Из болничких часова
2
Вече у болничком дворишту
У дворишту пустом, сред траве зелене,
Ја сеђах кȏ сужањ. Ноћ је била сјајна.
Зрикаваца силних брујаше крај мене
Песма једнолика, срећна и бескрајна.
Кȏ ватрене искре трептаху звездице,
А блед месец, сниско, над самотним долом,
Помаљаше благо светитељско лице
Опточено нежним, златним ореолом.
Глас наивне песме безбрижних пастира
Негде иза брега замираше тио;
Усамљен, ја не знам, у том часу мира,
Да л' сам више срећан ил' несрећан био.
Моја прошлост? Црна, препукнута вазна,
Више у њој цвећа никад неће бити...
А будућност? Књига тајна, али празна,
И њу ће ми живот већ једном открити.
Садашњост је моја: сјај сниван у мраку,
Маштања што живот илузијом сладе;
Замкови и куле у ружичном зраку
Што их сужањ зида на кончићу наде.
Дође каткад сумња, тренут очајања,
Кад патник у души себе самог криви;
Види непостижност снова које сања,
Па уздахне горко, — ал' ипак се живи.
Сад посматра вече, пуно чаролија,
Сутра опет јутро, па подне, па вече...
И клупче живота тако се одвија
Нечујно и споро, кȏ што време тече.
Бољевац
