Zla žena (J.S.Popović)/18
| ◄ Pozorje 5. | Pozorje 6. | Pozorje 1. ► |
POZORIJE 6.
(Soba kod Srete.)
SULTANA, u postelji spava,
SRETA, dobro nakvašen, stupi.
SRETA: Moli se ti Bogu što ja moram čizme da svršim, a vidli bi mi ko bi pre pod astal pao. Moj brajko, drugojače je junake Sreta natpio, a ne kao ti što si; ali sreća tvoja što ja moram čizme da svršim. Neka, neka, biće vreme, vidićemo ko je junak; sreća tvoja velika što danas moraju čizme biti gotove. (Smotri Sultanu u postelji.) A gle ove? Eto, kako nema muža kod kuće, sve je naopako. Pelo, ti valjda čekaš povojnicu? (Drma je pojako.) More, ti!
SULTANA (obučena u Pelinim aljinama, đipi): Trista ga vraga odnelo!
SRETA: Spavaj jošt, bubo ženska, oćeš da ti najmim sluge da te budu, je li?
SULTANA: Šta, trista te vraga odnelo, sad ću ti oči iskopati, ugursuz, i da bi li harsuzine, tko ti je dao slobodu dirati me?
SRETA: More ti, misliš da sam ja pijan, ajd, ajd!
SULTANA: Šta? (Pogledi oko sebe.) Gdi sam ja, gdi me je đavo dovukao? Pu! Kako smrdi!
SRETA: Ti ne znaš gdi si? Deder, jesi li naviksovala čizme?
SULTANA: Viksovali te pred varoškom kućom, psino jedan, ne vidiš ti tko sam ja?
SRETA: More ženo, a vidiš li ti tko sam ja? Oćeš i ti da pobesniš kao ona aspida.
SULTANA: Pobesnio ti, kad niko ne besni. Ne vidiš da sam ja grafica Trifička? Persida, Stevane, kud vas je vrag odneo. Persida, ti!
SRETA: Ha, ha, ha! Gledaj ti nje, gdi je malko nalik na našu gospođu, oće i ona da digne nos. More, da znam da si kao ona, sad bi te kao pečurku smoždio. More, ono nije gospođa, onu su vile i aždaje izlegle!
SULTANA: Orjatine, meni tako u oči reći? Sad će ti pući glava na četvoro!
SRETA: More Pelo, koji ti je vrag?
SULTANA: Tvoja je mati bila Pela, a ne ja. Moje je pleme blagorodno, a nije iz đubreta postalo kao tvoje.
SRETA (meri je): Na moju dušu, isto naša gospođa; tako i ona sikće. Pelo, gledaj da se namažu čizme.
SULTANA: Mazali te Turpijom, dabogda, i tebe i sav tvoj rod!
SRETA (izvadi lagano jedan kaiš iza kreveta, pa sakrije ispod aljine): Pelo, jošt juče je trebalo da su gospodinu čizme bile uređene.
SULTANA: Nek devet stotina đavola odnesu tvoga orjatskog gospodina; on je meni ovo učinio
SRETA (opali je kaišem): Pelo, meni je itno.
SULTANA: Ih! — Trista te vraga odnelo, jošt me ti nisi tukao. (Poleti mu u oči.)
SRETA (opet je opali): Milostiva gospoja Trifička, ja molim izvolite pogledati na vašega Sretu.
SULTANA (gledi ga): Skote, šta ćeš ti sa mnom?
SRETA: Milostiva gospođa, ja molim da uzmete onu stoličicu, pak da naviksujete gospodinu čizme, zašto ja moram druge da počnem.
SULTANA: Da vas đavo obojicu odnese. (Pođe na vrata.)
SRETA (opali je, pak je potom za ruku uvati): Oho, tamo nisu čizme.
SULTANA: Jao moja leđa... More!
SRETA: Pelo!
SULTANA: Šta ćeš sa mnom?
SRETA: Da očistiš čizme.
SULTANA: Ja to ne umem da radim.
SRETA (zamane kaišom).
SULTANA: Stani, ne udri, oću. Oh Bože, šta sam ja sogrešila da se takve čini sa mnom igraju? (Namesti stolicu.) Nigda nisam u mom životu ni vidla. Sad kako znam u ruku da uzmem?
SRETA: A gle, ti si milostiva gospoja, ja sam i zaboravio. Čekaj da te naučim. Vidiš ovu četku? Uzmi je u ruku. (Sultana uzme.) Sad umoči u ovaj viks — tako; sad namaži čizmu — tako; sad uzmi drugu, pak istri. Ta ti znaš, onako kao juče.
SULTANA: Ta razumeš li srpski, ne razumeo dabogda nikoga, ja nisam tvoja žena. Sam je pakao morao moga nesrećnog muža naučiti da me tebi u ruke preda. Ali će ga skupo ova šala stati. Mučiću ga kao zmija, dok mu život ne isisam.
