Zmija
Postoje mnogobrojne i raznovrsne predstave o zmiji u folkloru svih naroda. To je htonska životinja, simbol plodnosti, zaštitnik kuće, ona ima svoga cara ili caricu, žena koja dolazi s onog sveta, crv Velike Majke Zemlje itd. „... Zmija je kao i čovek. Bio je neki narod, koji je proteran i pretvoren u zmije“ (432, s. 195); „Kad zmija ujede čoveka, postane ’nečnsta’ i nju zemlja ne prima. Kad se zmija u njivi iskopa, ubije se i zakopa na istom mestu, postavi joj se krst od drveta, da gazda od njive ne bi umro“ (102, s. 552); „Na Blagovesti sve zmije napuštaju zimsko prebibalište i sakupljaju se oko svoje carice, koja nosi na glavi krunu sa ’bescenim kamenom’. Tada im ona naređuje gde treba da idu i šta treba da rade preko leta“ (541, s. 125; 595, s. 33). Mnoga verovanja o zmiji kod balkanskih naroda su navedena i klasifikovana u radu T. D. Zlatkovske (610, s. 185-202).
Zmija je i smrtonosna životinja, i od njenog opasnog ujeda postoje mnogi načini magijskog lečenja. Kod svih slovenskih naroda se sreću basme kao sredstva zaštite od zmijskog otrova. Zanimljivo je rasprostranjenje pojedinih tipova basama. Prva navedena basma sa mnogobrojnim varijantama sreće se u zapadnoj Srbiji, Bosni, Crnoj Gori i Kosovu. Kod Istočnih Slovena nema ni jednog zapisanog primera ovoga tipa a isto tako i u Bugarskoj (u poslednjoj su se skoro u potpunosti izgubili slovenski oblici bajanja od zmije - sreću se turske basme, kao 528, s. 161, ili magijske formule i apokrifne molitve koje su preuzete iz vizantijske literature, kao 541, s. 163). Ovaj tip bajanja je, verovatno, starobalkanska forma prenesena na drugi jezički kod. Ona se opaža kao celina, a ne i po nižim jezičkim nivoima (izgubljen je nivo smisaonih celina, a i mnoge rečenice, kao i neke reči, nisu jasne). Nalazimo je i u zapisima crkvenih lica, ali i ti primeri nisu jasniji od onih koji su kasnije zapisani (up. 49, s. 117; 259 b, s. 114; 413, s. 98).
Kod Slovenaca je veoma rasprostranjena basma u kojoj se javlja sveti Šenpas (Šempas, Shem pas. Šenštefan, Irmbas, Šemberjevs, Šanpas, Šeniav, Ampas, Šenpolaj...) kao zaštitnik od zmije (sveti vrač) (up. 501, s. 288 298). Evo jednog primera:
Tam stoji eno sveta gôra,
Na ti gôri stoje en zlat stol,
Na tem stolu sedi en svet mož,
sveti Šenpas.
K njemu je peršla mati božja,
je perehesla usmiljeniga Jezusa.
Je pa rekla trikrat eden za drugim:
— Zakaj ti ne fertigješ tega človeka
od strupa pičeniga?
(493, s. 74-75)
Ovakav tip basama srećemo u zapadnoslovenskoj i germanskoj tradiciji bajanja (zajednički izvor je stari apokrif).
Zanimljivo je da se za svetog Šenpasa uvek vezuje kamen, tj. on leži na kamenu, na gori, na prestolu. U široko rasprostranjenom tipu basama kod Istočnih Slovena, a i šire srećemo u takvom položaju caricu zmiju. Ona leži na kamenu, na crnom runu, na ostrvu Bujan, i njoj se bajalica obraća (s molbom, nagovaranjem ili sa pretnjom) da odma povuče otrov ili da naredi toj zmiji koja je ujela da tp učini. (up. 599, s. 64-71; 603, s. 316-317; 612, s. 76; 621, s. 87-88; 628, s. 107, 120, 122, 176-177, 168, ...; 630, s. 69; 640, s. 449; 651, s. 167; 659, s. 120; itd). Kamen na kome najčešće leži zmija u Istočnih Slovena naziva se Latir kamen (kamen Alatir i sl) Npr.:
Na mori, na lukomorьi,
na širokom razdolьi,
lяžicь latыrь - kamenь,
na tom latri - kameni
stoicь lipovыҋ kust,
u tom lipovom kusьci
čornoe runo,
u čornыm runi lяžicь
zьmeя - bogatыrьka. (...)
