Iznad moći
Kako mi očajno slike ko crv mozgom gmižu
I kako ludo gore
I kako modre senke sa dna duše dižu.
Njine se bolne pesme kô De profundis hore
I vidim bitku njinu,
Gde se kô drevne vojske o bednu prevlast bore.
Hrlite, sinovi moji! Zalud vam glave ginu,
Moj duh vam nije odan,
Hoće da tela vaša u zaborav se srinu.
O, ja kad rat vam slušam, kô jezik tutnji mi
srodan.
Hteo bih da ga stavim
U večnu pesmu, ali svaki vojnik vaš je prodan
Da mre u meni i kad ja smrt mu gnevom slavim,
Da Bogom mojim biva...
— Tad putem neka hrle, ne mogu da ih smlavim.
Neka u meni umre kô cvet sa šturih njiva
I neka se pogrebe
Kô zvuk zaludna vetra nad lišćem svelih iva
Ta pozornica Sebe.
(Bez datuma)
