Iz nauke o svetlosti  (1895) 
Pisac: Đorđe Stanojević
Pristup
Stanojević, Đorđe (1895). Iz nauke o svetlosti. Beograd: Srpska književna zadruga. Državna štamparija Kraljevine Srbije


„I reče Bog: Neka bude svetlost!

„I reče Bog: Neka bude svetlost!

Prvom svojom reči rastavio je Tvorac svetlost od tame, da u osvetljenoj prirodi izvede svoje zamišljeno delo.

I od samoga svoga postanka, pa neprestano, svetlost je bila i biće izvor svega vidljivog i nevidljivog života i kretanja, ne samo na našoj zemlji nego i u celoj vaseljeni. Svetlost je uzrok i povod svima onima pojavama, koje vidimo da se svakodnevno dešavaju u našoj najbližoj okolini, u našoj atmosferi kao i na površini naše zemlje, na vrhovima bregova kao i u dolinama i ravnicama, u vrelim predelima ekvatorskim kao i u ledenim krajevima polarnim. Svima raznolikim promenama, koje na ovakom koraku sretamo, uzrok je svetlost: jedne se javljaju periodički i pravilno, jer zavise od tako isto pravilnik strana 2 kretanja naše zemlje, druge dolaze iznenadno i neočekivano i onda u toliko više svojom pojavom, a često i lepotom, izazivadu našu pažnju. I bile sve te svetlosne pojave ma kakve, one uvek privlače na se pažnju svakoga od nas, kako neznalice tako i naučara: jedni im se dive i čude, a često ih se i plaše; drugi ih posmatraju, ispituju i proučavaju…

„I svetlost nazva Bog dan, a tamu nazva noć.“

Dan i noć, praćeni jutrom i večerom, jesu najprostije, najčešće, najobičnije i najpoznatije svetlosne pojave na našoj zemlji. Pa kakvih ogromnih promena u sjajnosti, u niansama boja, u rastenju i opadanju svetlosti, kako u vazduhu i oblacima, tako i na površini zemljinoj, na suvu i na vodi! Na jednom se istom mestu, prema dobru dana, prema dobu godine ili stanju vremena, izgled predela najraznovrsnije menja; čas je veseo i svetao, čas tužan i sumoran; na jednoj strani obilato prosuta svetlost, na drugoj se jedva provide pojedini predmeti u tami i mraku. (Natpisna slika predstavlja igru svetlosti i senke u Jelašničkoj klisuri kod Niša).

Kao god što se promene svetlosne dešavaju kod nas, u umerenim predelima, tako su isto one raznolike i u ostalim pojasevima naše zemlje; kako na polovima tako i na ekvatoru. U koliko se više približujemo strana 3 jednom ili drugom polu, u toliko se čas noć čas dan sve više produžuju, dok najzad celu godinu ne podele na dva jednaka dela. U izvesno doba sunca nema poviše meseca nad horizontom; jedina svetlost, koja obasjava dugu polarnu noć, jeste slaba mesečina, praćena s vremena na vreme bledom severnom svetlošću. Pa onda tako dugu noć zameni isto tako dugi dan sa bledim suncem, koje se po kadšto tek pojavi kroz pocepane guste oblake.

Jedan očevidac na Špicbergu ovako opisuje te prilike polarne:

„Vreme je veoma nepostojano. Posle mrtve tišine vazdušne na jedan put stane gruvati silan vetar. Nebo, vedro po nekoliko sati, naoblači se; magle gotovo uvek ima i tako je gusta, da se jedva vide predmeti nekoliko koraka daleko. Ta nas magla, vlažna i hladna, okvasi skroz kao kiša. Bure i oluje su nepoznate u ovim predelima; ni leti se ovde ne čuje grmljavina. U koliko se više približuje jesen, u toliko su magle gušće, a kiša pređe u sneg; sunce se sve manje i manje izdiže iznad horizonta, a sjajnost mu sve više opada. Prvi put sunce zađe 11 avgusta; ta prva noć nije ništa drugo do dugi suton, ali se sunce daljih dana ponovo javlja, dok 14 oktobra ne siđe u more i više ne izlazi. Još za neko vreme osvetljava slabi suton nebo oko podne, ali i to osvetljenje biva sve slabije i slabije; dok se sasvim ne ugasi. Onda je mesec glavni izvor svetlosni, koji kroz pocepane oblake obasjava smrznutu zemlju. strana 4 Više puta polarna svetlost zamenjuje mesečinu. (Sl. 1.)

Sl. 1. Polarna noć.

„Od početka januara počinje oko podne svitati i to svitanje biva svanim danom sve jače; to je zora, koja objavljuje povratak sunca. Najzad 4 februara jedan komad sunčeve površine, kao kakva svetla tačka, zasija neko kratko vreme, pa ga opet nestane; toga se dana ništa ne radi, taj je dan opšti praznik; onda se uzajamno čine čestitanja, igra se i veseli se u slavu vaskrsnuća sunčeva. Počev od toga doba, taj komad sunčeve površine biva svakog daljega podna sve veći, dok se najzad cela sunčeva kugla ne pojavi iznad horizonta: to je kraj duge polarne noći. Sve strana 5 do 9 aprila naizmence se javlja dan i noć, a od tog doba nastupa dugi dan, koji traje četiri meseca i za to vreme sunce nikad ne zalazi.“

Oko ekvatora, na protiv, jedva se razlikuju dani i noći po dužini cele godine; sunce, veoma sjajno i vrelo, penje se svakoga dana skoro do zenita. Prelaz između dana i noći, kao i obratno, mnogo je brži. Gotovo bi čovek rekao da nema ni večeri ni zore. Mesečeva svetlost, kad je ima, nije onako slaba kao u predelima više ili manje zasićenim vodenom parom, a mesecom neobasjane noći osvetljava veoma sjajna kumovska slama i blistave zvezde.