SRETA (izvadi staklo s rakijom): Dobro, dobro. (Napije se.) Samo ti meni mlogo govori. (Pristupi k njoj i gledi kako radi.) Tako, vidiš kako Sreta ume da ženama vadi gospodstvo ispod kože. Bogme lepo radi.
SULTANA: Sad i ruke da kaljam.
SRETA: Neka, drugi put ću ti kupiti rukavice. Ded malo rakije.
SULTANA: Ja ne pijem rakije!
SRETA: Otkad?
SULTANA: Otkad me je mati na nesreću rodila.
SRETA: Da šta piješ?
SULTANA: Ja sam na kafu naučena.
SRETA: Ha, ha, ha! Ova oće silom da se pogospodi. Jošt nisam kafu za tebe kupovao. Pij tu!
SULTANA: Ja ne mogu da pijem, čuješ li jedanput!
SRETA (zamahne): Vidiš li ovo?
SULTANA: Ne, molim te, oću. (Napije se rakije, pak se potom strese.)
SRETA: Je l’ da je bolje nego kafa? Pak ćeš danas oprati i sobu.
SULTANA (đipi): Šta?
SRETA (zamahne kaišom Sultana sedne): Nije ti sramota; oćeš da budeš milostiva gospođa, a ovamo se crniš kao Ciganka... A gle, mal nisam zaboravio. Pelo, danas cej daje bal. Gledaj da se malo nalickaš, da mi praviš paradu.
SULTANA: Šta, ja na bal sa slepicama?
SRETA: Tu će biti i snaš Anđa. Danas pere kapu. Znaš, neće biti pravi bal, nego naše društvo.
SULTANA: Nipošto, volim ovde poginuti nego da se smeje svet od mene.
SRETA: More ženo, šta je tebi danas?
SULTANA: Na bal, ja, koja sam nekada na barone preko ramena gledala, sad s čizmašima da igram? Volim pređe crknuti, nego da se taj pokor učini. Oh, Bože, šta se čini od mene!
SRETA: I ti baš nećeš?
SULTANA: Ako si ti slepčovođa, nisam ja. More, znaš li da ćeš za ovaj postupak u gvožđe doći?
SRETA: A znaš li ti da žena treba da bojitsja svojega muža?
SULTANA: Ja sam ti sto puti kazala da nisam tvoja žena.
SRETA: Ja znam da si ti naša gospođa, zašto je đavo ušo u tebe kao i u nju. Nego kaži ti meni oćeš li sa mnom na bal?
SULTANA: Na kakav bal, gdi krpe igraju?
SRETA: More, tako se cej poštuje? Je li, a milo ti je bilo kad si bila cehmajstorovica? Vidiš li ti ovo? Sad ćeš drugojače o balu govoriti.
SULTANA: Udri, ugursuz, tek ti nećeš dočekati što misliš.
SRETA: Je l’ tako? (Počne je mazati.)
SULTANA: Jao, trista te vraga odnelo! (Lati šanove, pak se na njega baci.)
SRETA: Šta, na mene ruku? Čekaj, kurjačko seme. (Ščepa je, pa je veže.) Ded, sad?
SULTANA (ciči, otimajući se): Što ne mogu ugursuza da umorim?
SRETA: Ugursuza? Jesam li ja tvoj muž ili ugursuz, a? (Tuče je.)
SULTANA: Pomagajte, pomagajte, oće da me ubije!
SRETA: Misliš ti da ti to pomaže, kurjačko seme? Oćeš ti biti moja žena, a, ili nećeš; oćeš ti biti moja žena?
SULTANA: Ne udri više... oću.
SRETA: Je li to lepo od tebe, a? (Udari je.) Oćeš li ti mene odsad slušati?
SULTANA: Tako ti imena božija, nemoj više! Što god kažeš, sve ću uraditi.
SRETA:... Oćeš ići na bal?
SULTANA: Kud god ti rekneš, samo ne udri više.
SRETA (odreši je): Sad taki da klekneš pa da me moliš za oproštenje.
SULTANA: Šta, ja tebe za oproštenje?
SRETA (zamahne): Jošt ti nije dosta?
SULTANA: Ne, molim te, oću.
SRETA: Ajde da vidimo.
SULTANA: Ah, prvi put u mom životu da klečim.
SRETA: Prvi put i jesi luda. dok si bila pametna, toga nije trebalo, a sad oćeš muža sa šanovi. (Preti joj pesnicom). Kurjačko seme, ja ti moram to ludilo isterati iz glave, makar ti crkla. Taki moli za oproštenje!
SULTANA: Ah, ovo je veliko iskušenije. (Klekne.)
