Змија
Постоје многобројне и разноврсне представе о змији у фолклору свих народа. То је хтонска животиња, симбол плодности, заштитник куће, она има свога цара или царицу, жена која долази с оног света, црв Велике Мајке Земље итд. „... Змија је као и човек. Био је неки народ, који је протеран и претворен у змије“ (432, с. 195); „Кад змија уједе човека, постане ’нечнста’ и њу земља не прима. Кад се змија у њиви ископа, убије се и закопа на истом месту, постави јој се крст од дрвета, да газда од њиве не би умро“ (102, с. 552); „На Благовести све змије напуштају зимско пребибалиште и сакупљају се око своје царице, која носи на глави круну са ’бесценим каменом’. Тада им она наређује где треба да иду и шта треба да раде преко лета“ (541, с. 125; 595, с. 33). Многа веровања о змији код балканских народа су наведена и класификована у раду Т. Д. Златковске (610, с. 185-202).
Змија је и смртоносна животиња, и од њеног опасног уједа постоје многи начини магијског лечења. Код свих словенских народа се срећу басме као средства заштите од змијског отрова. Занимљиво је распрострањење појединих типова басама. Прва наведена басма са многобројним варијантама среће се у западној Србији, Босни, Црној Гори и Косову. Код Источних Словена нема ни једног записаног примера овога типа а исто тако и у Бугарској (у последњој су се скоро у потпуности изгубили словенски облици бајања од змије - срећу се турске басме, као 528, с. 161, или магијске формуле и апокрифне молитве које су преузете из византијске литературе, као 541, с. 163). Овај тип бајања је, вероватно, старобалканска форма пренесена на други језички код. Она се опажа као целина, а не и по нижим језичким нивоима (изгубљен је ниво смисаоних целина, а и многе реченице, као и неке речи, нису јасне). Налазимо је и у записима црквених лица, али и ти примери нису јаснији од оних који су касније записани (уп. 49, с. 117; 259 б, с. 114; 413, с. 98).
Код Словенаца јe веома распрострањена басма у којој се јавља свети Шенпас (Шемпас, Shem pas. Шенштефан, Ирмбас, Шемберјевс, Шанпас, Шениав, Ампас, Шенполај...) као заштитник од змије (свети врач) (уп. 501, с. 288 298). Ево једног примера:
Tam stoji eno sveta gôra,
Na ti gôri stoje en zlat stol,
Na tem stolu sedi en svet mož,
sveti Šenpas.
K njemu je peršla mati božja,
je perehesla usmiljeniga Jezusa.
Je pa rekla trikrat eden za drugim:
— Zakaj ti ne fertigješ tega človeka
od strupa pičeniga?
(493, с. 74-75)
Овакав тип басама срећемо у западнословенској и германској традицији бајања (заједнички извор је стари апокриф).
Занимљиво је да се за светог Шенпаса увек везује камен, тј. он лежи на камену, на гори, на престолу. У широко распрострањеном типу басама код Источних Словена, а и шире срећемо у таквом положају царицу змију. Она лежи на камену, на црном руну, на острву Бујан, и њој се бајалица обраћа (с молбом, наговарањем или са претњом) да одма повуче отров или да нареди тој змији која је ујела да тп учини. (уп. 599, с. 64-71; 603, с. 316-317; 612, с. 76; 621, с. 87-88; 628, с. 107, 120, 122, 176-177, 168, ...; 630, с. 69; 640, с. 449; 651, с. 167; 659, с. 120; итд). Камен на коме најчешће лежи змија у Источних Словена назива се Латир камен (камен Алатир и сл) Нпр.:
На мори, на лукоморьи,
на широком раздольи,
ляжиць латырь - камень,
на том латри - камени
стоиць липовыҋ куст,
у том липовом кусьци
чорное руно,
у чорным руни ляжиць
зьмея - богатырька. (...)
(628, с. 186)
Вероватно да је овај тип басме преузет од суседних, несловенских народа, и захваљујући садржају који се лако преноси добио широко распрострањење (један мотив из ове басме допро је до Бугара - Архив Етнографског института и музеја, Но - 532). Мислим да су изворне словенске басме од змије биле типа напред наведених под бројем: 29, 31, 34, 35, 48, и сл. Оне немају неки маркирани садржај који се лако преноси и ван уобичајених канала, али бивају лако замењене басмама с маркираним садржајем. Једна изворна басма од змије код Украјинаца гласи:
Ой чы не в того
лукоморья зелена лоза!
Зелену лозу ветер сушить,
ветер сушить - листы розносить:
один листочок в море вҋав,
другоҋ листочок до сердечка припав,
третёму листочку рану лечити,
рану керовати!
(607 с. 19)
Уз неке басме са библијским ликовима иду и легенде о њиховом пореклу. За басму бр. 39 је записано:
Путовао Христос са својим ученицима по свету, па затражио од сиромашне бабе да га прими на преноћиште. А она рекла: - Богме, би синко, али вас немам чим угостити. Ја и моја ћерка врло смо сиромашне: једна кора јечмена, то би вам била вечера; ено слама бобова, простирка вам готова; студен камен - подглавач, а ведро небо покривач.
Тако и би. Кад сутра они оду, кад је њена кћи хтела да дигне сламу уједе је змија. Мајка потрчи за Христом и упита га шта да ради. Он јој рече: - Иди кући, па се помоли богу и очитај три пут оваку молитву од змије.
