Iz bolničkih časova
2
Veče u bolničkom dvorištu
U dvorištu pustom, sred trave zelene,
Ja seđah kȏ sužanj. Noć je bila sjajna.
Zrikavaca silnih brujaše kraj mene
Pesma jednolika, srećna i beskrajna.
Kȏ vatrene iskre treptahu zvezdice,
A bled mesec, snisko, nad samotnim dolom,
Pomaljaše blago svetiteljsko lice
Optočeno nežnim, zlatnim oreolom.
Glas naivne pesme bezbrižnih pastira
Negde iza brega zamiraše tio;
Usamljen, ja ne znam, u tom času mira,
Da l' sam više srećan il' nesrećan bio.
Moja prošlost? Crna, prepuknuta vazna,
Više u njoj cveća nikad neće biti...
A budućnost? Knjiga tajna, ali prazna,
I nju će mi život već jednom otkriti.
Sadašnjost je moja: sjaj snivan u mraku,
Maštanja što život iluzijom slade;
Zamkovi i kule u ružičnom zraku
Što ih sužanj zida na končiću nade.
Dođe katkad sumnja, trenut očajanja,
Kad patnik u duši sebe samog krivi;
Vidi nepostižnost snova koje sanja,
Pa uzdahne gorko, — al' ipak se živi.
Sad posmatra veče, puno čarolija,
Sutra opet jutro, pa podne, pa veče...
I klupče života tako se odvija
Nečujno i sporo, kȏ što vreme teče.
Boljevac
