Историја Југославије (В. Ћоровић) 2.13
| ←<< | ИСТОРИЈА ЈУГОСЛАВИЈЕ Писац: Владимир Ћоровић |
>>→ |
1. Борбе у Србији око престола. — 2. Пад Младена Шубића. — 3. Ширење Босне. — 4. Борбе у Хрватској. — 5. Значај бана Стевана II Котроманића.
После ненадане смрти краља Милутина, који није био уредио питање свога наслеђа, настадоше у Србији крваве и доста дуге борбе око престола. Стеван, сматран као слеп, имао је испрва најмање изгледа. Ипак, он остаде коначни победилац. Не бојећи се више очеве освете, скинуо је завој са повређених очију, и објављујући да му је св. Никола повратио вид, успео је да брзо освоји симпатије народа, који га је одраније сажаљевао као мученика и претпостављао старијем брату Константину, који је потицао од прве Милутинове жене, Гркиње, и по старешинству и праву имао добити престо. Константин је иза смрти краљице Јелене држао Зету и ту се прогласио за краља; изгледа да је Милутин, после неуспеха са шурацима, њега био и наменио за наследника. У лози Немањића, наиме, израђеној у манастиру Грачаници год. 1321., од Милутинових синова насликан је само Константин, док је Стеван искључен, вероватно као бивши одметник и као син који је потекао из брака оглашена као незаконита. Константин се уз Милутина и Симониду помиње и у натпису у Барију од год. 1321. Константин није пристајао ни на какав споразум са Стеваном, који му је овај у почетку нудио. У борби насталој после раскида Стеван је победио и на Богојављење год. 1322. крунисао се за краља, узевши отад службено име Уроша III. Сем са Константином, Стеван је имао да се носи и са Драгутиновим сином Владиславом, који је полагао своје право на рашки престо на основу обећања што их је краљ Милутин давао његову оцу у Дежеву и после тога. Владислава су помагали пријатељи његова оца, а нарочито мађарски двор и његов сестрић, босански бан Стеван II Котроманић. Чак су и дубровачки трговци у Руднику били на његовој страни и борили се уза њ. Стога су се борбе између њега и Стевана отегле дуже времена, све до пролећа год. 1324., а водиле су се углавном око Рудника. Владислав је у тим борбама имао мало успеха и коначно је био присиљен на повлачење. Напуштајући даље ратовање, он је напустио чак и области које је држао његов отац не само у несигурној Мачви, него и у подручју Соли и Усоре, и повукао се негде у Мађарску.
Највише се користио овим метежима у свом суседству мудри и веома опрезни, али ипак у потребним часовима предузетни босански бан Стеван II Котроманић. Он је у ово време проширио Босну у три правца, према западу, јуту, и према истоку. Прве успехе постигао је на западу, на рачун Шубића. Бан Младен је, видели смо, био у сталном опадању. Његов неуспех у рату са краљем Милутином охрабрио је многе његове непријатеље међу хрватском властелом и далматинским градовима. Чак ни Младенова рођена браћа нису хтела да иду до краја са њим, незадовољна његовом осионошћу и отсуством сваког политичког смисла и такта. Већ год. 1319. одметнуо се од њега Шибеник, затим и Трогир, предајући се млетачкој заштити. На збору хрватских великаша, који је Младен сазвао да сузбије млетачке сплетке и посредовања у Далмацији, он је доживео то да су се људи, место на Млетке, огорчили на њ и да се у редове противника умешао и његов брат Павле. Противници банови склопише одмах и савез против њега и позваше у њ чак и лица ван Хрватске, као бана Стевана из Босне и моћне Бабониће из Славоније. Кад је краљ Карло добио вести о том покрету, он је, и иначе незадовољан што је Младеновом кривицом дошло до млетачких успеха на Приморју, одлучио да помогне рушење Младена. То је одговарало и осталој његовој унутарњој политици, која је ишла за тим да се сузбије и сломије моћ јаке властеле. Захвалност према породици Шубића, која му је омогућила да дође до угарске круне, није га више задржавала од тога решења. По његовој наредби кренуо је славонски бан Иван Бабонић против Младена, а за њим се упутио и сам краљ. Против Младена дигло се све. Млечани, његови стари непријатељи, знатно су допринели да је бан изгубио Скрадин и Омиш у борби са трогирско-шибеничком фронтом. На копну Младен је био потучен у борби код Блиске, и једва се бегством спасао од потпуне пропасти. Кад је краљ Карло са војском стигао у Книн, скрушени бан изиђе преда њ са даровима, уверавајући га о својој верности. То му је спасло само главу. Иначе, још ту изгубио је банску част и све поседе, а крајем септембра год. 1322. краљ Карло га је одвео као сужња и дуго га држао у тамници. Смиловао се на његову жену, а своју рођаку Јелену, напуљски краљ Роберт, кад је она на путу у Рим дошла у Напуљ, и одредио јој је у мају год. 1355. помоћ од 200 златних форинти годишње. Та чињеница што се банова удовица налазила у беди и примала туђу помоћ казује јасно да је Младен проводио пре смрти тежак живот и да јој сам није могао помоћи. О том његову животу немамо поузданих вести; сигурно је само да је Младен био мртав пре год. 1341. Једно време се, на основу једне сумњиве повеље, мислило да се краљ Карло на крају ипак сажалио и да је дао Младену град Зрињ. Из поузданих извора, међутим, знамо да су тек 31. јула год. 1347. уступили краљу Лајошу Гргур, син бившег бана Павла Шубића и брат Младенов, и Ђурађ, син кнеза Павла, брата Гргурова, свој град Островицу, и да је овај, у замену, дао њима град Зрињ. По том граду добила је отад та грана Шубића свој назив Зрињских.