После овога следи наведена басма (202, с. 176-177). Запис је из Приједора (1902. година).
Сличан запис имамо из околине Дрвара. Тамо Исус говори басму светом Петру да он каже жени (97, с. 836).
Басму под бр. 38 прати ова легенда:
Свети Сава дошао на конак једном добром чоћеку у кога беше зла жена. Добар човек хтеде да га, што може боље, дочека и угости. Али зла жена простре постељу од трња, под главу метне камен, а у вечеру успе чемера. Свети Сава удари штаком по постељи из које изађе змија и уједе дете. Добри човек почне да моли свешог Саву да се смилује, јер је све то од зле жене. Свети Сава се смилује и научи човека како да се моли кад неког (човека или бравче) „упечи“ змија.
Басма и легенда су записане у околини Новог Пазара (180, с. 101).
Један од облика магијског лечења од уједа змије јесу и апокрифне молитве и кратки записи (чије порекло је тешко утврдити). Најпознатија молитва је препричавање библијског догађаја са светим Павлом (неколико таквих молитава наводи Јацимирски - 645, с. 64-90). Примера овакве врсте има код аутора: 269, с. 347; 275, с. 221-222; 329, с. 409-411; 509, с. 352; 589, с. 71-75; и многих других.
Начин бајања.
Змија може да уједе и да „запахне“. Од уједа се баје, а од овог другог нема лека (93, с. 150; 35, с. 158).
Бр. 3. Басма се шапуће на уво онога који је уједен (човек или животиња). Бајач уједеног држи пред собом и окренута истоку. Басма се изговара три пута и сваки пут се уједени прометне иза себе и поново врати на првобитно место (99, с. 543).
Бр. 4. Басма је намењена уједеним животињама. Чим змија уједе животињу, треба је ухватити за врат и хрбат и три пута окренути око себе. После сваког окретања, даде јој се мало земље испод десне прве ноге да поједе и шапатом изговарају наведене речи.
Бр. 5. Онај кога је ујела змија (а може и за стоку), долази човеку који баје и ништа му се друго не каже осим овог: „Долазим код тебе“. Бајач стави у уста грумен шећера и баје три пута узастопце, па онда пљуне на уједено место шећер.
Други начин бајања јесте казивање оне песме која се чула и упамтила у сну. То лице које баје претходно каже формулу бр. 30. После сваког изговореног стиха такве песме још се говори: Неје, неје! (481, с. 421).
Бр. 18. После бајања око уједеног места треба девет пута убости иглом, а затим опрати рану чистом, неначетом водом са аптовим или лесковим листом. Бајање је из рудничког краја (319, с. 134).
Бр. 22. Пре почетка бајања уједеном (човеку или браву), хукне се у уво и три пута се изговори први део басме, па се опет хукне и исто тако понови три пута други део. За време бцјања уједено место се боцка иглом и трља хладном водом (93, с. 150).
Бр. 23. После басме, бајач, узме за десну руку уједенога, окреме га око себе у сусрет сунцу, хукне му у уста и каже: „Живи“! Затим узме десном руком испод своје леве ноге мало земље и протрља рану уједеног. Све се понавља три пута (298, с. 168).
Бр. 44. Бајач кружи око ране домалим прстом леве руке, оним којим је додирнуо рог првог пужа кога је видео у пролеће (и тада је реко „Како овај спуж рог враћа, онако се свака бољка враћала, коју овај мој прст дохвати“) и шапће басму. После тога хукне на уједено место и три пута додирне прстом рану, а затим, једном додирне рану камичком и врати га на исто место где је и био (269, с. 436).
Бр. 47. Ова басма је за стоку. Кад змија „запухне“ краву, бајач узме мало соли и пита како се животиња зове. Затим, мешајући со, он води дијалог с кравом, питајући и одговарајући у њено име. Басма се седам пута понавља и увек се на крају у со хукне (187, с. 523).
Бр. 53. Баје се каменом. Узме се камен са три прста (палац, кажипрст и велики) и уједено место се три пута крсти тим, уз изговарање басме. После тога се камен оставља на исто место где је и раније стајао (467, с. 316).
Чобани у подножју Проклетија лече стоку од уједа змије на следећи начин: избоду уједено место глоговим трном, оперу својом мокраћом и истрљају земљом. Бајач се окрене истоку држећи бравче с десне стране, окреће га око себе три пута, и при сваком саставу круга духне му у уво изговарајући при том басму. После тога чобанин три пута пребаци капу преко брава, држећи је између кажипрста и малог прста. Ако брав не креће с места, он понавља исте речи још неколико пута, а онда узме сирово дрво, преломи га и баци преко уједене животиње. Овде се име змије и у обичном говору замењује са „земља“, или „непоменица “ (230, с. 109).
У околини Крагујевца кад змија уједе животињу узму земљу са девет кртичњака и привијају на уједено место (343, с. 88).
У Бугарској кад уједе неког змија гледају да је убију, смрве главу и то привијају на рану (525, с. 94).
У неким деловима Хрватске део тела где се налази ујед змије закопавају у земљу на 24 сата. Неки лече рану и змијским каменом (449, с. 12 - 15).
Референце
уредиИзвор
уреди- Раденковић, Љубинко: Народне басме и бајања; Градина, Ниш; : Јединство, Приштина; Светлост Крагујевац, 1982., стр. 385-389.