(628, s. 186)
Verovatno da je ovaj tip basme preuzet od susednih, neslovenskih naroda, i zahvaljujući sadržaju koji se lako prenosi dobio široko rasprostranjenje (jedan motiv iz ove basme dopro je do Bugara - Arhiv Etnografskog instituta i muzeja, No - 532). Mislim da su izvorne slovenske basme od zmije bile tipa napred navedenih pod brojem: 29, 31, 34, 35, 48, i sl. One nemaju neki markirani sadržaj koji se lako prenosi i van uobičajenih kanala, ali bivaju lako zamenjene basmama s markiranim sadržajem. Jedna izvorna basma od zmije kod Ukrajinaca glasi:
Oй čы ne v togo
lukomorья zelena loza!
Zelenu lozu veter sušitь,
veter sušitь - listы roznositь:
odin listočok v more vҋav,
drugoҋ listočok do serdečka pripav,
tretёmu listočku ranu lečiti,
ranu kerovati!
(607 s. 19)
Uz neke basme sa biblijskim likovima idu i legende o njihovom poreklu. Za basmu br. 39 je zapisano:
Putovao Hristos sa svojim učenicima po svetu, pa zatražio od siromašne babe da ga primi na prenoćište. A ona rekla: - Bogme, bi sinko, ali vas nemam čim ugostiti. Ja i moja ćerka vrlo smo siromašne: jedna kora ječmena, to bi vam bila večera; eno slama bobova, prostirka vam gotova; studen kamen - podglavač, a vedro nebo pokrivač.
Tako i bi. Kad sutra oni odu, kad je njena kći htela da digne slamu ujede je zmija. Majka potrči za Hristom i upita ga šta da radi. On joj reče: - Idi kući, pa se pomoli bogu i očitaj tri put ovaku molitvu od zmije.
Posle ovoga sledi navedena basma (202, s. 176-177). Zapis je iz Prijedora (1902. godina).
Sličan zapis imamo iz okoline Drvara. Tamo Isus govori basmu svetom Petru da on kaže ženi (97, s. 836).
Basmu pod br. 38 prati ova legenda:
Sveti Sava došao na konak jednom dobrom čoćeku u koga beše zla žena. Dobar čovek htede da ga, što može bolje, dočeka i ugosti. Ali zla žena prostre postelju od trnja, pod glavu metne kamen, a u večeru uspe čemera. Sveti Sava udari štakom po postelji iz koje izađe zmija i ujede dete. Dobri čovek počne da moli svešog Savu da se smiluje, jer je sve to od zle žene. Sveti Sava se smiluje i nauči čoveka kako da se moli kad nekog (čoveka ili bravče) „upeči“ zmija.
Basma i legenda su zapisane u okolini Novog Pazara (180, s. 101).
Jedan od oblika magijskog lečenja od ujeda zmije jesu i apokrifne molitve i kratki zapisi (čije poreklo je teško utvrditi). Najpoznatija molitva je prepričavanje biblijskog događaja sa svetim Pavlom (nekoliko takvih molitava navodi Jacimirski - 645, s. 64-90). Primera ovakve vrste ima kod autora: 269, s. 347; 275, s. 221-222; 329, s. 409-411; 509, s. 352; 589, s. 71-75; i mnogih drugih.
Način bajanja.
Zmija može da ujede i da „zapahne“. Od ujeda se baje, a od ovog drugog nema leka (93, s. 150; 35, s. 158).
Br. 3. Basma se šapuće na uvo onoga koji je ujeden (čovek ili životinja). Bajač ujedenog drži pred sobom i okrenuta istoku. Basma se izgovara tri puta i svaki put se ujedeni prometne iza sebe i ponovo vrati na prvobitno mesto (99, s. 543).
Br. 4. Basma je namenjena ujedenim životinjama. Čim zmija ujede životinju, treba je uhvatiti za vrat i hrbat i tri puta okrenuti oko sebe. Posle svakog okretanja, dade joj se malo zemlje ispod desne prve noge da pojede i šapatom izgovaraju navedene reči.