После Младенова пада бан Стеван је остао једини владар у целој Босни, као веран вазал краља Карла, коме се придружио и у овој последњој акцији. Он отад постепено али стално проширује босанске границе. Кључки кнез Вукослав Хрватинић, рођак Шубића, улази у састав његове државе и добија потврђене жупе Бањицу и Врбању и градове Кључ и Котор. Тако Босна почиње обухватати и Доње Краје са старим жупанијама врбаском, глашком, санском, дубичком и горском, које су припадале раније хрватском подручју и биле под влашћу загребачке цркве. Хрватима је ускоро остало само подручје западно од Уне.
Заузети у Рашкој, Срби нису обратили довољну пажњу на Хум, за којим је босански бан живо жудио, желећи да преко њега добије излаз на море, који је недостајао његовој држави. Стеван је освојио Хум углавном за време борбе између Стевана и Владислава, од год. 1323.—1325., и за време борби хумских војвода против Дубровачке Републике, чији су људи у Руднику учествовали на страни Стеванова противника и изазвали стога краљеву освету. Бан Стеван је имао споразум са Републиком да штити Дубровчане нарочито од напада стонских господара Бранивојевића. Радећи то, он је полако утврђивао у Хуму своју власт. После неуспеха Владислављева, када је овај прешао у Мађарску, бан Стеван је ушао у подручје Соли и Усоре и проширио је своје границе све до Дрине, свакако у споразуму са мађарским краљем.
Исто тако вешто Стеван је искористио и забуну у Далмацији после неочекиваног пада бана Младена. Великаши, који су имали да деле плен, беху недовољно припремљени на такав исход и стога несложни и сувише суревњиви; а Шубићи су, опет, мада кивни на Младена, осетили одједном да су у питању и углед и поседи њихове целе породице, и прегоше да се одупру општој јагми за њихова добра. Нарочито устадоше на кнеза Нелипића, који беше узео важни Книн, раније њихов град, пошто је из њега протерао новог бана Хрватске и Славоније, Ивана Бабонића (год. 1323.). Мада је Бабонић, поставши као бан целе Славоније још и бан Хрватске, ујединио све хрватско подручје и тиме постигао нешто чега раније годинама није било, Хрвати та ипак нису хтели примити. Био им је туђ, премда Хрват. Краљ Карло га стога смени. Увређени Бабонићи устадоше тад против краља и сметаху његовој војсци кад је преко Славоније ишла у Далмацију. Краљ им, казне ради, одузе зато Медведград. Тако се догоди да кнез Нелипић и нехотице доби у Бабонићима посредног савезника. Шубићи, међутим, у борби са кнезом, позваше у помоћ и босанскога бана Стевана. Али, под Книном, год. 1324., Шубићева и босанска војска би потучена, а сам вођ, Ђуро Шубић, допаде ропства. Кнез Нелипић постао је после тога успеха најјачи хрватски великаш на подручју старе хрватске државе.