Svi dani i sve noći, i to kako one kratke prema ekvatoru, tako i one vrlo duge na polovima, postaju i menjaju se usled raznovrsnih položaja naše zemlje prema prirodnom i najjačem izvoru svetlosti, prema suncu. Da li će zbog okretanja zemljina oko sunca i oko sebe sunce biti više ili manje izdignuto nad Horizontom; da li će vazdušni slojevi, koji omotavaju našu zemlju, i kroz koje mora sunčeva svetlost proći, dok do nas ne dopre, biti više ili manje zasićeni vodenom parom; prema tome će i sunčeva svetlost biti više ili manje prelomljena, rasuta i upijena; prema tome će se pojaviti one hiljade raznih svetlosnih prelaza, one boje najrazličnijih stupanja, počev od najlepšeg plavetnila na tropima, pa do surog i natmurenog neba na polovima, prolazeći kroz sve one različne postupnosti, kakve viđamo u našim umerenim predelima…

strana 6

„I bi veče…“

U knjizi postanja ne kaže se na koji je način od mraka postala svetlost; postupno ili naprasno. Ali, prema samome načinu stvaranja svetlosti, izgleda da je zemlja od jedan put bila obasjana svetlošću. Posle izvesnog vremena po stvorenju svetlost je morala opadati, dok nije nastupilo prvo veče.

Zalazak sunca iznosi na naše oči takve prirodne lepote, koje se ne dadu opisati. Ono postupno silaženje sunca sa svoda nebeskog, ono osobito osvetljenje, koje dobijaju visoki oblaci od sunca, koje se više ne vidi; ono prelivanje boja, drugojače na zapadu, a sasvim drugo na istoku, sve to čini te i nehotice svaki od nas sa zadovoljstvom prati postupno prelaz svetlosti u tamu, prelaz dana u noć.

I ako se kod nas, na tvrdoj zemlji, na kontinentu, ugasito plavetnilo dalekih planina, kao i ružičasti i ljubičasti vrhovi daljih ili bližih bregova, meša na osobit način, kad sunca nestane sa horizonta, sa crvenkastim oblacima koji plove po zapadnom nebu, sa plavetnilom na zenitu i sa zatvorenijim bojama na istoku — ipak najlešpi utisak na posmatrača ostavlja zalazak sunca, ipak se najlepše večeri vide na morskoj površini, gde se sve razne nianse boja na nebu ogledaju u morskoj vodi, te time celokupni strana 7 utisak na čoveka postajejoš veći, još veličanstveniji. Jer na okeanu, kad je nebo bez oblaka i kad se sunčevi zraci, polazeći sa onoga mesta, gde je sunca nestalo, u krupnim snopovima penju daleko u visinu i razilaze na sve strane, svetlosne slike, odbijene i prelomljene u morskim talasima, zadobiju vanredne oblike i dostignu osobiti sjaj…

„…i bi jutro, dan prvi.“

Posle tamne noći, koja na ekvatoru traje koliko i dan i koja prema polovima idući traje duže ili kraće vreme prema samome mestu i dobu godine, javlja se svako jutro ponovo iznad horizonta naša dnevna zvezda, noseći najpre zoru, pa onda jutro i dan. I lepote svetlosne ređaju se sada izvrnutim redom prema onome, što smo videli kod zalaska sunčeva, isto onako veličanstvene, isto onako sjajne i bojama bogate, s tom samo napomenom, da kao god što se najlepše večeri vide na morskoj pučini, isto tako izgleda da se najlepša jutarnja smesa boja i njihovo prelivanje dešava na peskovitim okeanima, u velikim pustinjama. (Sl. 2.)

Naša zemlja nije verna slika svih ostalih svetova. Ona sa još nekoliko svojih druga ima to preimućstvo nad ostalima, što je na njoj sunčeva svetlost otvorena jedan put za svagda i što se onda raznovrsni stupnji strana 8 svetlosti ređaju sasvim pravilno prema dobu dana, prema položaju mesta i prema dobu godine

Sl. 2. Jutro u pustinji.

sa izvesnim samo razlikama u lepoti, prema tome da li se one dešavaju usred polarnoga strana 9 leda ili u ogromnim pustarama Azije i Afrike, na okeanu ili na kontinentu. Ali ima svetova na kojima se sunce nikad ne rađa, nikad ne zalazi; tamo nema ni jutra, ni večeri, ni noći; to su svetovi sa kojih svetlost ističe, koji sami sobom svetle. Ima i takvih svetova, koje ne osvetljava samo jedno sunce, kao našu zemlju, koji nemaju samo jednu zoru i jedno veče, nego kod kojih dva, tri ili više sunaca u isti mah i naizmence svako za se izazivaju sve one promene svetlosne, koje poznasmo malo čas. Ima najzad i tavih svetova, gde se svetlost i toplota ne menjaju tako pravilno kao kod nas, nego se promene između tame i svetlosti i obratno dešavaju naprasno i neočekivano. Za te bi se svetove moglo reći da se svetlost češće i stvara i uništava.