkve, od arhiepiskopa na patrijarha. Cara je trebalo da kruniše patrijarh. Prvi srpski patrijarh postade, po svom položaju, pećski arhiepiskop Joanikije, raniji logofet srpske države. Dajući povelju svom novom manastiru Hilandaru, stari Simeon Nemanja, sa sinom Savom, u velikoj skromnosti početaka srpske države, pisao je kako je bog podelio vlasti na zemlji i kako je »utvrdio Grke carevima, a Ugre kraljevima«, a kako je njega »po mnogoj i neizmernoj milosti i čovekoljublju« postavio velikim županom. Nije stari Nemanja, verovatno, ni dolazio na misao da će njegovi potomci, već u prvoj liniji posle njega, uzeti kraljevsku titulu, a da će drugi, vek i po iza njegove vlade, staviti na glavu carsku krunu, i poremetiti sav taj osveštani red. Za svoje delo Dušan nije tražio ničijeg pristanka, niti mu je on trebao; u njegovom krunisanju, pored srpskog patrijarha, koji je imao glavnu ulogu, učestvovao je od velikih crkvenih prvosveštenika samo još bugarski patrijarh. Ni za proglas patrijaršije Dušan nije tražio potrebni pristanak ostalih crkava, jer je dobro znao da bi naišao pri tom na carigradske smetnje, pa nije hteo da se izlaže odbijanju. I Carstvo i Patrijaršiju on je stvorio samo po svojoj volji i u interesu prestiža svoje države. Protiv njegova carstva bilo je više protesta. Kantakuzenovo krunisanje u Adrijanopolju 21. maja god. 1346. poteklo je iz motiva protesta i ponavljanja svojih aspiracija i »prava« na tu čast; a radi nekanoničnog proglasa patrijaršije došla je, istina tek posle četiri godine, anatema carigradskog patrijarha i na Dušana i na srpsku patrijaršiju, kad je i crkva trebala da pomaže grčkoj ofanzivi protiv Srba.

Uzimajući carsku titulu, Dušan se proglasio za »cara Srьblemь i Grьkomь«, odnosno »carem Srbije i Romanije«: »βασιλεὺς καὶ αὐτοκράτοωρ Σερβίας καὶ ’Ρωμανίας«. Sličnu titulu uzeo je ranije i bugarski car Simeon kao »car Bugarima i Grcima« i ona je, verovatno, poslužila kao primer Dušanu. Dušan je, postavši car, kako je opazio još savremeni Nićifor Gregora, svoj raniji »varvarski život« zamenio »romejskim navikama«. Sebi je namenio upravu nad grčkim oblastima, a sina Uroša, koga je dao krunisati za kralja, a ne za mladoga cara što bi odgovaralo vizantiskim običajima, ostavio je da upravlja »srpskim zemljama« od Dunava do Skoplja. Tako je bar mislio teoriski. Upozoreno je već, posle Gregore, sa više strana, da se u Dušanovo doba, iza god. 1346., tačno razdvajaju Srbi i Romanija. Romanija, ili »grčke zemlje«, to su oblasti uzete od Grka. Duklja i Dalmacija, kazuje Stevan Prvovenčani, zato što su ih držali Grci, nazvane su »grčka oblast«; sv. Sava priča za oca, da je »od grčke zemlje« dobio Hvosno sa Podrinjem, Kosovo, Pomoravlje i Levče sa Belicom. U grčke zemlje, odnosno u Romaniju, ubrajale su se, prema jednoj povelji manastira Hilandara, njegove metohije u Proseku, Štipu, Bregalnici, Strumi, Strumici, Seru, Redini. U srpske zemlje spadale su metohije u Plavu, Zeti, Moravi, Pilotu, Lipljanu, Prizrenu, Pologu. Verovatno je Dušan izabrao Skoplje za mesto svoga krunisanja što je, mada srpsko, bilo sa mešanim stanovništvom i na međi između srpske i grčke zemlje. Žiča, kao čisto srpsko krunidbeno mesto, odnosno kao krunidbeno mesto kraljeva, nije uzeta u obzir. Kao car, i patrijarh je u svoju titulu uneo da je patrijarh »Srbima i Grcima«.