SRETA: Digni ruke. Tako, sad govori: slatki Sreto.
SULTANA: Ah!
SRETA: Nećeš?
SULTANA: Slatki Sreto.
SRETA: Molim te, oprosti mi, neću više.
SULTANA: Molim te, oprosti mi, neću više.
SRETA: Tako, sad ustani. Vidiš kako je zlo kad je čovek pakostan. Da tako radi naš gospodin, ne bi ona njegova aspida onako praskala i lupala. Nego on cili-mili oko nje. Bre, lupaj ti nju, nek joj se puše aljine! Ajde, sad me poljubi.
SULTANA: Molim te, samo to ne!
SRETA: Ali to mora da bude.
SULTANA: Ej, teško si ga meni! (Poljubi ga.) U, kako smrdi na duvan i rakiju!
SRETA: E tako, sad smo se pomirili.
SULTANA (pođe.)
SRETA: Kuda ćeš?
SULTANA: Da radim.
SRETA: Tako! Ti znaš da danas moraju čizme biti gotove. (Izvadi burmušicu i šmrka.) Oćeš i ti malo?
SULTANA: Ja se gadim od burmuta.
SRETA: Ali meni za ljubov. (Sultana šmrka.) E, ta ti si uvek bila poslušna. (Sultana kija.) Na zdravlje! Može biti da će ti burmut malo mozak očistiti.
SULTANA: Ah, sirota Sultano!
SRETA (koji je međutim seo za posao). More, zar ti nemaš pravog imena, nego oćeš da budeš Sultana? Ajd, ajd! Znaš šta je, Pelo, ded da mi malo pevaš.
SULTANA: Jošt mi to treba na ovu nesreću!
SRETA (ustane): Šta veliš?
SULTANA: Ja ne znam da pevam.
SRETA (pokaže kaiš): Oćeš da te naučim!
SULTANA: Ja znam samo talijanski da pevam.
SRETA: Opet si počela? Kad tvoj otac povede medveda, onda mu sviraj talijanski, a meni pevaj srpski. Ded, nemoj vazdan da se daješ moliti; drugi put ne mogu da te snosim.
SULTANA: Ah! (Peva.)
- Ti, serce, ne muči me,
- O, samo daj mi mir,
- Jer ljubiti ja ne smem
- Nit kazati ja smem.
SRETA:
- Ti, ženo, ne muči me,
- O, budi pametna,
- Jer Sreta nema šale
- On oće da lupa
- Pelo!
SULTANA: Čujem.
SRETA: Dad’ mi onu forditu.
SULTANA: Šta je to fordita.
SRETA: Milostiva gospođo, to je ovo. (Pokaže joj prstom, Sultana donese mu, pak opet počne raditi.)
SRETA (peva):
- Jer Sreta nema šale,
- On oće da lupa!
- Pelo!
SULTANA: Čujem.
SRETA: Daj mi ovaj kalup. (Sultana mu donese, pak opet sedne.)
SRETA: Pelo!
SULTANA: Čujem.
SRETA: Palo mi je šilo, domašider ga.
SULTANA: Ah! (Domaši mu, pak i opet sedne raditi.)
SRETA (radeći peva).
- Čujte, žene, moju pesmu, to vam kaže Sreta
- Da je žena brzoćudna od sto oka beda.
- Decu treska, sluge bije, muž siroma ćuti.
- Dok i njega u budžaku nevolja ne smuti.
- On je moli, ona praska, sudove razbija,
- Čaše lete od straote, sva se kuća nija.
- Ako pođe, ona psuje, ako stane, ruži,
- Med joj gorak, malo kafe, na svašta se tuži.
- Bez inata, kavge, raspre ne može dan proći.
- Au, au, ko će mužu kukavcu pomoći?
- Pelo, nestalo je ćiriša, gledaj da skuvaš malo.
SULTANA: Šta je to ćiriš?
SRETA: Ako spopadnem opet ovaj kaiš. Metni tutkalo i smole u lonac, pak pristavi vatri: šta se tu provešćuješ? Vuci se brže, da ne dangubim.
SULTANA (otvori vrata, pak prestupivši prag). Orjatine, sam me đavo morao ovamo dovesti. Sav se u ćiriš pretvorio dabogda, koliko si me mučio! (Tresne vrati i spolja zabravi.)
SRETA: Šta? (Oće da otvori vrata.) More, Pelo, otvori, malo ti je bilo? Na moju dušu, poludila žena! Ako ne bude nagazila na štogod, da nisam Sreta. Pelo ti, a čekaj, platićeš ti to dvostruko, mogu ja i kroz pendžer, nemaj ti brige. Ili ću te načiniti kao što si bila, ili ćeš sva biti mešina. (Pođe k pendžeru.)
(Zavjesa)
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Sterija Popović, umro 1856, pre 168 godina.
|