Краљ Карло није имао никаква рачуна да му се у лицу кнеза Нелипића створи нови бан Младен и он стога упути у Далмацију, маја год. 1325., храброг, а њему оданог бана Микца Михаљевића, пореклом Рутена, да тај скрши новог делију. Бан Микац је најпре средио односе у Славонији, где је одузео и последњи део поседа некад моћних Гисинга (Копривницу, Ђурђевац и Вирје). У Далмацији њему се придружише босански бан и кнезови Шубићи и Франкопани, а против њих се нађоше крбавски кнезови Курјаковићи и ливањски Миховиловићи и градови Нин, Сплит, Трогир и Шибеник. У борби год. 1326. бан Микац би потпуно потучен и лично онемогућен на целом подручју иза Гвозда. Боље среће био је у Славонији, где се дуго држао на власти. Тамо је после љуте борбе присилио Бабониће да предаду краљу свој тврди град Стеничњак, а добили су за то год. 1327. Доњу Мославину и задржали своје остале поседе. Год. 1340. угушио је једну буну у Загребу, на Гричу, чији мотиви још нису довољно познати. »За Карла I«, казује Д. Грубер, »бијаше бан Микац стекао толики углед и власт у бановини Славонији да је краљ готово сасвим њему препустио владање на југу Драве.«
Босански бан Стеван, видећи да засад неће бити никаква успеха у борби против Нелипића, а не желећи да из целе ове ствари не извуче никакве користи, обрнуо се према јужној Далмацији и посео је читав крај од Цетине до Неретве, изузимајући само тврди Омиш. Он је тако проширио босанску државу од Саве до мора и од Сане до Дрине. Тих граница Босна раније није никад имала. Још Стеванов отац није излазио много даље од граница средишне Босне. У Босни, без Хума, беше више државних области и више господара, а са Хумом се њихов број само повећавао. Стицај прилика дао је Стевану могућност да од Босне створи нов географски и државни појам, да је учини јединственом државом са јаком централном влашћу, и да је дигне и у угледу и у политичком значају. До Стеванова времена Босна није готово нимало утицала на суседна подручја, њен значај био је чисто локалан и осећао се само понекад и то понајдаље до каквог приморског града. У другој половини XIII века њено природно подручје између река Уне, Саве, Неретве и Дрине беше чак раскомадано и земља враћена у границе од пре Кулинове појаве. Област у којој је бан Стеван примио наследство једва да је обухватала подручје од два предратна окружја и послератне две жупаније, сарајевске и тек у пола травничке. Међутим, по обиму, бан Стеван имао је средином тридесетих година око 40.000 км² и државу која није била мања од Србије краља Уроша и почетне области краља Милутина. Са Стеваном II Котроманићем Босна је добила владара несумњиве вредности. Оно што је био краљ Милутин за Душана, то је био Стеван II за Твртка: творац државне стабилности и организатор њене унутарње снаге. Његова државничка вештина била је, иначе, сасвим проста. Ударао није никад тамо где је било опасности да може изићи награђен; био је активан кад год је требало искористити туђу невољу и мутну ситуацију; а где се требало одлучивати између два подједнако јака противника он је гледао да одржи везе са обојицом. Таква државничка вештина није, очевидно, много висока; али, за оне који се њом служе доследно доноси користи и успеха. А државници се мање-више сви цене по том не како су радили, него шта су постигли.
За времена бана Стевана Босна се дигла привредно. Трговачки промет у земљи постаје живљи; по примеру у Рашкој почиње се и у Босни с експлоатисањем рудника, које се врши у главном туђим, и овде понајвише дубровачким капиталом. Са баном Стеваном почиње у Босни и ковање домаћег новца. На том новцу се налази банов лик у седећем ставу, са правим мачем преко колена. Бан Младен ковао је новац опонашајући млетачке матапане, као и Срби у Рашкој; бан Стеван приближио је после свој новац дубровачком типу. Има чак његова новца који је пола босански, а пола дубровачки (чак са дубровачким натписом). М. Решетар мисли, да је бан »хтио напросто да конкурише са дубровачким«, кујући тај новац против воље Републике. Али, вероватна је и претпоставка да је бан хтео да тим мешаним новцем истог типа уједначи на његову подручју одомаћену врсту новца.
Крајем треће десетине XIV века бан Стеван је доживео први свој пораз. Вероватно ради Хума, а можда и због тежње банове да се прошири и на штету самог рашког подручја, дошло је год. 1329. до борбе између Рашке и Босне. Рашку војску водио је млади краљевић Душан, пун војничке амбиције. Сукоб је, изгледа, био негде на граничној линији Лима. Студенички игуман забележио је да је краљ Стеван послао војску »на безбожне и погане бабуне«, из чега би излазило да је иницијатива дошла са рашке стране. Душан је победио и добио »бесчислени плен«. Тај пораз учинио је јак утисак на бана Стевана, јер он отада непрестано зазире од Рашана и тражи све могуће начине да се обезбеди од њих. Сталан разлог његове бојазни био је Хум, који он ипак, ради његова привредног значаја за Босну, односно ради изласка на море који је водио преко њега, није хтео да врати и да тим најпречим средством умири противнике. Рашани, опет, чак и за време великих територијалних добитака у Маћедонији и по другим странама, тај губитак никако нису хтели да прежале.