Međutim, Dušan, ustvari, gore navedenu podelu nije održavao. On je bio i suviše jaka ličnost da ne vodi nadzora nad celom državom, a Uroš, dete od deset godina, suviše nedorastao da bi mu se, u ma kom obliku, mogla poveriti neka samostalnija funkcija. Dušan, koji je, isto tako formalno, poštovao stare tradicije, zakone i kulturu svojih novih oblasti, dao je pisati mnoge povelje na grčkom jeziku i sam ih je tako potpisivao. On je grčki, zna se, govorio od detinjstva. Ali, on je ipak bio već nacionalan u pravom smislu te reči, uzimajući Srbe kao glavni stožer države. Glavna upravna mesta on poverava samo Srbima: Brankovićima ohridski kraj, Vukašinu Mrnjavčeviću Prilep, ćesaru Preljubu Tesaliju, ćesaru Vojihni Dramu. Grčke vladike zamenjuje Srbima. U toliko uvaženi Ser dovodi za mitropolita slavnog knjigoljupca Jakova, igumana svog Arhanđelovog manastira kod Prizrena. Srbi su za Dušanove vlade nosioci njegove politike; on se, u teškim časovima, može samo na njih osloniti. Samo, i on sam, i ti srpski velikaši na jugu, što ulaze dublje u Vizantiju i što dolaze u tešnji dodir sa vizantiskim ljudima, sve više primaju njihove običaje i tradicije. Superiornost stare grčke kulture oni su osećali u mnogo pravaca i podlegali joj manje-više brzo i sa manje ili više otpora, ali ipak stalno. Dvorski i vlastelinski ceremonijal, činovi i ustanove uređuju se i daju po grčkim obrascima; to je dolazilo dobrim delom i otud što se na srpskom dvoru smatralo da su sve to atributi i osveštane tradicije carstva i carskog dostojanstva, koje već radi carskog prestiža treba zadržati. Pored činova despota, ćesara, sevastokratora, idu i logofeti, latatori, enohijari, protovestijari i dr. U plemićske kuće ulazi grčki jezik, grčki način odevanja, grčka jela. Porodica ćesara Preljuba u Tesaliji gotovo se sva pogrčila. I u umetnosti, mesto starog romanskog stila koji je prevlađivao do XIII veka, počinje već od početka XIV stoleća jači uticaj vizantiskog. U Nagoričinu smo već pomenuli grčke slikare. Krajem XIII veka javljaju se u Srbiji dva grčka kaluđera hezihasta, koji žive blizu Peći u pešteri Kotrulici, a brzo potom hezihastički pokret, koji je ojačao kao pravoslavska reakcija crkvenoj politici cara Mihaila Paleologa i Lionskog sabora, odnosno politici crkvene unije, uzima vidna maha i u Svetoj Gori i u grčkim i srpskim zemljama. Sam Dušan imao je veza sa glavnim grčkim vođom hezihasta, Grigorijem Palamom, i sastajao se sa njim u Svetoj Gori. Poznati naš pisac prve polovine XIV veka, Danilo, kad je vršio dužnost arhiepiskopa Srbije (1324.—1337.) dovodio je u zemlju grčke monahe, da dadu obrazac srpskom sveštenstvu. G. Miloje Vasić, koji je posebno proučavao njegov rad, misli čak da je Danilo, možda, »pokušao osnovati pri arhiepiskopiji monašku školu čiji su se učenici mogli poučiti grčkom pravoslavlju, kao i u Sv. Gori«. Grčki uticaj je, dakle, bio svestran. Još na kraju XIII veka, mada je Srbija od vremena sv. Save bila pažljivo organizovana kao pravoslavna država, javljali su se u njoj jaki uticaji Zapada za vlade kralja Uroša I i nešto manje za vlade Milutinove; još Stevan Dečanski misli na mogućnost prelaska u katoličanstvo i za zidanje svojih Dečana dovodi jednog kotorskog fratra; — ali, od Dušanova vremena i neposrednijih veza sa Grcima i od dubljeg ulaženja u vizantiske oblasti Srbija sve više dobija balkansko-vizantiski tip.

Dušanov proglas Carstva i njegovi uspesi zabrinuli su patriotske krugove u Carigradu. Tamo počeše življe raditi na tome da se građanski rat dokrajči i da dođe do izmirenja između pristalica zakonitog cara i Kantakuzena. 3. februara god. 1347. ušao je carski odmetnik u prestonicu i uskoro sklopio sporazum sa protivnom strankom. On je, krunisan nanovo, imao da caruje sam deset godina, dok mladi car postane punoletan, a posle toga da caruje sa njim zajedno. Da sporazum postane čvršći, mladi Jovan V imao je da se venča sa Kantakuzenovom kćeri.