Историја Југославије (В. Ћоровић) 2.14
←<< | ИСТОРИЈА ЈУГОСЛАВИЈЕ Писац: Владимир Ћоровић |
>>→ |
1. Краљ Стеван Урош Дечански у византиским кризама. — 2. Бугарски цар Михаило против Срба. — 3. Значај победе Срба на Велбужду. — 4. Пад краља Стевана Дечанског.
Краљ Стеван се у прво време колебао у својој спољној политици. Да спречи анжујско помагање његова противкандидата Владислава, он је сам мислио да уђе у везе са њима. То ће бити главни мотив његове одлуке да тражи брачну везу са ћерком Филипа Тарентског, год. 1323., и да, са тим у вези, даје обећања и о свом преласку у католичанство и о измени верске оријентације у Србији. Кад тај план није успео, јер су му Анжујци прозрели прави циљ, Стеван се обратио на другу страну. Запросио је и добио дванаестогодишњу Марију Палеологову, кћер паниперсеваста Јована, синовца цара Андроника II, бившег намесника у Солуну (год. 1324.) Стевану је тај брак дизао у извесној мери углед, пољуљан социјално оспоравањем законитости брака његове мајке; а његовој тазбини он је, међутим, послужио за друге рачуне.
Паниперсеваст Јован полагао је право на Маћедонију са главним градом Солуном као на своју засебну државу, јер ју је његов дед, цар Михаило Палеолог, био наменио Јованову оцу Константину. У српском краљу он се сад надао добити савезника да оствари то наслеђе. Помагаче је имао и у двојици својих шурака, браћи Метохитима, који су били господари Струмице и Мелника. После Маријине удаје, Јован је, заједно са женом, дошао у Србију, »на виђење«, и задобио је краља за свој план. Наскоро потом почела је Јованова војничка акција, помагана од Срба. Цар Андроник, побојавши се српског посредовања и нових компликација, беше одмах упутио једно посебно посланство у Србију, да се што пре измири са Јованом и преко њега са Стеваном. Ненадна смрт Јованова у Скопљу ослободила је цара његових амбиција и могуће несталности у одлукама. Нови преговори о повратку Јованове жене у Византију довели су на српски двор чувеног историчара Нићифора Грегору, коме захваљујемо један ванредно занимљив опис тога пута. Ово посланство искористио је цар Андроник да понуди и Стевану савез, како би се, осигуран од Срба и можда помаган од њих, могао са више изгледа на успех упустити у борбу са својим унуком, Андроником III, који, нестрпљив и амбициозан, није могао да сачека своје време да законито дође на царски престо. Забављена својим незгодама, угрожавана од Турака у свом малоазиском поседу, стојећи пред грађанским ратом, Византија је зазирала од Србије и није јој могла, у овај мах, правити никакве веће сметње.
Већу опасност претстављала је у тај мах за Србију Бугарска. Тамо је год. 1324., иза готово једногодишњег периода анархије, настале после пораза и смрти цара Ђорђа II Тертерија, био изабран за цара видински кнез Михаило Шишмановић, зет краља Милутина. Овај ратоборни и преки човек ушао је одмах у борбе са Грцима, који су проузроковали несрећу његова претходника и искоришћавали метеже иза његове смрти. Постигавши у тим борбама лепе успехе и сузбивши Грке и преко старих граница Бугарске, Михаило се и сувише понео и изгубио меру у својим поступцима. Победити византиску војску у оно доба није био тежак посао; у њој су се, и те како, осећале последице растројства изазвана борбом о царски престо. Михаилово самоуверење дигло се још више кад је царско спорење довело до тога да једна странка, она старијега цара, затражи српску, а она млађег бугарску помоћ. Андроник Млађи, активнији, и иначе несумњиво војнички са више талента и са више утицаја међу трупама него његов дед, имао је у почетим борбама више успеха. Један део победе Андроника Млађег, III, сматрао је Михаило делом и као своју заслугу. Можда тим више што је српски помоћни одред, упућен староме цару, под вођством војводе Хреље, остао углавном пасиван, као не хотећи да се излаже узалуд за већ изгубљену ствар. Краљ Стеван, који лично беше дошао на границу да се заложи за старог цара, одустао је од похода кад му је Хреља изложио своја устручавања. Стари цар је год. 1328. био срушен. Срби су покушали једино озбиљнији напад на Охрид и његов крај, али их је сузбио Андроник III; на другој страни, међутим, добили су без муке Просек, који је држао и њима издао један присталица старог цара.