Br. 5. Onaj koga je ujela zmija (a može i za stoku), dolazi čoveku koji baje i ništa mu se drugo ne kaže osim ovog: „Dolazim kod tebe“. Bajač stavi u usta grumen šećera i baje tri puta uzastopce, pa onda pljune na ujedeno mesto šećer.
Drugi način bajanja jeste kazivanje one pesme koja se čula i upamtila u snu. To lice koje baje prethodno kaže formulu br. 30. Posle svakog izgovorenog stiha takve pesme još se govori: Neje, neje! (481, s. 421).
Br. 18. Posle bajanja oko ujedenog mesta treba devet puta ubosti iglom, a zatim oprati ranu čistom, nenačetom vodom sa aptovim ili leskovim listom. Bajanje je iz rudničkog kraja (319, s. 134).
Br. 22. Pre početka bajanja ujedenom (čoveku ili bravu), hukne se u uvo i tri puta se izgovori prvi deo basme, pa se opet hukne i isto tako ponovi tri puta drugi deo. Za vreme bcjanja ujedeno mesto se bocka iglom i trlja hladnom vodom (93, s. 150).
Br. 23. Posle basme, bajač, uzme za desnu ruku ujedenoga, okreme ga oko sebe u susret suncu, hukne mu u usta i kaže: „Živi“! Zatim uzme desnom rukom ispod svoje leve noge malo zemlje i protrlja ranu ujedenog. Sve se ponavlja tri puta (298, s. 168).
Br. 44. Bajač kruži oko rane domalim prstom leve ruke, onim kojim je dodirnuo rog prvog puža koga je video u proleće (i tada je reko „Kako ovaj spuž rog vraća, onako se svaka boljka vraćala, koju ovaj moj prst dohvati“) i šapće basmu. Posle toga hukne na ujedeno mesto i tri puta dodirne prstom ranu, a zatim, jednom dodirne ranu kamičkom i vrati ga na isto mesto gde je i bio (269, s. 436).
Br. 47. Ova basma je za stoku. Kad zmija „zapuhne“ kravu, bajač uzme malo soli i pita kako se životinja zove. Zatim, mešajući so, on vodi dijalog s kravom, pitajući i odgovarajući u njeno ime. Basma se sedam puta ponavlja i uvek se na kraju u so hukne (187, s. 523).
Br. 53. Baje se kamenom. Uzme se kamen sa tri prsta (palac, kažiprst i veliki) i ujedeno mesto se tri puta krsti tim, uz izgovaranje basme. Posle toga se kamen ostavlja na isto mesto gde je i ranije stajao (467, s. 316).
Čobani u podnožju Prokletija leče stoku od ujeda zmije na sledeći način: izbodu ujedeno mesto glogovim trnom, operu svojom mokraćom i istrljaju zemljom. Bajač se okrene istoku držeći bravče s desne strane, okreće ga oko sebe tri puta, i pri svakom sastavu kruga duhne mu u uvo izgovarajući pri tom basmu. Posle toga čobanin tri puta prebaci kapu preko brava, držeći je između kažiprsta i malog prsta. Ako brav ne kreće s mesta, on ponavlja iste reči još nekoliko puta, a onda uzme sirovo drvo, prelomi ga i baci preko ujedene životinje. Ovde se ime zmije i u običnom govoru zamenjuje sa „zemlja“, ili „nepomenica “ (230, s. 109).
U okolini Kragujevca kad zmija ujede životinju uzmu zemlju sa devet krtičnjaka i privijaju na ujedeno mesto (343, s. 88).
U Bugarskoj kad ujede nekog zmija gledaju da je ubiju, smrve glavu i to privijaju na ranu (525, s. 94).
U nekim delovima Hrvatske deo tela gde se nalazi ujed zmije zakopavaju u zemlju na 24 sata. Neki leče ranu i zmijskim kamenom (449, s. 12 - 15).
Reference uredi
Izvor uredi
- Radenković, Ljubinko: Narodne basme i bajanja; Gradina, Niš; : Jedinstvo, Priština; Svetlost Kragujevac, 1982., str. 385-389.