Бугарски цар Михаило прекинуо је одраније срдачније везе са Србима, а по свом доласку на престо раскинуо их је сасвим. Отерао је своју жену Ану, Српкињу, а венчао се са сестром Андроника Млађега, и тиме јасно показао свој став. Помагао је и Владислављеву борбу против краља Стевана, не што би хтео да користи Владиславу, него да ослаби Србију. Памтио је очевидно очев пораз и хтео је тако да се свети. Политичке противности, обелодањене још више поводом припрема и сплетака око царског спорења у Византији и за време његово, продубиле су јаз између Михаила и Стевана. Савез Бугара са Андроником III против Срба природан је резултат свих тих односа. Он је склопљен у Чрномену код Адријанопоља већ год. 1326., као одговор на савез старога Андроника са Стеваном. Главни и непосредни циљ савеза, поред обарања Андроника, био је потискивање Срба из вардарске долине, где је њихово ширење и учвршћавање погађало у овај мах на југу грчке, а на северној страни бугарске интересе. После споразума са Андроником, своје главно ширење Михаило је, по старим тежњама Симеонове и Асенове Бугарске, могао управити само према Овчем Пољу, Штипу и Скопљу, који су се налазили под српском влашћу и у српској сфери. Главни потстрекач за напад против Срба био је стога цар Михаило. Када је Андроник, заузет сав пречишћавањем својих обрачуна са дедом и његовим присталицама, одлагао напад на Србе до по њ повољније ситуације, односно до несумњива учвршћавања његове власти, довело је то једно време до раскида односа између њега и Михаила, који су обновљени са доста тегоба и тек по обавези Андрониковој да ће се ускоро доиста започети непријатељства.
Цар Михаило се живо спремао за борбу са Србима, желећи да своју победу учини што сигурнијом и по даље односе што пресуднијом. Сем са Византијом, он је склопио савез и са влашким кнезом Јованом Басарабом. Прикупљао је војску са свих страна, узимао је у њу и Татаре и Осете. Напад се имао извршити са две стране истовремено: Грци су требали да ударе са југа, а Бугари са североистока. Србија је на време сазнала за те припреме, и међу осталим мерама покушала је, маја год. 1330., да спречи увоз млетачке робе, а нарочито оружја, преко свог подручја за Бугарску. Бојећи се борбе против уједињених Грка и Бугара, а несигуран за западне границе због држања босанског бана, краљ Ствван је понудио Михаилу споразум, упутивши му нарочито посланство. Кад је Михаило одбио све преговоре и кренуо војску, Стеван је морао примити натурену борбу. Његова стратешка одлука била је после тога само та да нападне Бугаре пре него што се споје са Грцима. И успео је у том. До борбе је дошло 28. јула год. 1330. код Велбужда, на изворишту Струме, чим су Стевану стигли сви војни одреди. Бугарска војска »није издржала ни први налет српске војске«, него је под силним ударцима прсла на све стране. Сам цар Михаило наже у бег и у бегству изгуби главу. Његово тело би донесено Србима и сахрањено у недалеком манастиру Св. Ђорђа у Нагоричину. И у овој битци истакао се млади краљевић Душан, за чије се стрелце с похвалом истиче да су били добро увежбани и вешти.
Грчки цар Андроник III беше дошао у Пелагонију; али, није се журио да своју невелику војску придружи бугарској, него је више вршио неку врсту демонстрације према српској граници. На вест о страховитом бугарском поразу, чија је последица била готово потпуно отварање бугарске границе српској војсци, Андроник напусти сваку даљу акцију према Србији и упути се на исток, да се тамо наскоро наплати на рачун дојучерањег савезника.
Ово повлачење Грка и потпуни пораз Бугара направили су краља Стевана господарем ситуације. Битка на Велбужду била је једна од најапсолутнијих победа српских у Средњем веку. Она је за више од читава једног века, за време целог даљег трајања српске и бугарске државе, дефинитивно рашчистила односе између њих. Бугарска је сведена у своје природне границе од Дунава до Риле и Марице, и никад више није се усудила да их прекорачи на српски рачун према западу, ни преко Струме, а камо ли преко Брегалнице. Српска власт у северној Маћедонији обезбеђена је овом победом потпуно, а у јужној њом је приправљено подручје за даље Душаново дело. »Како је победом код Велбужда питање Вардарске долине и Маћедоније било дефинитивно решено у српску корист (примећује тачно г. Ст. Станојевић у својој студији о тој битци) види се најбоље по томе што се Маћедонија, и кад су, после Душанове смрти, у његовој држави настали раздори, и кад је државна снага услед тога ослабила, и кад се држава распала и растурила, сматрала као део српске државе«. Ту важну победу запамтило је и народно предање и чува је у две лепе народне песме.
Краљ Стеван поступио је мудро што своју победу над Бугарима није искористио за освајање те земље. Искушење за такав поступак било је велико: бугарска војска беше сатрвена, а њена земља без одбране. Сами Бугари надали су се српском освајању; настављач архиепископа Данила казује како се, спремајући се против Србије, цар Михаило хвалио »да ће поставити престо свој у држави отачаства Стеванова«. Не би, дакле, било ништа неочекивано да је и Стеван поступио тако после свог успеха. Са бугарске стране чињене су му и понуде да споји Србију са Бугарском, која је и иначе остала без свог цара и владара. Стеван се, међутим, задовољио тиме што је у Бугарској повратио на власт своју сестру Ану, прву цареву жену, и њеног малолетног сина, и што је тако осигурао Србију са те стране, имајући могућности да преко сестре врши утицај и бива обавештаван о свему што му треба. У унутарње уређење бугарске државе није хтео да дира, сматрајући то као њихову ствар. Да је у Србији после таквог решења било протеста и прекора није тешко разумети; нарочито се осећало незадовољство у војничкој странци. Да умири то незадовољство, краљ је послао војску са сином Душаном према грчкој граници, која је повратила неке недавно изгубљене пограничне градове, као Велес, Просек, Штип, Добрун и друга мања места.
У народу се дуго веровало да је краљ Стеван Урош из захвалности за ту победу подигао своју славну и красну задужбину Дечане, по којој је данас уопште познат као Стеван Дечански. Ну, то није тачно. Дечани су почети год. 1327., а завршени су год. 1335. Манастир је градио Которанин, фратар Вита, и дао му у битности романски тип, са много орнаментике и скулптуре у белом мермеру. Манастир је већи од наших осталих средњовековних задужбина и виши је, отуд му и народно име »Високи Дечани«. Сав је обложен и данас очуваним мермером беле и ружичасте боје, који је правилно и пажљиво сложен. Габриел Мије држи да је оплочавање мрамором дошло у Србију преко далматинских мајстора, из Италије, и то првенствено из Тоскане. »У Студеници, Бањској и Дечанима даје Италија оно што се показује, а Византија оно што се чува«. »Обрада је камена (пише А. Стевановић, познати стручњак у тим стварима) од највећег техничког савршенства... Техничка прецизност може се такмичити са данашњом техником«.
Краљ Стеван имао је тежак живот. Брак његове мајке добио је жиг незаконитости; отац га је казнио, сем тога, још и једном од најбездушнијих казни; најбоље своје године провео је у туђини или као талац или као заточеник. Крај живота, и поред тако сјајних успеха у спољној политици, донео му је још црње дане. Поред оца и брата, који су били против њега, на њ се дигао и његов сапатник из ропства, рођени му син Душан. Трагична смрт и мученички живот, који су од Стевана направили светитеља српске цркве, ометали су можда правилну оцену његова карактера. Да ли у тим толиким сукобима с оцем, братом и сином, није било много и његове кривице? Тачан одговор тешко је дати. Извесни савременици, истина неслободни од прекора да нису писали увек по свом правом уверењу, казују да је у сукобу са Душаном више крив отац него син. Мисли се да је односе између њих затровала друга жена Стеванова, Гркиња Марија, која да је хтела осигурати престо свом и Стевановом сину Симеону. Други мисле да је Душана гурала против оца војничка странка, која није одобравала Стеванову попустљиву политику. Праву истину тешко је утврдити. Зна се само да је сукоб избио наскоро после војничких успеха, у јесен год. 1330., а до непријатељстава је дошло у пролеће год. 1331. Код Скадра, куд је са војском избио краљ Стеван, рушећи синовљеве поседе, они су се, ипак, некако намирили. После тога, маја месеца, Душан је преко Требиња стигао у Дубровник и помишљао једно време да због очева гнева напусти Србију. После новог, кратког преврата у Бугарској, који је збацио са власти царицу Ану и њену странку, у лето год. 1331., незадовољна властела устаде отворено против краља. Изненада, незадовољници избише на двор, натераше краља у бегство, и, ухвативши га, затворише га у звечански град. Ту је краљ Стеван наскоро умро, 11. новембра год. 1331., и то, по свој прилици, насилном смрћу.
На државном сабору у Сврчину Душан би поново проглашен за краља и крунисан на Малу Госпојину год. 1331.